Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Nikad

Ovaj tekst je pisan 24. septembra 2010, opisuje prethodni dan u mom životu. Pronašla sam ga dok sam sređivala kompjuter. Želim da ga, što bi neki rekli, izbacim iz sistema. Ljudima koji beže od mene samo zato što, svako malo, prirodno, žalim za izgubljenim, samo bih poručila da ih neću daviti time privatno, ali da takođe treba da shvate da ne mogu da zaboravim nešto što je deo mene i čiji sam ja deo. Ne zazirite od mene!

Nisam sigurna kad je počeo ovaj dan. Sedela sam i radila prototip za novu verziju Invisible Movement, jer mi se nije radilo ništa gde bih mogla da pogrešim. 960 grid sistem je zabavan, obožavam ga.

Oko jedan i trideset, čula sam mamu kako prolazi kroz dnevnu sobu i otišla sam da vidim da li je sve u redu. Mama je išla da isprazni tatin kateter i konstatovala kako to negde propušta, jer je krevet mokar. Prostirku koja je štitila veliki čaršav, prekrivač, donji deo pidžame i bokserice odmah ubacuje u mašinu.

Oko četiri i petnaest, mama me ponovo budi. Ista priča. Ovoga puta joj uopšte nisam potrebna i, dok obmotava neku gazu oko adaptera na kateteru, pitam se da li me je samo probudila kako bih i ja bila budna. Setila sam se one epizode Simića gde je Mardž sama kod kuće sa Megi, i namerno je budi kako bi ova zaplakala, samo da bi je uzela u naručje. Iako se tresem od hladnoće u dnevnom boravku i ne shvatam zbog čega 45 minuta sedim tu i ne radim ništa, ja joj se smešim, razgovaramo, a tata uspeva da zaspi usred cele operacije presvlačenja. Opet.

dead flowersPonovo se budim, a napolju već dan. Mama mi objašnjava da ne želi da rizikuje, te da ide da kupi pelene za odrasle. Moj pritisak je verovatno na nivou telesnih mera neke manekenke, pa ne uspevam ni da ustanem dok se nije vratila sa pomenutim pelenama i šest pogačica kupljenih kod Ljupčeta. Nešto nije u redu...ja inače đipim na noge lagane kad god neko spomene hranu. Onda se setim kako neko treba da prostre ona dva nesrećna prekrivača, donje delove pidžame i ostalo, te ustajem.

U spavaćoj sobi je mlađa medicinska sestra. Posmatra onaj naš nered i cinično pita: "Da li pravite veliko spremanje?" Mama joj, uvređeno šmrknuvši, odgovara da je bila usred velikog spremanja kad nas je ovo zadesilo. Žena je zaprepašćena što nisam udata, ili što bar nemam dečka koji bi mogao da pomogne. Pita me koliko ima godina. Kažem 27.5, ona nastavlja da se čudi. Možda je samo ustala na levu nogu, ili joj nisam simpatična, jer nisam mršava poput nje, nemam frizuru, kosa mi je zrela za pranje i mnogo pričam. Elem, više mi se dopada bolničar Vlada, ljubazan je i ne postavlja takva pitanja.

Sestra nas je iskritikovala da tati treba mnogo više vode, shvatamo da bi i on više hteo vode nego čaja. Ne može da pije, sem ako ne nabavim bolje slamčice. Mama me šalje po njih i komentariše da požurim. Kažem da hoću, ona kaže da neću. Odlazim do Vera i donosim sve što je tražila, najbrže što sam mogla. Ne želim da mi vraća kusur, no ona insistira na tome da plati jogurt, jer je on "za nju, a ne za tatu i mene poput ostatka potrepština na računu". Slamčice ne odgovaraju, tata je halapljiv, pa se zagrcne. Tetka, koja je u međuvremenu stigla, preporučuje da i ovo dajemo na kašičicu. Nekako se dogovaramo da uzmemo pliću šolju i jednu od onih slamčica što dolazi uz malo brik-pakovanje mleka.

Pričam s tatom. To je jednosmerni razgovor, ali znam da me čuje. Ne znam da li smem da spominjem Stevu, njegovog najboljeg prijatelja koji se 2002. godine odselio u Kanadu i takođe muku muči sa rakom pluća. Steva je bio bolje sreće, odstranili su mu tumor veličine manje lopte, a mozak su mu operisali gama-nožem. Plakao je kad sam mu rekla u kom stanju je moj otac.

Spremam maccheroncini alla parmigiana. Mesecima sam sanjala da svaki dan jedem neku polugotovu pastu, sad ne jedem ništa drugo već danima. Dok se to krčka, operem sve sudove. Posle ručka sedam malo da radim i, začudo, sat vremena me niko ne prekida. Stalno gledam da li mi je šef pisao. Nije, ali u poslednjem mejlu je rekao da je sve u redu i da je veoma srećan što sam motivisana. Da li je to stvarno tako?

