Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Njegov album sa sličicama

Tata nije bio oduševljen roditeljstvom. Posle 23 godine zajedničkog života, odjednom se između mame i njega isprečila prevremeno rođena kći i on više nije bio broj jedan. A kad dobiješ kći sa 43 godine, često se ne sećaš kako je bilo kad si ti bio dete. Nemaš strpljenja. Nisu mu se dopale stvari koje deca vole. Recimo, nikad nije mnogo voleo albume sa sličicama. Valjda su mu dojadili kad sam ja bila veoma mala, jer sam ih imala na desetine. Prvi su bili Snorkijevci, za njima Štrumfovi. I to su mi lepili mama i on, nisu mi dali da diram sličice, kako ne bih neku pocepala.

Princ AdamOnda je došao He-Man, gospodar svemira. Ja sam se ložila na princa Adama. Posle njega mi je bilo dosta mišićavih za ceo život. Nisu hteli da mi kupe taj album, jer detetu od pet godina treba jasno pokazati da ne može da dobije sve što želi. Te godine, 1988, se održavala ona prva trka poznatih automobilista u Beogradu, a Muzej nauke i tehnike je vodio sve učesnike u Skadarliju. Mene je baš bilo briga za automobile i bogataše, ja sam vukla mamu za rukav da mi kupi Himena. Nije vredelo. I šta sam onda uradila? Počela sam da skupljam drvca, lomim ih na komadiće i prodajem ih ljudima u gomili. A kad vam priđe malo slatko dete pepeljastoplave kose sa šnalicama u svečanoj haljinici i ponudi vam nešto tako besmisleno, vi se raznežite i kupite. Da sam postala neki veliki biznismen, verovatno bi ovo stajalo u mojoj biografiji. No nisam. Dobila sam samo jednu ćušku, a ubrzo zatim i preostalog "mrtvaca", koliko mi je nedostajalo da kupim album. Za mene je to bio ekvivalent udaje za Princa Adama i vlasništvo nad Orkom i mačkom Straškom. Neka se nosi ona Teela, bila sam lepša od nje. Stvarno, neka se nosi!

Ferdija i Cipeliće niko nije stavio u album. Ja prosto ne mogu da verujem da naš pravi vođa koji svira gitaru divno, divno baš; kao ni boem Skituljko nisu imali tu čast da se nađu na samolepljvoj sličici

Posle toga su došli oni dosadni albumi gde su sve sličice bile iste, oni koje je radio "Dnevnik". Neka mi ne zamere Lale, ali to je bilo baš bezveze odrađeno i loše prevedeno. Prvi su bili Evoksi, crtani film kojim sam i danas nepoznata. Jedan od glavnih likova bio je Tibo i on beše moja crtana ljubav, jer je bio najinteligentiji među mladim Evoksima, pisao je pesme, tajno voleo Lataru koja je svirala flautu, bio je sav čupav i imao je neke natprirodne moći.

Posle Evoksa je stigla Plava Princeza, u originalu Princess Peach iz crtanog filma Bosco Adventure. Posle nje Umpah-Pah. Garfild. Svemirski basket. I onda je sve prošlo. A svake četiri godine, moj komšija Stanko ludeo je za albumima koje je Panini radio povodom Mundijala. Kad je 1994. godine skupljao sličice bio je na prvoj godini građevine. Kada me je 2006. godine, potpuno ozbiljno, maltene plačnim glasom, pitao da li znam neku decu koja bi da se tapkaju, već je bio docent na fakultetu. Pitala sam ga da li je baš tako tragično, a on je na to iz aktovke samo izvukao svitak duplikata, oko par stotina komada.

Svetsko prvenstvo 2010 - Panini album sa sličicama

I prošle godine, Večernje novosti su poklonile po album svakom kupcu. Moja majka je gunđala i pitala šta će nam to. Tata se, naprotiv, oduševio. Kad je video srebrnaste sličice sa grbovima reprezentacija, smešio se kao da nikad u životu nije video nešto tako lepo. I pitao me je želim li da zajedno skupljamo sličice.

U tom trenutku, naši međusobni odnosi bili su bolji nego ikad. Do 2009. godine i njegovog srčanog udara posle kojeg mu je ugrađeno devet stentova, moj otac je bio popriličan tiranin. Dva bliska susreta sa defibrilatorom su ga promenila. Iako se i dalje busao u grudi da je neuništiv, što nažalost nije bio, postao je mnogo blaži. Štaviše, mislim da sam se do njegove smrti bolje slagala s njim, nego sa mamom. Nekada smo mrzeli jedno drugo, jer smo bili slični. Onda smo naučili da volimo svoje sličnosti.

Mama je pošizela. Zaključila je da su joj muž i kći potpuno podetinjili. Mi nikada nismo bili veseliji. Svaki dan neko od nas bi doneo po nekoliko pakovanja sličica, onda bismo seli i odradili svoj mali ritual: jedno od nas bi otvorilo album i tražilo mesta za sličice, drugo bi ih lepilo. Ja sam bila bolja u odlepljivanju sa podloge, tata je bio bolji u istiskivanju ono malo vazduha ispod same sličice što bi se pojavilo ako je ovlaš zalepite.

