Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Nuklearke bi trebalo da su stvar ružne i crne prošlosti.

Ovaj tekst sadrži ono što sam obećala divnim ljudima iz Bells pokreta prošle sedmice. No, pre toga slede i neka moja zapažanja, nadam se da ona nikome ne smetaju. Nisu tu radi samopromocije, već da bi podstakla druge ljude da podele ono što možda nisu podelili poslednje 24 godine. Takođe mislim da ovo "miriše" na početak celog jednog serijala. Mnogo ljudi ne zna mnogo o ovoj manje-više tabu temi, što da to ne saznaju, bez potrebe da, zamislite, čitaju stručnu literaturu. Što ne bismo to približili obliku koji svako može da razume?

Ova priča počinje na samom početku maja 1986. godine. Mama je prostirala veš, pevušila mi neku dečiju pesmicu i onda je zazvonio telefon. Zvale su je kolege iz Vinče, sa kojima je sarađivala s vremena na vreme kao zaposlena u Institutu tehničkih nauka SANU, kasnije jedan od prvih zaposlenih predivnog Muzeja nauke i tehnike. Prebledela je, i sledećih nekoliko sati sam je zbunjeno posmatrala kako ponovo pere veš koji je upravo prostrela.

Tata se vratio kući sa pecanja u Kajtasovu predveče. Mama ga nije pustila u stan, rekla mu je da odmah skida sve sa sebe i uđe u kadu. Pitao ju je šta se desilo, ona mu je odgovorila da je eksplodirala nuklearka u SSSR, na oko hiljadu kilometara od nas, ali da u pitanju nije atomska, već eksplozija pare. On je crkô od smeha, odmahnuo rukom i pristao da se istušira, ali ne i opere kosu. Sutradan se probudio nadut kao žabac. Žlezde na vratu su mu otekle, trebalo mu je sat vremena da siđe sa drugog sprata u prizemlje. Konsultovali smo se sa prijateljicom lekarkom, dala mu je samo Ciporex. Do malo posle Uskrsa, kada su se, da ironija bude još veća, verovatno oglasile sirene povodom šestogodišnjice smrti Josipa Broza Tita, nije bio ni za šta.

Pitala sam tatu šta mu je i čega se to svi plašimo, misleći da je rat. On mi je rekao da "nevidljivi zraci prolaze apsolutno kroz sve". Isprepadala sam se. Tri godine kasnije, dok su se mama, tata i baka baktali oko hrane u kuhinji, odgledala sam nešto što nije priličilo mojim godinama - reportažu o deci rođenoj u Belorusiji i Ukrajini i o uticaju černobiljske katastrofe na njihov razvoj. Već tad je bilo svega i svačega. Danas se takvim pričama ne zna broja. Deca se rađaju sa rakom štitne žlezde, ima neuobičajeno mnogo hidrocefalusa i dijabetičara. Još nekoliko puta sam čitala na ovu temu, u periodu između 1991. i 2004. godine, svaki put bih završila u suzama, nesposobna i da svarim to što čitam.

U međuvremenu, ceo zapadni Balkan je bio crtaća tabla za moderno ratovanje, kasnije primenjeno u mnogo većoj meri na nesrećne Arape. Kosovo, okolina Sarajeva, jug Srbije i ko zna koliko još lokacija gađano je bombama sa osiromašenim uranijumom. Večernje Novosti su skoro imale ozbiljan feljton na ovu temu i mogli smo da čitamo o deformisanim životinjama, deci rođenoj bez očiju, te o ljudima koji su unakaženi i isrpljeni mnogobrojnim operacijama na kraju umrli....evo jednog od članaka.

Dakle, mi smo dobili dve packe, ostali su dobili po jednu. Šta još hoćemo? Limun?

Par godina posle Černobiljske katastrofe, u nekoliko odvojenih reportaža, većina evropskih zemalja je objavila koliko je njene teritorije zagađeno radionukleidima, koji su stigli čak i do Kanade na jednoj strani i, gle tuge, Japana na drugoj strani. Austrija, sa 11% prednjači, a od bivšejugoslovenskih republika, samo su Slovenija i Hrvatska obelodanile koliko su otrova popile. Ostale republike, uz Albaniju i Bugarsku, ovo nisu učinile. O tome je govorio i gospodin Vladimir Ajdačić, a pomenutu mapu zagađenosti sam preuzela sa Bellona.org.

Mapa zagađenosti Evrope radioaktivnim izotopima cezijuma i drugih elemenata posle katastrofe u Černobilju/Čornobilju, 26. aprila 1986.

Mapa zagađenosti Evrope radioaktivnim izotopima cezijuma i drugih elemenata posle katastrofe u Černobilju/Čornobilju, 26. aprila 1986.