Stiže Vladeta. Rešava problem sa kateterom i pokazuje nam kako dižući frotirsku prostirku sa obeju strana možemo da pomerimo i tatu, te objašnjava mami kako se kateter čisti fiziološkim rastvorom.

Pošto se iz Bel Hospisa još nisu javili, mama zove prvu ženu nekog porodičnog prijatelja koga, valjda, nismo videli od leta 1991. Začudo, seća nas se. Po zanimanju je negovateljica. Kad je čula o čemu se radi, krenula je brzo da se pravda kako ne neguje stare ljude i predlaže nam da odvedemo tatu na gerijatriju.

Gerijatrija u KBC Zvezdara? Tamo ljudi odlaze da umru, odatle nema povratka. Tamo mi je umrla baka usred rata i krize 1993. godine. 2006. godine tamo je mesecima boravila mamina najbolja prijateljica, koju su sa onkologije prebacili "jer nije bilo mesta". Žena je imala samo 65 godina, bila joj je potrebna palijativna nega, a ne sobe za otpisane, gde vam ne daju vodu kad je tražite, gde sestre primaju mito, a sutradan uzimaju godišnji odmor (tako beše '93), a lekar živo objašnjava kako nekoj nesrećnoj bakici ne bi bilo pomoći ni u najboljoj bolnici u SAD, jer će za par dana, "i ovako i onako" nastupiti metabolički kraj. Nikad!

U sledećih sat vremena, bila je prva komšinica, zvalo je petoro ljudi na fiksni i troje na mobilni, a mene je komšija iz kuće pored naše stambene zgrade zaustavio na 20 minuta kad sam išla da bacim đubre. Pojavila se i njegova kći, prelepa mlada žena bez i trunke šminke, običnom punđom i sa svojom bojom kose. Sa svoje 32 godine pati od išijasa i ne može da podigne plavog anđelka po imenu Filip koji se gega za njom. Oboje me uveravaju da nemam išijas, jer bi me u protivnom bolela i noga.

Dolazimo da tati damo još malo vode. Šta god da kažemo, on ne odgovara. Mama plače, ruka joj drhti i moli tatu da joj kaže nešto, bilo šta; a on samo tu leži sa poluzatvorenim levim okom, mimikom lica i pokretima ruku i nogu daje nam do znanja da je prisutan, ali ne priča. I trese se, kao da ga hvata jeza. Priberemo se, nekako. Dajemo mu još vode, pa jogurt od jagode. Merim mu pritisak. Nalazim stari stetoskop kako bih mu oslušnula srce. Sve je u redu. Desna ruka se normalno pomera. Tek onda shvatam da se tresao, jer mu je bilo hladno. Pa danas je došla jesen, jesmo mi blesave.

Čitajući dva najnovija članka o Černobilju koja su mi danas stigla preko Green Peace Nuclear Reaction bloga, menjam mišljenje u vezi sa Pesničenjem i rešavam se da ipak pođem. Prošli put su me mnogo kritikovali, jer ne umem da držim mikrofon. Mislim da im se nije dopao ni moj alt, ni neseksualnost moje poezije. No, idem. U ovom svetu ima mesta za, kako neko reče, polno-organske i romantično-neutešne mlade pesnike, kao i za starije rodoljube; što onda nema mesta i za nekoga ko piše nešto sasvim, sasbim drugačije? Bilo kako bilo, ovo će biti moj peti izlazak ovog meseca - bila sam jednom kod jedne drugarice, šetala se sa druge dve i srela se s jednim klijentom.

Završavam ovaj dan sedeći za kompjuterom i odolevajući iskušenju da odem do spavaće sobe i vidim da li mama spava i da li tata diše. Imam utisak da bi me mama poslala na jedno mesto. Fobiju gde se budim i gde mi mama kaže da je tata mrtav imam od kako su mu ugradili stentove, možda zato što me je tog jutra probudila da kaže da je otišao na urgentni. I ne mogu se osloboditi ovih misli. Neko na Twitteru upravo reče da su ribe najdepresivniji znak u horoskopu. Nisam depresivna, samo se bojim. Mnogo. Istovremeno, shvatam da mama nije ništa kuvala od kako je tata prošlog petka otpušten iz bolnice, te da je onaj odmrznuti sladak kupus jedino kuvano jelo koje sam manđala za sedam dana. Nikad nisam mislila da će mi nedostajati mnoge stvari koje inače gutam, uz smešak. Nikad nisam mislila ni da ću se tek u 1 sat setiti šeste pogačice i pojesti je. Nikad. Nikad. Nikad.

