Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Stan pored našeg

U našem stanu, u periodu oko II svetskog rata, živeo je proslavljeni crtač stripova, Đorđe Lobačev. Moja soba mu je bila radna soba. Ponekad pomislim kako bi trebalo postaviti spomen-ploču sa njegovim imenom na dvorišnu kapiju. No, o tome drugi put. Stan pored našeg, sa balkonom koji gleda na ulicu, mnogo je interesantniji. Recimo da je...proklet. Niko nije izdržao u njemu duže od četiri godine.

Kad sam se rodila, u stanu preko puta živela je baba-Mica. Bila je to jedna sasvim obična starija dama. Stan joj je bio prepun glavica kupusa - kad otvori vrata, iz toaleta je virio kupus, u hodniku je bio kupus. Ako je imala kućne ljubimce, verovatno su pocrkali od silnog kupusa. Takođe, Mica je volela da, posle tuširanja, stane na kućni prag i češlja se. Sve bi to bilo sasvim u redu da se, između tih dveju stvari, recimo, i oblačila. No, to je nekako zaboravljala s godinama...sve češće i češće. A možda je mislila da je Miloska Venera. Jednog dana su je samo odneli. Pokrivenu.

Posle Mice, tu se uselila žena po imenu Zorica i njena kći Bojana. Ustvari, nisu se baš uselile. Provalile su nekako u taj stan i rešile da ostanu u njemu, ne mogu ni da se setim po kojim osnovima. Nikad nisu baš pospremile, kad god bih došla da se igram sa Bojanom, ona je sedela na merdevinama. Puštale bismo papirnate aviončiće sa tih merdevina, razgovarale bismo o Snorkijevcima i Štrumfovima. Bile su one tu mesec-dva. Onda su ih izbacili, usledila je tužba. Ne znamo šta je dalje bilo. Kad god sam pitala mamu da li mogu da se igram sa Bojanom, ona bi mi rekla da je Zorica sad mnogo zauzeta.

Stan je prodat. Otkupila ga je žena koja se stalno muvala okolo u šlafroku. Ponekad je nosila i peškir na glavi. Tokom te četiri godine koliko su ona i njena kći studentkinja sa psom Mazom živele tu, mislim da sam je videla u normalnoj, svakodnevnoj odeći možda...čekaj, nisam. Nisam je nikad videla u nečemu drugom.

Kći studentkinja imala je lošu naviku: da uči preko telefona. Pozvala bi drugaricu i preslišavale bi se, nekad i po sedam-osam sati. Nama to uopšte ne bi smetalo da nismo bili na dvojničkoj liniji. A moja baka je bila stalno bolesna. Dobila bi napad i morali bismo hitno da je vodimo u bolnicu. Jednom se to desilo kad sam ja bila sama s njom kod kuće. Zamislite sad izbezumljeno dete od sedam i po godina, koje skače da bi ga videli kroz špijunku. Otvara mu devojka po čijem izrazu lica se vidi da nikad nikoga ne bi uzela za ozbiljno, sa bežičnim telefonom u jednoj, balavim pekinezerom u drugoj ruci i pita se zbog čega ta slinavica pokušava da joj otme telefon, kad deca više vole pse nego telefone.

"Molim vas, oslobodite vezu, baki nije dobro!"
"Znaš, ja sutra imam ispit."
"BAKI NIJE DOBRO. BAKA IZBACUJE ZUBNU PROTEZU IZ USTA. PUSTI TELEFON!"

Pustila je ona nekako telefon, zaprepašćena što je ona tako lepo vaspitana, a što sam ja, tako mala, već bezobrazna. Uspela sam da dođem do oca svoje najbolje drugarice, policajca, koji je u rekordnom roku pretrčao stotinak metara između nas i uspeo da smiri baku dok nisu došli da je odvedu u bolnicu. A ona glupača sa kučetom je stajala na vratima, sa izrazom lica koji je manje govorio od četrdeset muvoserina na lešu neke manje životinje. Nije se ni izvinila. Mislim, zbog čega bi se neko izvinjavao maloj deci sa dva reda donjih zuba?

Kad je Mazin lavež utihnuo, u stan se uselio jedan naš poznati glumac. Neću ga spominjati imenom, ostaje vam da pogodite ko je. Recimo da je bio krupan,debeo, nosio dugu bradu i u to vreme igrao glupandera u seriji o kafani na Ničijoj zemlji. Sa sobom je doneo i klupu. Pravu klupu iz parka. Stavio ju je u dvorište, ispod bagremova, kako bi valjda imao gde da se odmori ako dođe kući u, pretpostavljam, izmenjenom stanju svesti. Da sam bila deset godina starija, verovatno bih se sprijateljila s njim. Ovako nisam htela ni autogram da mu tražim.

I poče on da izdaje jednu stvar na jednome mestu, tj. da ide tamo-amo, dok njegova šira i uža rodbina defiluje po onom nesrećnom stanu. Prvo je tu bila jedna rođaka s mora. Ne sećam se da li je bila iz Budve, Kotora ili nekog trećeg mesta, ali nam je svakako prenela autentičnu atmosferu tih krajeva. Imali smo prilike da saznamo kako je Buudva noću. Ne sećam se više ni koliko momaka je dovodila, defilovali su kao da je to bio kupleraj. I nije baš uvek bilo dva noću. Dolazili su u svako doba dana i noći, pa kad bismo i drugovi i ja učili matematiku za pismeni kod našeg strogog nastavnika, Napoleona.

