Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Pogrešni princ i devojka sa barjacima

Usred-srede Nigezemlje, gde su biljke cvetale kao nigde drugde, a konji boje meda tršave grive jurili slobodni po poljima i zimzelenim šumama; u Kristalnom podrumu, živeo je Pogrešni princ. Veoma retko je izlazio iz svog podruma, a još ređe napuštao carstvo. Kad god bi ga napustio, ljudi širom vaseljene diveli bi se njegovoj mudrosti, umećima i lepoti, no na kraju takvih putešestvija, uvek bi se dogodilo nešto loše. Istovremeno, princ je mrzeo hvalu, mrzeo je laskanje i odbijao sve časti. Bilo mu je dovoljno to što je gospodar Nigdezemlje.

U početku, princ je često besedio. Velio je da je skromnost vrlina, da je gordost rđava rabota i da treba voleti sve ljude, te im reći da ih voliš. No, nastavljao je da živi u svojoj zabiti, okružen armijom sivih vukova. Vukovi su često krali komade kristala kad on nije gledao, no nekada im ih je davao i sam. Kad bi progutali kristal, krzno bi im postajalo lepše i sjajnije, zavijali bi lepše nego vetar kad peva kroz granje obližnjih oniskih borova.

Sem princa, nijedna druga živa duša nije mogla da uđe u Kristalni podrum. Svako ko bi ušao i pogledao princu u oči, bio bi na mestu mrtav i postajao deo kristalnog mozaika na zidovima, podu i tavanici. Ovim kristalima princ se hranio već godinama. Ako mu se nisu svideli, bacao bi ih na dno Jezera velikih riba, gde bi ih smoždili pohlepni divovski somovi.

Čudan je čovek bio taj Pogrešni princ. Nigdezemlja je bila prepuna brzih konja koje princ nije mogao da jaše, jer se bojao jahanja; džinovskih sprava za divanjenje sa spoljnim svetom koje pak nije iskao, jer nije voleo da zna šta se radi u svetu tome, te prelepih žena koje princ nije želeo da ljubi, jer su lepe žene zle. U jednom trenutku, proterao je sve lepe žene i naselio Nigdezemlju krezavim babama.

Onda su se pročule glasine da se na Ogradi koja je razdvajala Nigdezemlju od spoljnog sveta pojavila veoma drska devojka i maše barjacima. Nije bila mnogo lepa, nije bila mnogo vitka, ali vukovi i krezave babe su rekli da ima poduži jezik, te da palaca njime toliko da bi joj sve zmije Nigdezemlje mogle samo pozavideti. Nije htela da se makne s mesta, umela je da skače i trči po ogradi kako niko nikad nije trčao, govorila je da voli princa i da veruje da u njegovoj duši i dalje živi plemenito čeljade, samo što on to plemenito čeljade ne pušta napolje. Istovremeno, nisu je mnogo zanimale njegove besede.

Kakvo je to stvorenje? Odakle je stiglo? Ko joj je dao dozvolu da bude ovde? Želi li novac? Želi li da rađa prinčeve potomke? Želi li kristale? Želi li slavu? Da li zna da je svako umro pošto je video princa? Princ je sebi više puta postavljao sva ova pitanja, ali nikad nije mogao da nađe odgovor.

„Kad god je neko stajao na ogradi, ubili bismo ga, ili bismo čekali da umre od gladi. Ova neće umreti od gladi. Ovu ne možete da ubijete. Nikad nisam video takvu drskost! Nikad! Ljudi treba da budu skromni, ona je veoma gorda. I neskromna! Pogledaj je koliko glasno trtlja to što trtlja. Kako li se samo usuđuje, da mi je znati? Šta ona ište, da mi je znati?“

Princ je izgubio strpljenje i poslao dvojicu svojih najboljih duhova na Ogradu kako bi naudili drskoj devojci.