Tata i albumSad, tata je bio mnogo temeljan. Kad smo napunili gotovo polovinu albuma, napravio je uredan spisak svih sličica koje su nam nedostajale, duplikate je držao cakum-pakum, poređane po brojevima, a za sve to je obezbedio praznu kutijicu u kojoj su prethodno bile Fisherman's Friend bombonice. Čak ju je i oprao nekoliko puta, samo da sličice ne bi mirisale na limun!

Bilo je pitanje dana kad će tata saznati za "menjažu" kod Terazijske česme. Odmah mi je rekao da, pošto sam mlađa i izdržljivija, a sunce je već zapeklo; treba da idem i da se menjam, kako bismo što pre popunili album. Mama je zabrinuto vrtela glavom. Ja sam bila oduševljena. Sve, sve, samo da on bude srećan.

Prvi put kad je trebalo da idem na menjažu, ja sam zaspala popodne i probudila se tek sledećeg jutra. Tog dana je sam otišao do Terazijske česme. Neočekivano je zahladnelo, pala je kiša, a on je bio samo u sandalama, bez čarapa. Bilo me je sramota. Istovremeno, to derište u njemu koje je želelo da dobije nove sličice, pošto-poto, taj nedokazani dečak koji je do pola dva ujutru sam lepio četrdesetak komada svog plena...to dete sam upoznala tek tad, posle dvadeset sedam godina. I svidelo mi se. Pitala sam se zašto nismo mogli da se družimo i kad sam bila mala.

Posle par dana, letnje vrućine su se vratile. Nisam dopuštala tati da ide sam do Terazijske česme, jer me je već nekoliko puta zvao da dođem i da mu pomognem da hoda kad je bio na pola puta između naše zgrade i parka ili pijace. Karcinom pluća mi nije ni padao napamet, mislila sam da je samo umoran, posle sedamdeset godina jurnjave kroz život. I pored toga što me je jednom sunce toliko ošamutilo da mi je bilo muka, išla sam da se menjam. Stavim malo losiona za sunčanje, nabijem kačket na glavu i sedim tamo po nekoliko sati, čekajući ljude koji bi se menjali. A onda bi usledilo beskonačno prebiranje, precrtavanje i sortiranje dobijenih sličica, kako se ne bi slučajno pomešale sa duplikatima koje ne bismo uspeli da udomimo.

Polako, ali sigurno; album se punio. Poslednju sličicu, naš grb, morala sam da platim 400 dinara. Nje je, ko zna zbog čega, bilo najmanje u opticaju. Dobro sam prošla, kasnije joj se vrednost popela na celu hiljadarku. Slagala sam da sam je dobila za 200.

A tata? Bio je oduševljen. Pokazivao je popunjen album svim svojim prijateljima i komšijama, čak ga je odneo i prijatelju u Malom Bavaništu, tamo gde je inače pecao. I uvek bi naglasio da smo ga zajedno popunili.

Svetsko prvenstvo 2010 - Panini album sa sličicama

Tatinu smrt u oktobru doživele smo kao grom iz vedra neba. Usred svega toga, dok su nam svi mogući defilovali kroz stan, album se negde izgubio. Zajedno sa duplikatima, onom kutijicom i ostalim drangulijama, tutnut je u neku fioku. I mesecima mi nije ni padalo napamet da ga tražim. Rovarila sam po celom stanu, po raznoraznim papirima istrgnutim iz blokova, gde god zapazila videla tatin rukopis. Nadala sam se da je negde, nekako, napisao neko oproštajno pismo. Želela sam da još jednom pročitam koliko me voli, jer je poslednja reč koju je izgovorio, nekoliko sati pred smrt, bila: "Dobro je.", a poslednja rečenica, nedelju dana ranije, "A zbog čega si ti toliko zabrinuta?"

Pre neki dan, po povratku iz šetnje sa drugaricom, ušla sam u svoju sobu i primetila nešto kako štrči sa police sa knjigama, nešto što nije bilo tu kad sam odlazila. To je bio tatin album sa sličicama. Mama ga je pronašla.

Stegla sam ga uz sebe, kao da je to moj dragi otac, glavom i bradom, i zaplakala. Pre ovoga, nekoliko meseci sam spavala sa jednom pozajmljenom knjigom, samo da je imam pored sebe. Sad spavam sa albumom pored kreveta. To nije bilo koji album. To je bio tatin album, njegovo oproštajno pismo. I čuvaću ga celog života.

23 komentara na Njegov album sa sličicama

  1. Biberlee kaže

    Obožavam način na koji nas pričom o sitnim stvarima opustiš i dovedeš do priče nakon koje buljim u ekran i desetak minuta nijedne suvisle riječi ne mogu da sročim. Hvala ti što ove divne uspomene dijeliš sa nama.

