Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Dedica i Čovek kraja sveta

Evo još jedne priče o dedici koji je kucao na sva vrata. Poslušala sam Šovljin savet i rešila da pričam dalje...pa šta bude, bude.

Dedica je prethodnih nekoliko meseci te vruće - kako politički, kako klimatski - godine pokucao na toliko vrata, prozora, oluka, šupljih jablanova, automobila, transofrmatora i čega sve još ne; da je na kažiprstu desne ruke imao ogroman žulj. Nje nije bilo. Hteo je da Joj pošalje pismo, ali nije znao kako. Već je pomalo gubio nadu. Išao je Bulevarom kralja Aleksandra ka centru grada i nervozno gužvao šešir u rukama.

I tad je video otvorena vrata. Pomislio je: "Možda ih je Ona otvorila! Možda hoće da uđem, ostavim šeširče na astalu, pogledam po svim sobama i saznam u kojoj me sobi čeka, kao nekad, sa kafom i ratlukom, i pita me kako sam proveo dan. Da, jamčim. Ona je. Ona!" Ne razmišljajući mnogo, prošao je kroz vrata.

strollOnda je sve bilo crno-belo. Asfalt je zamenila kaldrma, platani su bili mladi, nije bilo ni govora o visokim zgradama, automobila jedva da je bilo. Vratio se u svoje detinjstvo, u tridesete godine veka na izdisaju. Žene su odjednom bile obučene, a grudi su im bile, nekako, kupaste. Haljine su bile duge, kose kratke i blago talasaste. Osmehivale su se, umesto da namiguju. Muškarci su bili uglađeni, vaspitani, puštali bi dame da prođu. Svako ko bi prošao pored dedice, pitao bi ga da li se izgubio, da li traži nešto. On bi se samo nasmešio, i dalje ne znajući kako se obreo ovde. Da je to "Šuma Striborova", ne bi završio tu, jer mu je, kao i onoj ubogoj starici, njegova nevolja bila milija od sve sreće ovog sveta. Zbog nečega, počeo je da razgovara sam sa sobom koristeći mnogo, mnogo starih reči.

Žamor bucmaste dece sa krpenim loptama u mornarskim odelima, starih tramvaja i konjskih kopita mešao se sa cvrkutom ptica, kojih je bilo mnogo više nego iz onog grada odakle je upravo došao. I nisu bili gačci, bili su slavuji. Pa da, tamo dole je Slavujev Potok! To su danas samo oronule rupčage, onda su bila divna mesta. Pod njima nije tutnjio tobožnji metro! Samo su bulbuli pojali! Sićani, milozvučni bulbuli!

I tad je tu idilu prekinuo oštri bariton.

"POKAJTE SE!"

Dedica se okrenuo i spazio sredovečnog čoveka pepeljaste kose i duge brade u kojoj je još bilo riđih tragova. Čovek je bio bos, ogrnut jelenskom kožom, pantalone su mu bile poderane, a na rukavima košulje imao je zakrpe. Oči su mu bile neprirodno zelene, a zenice ogromne. Nosio je veliku klepetušu u rukama.

"POKAJTE SE!"

Nekoliko mladih devojaka u dugim haljinama se zakikotalo, a jednu gospođu, koja je htela da priđe čudaku, za ruku je povukao muž na drugu stranu. Deca su se razbežala, ptice odletele. Čovek sa jelenskom kožom na leđima nastavljao je da korača, iako su mu stopala bila gotovo krvava. Prišao je dedici.

gentlemen's walk"Starče, pokajte se!"

"Zbog čega bih se pokajao, o, dobri čoveče? Nikad ništa loše nisam uradio."

"Pokajte se! Uskoro će kraj sveta, sve ovo će biti prah i pepeo! Ako se pokajete, imate mesto u raju!"

Dedica je bio zbunjen. Da li da kaže ovom čoveku da uskoro dolazi nešto što će ličiti na kraj sveta, ali što će ljudi, ipak, preživeti? Da li da kaže ovom čoveku da negde u Nemačkoj živi čovek koji će pokušati da osvoji svet? Vredi li otkrivati ikome budućnost, ili je ovo samo još jedan šarlatan koji je pomešao veru u Svevišnjega sa nekakvim grozničavim predskazanjima iz svoje budalaste glave?"