I sad bi neodgovorna Srbija i sumnjiva Bugarska trebalo da rade na projektu nuklearne elektrane? Niko od nas nije objavio gde leže izotopi cezijuma i stroncijuma ni posle skoro 25 godina, da ne govorimo o onima sa mnogo, mnogo dužim poluvremenima raspada. Niko ne spominje da Francuzi, poznati kao nuklearni fanatici, kasne sa izgradnjom trećeg reaktora nuklearne elektrane Olkiluoto u Finskoj i da su premašili očekivane troškove za tri miljarde dolara, a da brojač i dalje otkucava kao najobičniji taksimetar? Niko ne spominje da su se Nemačka i Španija obavezale na gašenje svih svojih nuklearki kad ovima koje trenutno imaju prođe životni vek? Niko ne spominje da u Krškom i Paksu (Mađarska) malo-po-malo nešto ne valja? Niko ne spominje da Australija, država koja zauzima ceo jedan kontinent, nema nuklearnu elektranu? Niko ne spominje da su nuklearni reaktori potencijalne mete terorista?

E da, šta je bilo s tatom? 1995. godine je imao aneurizmu, a 2009. težak srčani udar posle koga mu je ugrađeno devet stentova. Trenutno prolazi sve potrebne testove, jer sumnjaju da bi mogao da ima rak na plućima. 1990. godine mu je konstantovana misteriozna "senka" na desnom plućnom krilu, pitali su ga da li je preležao tuberkulozu na nogama. Nije, naravno. Nadamo se da nema rak, ali istovremeno, u vreme kad sam ja bila veoma mala, skoro niko u našem okruženju ga nije imao. Danas Evropa prednjači po broju slučajeva raka, dijabetesa i srčanih udara. Neko kaže da je to povezano sa lagodnim životom, što ne objašnjava zašto od tih opakih bolesti pate i ljudi u istočnoj i jugoistočnoj Evropi.

Krajem prošle godine, ponovo sam se zainteresovala za ovu temu. I ovog puta, nisam se "bojala" da naučim što je više moguće. Prvih mesec dana nisam mogla da spavam, imala sam fobiju od znaka za radiaktivnost, jer je u njegovom centru drugi saobraćajni znak, koga se bojim već 20 godina i čije je neuklanjanje sa stotine mesta odličan pokazatelj načina na koji se u ovoj zemlji rešavaju problemi - napišeš da je tu nešto strašno što te može koštati života. Evo, počela sam da se tresem stavljajući pomenuti znak u naslov. Nego, pročitala sam sve što se moglo pročitati o ovom nemilom događaju, odgledala skoro sve filmove na tu temu. Koliko god je cela priča zanimljiva i koliko god bih volela da posetim Zonu u najskorije vreme, možda i odradim mali dokumentarac o istoj uz pomoć nekoga čija je to struka; toliko bi mi bilo draže da se sve ovo nikad nije desilo. Istovremeno, moj dragi prijatelj iz Kijeva, ne voli da priča o ovome i verovatno misli da sam odlepila.

Evo kratkih isečaka iz knjige Svetlane Aleksievič, "Voices From Chernobyl - An Oral History Of A Nuclear Disaster". Kratki film The Door irske rediteljke Huanite Vilson, kandidat za Oskara u svojoj kategoriji ove godine, pisan je kao vizuelna verzija ispovesti Nikolaja Kalugina, iz ove knjige. Gospođa Aleksievič je nedavno objavila još jedan tom na istu temu, koji planiram da kupim čim bude malčice pojeftinio. Ispovesti u ovoj knjizi zapisane su onako kako su ispričane, tako da često sadrže pomalo čudne rečenice. Interesantno, ne sećam se da je ijedna knjiga na ovu temu prevedana kod nas.

Ovde nas je mnogo. Cela ulica. Tako se i zove, Čornobiljskaja. Ovi ljudi su radili u elektrani celog života. Mnogo njih i dalje radi tamo, dobrovoljno. Pate od teških bolesti, invalidi su, ali ne napuštaju posao; plaši ih sama pomisao da bi se preostali reaktor mogao uskoro zatvoriti. A i ko bi ih hteo bilo gde drugde? Oni često umiru. Iznenada. Samo se sruše - neko će se šetati, pasti, zaspati i nikad se ne probuditi. Nosio je cveće svojoj bolničarki i srce mu se zaustavilo. Oni umiru, ali niko nas nikad nije ništa pitao. Niko nas nije pitao kroz šta smo prošli. Šta smo videli. Niko neće da sluša o smrti. O onome što ih plaši.
(Ljudmila Ignatenko, žena preminulog vatrogasca Vasilija Ignatenka)

