Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Grubor Marin, Okul Defteri i tako to.

Odrastala sam devedesetih. Kad smo ušli u njih bila sam u prvom razredu osnovne škole i nosila cipele broj 29. Kad smo dočekivali 2000. godinu, bila sam u trećem srednje i imala sam kobajagi minđušu koja je mogla i u nos i u uvo, a u to vreme bio si faca ako nađeš i kupiš tregerke. A šta se dešavalo u međuvremenu? To je posebna priča. Hajde da se prisetimo njene zabavne strane, jer ona ružna vam je, dakako, svima više nego poznata.

Je l' znate ono kad nije bilo Pigne i sličnih robnih marki, ili ih je bilo nemoguće priuštiti, pa smo se svi trudili da, umesto onih glupih plavih svezaka sa loše nacrtanim Mikijem Mausom ili palmom na pustom ostrvu, kupimo one marke Okul Defteri? Onda jednog dana shvatiš kakva si budala bio, te da Okul Defteri znači školska sveska. I nije to bilo tako teško ukapirati, samo si bio blesav kao dete.

Je l' znate ono kad imate drugove i drugarice koji su "reperi", "dizelaši", ili, pak, "padavičari"? Koliko god da se trudite, ne uočavate razliku između prvih dveju subkultura, dok vam drugarica ne objasni da ovi prvi čak ni potkošulje ne uvlače u pantalone. A ti se pitaš koga briga, jer je bolje kad je potkošulja u pantalonama i čudiš se što i jedni i drugi nose kačkete naopačke i neke čudne jakne koje liče na ćebad. Ma, svi do jednog su isti kao oni u spotu za pesmu "Kupila mi keva Najke".

Je l' znate ono kad školski časopis zahvaljuje ocu jedne devojčice, jer on ima skener? Zamislite, sneker! I on se sad verovatno boji da ne otkriju da ima i štampač, pa da ga dave po ceo dan. A u izboru za mis i mistera škole koji je organizovao i, bože moj, namestio isti taj časopis, pobedi neki "padavičar" koji kasnije postane nekakav maneken i izda grunge pokret, manje više?

Je l' znate ono kad je Step jedino što možete da pijete, a da ne oštetite kućni budžet?

My So-Called Life - Moj takozvani životJe l' znate ono kad skupljate mirišljave papiriće iz blokčića, pa postoji neka radnja u Bezistanu koja ih prodaje na komad? I gospođa koja to prodaje samo navodi dobrostojećeg oca neke devojčice sa ružičastom mašnom da uzme i ove, i ove, i ove, i ove; jer su "zaista izuzetni". A vama majka kupuje samo pet papirića, za jedan dinar koji ste dobili zbog petice na kontrolnom iz matematike, i čežnjivo zamišljate da ste potrošili čitavih deset dinara na papiriće. I onda u školskom dvorištu, u žbunju, nađete čitavih PET DINARA i kupite blokčiće, samo da biste kasnije saznali da sve što pravi Bonart iz Pazove nije na ceni kao ono iz Tajvana. Nema onoga kupujmo domaće, svet mirišljavih papirića je surov, da suroviji ne može biti.

Je l' znate ono kad serije o buržujima kao što su Beverly Hills 90210 i Merlose Place zamene one o običnim smrtnicima, kao recimo My So-Called Life i Heart Break High? Ako bi vam neko rekao da ćete u junu 2011 godine videti Brandona na naslovnoj strani TV novosti i biti nostalgični, te vikati: "AAAA, EVO GA BRANDON!", rekli biste im da nikad, ama baš nikad, nećete postati takva snobina.