"A kad će, po vama, svet skončati?"

"Bog mi to jošte nije rekao. POKAJTE SE!" reče ova zabludela duša i ponovo zaklepeta. Primakao se i jedan policajac sa palicom, ali nije reagovao. A zašto i bi? Ovaj nesrećnik je samo dizao larmu, nije nikoga povredio.

Dedica je razmišljao. Možda ovaj čovek ume da gleda u budućnost. Možda zna da ćemo ići raketlama na Mesec, možda zna da će se jednog dana loptanje gledati kod kuće, na malom ekranu. Možda zna da će ovi platani biti toliko široki da ni po troje ljudi neće moći ruke bele da obaviju oko njih? Možda zna gde se završava ova ulica. Možda...možda zna gdi je Ona sutra...pardon, danas. Sutra. Danas.

"Čoveče, recite mi...gde je danas Ona?"

"Koja ona? Da li je sa Bogom, ili sa Nečastivim?"

"Sa Bogom, jamčim. Ali ne znam gde..."

"Da li se ona POKAJALA? Da li ste se vi, starino, POKAJALI?"

"Imah ja u životu tuštu i tmu pokajanja. I Nju. A sad je nema. Ne znadem da li se pokajala, no recite mi..."

"Nije to kako mali Đokica zamišlja kajanje. POKAJTE SE! Skončaćemo i ovako, no POKAJTE SE!"

Dedica se jedva setio ko beše ta dorćolska sfinga, mali Đokica. To za ovu priču nije bilo nimalo bitno. Kajanje bi i kod malog Đokice bilo kajanje. Ovaj čovek sa jelenskom kožom na leđima beše mlogo budalast i nije znao ništa o Njoj. Nije ni slušao bulbule kako poju. Terao ih je svojom sablasnom glasinom.

"A svet skončati neće! Barem ne dok ne pronađem Nju. Naći ću je, pa makar kucao na sva vrata u gradu onoliko puta koliko ima zrna peska u Savi. Makar gradio sopstveni most."

Uzdahnuo je, ne primetivši pirgavog švrću koji je vukao svoju mater za ruku, tražeći šećerlemu. Gospojca u aljini na žute cvetove hodala je kao Ona nekad, ali Ona nije imala plave oči. Bile su kao dva golema kestena. Dedica je tražio kapiju iz koje je upravo iziš'o, kako bi se vratio u onaj prljavi svet, gde je mogao da je nađe na neki drugi način.

"Tamo ima mnogo više čeljadi. Kad ih ima mnogo više, ima više nadežde da je i Ona međ' njima. Bolje da ne gužvam šeširče...."

Priče iz serijala o Dedici

Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu
Dedica i Onaj što mućka. Trešnje pride
Dedica i gospodin Albert Selotejp
Dedica i svadba
Dedica, mrtva žena i besna devojka
Dedica i porodica iz potkrovlja
Dedica i revolt jednog bubnjara
Dedica i žena-radiostanica
Dedica kod lekara
Dedica i noćni kružni voz

3 komentara na Dedica i Čovek kraja sveta

  1. Autark kaže

    Nekad sam pomislio da ljudski život koji je sam po sebi osuđen na kraj, se svodi samo na to da se pronađe nešto svevremensko i da u tom duhu i dođe njihov kraj ali bez obzira što su i svjesni da to nikad neće pronači i dalje lutaju, i lutaju... kada dođe vrijeme za pokajanje, ljudi i dalje bježe i bježe... ljudi stvarno ne žele da prihvate kraj.

     
  2. Vanja kaže

    Šta reći, a da se ne ponavljam?! Odličan tekst; jedva čekam da vidim gdje ćeš djedicu poslati sljedeći put. 🙂

     
  3. Povratni ping: Gramps and End of The World Man | Iva is me

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.