Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Dedica koji kuca na svaka vrata

Pre mnogo godina, sanjala sam nešto veoma čudno, što ni dan danas ne mogu da zaboravim. Podsećalo me je na pesme Fabrizia de Andréa. Nažalost, ovaj veliki italijanski kantautor već tad je bio mrtav; u protivnom bih sve učinila da mu pošaljem pismo sa svojim zabeležnim snom, kako bi od nje napravio pesmu.

U tom snu, išla sam svojom ulicom u širem centru Beograda, od Botaničke bašte i stare pekare na uglu. Valjda sam se vraćala iz neke kupovine, ko će ga znati. Na nekoliko desetina metara ispred mene, koračao je poprilično vitalan dedica u sivim pantalonama, beloj košulji i bež sakou, sa šeširom. Izgledao je kao da je izašao iz knjige o gradu koga više nema; ili pak iz Vitezovićeg "Šešira profesora Koste Vujića".

Videvši da mu se približavam, dekica se sklonio ustranu, podigao šešir i pokazao mi da prođem. Nisam bila navikla na ovakav tretman, danas je ono: "Kud' se guraš, kravo?" postalo toliko uobičajeno. Zahvalila sam mu i nastavila dalje. No, zaustavio me je. Pokazivao je na dvorišna vrata na obodu stare kuće, ispod stoletne crne topole.

"Ima li ovde nekoga?"
"Ne znam...zašto?"
"Ona. Možda živi baš ovde!"

I pre nego što sam upitala ko je Ona, dedica je pokucao. I skinuo šešir, stao u onu pozu u kojoj su u stara vremena pozdravljalo i nasmešio se. Osluškivao je. Nije bilo nikoga.

"No dobro, možda sam pogrešio adresu. Možda ona živi tamo."

Krenuo je ka sledećim vratima.

"Ali, gospodine, ovo je poslovni prostor. To su prostorije te-i-te političke stranke i direkcija za organizaciju te-i-te biciklističke trke."

Nije me slušao. Ponovo je pokucao. Niko mu nije otvarao, bila je nedelja. A ja sam baš, baš htela da ga neko udostoji pažnje, kako bih čula koga to traži i zašto.

Nastavio je dalje, i dalje sam ga posmatrala. Očekivala sam da uđe u dvorište i kuća na svaki ulaz broja 10. No, dedica je primetio malena metalna vrata na zidu od tamnocrvene cigle, pa je kucnuo i na njih. Ta vrata sam samo jednom videla otvorena, još kad sam bila u osnovnoj školi. Tu je bio neki magacin. I, naravno, tu nije bilo nikoga.

"Ima li koga? Molim vas?"

Iz procepa između zgrade od cigli i prvog ulaza broja 10, iskočila je riđa mačka i odjurila na drugi kraj pustog dvorišta. No, Nje nije bilo.

Dedica je nastavio, ka oluku. Htela sam da mu kažem kako tu niko ne živi, kako je to nemoguće. No, on je ponovo skinuo šešir, uljudno se nasmešio. Onda je prislonio uvo na oluk.

Nisam više mogla da izdržim, pa reših da ga pitam ko ga traži.

"Gospodine, izvinite što vam smetam, ali...?"
"Da, recite...?"
"Ko je Ona? Ako biste mi je opisali, možda bih mogla da vam kažem gde živi. Skoro svi u ovoj ulici se poznajemo."

Nije bilo odgovora. Dedica me više nije primećivao, a kucnuo je i na tek zasađenu mladicu kestena, i na jedan od stubova, i na transformator sa druge strane ulice.

Nastavila sam ka svojoj zgradi. Kad sam se poslednji put okrenula, videla sam dekicu kako kuca na prozor jednog parkiranog Fijata. Tako sam se nekako i probudila. Prepričavala sam ovaj san svima oko sebe, danima. Nisu mogli da shvate šta je tu bilo taklo lepo, delovalo im je pomalo blesavo. Kako nekome može biti žao starog čoveka
koji je skrenuo pa kuca gde god mu padne napamet? Kako? Ko je bila ta žena koju je tražio?

Nje verovatno već dugo nije bilo. Ili je, ko zna pre koliko godina, otišla bez pozdrava. I on je pokušavao da je nađe. I kucao je na svaka vrata. I više ga nikad nisam videla. Kad god zaspim, pokušavam da ga pronađem, a njega nema.