Billie Joe Armstrong kao mladJe l' znate ono kad MTV gledate od ranog jutra pa do 11 prepodne, a emisiju koju gledate vodi sladak Nemac po imenu video džokej Ingo? I svi se tako ložite na Inga! A da ne spominjem kako je sladak onaj dečkić iz spotova grupe Bon Jovi Something For The Pain i Lie To Me. Onda objave članak o njemu u Bravu, onom nemačkom i odlepite. Billie Joe Armstrong iz Green Day sa svojih tadašnih dvadesetak godina je, naravno, najslađi. Sa svim svojim ludačkim bojama kose. A onog mršavog dečka na kamenu sa smešnom kapicom NIGDE ne možete da nađete, a u bendu je sad neki sa brčićima koji uopšte nije sladak. Ako, dečko sa smešnom kapicom je sigurno otišao u neki bolji bend, rezonuje vaša dvanaestogodišnja duša koja ni ne sanja šta će moći da gleda zahvaljujući Internetu 9 godina kasnije.

Je l' znate kad onaj drugi tabor po žurkama sluša Cecin novi album, koji vam je smešan, jer zvuči kao da je pijana osoba čitala leksikon stranih reči i izraza, i otud ona melanholija, monotonija, fatalna, normalna imitacija? Karleušino "Ogledalce" za koje vas ubeđuju da ga SIGURNO volite, jer SVAKO voli tu pesmu...da ni ne spominjem.

Sveznalica Klarisa

Je l' znate ono kad je sveznalica Clarissa najbolja na svetu i sve devojčice treba da se ugledaju na nju, jer je istovremeno i slatka, a i pomalo muškarača, skuplja radkapne, pravi svoje kompjuterske igrice, sluša grunge i nosi lude helanke ispod kratke suknje? I kad mislite da je njena mama kreten što se bavi zdravom hranom, jer porodična prijateljica, inače istoričar umetnosti, radi u nekom kiosku gde prodaje ta čuda i plata je mala. A Clarissa sluša neku Nirvanu i otac jedne od drugarica, roker, navuče sve nas na tu Nirvanu, jer je Kurtko Bejn najbolji. I onda jednog jutra čujemo da se Kurtko Bejn ubio.

Je l' znate ono kad jednog jutra ceo grad osvane izlepljen fotografijama istog sredovečnog gospodina u košulji na štrafte, sa naočarima, i lepo ispod piše Grubor Marin, kako bismo svi znali za njega? I onda Studio B pronađe Grubora Marina, javi se njegova sekretarica i ispostavi se da je čoveku dunulo da želi da se kandiduje za predsednika Srbije? A vaše drugarice i vi ste se taman ponadale da je to nešto kao spot za pesmu Più bella cosa, tj. da ćete se na kraju naći ispod ogromnog bilborda na kome je Grubor Marin, okrenuti se i konačno videti to mitsko biće! Aaaa...Più bello Grubor Marin?!

Je l' znate ono kad čujete The Sign od Ace of Base i prva reakcija vam je: "Jao, počinje SPORTSKI MIKS!" I tu je jedna od bivših devojaka Petea Samprasa kako u nekoj braon jakni pljeska kô luda.

Je l' znate ono kad je Pink davao Moćne rendžere, a vi ste ih gledali, iako ste bili na par meseci do tinejdžerskih godina? A jednom nedeljno je išla neka čudna varijanta Igara bez granica, sa tadašnjim poznatim, uglavnom dance muzičarima? A ovaj gospon što sad vodi pola emisija na RTS je vodio nekakvu Pink Diskoteku? A Dragan Vujić je bio negativac u seriji koja se zvala Snovi od šperploče?

Je l' znate ono kad imate 386, a vaš drugar ima Pentium i pravi vam zazubice? I onda se probudite i shvatite da nemate ni 386, jer su kompjuteri preskupi. No, učinićete sve što je u vašoj moći da se malo ogrebete kod drugih i igrate Jazz Jackrabbita. Windows 3.11 vam se mnogo sviđa, jer je sladak, a Windows 95 vam je tako ozbiljan.