     
    • Iva kaže

      Hvala tebi što si, bar do sad, jedina imala hrabrosti da ostaviš komentar. Ja sam čak mislila da ih onemogućim za ovaj tekst, jer otprilike znam kako izgleda nešto na šta ljudi ne mogu da reaguju na "pravi" način.

      Trudila sam se, ali me je samo pisanje ovog teksta iscrpelo, moraću sat-dva da dremnem. Kao da me je pregazio kamion.

       
  2. Vanja kaže

    Sjećam se kad ste počeli skupljati sličice, kao što se sjećam i onog razgovora s Lijem Marvinom. :)Hvala ti što si s nama djelila te trenutke.
    Postoje ljudi koji uz jutarnju kafu čitaju novine, ja čitam "Gunđam po kućama";dobar početak dana: autor pismen, a stil pisanja odličan i prepoznatljiv (mislim da bih prepoznala tvoj tekst i da ga ne potpišeš)što nam novine sigurno ne garantuju.

     
    • Iva kaže

      Eto vidiš, nije mi palo napamet da za tačnost par detalja pogledam naš log fajl. Izgleda da nisam baš toliko bistra. Dou!

      I sad moram da se potrudim da uz jutarnju kafu čitaš nešto svaki dan. Vidiš li šta mi radiš, crna Vanja? 🙂

       
  3. Bedno piskaralo kaže

    Vratiću se da komentarišem, kad se očitavim...

     
    • Iva kaže

      Mislim da ću tu reč morati da potražim u leksikonu...pijanstvo od čitanja? Nemogućnost za čitanje? Opasuljiti se? Non capisco.

       
  4. Romi68 kaže

    Imaš snagu, hrabrost i sposobnost da podeliš najintimnije emocije. To zaslužuje izuzetan respekt. U pravu si, ovakvi tekstovi ne ostavljaju prostora za komentar. Ipak, želim nešto da ti kažem. Jednog dana kad budeš uhvatila sebe da ideš ranije u vrtić po dete samo da bi razmenila sličice sa roditeljima, osećaćeš se predivno, jer tu ćeš da budeš ti, tvoj tata i tvoje dete. "Male" stvari poput skupljanja sličica zapravo su najveće, one su naš život. Biće još sličica, uspomena, još nije gotovo.

     
  5. Radmila kaže

    Rasplakala sam se čitajući. Ne znam šta drugo još da dodam, jer to u ovom trenutku govori i više nego dovoljno samo za sebe.

     
  6. mililica kaže

    Bravo. Za tekst, za zrelost, za hrabrost.
    Nije isto, ali je slicno kod mene. Malo hladnije i sa manje emocija. I nazalost mislim da se nikad nece popraviti, barem ne u nesto tako lepo i dirljivo kao sto je zajednicko skupljanje slicica.

     
  7. Vanja kaže

    Jao, kad pogledam kako sam napisala prethodni komentar, dođe mi da se ubijem! Ali kriv je novi komp, nekako na njemu nisam imala dobar pregled razmaka. :S

     
  8. Autark kaže

    Poslije ovakvih riječi najčešće ostanem u takvom raspoloženju da mogu samo reći nešto stereotipno i to je to. Stvarno mislim da svako ko je pročitao ovo mora da u sebi ostavi ono "najljepše" i da to ne pokušava definisati, a u drugu ruku, da sam sebi na neki način uputi pouku o onome što ostaje iza svakog čovjeka.

     
  9. Eniac kaže

    Uf... Predivno, čudna je ta ljubav prema roditeljima. Primetiš je tek onda kad se malo udaljiš, a nekada bude i prekasno 🙁

    Hvala ti na ovome, sad ću da pozovem mamu da joj kažem da je volim 🙂

     
  10. Sandra Zmua kaže

    bez suvšnih reči, samo da ti kažem da te potpuno razumem

     
  11. Zelena kaže

    Sve razumem i osecam.

     
  12. zakeralo kaže

    ne znam kakav komentar da ostavim, a da ne ispadne banalan ili nedovoljan ili glup. Divan tekst, pročitala sam ga jednom prepodne, i sada opet.
    It moved me..

     
  13. Bedno piskaralo kaže

    Ponovo sam pročitala. I i dalje imam isti utisak, ostavlja me bez reči. Ostavilo bi me čak i da ne prepoznajem deo sebe u toj priči, onako ljudski.

     
  14. baraba kaže

    Koliko emocija, lepa i tuzna prica. U svemu ovome prepoznajem i svoj odnos sa ocem koji je najblaze receno komplikovan, rasplakah se, eto...

     
  15. Misti Twisti kaže

    Tekst posle kojeg sam otišao na drugu stranu ne ostavljajući komentar jer je svaka reč suvišna. Zatim se vratio posle dugog razmišljanja o istom, pročitao ga ponovo i umesto da prokomentarišem tekst želim samo da ti poželim svako dobro i zahvalim se što si ovu priču podelila sa nama.

     
  16. Kristian. kaže

    Ovo zadnje poglavlje je tako...tužno. Nemam riječi, jednostavno je žalosno. Jednostavno je predivno čitati o uspomenama koje ste imali ti i tvoj otac.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.