Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

30 dana – 30 tekstova. Što da ne?

Ne umem da pišem redovno. Ne znam zašto. Na svom drugom blogu i na sajtu koji vodim spowta wadi nemam takvih problema. Ovde se osećam nekako samosvesnije, kao da ljudi konstantno gledaju gde ću da pogrešim, kako ću se nalupetati. Stalno mislim da će neko da sudi o meni na osnovu ovog bloga, da neće hteti da razgovara, da se druži. Vreme je da se to prekine. Koliko još danas, prvog juna.

Pre mesec dana, uz jagode prelivene kremom iz princes-krofni, sam rekla Mahlat da ću probati da pišem češće. Došla sam kući, pisala sam. Isto tako i onog sledećeg dana. Pa ponovo, posle tri dana. I šta se dogodilo? Nisam imala hrabrosti da bilo šta od toga objavim. Tekstovi i dalje stoje u nacrtima, povremeno ih pogledam, zaključim da zbog toga i toga nisu na mom nivou, ne dopadaju mi se, jer su takvi i takvi.

A odakle sve to?

Pre nešto više pola godine sam dobila jedan veoma, veoma neobičan mejl kojeg se setim bar jednom dnevno i pitam se zbog čega mi je rečeno sve što mi je rečeno. Ukratko, neko je mislio da treba da radim na svom online imidžu, ali me je uplašio do te mere da sam se bojala da nikad neću moći da dobijem stalan posao u Srbiji, zbog toga što pišem pesme, melanholične tekstove, a smisao za humor mi je takav da ljudi ne veruju da sam strejter. Vremenom sam počela da verujem u to što sam pročitala. A verovatno ne bi trebalo.

Ima tu još razloga.

Napišem nešto na šta sam ponosna, onda odem i komentarišem na par blogova - ne zbog samopromocije, već čisto zato što sam se setila. Vlasnici tih blogova se posle pojave kod mene i ostave mi jedan smajli kao komentar. Može i gore od toga - napišu nešto tipa: "Hvala na komentaru koji si ostavila na mom blogu."

To nije sve.

Neki od mojih poznanika uopšte nisu oduševljeni mojim pisanjem, ili bar to ne pokazuju. A ja volim pažnju. I mnogo mi je stalo da ljudi sa kojima češće opštim znaju šta radim, kako radim i zašto to radim.

Dobro ste čuli. I oduvek sam bila takva. Pre 10 godina slala sam drugaricama linkove do tekstova na svom LiveJournalu i pitala ih što ih još nisu pročitale i komentarisale. Mislim da se ni dan-danas nisam navikla na to da na Internetu ljudi i ćute.

Sve ovo što ste pročitali do sad su verovatno gluposti, blokatori. A blokadi je mesto na putevima, a ne na Internetu.

I tako sam se odlučila na poprilično radikalnoliberalan* korak: u mesecu junu 2011. ću pisati svaki dan, objavljujući pritom šta god stignem: svoja razmišljanja, zaostale recenzije događaja iz maja, sve što je čučalo u nacrtima već neko vreme...

Hajde sad da vidim taj aplauz, moliću lepo. Bez aplauza nema šansone da nastupam!

7 komentara na 30 dana – 30 tekstova. Što da ne?

  1. Marinela kaže

    Svaka ti čast na odlučnosti! Baš mi je drago što ćeš češće pisati. 🙂 Ja sam i dalje na jedan tekst u dva meseca, i nikako da to promenim. 🙁

     
  2. Mira kaže

    Eh. Cini mi se da ja imam isti problem, mada blogujem par puta mesecno. I mislim da je drugacije kada se pise na engleskom. Kao da je nasa publika cudna. Ne znam sta da kazem. Kao da ocekuju nesto drugo. Ili pljuvanje po politici i tako neki sarkazam o Srbiji, ili neke "zenskaste" teme u maniru Seh i grad.

    U svakom slucaju, pozdravljam poduhvat!

     
  3. Suske kaže

    Više puta sam donosila istu odluku, pravila čak i koncepte i plan i nikada nisam uspela da to realizujem.

    Razlog je gotovo uvek bio isti, nedovoljno dobar tekst ne sme napolje.

    (a bila sam srećnija dok sam češće pisala, a manje brinula o reakcijama onih koji čitaju)

    Sad sam u blokadi.

    APLAUZ za odluku! I srećno u realizaciji!

     
  4. Biberlee kaže

    Ako ima ijedna stvar u blog-svijetu da me nervira, jest shvatanje komentarisanja kao neke obaveze i vraćanja usluge. Dobro, ja ne pišem mnogo ozbiljan blog pa je možda i bezveze da očekujem neke konstruktivne komentare, ali brate, ako sam komentarisala nešto kod nekoga, nisam to uradila jer očekujem da i ti moj blog komentarišeš, nego zato što mi se post sviđa i imam nešto da kažem.
    Istina, i ja imam mnogo postova u draftu. Previše razmišljam i analiziram - šta bi drugi rekli na ovo. I odmah se osjećam neiskrenom, jer - zbog koga uopšte pišem blog?

     
  5. Siobhán kaže

    Aplaudiram. 🙂

    Iznenadila bi se koliko gotivnih tekstova nastane tek tako, bez truda, bez previše razmišljanja... samo izručiš ono što imaš na tastaturu, i to je to. Instant blogovanje.
    Po svom primeru znam da ako stavim post u draft, to nikada neću objaviti. Zato i ne draftujem. Skucam, proverim na brzinu da nema grešaka i to je to. 🙂

     
  6. Verkić kaže

    Sigurna sam da ćeš istrajati u svojoj odluci!
    Čitamo se!

     
  7. Charolija kaže

    Nekako mi se čini da sam pročitala sve tekstove koje si objavila ovde, tako da sam spremna da pročitam i 30 junskih. Šljap, šljap, šljap, šljap... 😀

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.