Jazz Jackrabbit

Je l' znate ono kad konzerva koka-kole košta čitavo bogatstvo, a na njoj je neki ker sa fudbalskom loptom? On je maskota svetskog prvenstva u fudbalu, koje se, ha-ha, održava u Sjedinjenim američkim državama, gde niko nema tri blage o fudbalu, i gde su morali da ih uče da je lopta okrugla. A tad je glavni raspored na terenu 4-4-2, dvojica Brazilaca po imenu Romario i Bebeto rasturaju protivničke odbrane i najbolji su, najbolji duo svih vremena ako pitate tatu, dok mama samo čeka da igra Italija, kako bi gledala nekakvog "kikičara" po imenu Roberto Baggio. A vama je on dosadan. Romario i Bebeto (pogotovo Bebeto) su ZAKON.

Je l' znate ono kad je Internet mnogo spor, na svakom sajtu nešto trepće, pozadine su uglavnom crne i bele, a većina vaših drugara je nešto petljala po Geocities, Fortune City, ili Tripodu? I vi mislite da je taj HTML mnogo težak, jer u svakom redu moraš ponovo da deklarišeš fontove i boje?

Je l' znate ono kad postoje dnevne novine Demokratija, biraju mis studentskog protesta, vode na večere sa političarima i estradnim zvezdama, a za njih radi totalno otkačeni novinar koji intervjuiše čistačicu u Pionirskom parku, jer je uobrazila da je Kasandra? A ima Kasandra i Ingjacia, to joj je Milutin, komšijà.

Ne znate? Mnogo ste mladi. Ili matori. Svejedno. ^_^
Slobodno dodajte svoje. Spisak nipošto nije konačan, inače bi bio čitav roman.

I šta zaključujem, u vezi sa svim ovim?

Nedostaju mi devedesete. Pritom (naravno) ne mislim na onaj grozan deo - rat, razaranje, bol i nemaštinu.

Nedostaje mi doba kad nismo mogli da saznamo ama baš sve, o svakome. Sa trinaest godina nisam znala datum rođenja svog omiljenog pevača. Onda sam ga saznala i bio je pogrešan, što sam shvatila tek dve godine kasnije, kad sam prvi put koristila Internet, kod drugarice u podrumu (jer valjda niko nije smeo da zna da imaju Internet, pa da se grebe). I cerekala sam se što ni novinari nisu znali.

Hope SandovalNedostaje mi doba kad su žene izgledale dobro i bez šminke, frizuretina, Gaga-šiški, retuširanja celog tela i valjda već i depilacije pupka i tabana (kad smo Hobiti!). Setite se lepotica od pre dvadesetak godina. Ravna kosa sa razdeljkom na stranu ili dečačke cezar-frizurice, neki malo tamniji karmin i to je to. Evo, recimo, meni je Hope Sandoval uvek bila prelepa. Danas čak i najveći luzeri i šuše među momcima (oni sa 200 kg, oni sa 50 kg i oni koji se kupaju samo svake poslednje subote u mesecu, da bi bili lepi na Pesničenju!) skeniraju ženu od glave do pete, jer ona svakako ne brine dovoljno o sebi ako ima jednu zaostalu dlaku ispod njokalice.

Nedostaje mi doba kad su mršavi muškarci sa bradicama, dužom kosom i u flanelskim košuljama bili normalna pojava, a ne neki produkti hipsteraja. Onda je to bio grunge, muzika koju su svi slušali i to je bilo normalno. Mogao si na svakom koraku da nađeš pristojan flanel, danas su muške košulje pune nekih kamiondžijskih simbola, hipsterskih jelenskih glava i sl, a ženske mo'š da zakovčaš samo ako imaš klikere umesto grudi i struk od 15 cm.

Nedostaje mi doba kad su deca duže bila deca. Danas postoje bikiniji i tange za četvorogodišnjakinje. I iste te četvorogodišnjakinje su već opsednute svojom telesnom težinom, pa krišom ostave ručak na porodičnoj večeri, da bi ga smazalo dete koje još nije ni naučilo da priča. Da ne spomenem da neće izaći napolje ako im se suknjica ne slaže sa džemperkom.

Nedostaju mi tinejdžerske TV serije koje su stvarno valjale. Danas gimnazijalci gledaju onog kretena sa krvavim rukama, i verovatno misle kako je cool biti serijski ubica. (Što malo više ne gledaju dr. House? Tu igra Jesse Spencer, a on je tako fin mladić. Kao nekad BRANDON!)

