Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Čeznem da Vam kažem

Ovaj tekst je pisan davno, 18. marta 1999. godine. Imali smo pismeni zadatak iz srpskog jezika i književnosti, poslednji u toj školskoj godini. Valjda ne treba da vam objašnjavam zbog čega?

Na prirodnom smeru u gimnaziji tokom jedne nefunkcionalne i anarhističke školske godine, sirota profesorka mora da se osećala kao da se igrala let-lampom. Neko u našem odelenju mislio je da se reč svest piše sves'. Družila sam se sa devojkom koja je mislila da je posebna ako na kraju svega što piše doda rečenicu "To je to", a nekoliko inače solidnih pisaca koristilo je slovo X. E da, bilo je i par ljudi koji nisu znali ćirilicu.

Nekoliko gana pre onoga što ne treba da vam objašnjavam šta je, sedosmo da radimo treći pismeni zadatak, na kome smo dobili nekoliko tema vezanih za romantizam. Slobodna tema bila je Čeznem da Vam kažem. Trebalo je, manje-više da pišemo ljubavno pismo, pa makar ono bilo i unutrašnji dijalog; a sve to u stilu romantizma.

Pisala sam dva i po sata. U međuvremenu se sa Crkve svetog Marka nekoliko puta oglasilo zvono, a neko u dvorištu je bušio bez prestanka. Svi su već otišli, cela škola je bila prazna, samo su profesorka i nekoliko mojih drugarica sedele tu, dok sam pisala, u totalnom transu, i čekale da završim. Onda je profesorka rešila da sve to odmah pročita. Povremeno bi se nakašljala, a na kraju je dodala da sam čudo i da je šteta što ne mogu odmah da napustim gimnaziju, polažem diferencijalne ispite i upišem književnost.

Nisam upisala književnost. Mislila sam da je italijanski jezik profitabilniji. U međuvremenu sam se zaljubila u veb dizajn, kasnije i u druge discipline. I evo me, zarobljene između poezije i ha-te-em-ela sa primeama ce-es-esa. Kad bolje razmislim, bolje mi je ovako. Skoro svi diplomirani pisci koje sam upoznala behu neoriginalni, nadobudni, sterilni, a njihove duše bile su samo na prvi pogled prijatne. Kad bi se sklonio prekrivač, iznutra bih nalazila samo gnusno lice zlobe, besa, zavisti i onog starog da-komšiji-crkne-krava.

Pre neki dan, naleteh na taj sastav. I želim da ga podelim sa svima. Zašto?

- Smatram da dobro pišem i da sam isto toliko dobro pisala i sa šesnaest godina.
- Posle onakve pljuvačine u Priči o Milošu, osećam potrebu da svetu pokažem i svoju drugu stranu. A ona je stvarno ovakva.
- Mislim da do sad niko nije kačio pismene sastave, sem ako nisu u pitanju biseri.

Dušu sam ispustila. sam dok sam ovo prekucala, jer smo taj pismeni pisali latinicom, pisano, što meni ni dan-danas ne ide kako treba. I ovako i onako latinicu ne koristim van Interneta.

Čeznem da Vam kažem

U mojoj sobi zaklonjenoj stoletnim bagremovima, za starim stolom od crvenog mahagonija, u kome još počiva miris trave po kojoj gaze ljudi crne kože i neobičnih, debelih usana, sedim, usamljena i zaboravljena. Nepokretne sene zgrada u crnoj noći čine me još manjom i uplašenijom nego što to ustvari jesam. Sveća dogoreva i uskoro ću ostati potpuno sama, njena prijatna toplota i blago svetlo otići će u nepovrat. Cepam još jedan list papira. Ono što sam napisala je loše, zato ću ga poveriti plamenu. On će ispraviti sve moje greške i sačuvaće moje tajne, ne ispričavši ih baš nikom. Moji nemiri postaće lak pepeo, siv, nalik boji zemlje posle požara. Niko neće saznati da su sve moje reči bile upućene...Vama.