Tog dana vukovi su preleteli dug put od sred-srede do Ograde, zgrabili devojku sa barjacima, vezali je za najrđavijeg od svih konja, koji se toliko đilitao da niko nije smeo da mu priđe. Mrzeli su ovo drsko stvorenje i nadali su se da će ispustiti dušu kad konj bude počeo da se rita. I delovalo je da će se to i desiti – devojka je krvarila, rđavi konj joj je polomio obe noge i jednu ruku. Vrištala je.

No tada, ona poče da ga miluje i timari onom zdravom rukom.

„Niko me nije milovao i timario“, zanjišta konj i prestade da se đilita, „Svi su samo hteli da me jašu, zarili bi mamuze u moje sapi, a ti me voliš.“

Konj je počeo da plače, a njegove suze zacelile su sve devojčine prelome.

„Princ ne zna ko sam. Jahao me je desetinama puta, i ne seća me se. Možda sam mnogo rđav konj. Možda nisam dobar kao ostali konji, jer se mnogo đilitam i nemam dobru narav.“

„Ti si konj kakvog bi svako samo poželeo da ima. Princ je slep kod očiju, čim ne vidi kakvog konja uzima zdravo za gotovo.“

„A zar ti ne voliš princa, devojko?“

„Volim ga. Inače ne bih ni bila ovde. Tvrdim da je on, ispod svih okova, plemenito čeljade.“

Drugog dana, vukovi su obavestili princa da je devojka još živa i da je najrđaviji od svih carskih konja nije ubio. Ljutito je lupio nogom o pod, tako da su se kristali raspukli. Tražio je da pošalju sledećeg konja.

Rečeno-učinjeno. Vukovi su ponovo preleteli dug put od sred-srede do Ograde, zgrabili devojku sa barjacima, vezali je za drugog rđavog konja, koji se toliko đilitao da su mu kroz nozdrve izlazile varnice. Mrzeli su ovu guju od žene i nadali su se da će ispustiti dušu kad je konj bude zapalio. I delovalo je da će se to i desiti – devojka je gorela, na nekoliko mesta su već videli kost. Vapila je za pomoći.

No tada, ona poče da priča konju, jer joj samo glava još nije gorela. Pričala mu je o dalekim morima i brdima.

„Niko mi nikad nije pripovedao“, zanjišta konj i prestade da varniči, „Svi su samo hteli da im palim vatru, koristili su me kao kresivo, a ti mi pričaš.“

Konj je počeo da plače, a njegove suze zacelile su sve devojčine opekotine.

„Princ ne zna ko sam. Koristio me je da pripali vatru stotinama puta, i ne seća me se. Možda sam mnogo rđav konj. Možda nisam dobar kao ostali konji, jer bljujem vatru i obuzima me bes.“

„Ti si konj kakvog bi svako samo poželeo da ima. Princ je slep kod očiju, čim ne vidi kakvog konja uzima zdravo za gotovo.“

„A zar ti ne voliš princa, devojko?“

„Volim ga. Inače ne bih ni bila ovde. Tvrdim da je on, ispod svih okova, plemenito čeljade.“

Trećeg dana, vukovi su obavestili princa da je devojka još živa i da je najrđaviji od svih carskih konja nije ubio. Ljutito je lupio nogom o pod, tako da su se kristali raspukli. Tražio je da pošalju i trećeg konja.

Tako i bi. Vukovi su opet preleteli veliki put od sred-srede do Ograde, zgrabili devojku sa barjacima, vezali je za trećeg rđavog konja, koji je toliko duvao da su se svi oko njega gušili. Mrzeli su taj izrod od žene i nadali su se da će ispustiti dušu kad je konj bude ugušio. I delovalo je da će se to i desiti – devojka je postajala plava u licu, borila se za dah. Koprcala se.

No tada, poslednjom snagom, ona poče da crta po prašini.

„Niko mi nikad nije crtao“, zanjišta konj i prestade da je guši, „Svi su samo hteli da im trujem neprijatelje, koristili su me kao otrov, a ti mi crtaš.“

Konj je počeo da plače, a njegove suze vratile su devojci dah.