Te noći sam saznala da su pravi snovi odavno mrtvi. Danas svi moraju da se guraju, da psuju, da rade stvari samo zato što su zabranjene; ili, pak, zato što ih drugi rade. Danas bi svi prosvetljenje, a ne vide dalje od svog nosa. Danas je najgore vreme od kako je sveta i veka.

Dedica sa šeširom na glavi i setnim osmejkom iz noći u noć ide iz sana u san i verovatno je, tamo ploveći kroz misli drugih usamljenih ljudi, već pokucao na sva vrata u Beogradu...

...Nju još uvek nije našao. Možda nikad ni neće.

Priče iz serijala o Dedici

Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu
Dedica i Onaj što mućka. Trešnje pride
Dedica i gospodin Albert Selotejp
Dedica i svadba
Dedica, mrtva žena i besna devojka
Dedica i porodica iz potkrovlja
Dedica i revolt jednog bubnjara
Dedica i žena-radiostanica
Dedica kod lekara
Dedica i noćni kružni voz

12 komentara na Dedica koji kuca na svaka vrata

  1. Beogradoholik kaže

    otkud znaš kako je bilo pre tebe, pre 100g, u antička vremena, kako možeš biti sigurna da je tada bilo bolje?(-8 nego, da ne skrećem sa teme - u Kondinoj je jedna baka _godinama_ išla gore-dole po ulici i svakog prolaznika pitala koliko je sati. Nisam stručnjak, ali mislim da je takvo ponašanje posledica jače traume, tragičnog događaja.

     
  2. Vanja kaže

    Meni je ovo tako bajkovito. :)Znaš one filmove, ima ih valjda stotinjak, u kojim se nekom tipu kom nije do slavlja javljaju duhovi prošlih Božića? Tebi se u snu javio duh dobrih starih vremena.

     
  3. Šovlja kaže

    Kada bi me pitala koji tekst mi se najviše sviđa sa ovog bloga, bez razmišljanja bih rekla: "Dedica koji kuca na svaka vrata".
    Zatim bih malo razmislila, a onda kazala: "Da, definitivno dedica koji kuca na svaka vrata".

    Ovo su snovi koji, ne samo da se prepričavaju, nego se o njima piše - evo, baš ovako kako si to ti uradila, a ubeđena sam da bi mogla još 50 tekstova da napišeš o njemu.

    Magija snova! 😉

     
  4. Miloš kaže

    Vrlo interesantan san, podseća me na jednu knjigu koju sam skoro čitao, posebno onaj deo u kome on kuca o prozor automobila,transformatoru,stubu. Jer kako si ga opisala kao da je iz prošlog veka i da su se nekim čudom pomešale drugačije stvarnosti, da je on iz neke alternativne i da zapravo ne kuca na prozor Fijata, već na prozor kuće koja je nekada davno tu postojala.

     
  5. Charolija kaže

    Sigurno će je naći. Ko traži uvek i nađe, kad tad.

     
  6. Exxx kaže

    Naći će ONA njega. ONA svakog pronađe, pre ili kasnije 😉

     
  7. Mis Dejzi kaže

    Jadni dedica:( A taman sam posla spavati i sad cu njega sanjati kako kuca... Ljubav je to. Ta koju on trazi. A mozda mu i otvori vrata nocas. Kod tebe ili kod mene. Svejedno, zar ne:)

     
  8. Autark kaže

    Za ovakve stvari ljudi jednostavno odrastu, ne zbog tog što su to željeli nego jer bajke skinu svoje boje ...

     
  9. Natasha kaže

    tebi ne treba ništa u životu da fali, jer si tako jedna fina nežna duša... a "Danas je najgore vreme od kako je sveta i veka".

     
  10. Povratni ping: Gramps, Who Knocks on Every Single Door | Iva is me

  11. Vojislav kaže

    Priča za svaku pohvalu. Pretpostavljam da postoji deficit ovakvih snova danas i želeo bih da i ja jednom bar usnim takav san. Lepo opisano doživljeno u snu i veoma poučna priča. Koliko danas nedostaje navedenih manira i okružuju li nas ljudi koji pred nestalom ljubavlju ne posustaju i traže je do poslednjeg daha kao i jesmo li mi jedni od navedenih valja se zapitati.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.