I onda se okrenem i pomislim: čoveče, matora sam. Rođena sam početkom osamdesetih, što u današnje vreme manje-više znači da sam metuzalem.

15 komentara na Grubor Marin, Okul Defteri i tako to.

  1. AnaP kaže

    Nedostaje mi i onaj smrdljivi Huper papir, gdje smo čitali o nekim novim bendovima koji još kod nas nisu bili znani. I slanje pisama nekim tamo pen friends koje smo našli u Politikinom zabavniku. I ono kad izadjemo svi u vrelo popodne sa parčetom hljeba sa eurokremom na ulicu. I to što je nečija majka vikala s prozora poluhisterično da se uđe napokon u kuću jer je, pobogu, već kasno, a moraš se okupati sutra za školu jer je danas nedjelja, dan za kupanje. I one dugometražne partije klikeranja (poneko bi imao i onaj kliker veći od ostalih, kao bubulj, donio mu neko 'izvana') koje su mi ostale snimljene u umu u crno-bijeloj tehnici, a samo su listići u unutrašnjosti klikera šareni. E, baš sve to.

     
    • Iva kaže

      Jao, Huper iliti Pataković. Sami su birali o kojim bendovima i sl. će pisati, ko zna po čijem nahođenju i čijim kriterijumima.

      I ovo za kliker je jedan od najboljih komentara koji sam ikad pročitala. Bukvalno sam zamislila da posmatram partiju klikera iz neke čudne perspektive, gde je svaki kliker deset puta veći od mene, a taj veliki poput ogromne stene. Super!

      Žao mi je onih koji nemaju i neće imati takva detinjstva.

       
  2. mililica kaže

    Ja sam klinka. Secam se samo mocnih rendzera i Stepa. U, i mirisljavih blokcica, toga sam imala na tone. Sa sve motivima kasandre, esmeralde, ljovisne i slicnih. A oni sa diznijevim junacima su bili najcenjeniji.

    S obzirom da sam se rodila na samom pocetku 90ih i napunila 10god kad su se zavrsile, ne mogu da kazem da mi ista nedostaje. Nedostaje mi vreme kad su ljudi bili normalni doduse, iako se ni toga ne secam, jer je po mojoj slobodnoj proceni to poslednji put bilo kad su moji roditelji bili mladi.

     
    • Iva kaže

      Znači, manija blokčića se nastavila i recimo, tri godine kasnije? Ja se toga sećam kao nečega što je bilo hit tokom prve polovine 1994. godine; no mora da je imalo neki drugi talas? Mi smo tad već išli u srednju školu, tako da mi je jasno zašto nisam znala za drugi talas. XD

      Normalno varira od slučaja do slučaja. Mislim da, što više publike imamo, više se pretvaramo. Naravno, to ne važi za sve.

       
  3. Marko kaže

    Ja se secam vrlo dobro svega toga, samo sa muske tacke gledista. Rodjen sam 87. Mi smo se igrali auticima, klikerima, loptom, vozili bicikle, menjali duplikate raznih slicia, kupovali zvake sa tetovazom i zvazbuku. Kad nam je dosadno drzimo lastis devojcicama. Preskacemo vijacu. Od crtaca sam uvek gotivio kornjace. Rendzeri su bili bezveze, doneli su i novu generaciju. Klinci koji su odrasli na rendzerima nisu znali za klikere, autice i loptu, oni su se igrali motkama, plasticnim sabljama i puskama. A onda su dosli i teletabisi, a odrastanje ode u tri lepe...

     
    • Iva kaže

      Nije ovo čisto ženska tačka gledišta, ne d'o bog nikom. U protivnom bi sve vrvelo od Barbike. I ja sam se igrala svega toga što ti spominješ, jedino tetovaže nisam volela nikad, pa ni te lažne.