15 komentara na Nikad

  1. jungle queen kaže

    :'( Ivaaa, ovo je tako surovo realno, i jako tužno i estetski lepo napisano.

     
    • Iva kaže

      Hvala. Cenim svakoga ko je imao hrabrosti i ljudskosti da kaže nešto na ovu temu (kao i one koji su mi se obratili privatno). <3

       
  2. Sasa Stojanovic kaže

    ovo cu morati na jutro da procitam nasamo, u miru, posto mi je tematika poznata i privatno i profesionalno...

     
  3. Exxx kaže

    Meni kada je teško ja pišem i odmah mi je lakše. Pisanje je moja katarza...

     
    • Iva kaže

      Takođe. U poslednje vreme mi čak dođe da pišem o stvarima za koje me je jedan marketing guru upozorio da mogu da mi "unište imidž"...tja, kao da sam ga ikad imala. :p

       
  4. Sasa Stojanovic kaže

    "Gerijatrija u KBC Zvezdara? Tamo ljudi odlaze da umru, odatle nema povratka."
    Veoma realističan opis naše surove stvarnosti. Nažalost, ne odnosi se samo na KBC Zvezdara. I dokaz da se kod nas novcem ne može kupiti ništa, ni ono malo osnovne ljudske pažnje. Novac je samo obavezna stvar i skoro nikada ništa ne menja u ponašanju tih "ljudi".
    U KC Srbija prisustvovao sam angiografiji jedne starije žene, zajedno sa serviserom. On je u jednom momentu prokomentarisao kako su primenili suviše kontrasta za taj tip snimanja i da mogu da naškode ženi (doslovni izraz je bio "svetleće narednih 2 meseca u mraku", bez ikakvih pretenzija ka smehu). Jedan od "ljudi" u belom mu je kratko odgovorio: "To ionako ništa ne menja, neće ona još dugo."!!!!!!!!!! Da li to behu humanitaci?
    Opis komšinice. Svetlo u mraku surove ralnosti i sposobnost pronalaženja lepog u teškim momentima. Divno

     
    • Iva kaže

      KBC Zvezdara je ubedljivo najgori, ali ako je sudeći po ovom članku, neka krila Kliničkog centra su mu blizu. Na neurologiji je tata ležao 1995. godine, tad je izgledala kao zatvor za maloletnike, sad mi deluje kao da je u stanu raspada.

      Što se tiče pomenute gerijatrije, mi smo 1993. podmitili sestru da baki da lekove, sledećeg dana je otišla na godišnji odmor. :/

      I to su rekli pred pacijentkinjom? Kakva prokleta đubrad, da izvinite na teškim rečima! Čim neko ima preko 50, po njima je mrtav. Možda onda ni ne treba da se čudimo što su devojke preko 30 već "stare" i neatraktivne. Ako si za 50 zreo za deponiju, sa 30 si, svakako, mator.

       
  5. Charolija kaže

    Zaboleo me mozak. Naravno da ne treba da zaboravis, a ljudi koji se sklanjaju i beže od tebe i tvoje tako prirodne tuge, ne zaslužuju minut tvog vremena.

     
  6. Natasha kaže

    isto otac, ista dijagnoza, isto osećanje... ne mogu da te utesim, dešavalo se pre skoro 8 god,rodila i sitnu decu i uradila svašta još na šta bi on bio jako ponosan - ali, ja sam doživotno oštećena.

     
    • Iva kaže

      Imam utisak da ćemo biti sestre po priči. Žao mi je vašeg oca. Smrt od tih dvaju oblika raka, zajedno, je horor.

       
  7. Natasha kaže

    ... sad videh, izgleda da sam ušla u kategoriju "5 tipova loših komentara".

     
  8. Marina kaže

    Gerijatrija u KBC Zvezdara? Tamo ljudi odlaze da umru, odatle nema povratka. Tamo mi je umrla baka usred rata i krize 1993. godine. 2006. godine tamo je mesecima boravila mamina najbolja prijateljica, koju su sa onkologije prebacili "jer nije bilo mesta". Žena je imala samo 65 godina, bila joj je potrebna palijativna nega, a ne sobe za otpisane, gde vam ne daju vodu kad je tražite, gde sestre primaju mito, a sutradan uzimaju godišnji odmor (tako beše '93), a lekar živo objašnjava kako nekoj nesrećnoj bakici ne bi bilo pomoći ni u najboljoj bolnici u SAD, jer će za par dana, "i ovako i onako" nastupiti metabolički kraj. Nikad! POTPISUJEM OVO....TOLIKO SAM BESNA NA NJIX I NA TRETMAN KOJI SAM VIDELA DA IMA I MOJA BABA I OSTALE BAKE KOJE SU SA NJOM U SOBI.....

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.