Pre nego što smo se vratili kući, pozvani smo da razgovaramo sa agentom KGB. Bio je veoma ubedljiv, upozorivši nas da ne pričamo nikome, nigde o tome što smo videli ovde. Kad sam se vratio iz Afganistana, znao sam da ću živeti. Ovde je bilo upravo suprotno: to što si doživeo ubija te tek pošto se vratiš kući.
(Jedan od vojnika iz poglavlja "Hor vojnika")

Nemojte nas zvati "izmišljotinama sovjetskog herojstva", kad budete pisali o ovome. Ova čuda su se stvarno dogodila. No, pre njih su bili nekompetencija, nestručnost i samo posle toga stigla su čuda, da pokriju sram, kao da sami sebe gurate u nišan mašinke.
(Jedan od vojnika iz poglavlja "Hor vojnika")

Zašto je reaktor u Černobilju eksplodirao? Neko ljudi kažu da je to greška naučnika. Zgrabili su boga za bradu i on se sad cereka. No, mi smo oni koji zbog toga ispaštaju.
(Jedan od povratnika u Zonu)

Moja mala kći - ona je drugačija. Ona nije kao drugi. Ona će odrasti i pitati men: "Mama, zašto nisam kao drugi?"

Kad se rodila, nije bila beba, bila je mali džak, sa štepovima preko celog tela, bez ijednog jedinog otvora sem očiju. Lekarski karton kaže: "Devojčica, rođena sa više kompleksnih patologija: aplazija anusa, aplazija vagine, aplazija levog bubrega." Tako to zvuči napisano medicinski, da pojednostavimo: nema pišu, nema guzu, ima samo jedan bubreg. Drugog dana svog života je operisana, ja sam to gledala. Otvorila je oči i nasmešila se, a ja sam mislila da će početi da plače. No, bože, nasmešila se!

Onakvi kao ona ne žive, oni odmah umru. No, ona nije umrla, jer je volim.

Za četiri godine, operisana je četiri puta. Ona je jedino dete u Belorusiji koje je preživelo i pored tako ozbiljnih poremećaja. Toliko je volim. Neću ponovo rađati. Ne usuđujem se. Vratila sam se iz porodilišta, muž bi počeo da me ljubi svake noći, a ja bih samo ležala tu i tresla se: ne možemo, to je greh. Uplašena sam. Čula sam doktore kako kažu: "Ta devojčica nije rođena u košulji, rođena je u oklopu. Kad bismo je prikazali na televiziji, nijedna majka više ne bi htela da rodi." Govorili su o našoj kćeri. Kako bismo smeli da vodimo ljubav posle toga?
(Larisa Z, majka)

Evo čega se sećam. U prvim danima posle acidenta, sve knjige o radijaciji su nestale iz biblioteke - one o Hirošimi i Nagasakiju, čak i one o rendgenskim zracima. Neki rekoše da je to bilo naređenje državnog vrha, kako ljudi ne bi paničili. [...] Nije bilo medicinskih izveštaja, niti informacija. [...]
(Anonimni svedok)

U jednom trenutku, postojala je opasnost od nuklearne eksplozije i morali su da odvedu vodu koja se nalazila ispod reaktora, kako mešavina uranijuma i grafita ne bi prodrela do nje i sa njom formirala kritičnu masu. Ovakva eksplozija bila bi jačine između 3 i pet megatona. To bi značilo da bi bilo nemoguće živeti ne samo u Kijevu i Minsku, već i u velikom delu Evrope. Možete li to da zamislite? Evropska katastrofa.
(Sergej Sobolev, zamenik predsedavajućeg Izvršnog komiteta asocijacije za černobiljski štit)

Sećam se povratka kući sa poslovnog putovanja. Mesec je obasjavao predeo kojim smo prolazili. Sa obe strane puta, bila su polja pokrivena belim dolomitom. Otrovan gornji sloj zemljišta bio je uklonjen i zakopan, a umesto njega doneli su beli, dolomitski pesak. To je izgledalo je van-zemaljski. Ova vizija me je mučila dugo i pokušao sam da napišem priču. Zamislio sam kako bi ovo mesto izgledalo za sto gidina - ljudsko biće, ili nešto drugo, galopiralo bi ovuda na sve četiri, uspinjući svoje velike zadnje noge, povijenih kolena. Noću bi moglo da vidi svojim trećim okom, a njegovo jedino uvo, na vrh glave, moglo bi čak da čuje mrave kako se kreću. I to bi bilo jedino preostalo živo biće, sve drugo na zemlji i u raju bi umrlo.
(Jevgenij Brovkin, instruktor na državnom univerzitetu u Gomelju)

Na staroslovenskom jeziku, Černobilj/Čornobilj je pelen - biljka iz biblijskog Otkrovenja, otrovna u većim količinama i uvek povezana sa gorčinom i tugom. Uz to, svaka crna tačka bi poželela da tu boju nosi u svom imenu, je l' da? Malo sarkazma nikad nije naodmet, iako je i on u većim količinama otrovan.

