Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Koliko me ono ima?

Gunđam po kućama! pozdravlja prvog gosta na blogu. On neće otkriti svoj identitet, ali planira još da piše, jer mnogo toga vidi i čuje, iako mu probiše glavu, jer po ceo dan nešto majstorišu. Za razliku od gostiju na drugim blogovima, ovaj je malo krupniji, a ne može na dijetu.

DOŠLO JE MOJIH PET MINUTA! Ne daju mi često priliku. Predstavio bih vam se, ali nisam 100% siguran kako se zovem. Nisam 100% siguran ni koliko me ima. Poslao bih sliku, ali retko kad stajem ceo na sliku. A nisam debô. Ako se pitate odakle se znamo, pokupili ste me na autoputu. Ne, nisam prostitutka! Na prostitutku ih ne legne ni za ceo život koliko na mene za pola sata. Ako se ne znamo, pa vi stvarno niste ništa videli u životu. Pažnja - danger!!! Opasno. Krećem, a ne mičem se.

Ovaj tekst je moj uvodnik, neki drugi put ću vam pričati o onome što vidim svaki dan. Nazvao sam serijal svojih tekstova jednostavno- Video sam. Ako me ne volite, nećete dobijati hranu, nećete dobijati posetioce iz inostranstva...ukratko, pratite šta pišem, jer Srbija NE MOŽE bez mene.

Pre trideset šest godina nekako dođoh na ovaj svet. Trebalo je mnogo vremena. Na ovaj svet sam došao nakrivo nasađen. U to vreme sam mislio da sam jedinstven. Stvoren sam samo da obaram rekorde. Neprimetan sam, sem u knjigama. Čudo da im toliko značiš kad nisu mogli da ti daju ime. Znate, bar nekakvo ime. Mislim da sam jedan od retkih svoje vrste koji, tehnički, nije dobio ime. Mala zemlja, toliko mozgova, naučnika, sportista, ni po kome me nisu nazvali. Čak ni po Titu, u vreme kad se sve najveće i najbolje nazivalo po njemu. Nazvali me ovlaš, po tome gde sam. Sad...i jesam tamo. Da. U poslednje vreme često ne znam gde se nalazim, pa mi treba neki podsetnik, ono tipa "Vi ste ovde!" Ni tablicu sa imenom nisam imao. Nikad.

Sa svoje dvadesetčetiri godine bio sam ranjen. Beše 21. april 1999. godine. Sedim ja i brojim zvezde. Već tri sedmice nisam video ljudske duše, od kako su me neki nebeski ludaci nekako...obrijali, i dosadno mi je. Sam sam. Iselili sve oko mene. I ono mesto gde se dobro jede. I oni ljudi što dolaze samo subotom i nedeljom. I tresnu me. Da sam konj, verovatno bi mi noge prebili. Da sam drvo, verovatno bi me u korenu sasekli. Da nisam ovakvo čudo, verovatno bi me ucmekali. Mislim da sam imao neki imunitet.

Budalasto sam mislio da ću umreti. Sledećih 49 dana nisam mogao da se smirim. Bojim se za ostale, pogotovo za onog krelca tamo u Beogradu. Sad, ruku na srce, njemu je svaki dan kô poslednji, rka jedna matora. No, njega nisu ni pipnuli, on je imao pravi pravcijati imunitet, a bilo je dovoljno da zapeva jedan tenor i da mu to bude poslednje. Ostali su mnogo gore prošli. Ona gore nije, no ovi blizu mene su se upokojili. Jedan je otišao baš, baš spektakularno. Nisam siguran, ali mislim da je u pitanju bilo samoubistvo. Šteta, imali smo nešto zajedničko. Oca.

I brojim ade. Jedna. Jedna. Jedna. Jedna. Jedna.

I brojim Mesec. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.

I brojim sebe. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.

Ponekad vidim nekog jelena. Ili zeca.

I kad je bilo gotovo, brojao sam dane do povratka na "posao". I onaj što je prvi pričao, i onaj što je drugi pričao o meni sad su mrtvi. Ja sam kratko vreme bio medijska zvezda, smučilo mi se. Spomen ploča, kažeš? Sve će to narod polomiti. Mislite da nisam bio u pravu? No, posle ovoga su me na neko vreme ostavili na miru. Tu sam gde sam, radim svoj posao, malčice ometam signal mobilne mreže, a da niko ne zna zašto,

I onda, nisam dovoljno dobar. Hoće još jednog, kažu. Da bude isti kao ja, kažu. Uzak sam kao pertla za cipele. Veličina nije bitna, kažu, već širina. Aha, i ja tebi. Još samo kad bih znao na šta se ta prethodna rečenica odnosi.

Onda su jednog dana lepo došli, sa žutim kapama na glavama, i počeli su da buše.

I po ceo dan i noć buše, već nekoliko godina. Da imam nerve, išli bi mi na nerve. Malo me krpe, pa onda delaju ovog drugog nesrećnika. I nikako da se završi. Nikako. A onog tamo lepotana u Beogradu snimaju svaki bogovetni dan. On je lep. On je bitan. On ima neke andramolje odozgo. Ja sam samo grdosija, a i ovaj drugi će biti grdosija. Kažu da ćemo biti blizanci. Kakvi blizanci, kad sam ja stariji? Mogu samo otac da mu budem.

Saopštenje AMSS.. Zastoj!!! I danas. I sutra. I prekosutra. Putnici, mora da vam idem na živce. Mora da me psujete. Ali ja vas volim. Setim se onih nekoliko meseci kad sam bio potpuno sam, nedostajali ste mi.

I brojim ade. Jedna. Jedna. Jedna. Jedna. Jedna.

I brojim Mesec. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.

I brojim sebe. Dva. Dva. Dva. Dva. Dva. Dva.

Jelena i zečeva nema, ovo mora da ih je nasmrt preplašilo.

Posle kažu da su samo ljudi podvojene ličnosti. Dođe mi da puknem od smeha, ali doveo bih celu zemlju u nezavidnu situaciju kad bih pukao. Ili...kad bismo pukli? Kako će ovaj drugi da pukne i pre nego što ga krste?

Ne znam zbog čega sam vam sve ovo napisao. Možda zato što očajnički vapim za pažnjom. Možda zato što volim kad se zaglavite i kad počnete da paničite. A to se u poslednje vreme dešava često. Šta mislite, da ćete poginuti? Nije ovo film.

A možda samo zato što me Iva voli toliko mnogo da bi je u nekoj pristojnoj zemlji poslali kod psihijatra. Da sam bar živo biće, pa da ovo ima smisla, no nisam. Nismo. Čekaj malo, koliko me ono ima?

2 komentara na Koliko me ono ima?

    • Gost-autor kaže

      Meni bi trebalo dvadesetak tona toga, tako da se tehnički ne isplati. Potrebno bi bilo raditi studiju o izvodljivosti.

       

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.