      Interesantno zapažanje u vezi sa Rendžerima...sad, ti ih, pretpostavljam, nisi gledao 1995, nego kasnije?

       
      • Marko kaže

        Tada su mi tetovaze bile interesantne, a Bogu hvala sada nisu. Valjda je to bio neki deo odrastanja kad zelis da budes kao stariji, pa se "tetoviras".

        Ja sam "gledao" Rendzere prvi put kad su se pojavili, ne secam se tacno koje godine, ali sam bio dovoljno zreo ili odrastao da se ne igram motkama. Krenuo sam sa 6 godina u skolu, pa pretpostavljam da je i to uticalo na sazrevanje. Dobro se secam da su ta deca koja su se igrala motkama bila 90. godiste, a u kojoj turi su oni gledali.. Ne bih znao.

         
  4. sopranovsky kaže

    Opasan tekst, i lepo izabrana tema. Imao bih mnogo toga da kazem o devedesetim, ali cu umesto toga odgovoriti linkom koji ce doprineti temi, bar ja mislim:

    http://kolyan.net/index.php?newsid=30965

    Nije spam, ne brinite 🙂 Moram samo da dodam da meni najvise nedostaju pistolji na kuglice koje smo kupovali svakodnevno, i cuveni "dzijadzojci". I period kada je marka bila dinar, pa si za 2 dinara mogao da castis celu ekipu sladoledom...

     
    • Iva kaže

      Savršeno! Kako volim ona dva cveta, pa to se ne može rečima opisati, trebalo bi da se setim gde su i da ih iskopam. Hvala ti na sjajnom linku.

      Što se džijadžojaca tiče, ja u ono vreme nisam tačno ni znala kako izgledaju, ali se sećam da su svi dečaci uzvikivali to kao hipnotisani. A devojčice su volele Jem. 🙂 Sad, to je bilo godine kad si se ti rodio, pa možda se percepcije razlikuju.

       
  5. sopranovsky kaže

    Aaaaa, sada me link podseti i na kertridze za nintendo, sa ultra-gotivnim igricama! Kako sam samo voleo da vidim one kompilacije sa 2,000,412,134 igrice, pa onda ubacim isti u konzolu, odigram dve a ostale ni ne probam. Ali bitno je da ima 🙂

     
    • Iva kaže

      Obično su se igrice ponavljale, je l' tako? Znam da je to bio fazon na Tetrisima za poneti...piše 96 igrica, a ustvari ih ima 8, i sve tako.

       
  6. Charolija kaže

    E ako si ti matora, šta onda ja da kažem? 😀 Većine ovih stvari se ne sećam, jer sam ih prerasla u to vreme, ali devedesetih se sećam po nekim drugim lepim stvarima koje su bile primerene mojim tadašnjim godinama. Kad se prisetim, napisaću koje su.

     
    • Iva kaže

      Ma, daj! Bar lepo i umereno "stariš", a ne kao ove što danas imaju 25, sutra 50, a ti se strovališ kad čuješ da su tu negde između, jer si mogla da se zakuneš da su već babe. 😀

      Pinguj me kad to napišeš, taj tekst je zaslužio da ima nekakav stalni link. 🙂

       
  7. Boško kaže

    Nažalost tek sad videh tvoj blog, ali si uspela da me nasmeješ pričom o Grubor Marinu.
    Grubor Marin je bio nabavljač kancelarijskog materijala u JRT (Jugoslovenska Radio Televizija) sa srednjom školom a ta "sekretarica" je verovatno ili žena ili devojka (napredni ljudi voleli 3some)
    Inače Marin Grubor je bio manijakalni ekscentik čiji su "najveći uspesi2 bili da predstavljajući lažno kao producent u Televiziji "prepada" srednjoškolke koje dolaze u Beograd na ekskurziju napija ih i podvodi ih svojim "prijateljima".
    Krivične odgovornosti su se uvek izvlačili jer nesretne devojke su radije nosile svoju "sramotu" ćutke kući iz Beograda nego da se izlože "sudu javnosti" svoje male sredine.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.