„Princ ne zna ko sam. Koristio me je hiljadama puta, i ne seća me se. Možda sam mnogo rđav konj. Možda nisam dobar kao ostali konji, jer puštam otrov i obuzima me bes.“

„Ti si konj kakvog bi svako samo poželeo da ima. Princ je slep kod očiju, čim ne vidi kakvog konja uzima zdravo za gotovo.“

„A zar ti ne voliš princa, devojko?“

„Volim ga. Inače ne bih ni bila ovde. Tvrdim da je on, ispod svih okova, plemenito čeljade.“

Četvrtog dana, vukovi su obavestili princa da je devojka još živa i da je najrđaviji od svih carskih konja nije ubio. Ljutito je lupio nogom o pod, tako da su se kristali raspukli. Tražio je da pošalju i četvrtog konja.
To se i desi. Vukovi su u tili čas prešli put od sred-srede do Ograde, zgrabili devojku sa zastavama, vezali je za četvrtog rđavog konja, koji je imao toliko oštra kopita da je njima kopao jame. Gadila im se ta veštica i nadali su se da će ispustiti dušu kad je konj bude živu zakopao I delovalo je da će se to i desiti – devojka je polako nestajala pod nanosima zemlje koju je konj nabacao.

No tada, gotovo potpuno pokrivena zemljom, ona izvadi seme i poče da sadi cveće na sopstvenoj humci.

„Niko mi nikad nije sadio cveće“, zanjišta konj i prestade da nabacuje zemlju „Svi su samo hteli da kopam, a ti mi sadiš cveće.“

Konj je počeo da plače, a njegove suze vratile su devojci dah.

„Princ ne zna ko sam. Orao je mnome nebrojeno puta, i ne seća me se. Možda sam mnogo rđav konj. Možda nisam dobar kao ostali konji, jer dižem prašinu i obuzima me bes.“

„Ti si konj kakvog bi svako samo poželeo da ima. Princ je slep kod očiju, čim ne vidi kakvog konja uzima zdravo za gotovo.“

„A zar ti ne voliš princa, devojko?“

„Volim ga. Inače ne bih ni bila ovde. Tvrdim da je on, ispod svih okova, plemenito čeljade.“

Petog dana, vukovi su obavestili princa da je devojka još živa i da je najrđaviji od svih carskih konja nije ubio. Princ nije imao više rđavih konja. Nekako mu se pričinilo da tu beše još jedan, no nije ga mogao naći...možda je baš taj konj crkao. Stoga je tražio vukovima da konačno dovedu drsku devojku u Kristalni podrum. Računao je da će umreti i pre nego što kaže šta želi. Bio je spreman da je potom baci u Jezero vellikih riba.

Šestog dana, vukovi su bacili devojku kroz jednu od pukotina na Kristalnom podrumu, jer takve rđe od ljudi ne ulaze kroz vrata. Stropoštala se pravo pred prinčeve noge. Podigao ju je, uhvatio za gušu i prodorno pogledao.

„Dobar dan, ljigo.“

„Prijatelju, napolju je noć. Lepa, topla noć, neuobičajena za ovo doba.“

„Kaže se ’vaše prinčevsko visočanstvo’, nisam ti ja nikakav prijatelj. Odakle ti sloboda da misliš da smo prijatelji?“

„Brate, daj mi nešto da pojedem i popijem.“

„Hoćeš li komad kristala? Nisi dovoljno posebna da ga imaš.“

Devojka ga je posmatrala. Sa komadom kristala bi mogla da stvori sve što poželi. Neka druga duša bi to oberučke prihvatila. Neka druga duša, koja nije stolećima stajala na ogradi i zaboravila šta je to kristal, jer ti se čudne stvari dešavaju kad si blizu Nigdezemlje.

Princ nije mogao da veruje da devojka nije još mrtva. Pogledala ga je u oči, na trenutak se zamalo nasmešio, ali se potom seti da je ovo rđava žena, ona sa zastavama.