Ušli ste u moj svet, nemirnog duha, kakvi ste oduvek bili; i probudili moju zaspalu dušu, razočaranu posle mnogo izgubljenih ljubavi. Već dugo, dugo vremena se ustežem da Vam kažem koliko ste mi mili...i koliko je moj život delovao besmisleno dok nije bilo vas. Hoću li Vam to konačno reći? Ne...pustiću svoje srce da čezne za Vama, a sama ću skretati pogled sa Vaših očiju, sa tog komadića nebeskog plavetnila koji je vragolasta Sudbina ukrala negde daleko, iznad ogledala beskrajnog mora.

Ponekad poželim da Vam napišem pesmu i da Vam je uputim u namirisanoj ružičastoj koverti. NIKAKO! Pa to rade samo kuvarice i pralje! Ja sam, ipak, nešto drugo. Možda bi trebalo da ispustim svoju čipkanu maramicu i sačekam da je podignete? Da li bi Vaša, kao povetarac lagana ruka, brisala moje suze; ili biste me prezrivo pogledali i otišli? A možda ja nisam stvorena da budem Vaša draga? Vi ste rođeni u starom dvorcu, podučavali su Vas tutori u svilenim odelima i sa polucilindrima...odlazite u lov na lisice, obučeni u najnovije jahačko odelo, vodeći sa sobom hitronogog hrta. Ja? Ja sam navikla na prizemnu kuću i oholu hauzmajstorku koja me posmatra sa svog prozora, iza cvetnih zavesa. I ona zna da moje oči jedino žele da se susretnu sa Vašim. Ko zna šta se sve priča o meni...hoće li me uskoro ogovarati i ona usedelica sa dugim riđim loknama koja svako veče pije čaj sa drugom varošankom?

Spanische Romanzen (creators Heinrich Heine and Hugo Steiner-Prag)Kad bolje razmislim, neka pričaju šta god požele. Moja čista i iskrena ljubav prema Vama nadjačaće sav moj stid i svu moju snebiljivost...krenuću za Vama!

Gledam Vas, sakrivena iza stene. Dolazite, laki i otmeni, na hitrom belcu. Vaše lice, koje mi je stalno u mislima, šiba vetar, dok sedite uspravno u sedlu - hrabri, a zaneseni. Vi ste s te strane kao i ja. Uživate u prirodi, omađijani ste lepotom naše šume. Već vidim ukus bistre vode sa potoka na Vašim usnama. Zastali se na obali, kao i uvek, i počeli da prskate lice i ruke vodom. Zavidim vodi, ona može da vas poljubi i da vam došapne najnežnije reči, prepune ljubavi.

Pas je krenuo da se kupa. Pozvali ste ga nazad i, uz osmeh, pomilovali njegovu zlatnu dlaku. "Amore, nestaško jedan Zar ti već nisam rekao?"

Ne..."Amor" se nije smirio, počeo je da reži.! O, nebesa, on kreće ka meni...potrčali ste za njim. Ne znam da li da se divim Vašem gracioznom hodu, ili da strepim od oštrih, zverinjih zuba. U paničnom strahu vičem: "Ostavi me, luda životinjo, ja NISAM lisica!"

I tada su nam se pogledi istinski sreli. Moje oči boje dna i Vaše oči boje neba netremice su posmatrale jedne druge. Nasmešila sam se i zaklonila lice rukama. "Da li Vam je dobro, gospođice?" Nisam mogla da verujem. Tog trenutka kao da je grom iz vedra neba rascepio polje na dva dela. Vi mene poznajete..!

"Amor je, znate, lovački pas, prevario se. Inače, ja sam Hubert."

"Dođavola!" pomislih, "Pa, ja znam njegovo ime." Ipak sam pružila ruku i rekla, tobože smireno: "Beatrice. Beatrice mi je ime, gospodine."