Nemam dovoljno literature o drugim nuklearnim acidentima i incidentima, ali vam toplo preporučujem Green Peaceov mini-sajt o Majaku, "Fighting For Gemma" u kome je pokazana prerana smrt devojčice koja je rođena u blizini Sellafielda. Da je Džema danas živa, i ona bi imala 27 godina i možda pisala nešto ovako. U pomenutom Sellafieldu danas su angažovani terači galebova koji inače love ribu u jezeru za hlađenje i ostavljaju svoj radioaktivni guano ko zna gde. E da, Sellafield se nekad zvao Windscale i tamo je zabeležen prvi ozbiljni nuklearni acident posle II svetskog rata.

Ne mrzim ovu državu i ne kritikujem baš svaki njen potez, jasno mi je da je posle devedesetih sve poput početka od nule. No, pojedine odluke, tipa ove, ne razumem. Zašto proturati ukidanje moratorijuma na mala vrata? Zašto se ne okrenuti energiji vetra, vode i drugim obnovljivim izvorima? Kome ovo odgovara? Koja je ovo vrsta sadizma? Da li nam je cilj da dobrovoljno zatremo sopstveno seme?

Par linkova koje takođe preporučujem. Biće ih još.
Nuclear reaction - Greenpeace blog about nuclear power
Bells Movement peticija za zapadni Balkan
Chernobyl: the long shadow - Chris C. Park (besplatno!)
Gojko Mišković - Žaba se polako navikava
Nuklearni filmski maraton

5 komentara na Nuklearke bi trebalo da su stvar ružne i crne prošlosti.

  1. Povratni ping: Tweets that mention Nuklearke bi trebalo da su stvar ružne i crne prošlosti. |Gunđam po kućama! -- Topsy.com

  2. sopran87 kaže

    Svaka cast! [aplauz] Skoro nisam procitao nesto opsirno kao sto je ovaj clanak, a da me je u isto vreme drzalo i teralo da citam dalje. Mislim da izgradnja pomenute elektrane nije neizvesna stvar, to ce se desiti kad-tad, samo da bude sto dalje od nas. Radijacija je nesto sto mene licno zgrozava, a sve to nakon par poseta raznim muzejima vostanih figura. Nemam reci za ono sto sam video, a NIJE NAUCNA FANTASTIKA. Realnost najvise boli, i ti "nevidjivi zraci" koji prolaze kroz sve nisu izmisljotina. Oni zaista jebeno prolaze kroz sve, uzasno dugo se zadrzavaju u vazduhu, a sta rade sa zivotom na zemlji ne moram da pominjem. Mene iskreno apsolutno ne zanima da li ce se u americi, australiji ili gde vec izgraditi nuklearka, ali na balkanu... Prilicno sam zabrinut.

     
  3. Džejn kaže

    Odličan tekst koji bi moralo da pročita što više ljudi.

     
  4. dijica kaže

    Draga Iva, aneurizma aorte i bolesti srca ne dovode se u vezu sa radijacijom, već sa životnim stilom, genetskom predispozicijom, i nekim drugim faktorima. To ti garantujem jer imam i ja primerak roditelja koji šeta svoju tempiranu bombu u vidu aneurizme abdominalne aorte, tako da ovo ne govorim samo kao doktor, nego i kao zabrinuta ćerka. I to je ujedno i jedina primedba koju imam na ovaj tekst.
    Rizikujući da ispadnem nekompetentna komentarišući ovu temu, ja ću ipak reći svoj stav. On glasi - NE nukleranoj elektrani. Hvala svima koji bi da me ubede u suprotno, čak i ako su u pitanju pravi argumenti, rizikovaću da ne promenim mišljenje 😉
    Moje ključne reči za ovakav stav, pored nekih drugih, nalaze se u tvom tekstu: "neodgovorna Srbija i sumnjiva Bugarska". Izvin'te, al' znajući kako stvari funkcionišu ovde, ja sam strahovala i od gasovoda, o ovome tek nemamo šta da razgovaramo. A i inače, i u zemljama gde se tehnološki napredak ne bazira na krilatici "lakoćemo-skarabudžićemonešto", ja sam protiv nuklearki.

     
  5. Povratni ping: #pratipetak #followfriday Čitajte twitter kao dnevni list! « Uspesi, padovi i život uopšte

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.