„Neću....hoću hleba i vode, nešto mesa sa vatre i variva!“

„Ćuti dok ja govorim, grdobo!“

„Ti si me pitao da li bih jela. Ja ti samo odgovaram, dragi.“

„Nisam ti ja nikakav dragi. Hoćeš li novaca? Samo me ostavi na miru!“

Devojka ga je posmatrala. Sa novcima bi mogla da ode kući i da nahrani celo jedno kraljevstvo. Neko drugo čeljade bi to oberučke prihvatilo. Neko drugo čeljade, koja nije stolećima stajala na ogradi i zaboravilo šta su to novci, jer ti se čudne stvari dešavaju kad si blizu Nigdezemlje.

„Neću novca. Nije mi potreban. Daj mi nešto da jedem, gladna sam.“

Devojka nije umirala. Svi koji su ušli u Kristalni podrum umirali bi u najgorim mukama, a ona je i dalje stajala tu. Kako je to moguće? Princ više nije mogao da smisli kako da je se reši. Preživela je njegove rđave konje, preživela je dolazak u Kristalni podrum i njegov ledeni grč od osmeha, te njegov pogled.

„Hoćeš li da te ljubim? Da te uzmem za ženu?“

Devojka ga je posmatrala. I u svom besu, i pored gneva koji ga je obuzimao, bio je prelep, toliko da ju je obuzimala toplina. Neka druga ženščina bi se drage volje razodenula i legla pored njega, čekajući da je uzme. Neka druga žena, koja nije stolećima stajala na ogradi i postala nežena, jer ti se čudne stvari dešavaju kad si blizu Nigdezemlje.

„Neću. Iako me nešto vuče tako rđavom čoveku kao što si ti, ne bih. Moje telo kaska za mojim umom, a ne za mojom dušom. Kad ne bi bilo moje duše, ja“

„TI! TI NEMAŠ DUŠU! Toliko si gorda da nosem paraš nebo, toliko si neskromna da misliš da se možeš suprotstaviti mojim pobesnelim atima!“

„Dobro, nemam je. I onda?“

„Ti nisi žena! Sve žene hoće novac, da budu ljubljene, da probaju kristale i ponesu ih sa sobom...šta ti hoćeš? GOVORI!“

„Hoću hleba, vode, mesa i variva. Hoću da me bištiš, jer su me ovi konji isprljali. Pronađi vedro u kome bih se mila. Onda bih malo odspavala, pa natrag na Ogradu, da branim Nigdezemlju, donosim hranu krezavim babama i timarim tvoje konje i vukove. Ali da me posećuješ na ogradi, dragi. Navrni mi ponekad i daj mi hrane, ali ne toliko da se prejedem, poljubi me, ali ne tako da te poželim, besedi mi nešto, ali neću uvek to prihvatiti.“

Princ je toliko pobesneo da je odlomio šiljati komad kristala sa tavanice i poleteo na devojku. Ubo ju je pravo u srce, ali nije skončala, jer je on mislio da ona srca i duše nema. Posle nekoliko trenutaka, ponovo je otvorila oči, a telo joj je prekrila plesan. Krenula je ka pukotini kroz koju su je u Kristalni podrum ubacili vukovi, ali nije mogla napolje, neko je zamandalio sve pukotine.

Od te noći, hodnicima Kristalnog podruma luta devojka prekrivena plesni. Tesno joj je. Princ se pravi da je ne vidi. No, od svakog prezira raste sve više, od svake ružne reči produžava joj se život. Od svakog gladovanja je sitija. Ne može napolje. Niko drugi nikad nije tu mogao da preživi, što joj godi; no samo malo.

Od tada, Kristalni podrum je krcat novim kristalima, druge boje; ali princ odbija da ih jede. No, takođe ih ne baca ni u Jezero velikih riba. Prijaju mu lepe boje, mada nije gord, srebroljubac, ili, možeš misliti, tvrdoglav.

...

2 komentara na Pogrešni princ i devojka sa barjacima

  1. Povratni ping: Tweets that mention Pogrešni princ i devojka sa barjacima |Gunđam po kućama! -- Topsy.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.