"Veoma mi je žao zbog ovoga što se desilo...da li biste mi pravili društvo na večerašnjem balu u zamku?"

Htela sam da Vas odbijem, da pobegnem, da me više nema. Umesto toga, čula sam neki tuđi, izmenjeni glas koji je rekao: "Da. Htela bih. Biće mi zadovoljstvo."

Život se pretvorio u san, sve crnilo je nestalo, bele mirisne prostirke upile su otrovnu živu...posadili ste me na konja iza sebe. Sela sam na stranu, jer sam u svojoj plavoj haljini i dubokim belim cipelama samo tako mogla da sedim. Obuhvatila sam Vas rukama, bili ste moj zaštitnik, svetionik polupotonulom brodu u nemirnom moru. Hitri belac, za koga sam sanjala da se zove Blanche, preskočio je potok u tri skoka, pri čemu su kapi hladne vode stigle i do mog lica. Pustila sam neki krik, a Ci...Vi ste samo rekli: "Ne bojte se, mila moja." I ponovo grom. Da li ste me Vi stvarno tako nazvali? Da li ste i vi spaljivali pisma posvećena meni grešnoj? Izgleda da jeste...ponovo sam plakala, ali to su bile suze radosnice.

Jahali smo uskim putem između jasenova ka Vašem zamku. U daljini se čulo zavijanje kurjaka i sovinih huci su odjekivali kroz noć, a mi smo i dalje jahali. Vi - vitez sa nevidljivim oklopom i ja - princeza u ritama. Da li sam zabludelo srce? Ne, Vi ste tako dobri prema meni! Za Vas nisam samo žena, već zvezda vodilja...svi moji snovi vode u Vaš kavez, moja Rajska ptico.

Mesec nam je svetlio put. Tako beo, jasan, sa prikrivenim osmejkom, podsećao me je na varoškog šaljivdžiju koji je utorkom, na pijačnom prostoru u prugastoj košulji, sa majmunom i verglom, mamio ljude...i njihove srebrnjake iz dćepova.

Stigli smo ispred dvorca. Amor se izgubio negde u ogromnom ambaru, a Vi ste otresli blato sa jahačkih čizama, bacili krajcaru konjušaru i odveli me sa sobom, vukući me za ruku. "Požurite, gospođice Beatrice, moramo Vam naći prigodnu haljinu!"

Vaša majka bila je milostiva gospođa. Iz svog budoara donela je lepršavu balsku haljinu, a njena služavka Josette me je očešljala, onako kako sama nisam umela. Neko je pokucao. To ste bili Vi, lane moje.

"Da li ste spremni, gospođice Beatrice?"

"Jesam, gospodine Hubert!" rekla sam, uz ljupki poklon, kako me je Josette savetovala.

"Hajdemo, onda...svi nas čekaju. Treba da otvorimo bal."

A receipt for courtship (LOC)

Potrčali smo niz mermerni hodnik i stigli u dvoranu, čija me je raskoš gotovo ošamutila. Svi koji su nešto značili u gradu bili su tu...i trgovac Jean-Marie sa svojom ženom Eden, i glasnik Dominic...i lepotica Ophelie...ili se zvala Aurelie? Anna? Izašli smo na sredinu sale i stali ispod ogromnog lustera. Nikad još nisam videla električno svetlo, mada sam čula da ga je izmislio Amerikanac Edison. Svi su zanemeli. Rekli ste: "Moja lepa pratilja, gospođica Beatrice, i ja, proglašavamo ovaj bal otvorenim..."

Kompozitor Alexandre Fontaine, koji je samo za ovu priliku stigao iz Pariza, mahnuo je palicom. To je bio valcer, to je bio Strauss...pustila sam vas da me vodite - kako po dvorani, tako i po nekom svetu imaginacija i magnovenja znanom samo Vama i meni. Nisam primećivala druge parove, niti raskoš aristokratskog društva, pa ni divu Ophelie i njene pozlaćene cipele. Postojali smo samo mi - Vi, Iber, i ja, samo u snu stvoreni za ljubav, samo u snu stvoreni za kralja i kraljicu "Lepog plavog Dunava".

Miss Ethel Cunningham, Sydney / Freeman StudioI tada su ogledala postala meka. Zidovi su se rušili, a stubovi padali preko gospode i gospođa, večere na stolovima. Počela je oluja. Kiša je zastrašujućim tonom dobovala po krovu koga jedva da je više i bilo...nije bilo ni Vaše ruke, dragi moj Hubert, iskliznula mi je. Padala sam dole...da li u konjušarnicu kod Amora, ili na čvrstu zemlju...nisam znala.

Tupo sam pogledala oko sebe. Daščani pod je bio tako hladan, šarena tirolska prostirka mi je grebla lice. Shvatila sam, bila sam u bunilu...sve zbog Vas, mili moj viteže...zar sam toliko slobodna da Vas želim? Ogovaraće me Gabrielle, riđokosa na koju sam pomislila pre nego što sam se našla s Vama u polusnu. Sve se ovo desilo zbog Vas. Nećete uvenuti u mojoj duši...nikad! Nikad!

Dolazim do posude sa vodom i prskam svoje, gotovo goruće lice. Otvaram prozor...stoletni bagrem će me smiriti. I vikaću u noć...VOLIM VAS. VOLIM VAS, pa makar se izgubila u svom snu i jurila bezgolavo kroz noć...VOLIM VAS, voleću vas celog života!

6 komentara na Čeznem da Vam kažem

  1. Joe kaže

    Dakle, Iva... Nabasala sam na ovaj blog pre jedno mesec dana (tad te 'zapratih' na tviteru). Procitala sam sve dotad napisane postove i jako su mi se dopali, ali nisam znala sta da napisem. Mahom samo citam blogove, retko se sta komentarisem.
    Zelim da ti izjavim saucesce zbog oca. Onaj post o danu kada je umro... I cried while reading.
    I mene je zadesila slicna situacija, tata mi je preminuo trideset prvog decembra prosle godine. Imao je 44.
    Bilo kako bilo, htedoh samo reci da se divim tvom pisanju.
    That's about it :).

     
  2. Joe kaže

    Ne znam jesam li poslala prosli komentar, ili sam totalno prolupala. Za slucaj da nisam, 'ajde isponova.
    'Dakle, Iva, naletela sam na ovaj blog pre jedno mesec dana (tad te 'zapratih' na tviteru) i procitala sam sve postove. Svidja mi se kako pises, ali nisam tada znala sta bih ti rekla. Obicno ne komentarisem na blogovima, samo citam.
    Htedoh da ti izjavim saucesce zbog oca. Onaj post u kojem si opisala njegov poslednji dan... I cried while reading. Izgledalo mi je jako poznato. Previse.
    Vidis, i meni se desila slicna situacija, tata mi je preminuo 31. decembra 2010. Imao je 44 godine.

    Nego, samo sam htela da se divim tvom pisanju. Eto.

    That's about it :)'

     
  3. Marinela kaže

    Ja sam oduševljena sastavom! Baš mi je drago što si ga podelila sa nama. 🙂

     
  4. Radmila kaže

    Upravo sam završila sa čitanjem ovog tvog sastava iz 1999. godine. Nemam riječi. Prelijep je! Naprosto oduševljava i fascinira. Tako mi je drago što sam imala priliku da ga pročitam večeras. 🙂

     
  5. Šapke kaže

    Ništa suptilnije davno nisam pročitala.
    Booožeee Ivaaaa. 🙂

     
  6. AlphaHlafdige kaže

    Imas odlican smisao za fikciju. Ne samo da si uspela da ozivis knjizevnu epohu samim stilom pisanja, vec i slike su mi neverovatno zivopisne i imas jako lepe ideje 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.