"AAAH, AAAH, DAAAJ, DAAAJ, JOOŠ!"
"Iks na kvadrat jednako je...Iva, Miloše, da li me čujete?"
"AAAAH, AAAH, TO, TO, TO, SAMO TAKO! TOOOOO MI RADI!"
"Srđane, ja tebe uopšte ne mogu da čujem, a ne može ni Miloš!"
"AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!"
"A da nas tvoj tata pusti u kuhinju, Iva? Ili to, ili smo zalutali na privatni čas iz pogrešne oblasti..."

I tako mesecima. Tata je mislio da ja, sa svojih 12-13 godina, nemam pojma o čemu se radi, pa mi je samo objašnjavao kako se komšinica Crnogorka mnogo smeje, jer je vesela devojka. Mmmda. Kako bismo onda objasnili onoga što je došao posle nje?

Bledunjavi se uselio kad je studentkinja otišla, pošto je još jednom od nas pozajmila makaze, da se ošiša. Ne želim da znam koje delove tela je šišala, ali uspela sam nekako da bacim te makaze kad mama i tata nisu gledali. Sa bledunjavim, stigao je i klavir. Ne sećam se kako su uspeli da ga uguraju unutra. Sa klavirom, stigli su i drugi bledunjavi momci. Sa drugim bledunjavim momcima, stiglo je nešto manje urlikanja nego sa studentkinjom, ali nešto više vežbanja skala i osnovnih kompozicija posle ponoći. To je trajalo sve dok moj otac nije obukao jednu od svojih mačo altetskih majici, malo namestio mišiće i frizuru lošeg momka, te zakucao na vrata. Bledunjavi mu je odgovorio svilenkastim glasićem, koji je tad još uvek bio glavna odlika njegovog opredelenja.

"Dobar d-d-d-d-d-an!"
"Dobar dan, ja sam vaš komšija, Aleksandar Tanacković. Moje dete ide u osmi razred osnovne škole, mnogo uči i sprema prijemni ispit za gimnaziju..."
"Kako je to leeeeepo!"
"Da nastavim. Ja sam bolestan čovek, oporavljam se od aneurizme. U svakom slučaju, mnogo nam smeta vaš klavir."

Bledunjavi se izgubio od straha. Imali smo sreće, druga opcija je bila da se zaljubi u tatu. Dešavalo se i to, u vreme dok su on i mama bili mladi. Pojave se momci sa čamac-izrezom na majici, zvižde tati, pa pobegnu.

"I-i-i-i-izvinjavam se, g-g-g-g-g-ospodine. Uzeću ovaj d-d-d-d-ušek i s-s-s-t-aaaaviću ga na z-z-z-id, iza kla-kla-klavira!"
"Ne, nego ćete unajmiti Vukovca da pomeri klavir ka spoljnom zidu, kako bi i moje dete bilo Vukovac. Molim vas."
"D-d-d-d-d-obro."

Kao za inat, bledunjavi se, sa pokućstvom koje su koristili i on, i Studentkinja, i Glumac, iseljavao baš kad sam polagala prijemni ispit. Tad se uselila porodica S, mladi bračni par sa dvoje dece. Osmogodišnja ćerkica je bila mirna i tiha, a sin je bio ekcentričan, ako petogodišnjaci to uopšte mogu da budu. Imao je jedan uvrnuti čuperak iznad čela, kad bi trebalo da vam donese čašu Fante, on bi je usput popio, a...i navukao me je na ranije pomenutog Jazz Jackrabbita. Jednom prilikom, krajem 1997. godine, u vreme kad sam ja imala dvojku iz matematike, jer sam više volela da odem kod porodice S. i igram Jazza nego da učim, mali Mihajlo je zazvonio na vrata, otvorila je moja mama.

"Dobroveče!"
"Zdravo, Mihajlo."
"Pošalje vam mama ovaj tanjirtacnu. I možete li da mi pozajmite Ivu, stigao sam do Velikog zeke?"
"Hvala i..."
"MOLIM, DAJTE MI IVU. STIGAO SAM DO VELIKOG ZEKE. NA KONJUPTERU!"
"Iva, dođi ovamo, Mihajlo te traži da pređeš nešto u igrici."
"Ivaaaaaaaaaaaaaaaa! Hvala. Dođevenja!"

Veliki zeka

Mihajlo, Nevena i ja smo se mnogo družili, bez obzira na razliku u godinama. Mislim da smo već tad znali da razlika jednog dana neće biti bitna. Za Novu godinu, ja sam ih pokrivala dok su se sa drugom decom koja su došla igrala tigrova. Šta god to značilo. Bombardovanje smo proveli zajedno, krijući se malo ovde, malo tamo. One noći kad je celoj Srbiji nestala struja, sedela sam na podu u svojoj sobi sa Nevenom i Mihajlom i pričala im neke strašne priče. Sveća je gotovo dogorela, malo je nedostajalo da mi se zapali krevet.

Nevena mi je jednom donela spomenar. Upisalo se celo njeno odelenje. Jedan dečko je napisao da želi da bude Betmen kad poraste. Promenile smo mu ime u Luka Betmen, napisale smo da mu je omiljena životinja Betmen, kao i omiljeno jelo. Onda smo se valjale po podu od smeha nekih 15-20 minuta. Od tad ne mogu, a da se ne nasmejem kad mi neko spomene Betmena.

Polovinom 2000. godine, dok je porodica S. sa još dve rešila da adaptira potkrovlje, na vrata nam je zakucala neobično lepa sredovečna gospođa u crnom, sa leopard šarom oko vrata.

"Ooo, dobar dan. Ja sam Lilja R, vaša nova komšinica. Došla sam da se upoznamo."

Ako bi život bio crtani film, mojoj majci bi u ovom trenutku izlazila srculenca iz glave, da bi potom uz zvučno "plop" pukla u vazduhu. Ljubav na prvi pogled. Znala sam da ćemo sa Ljiljom biti još bliskiji nego sa porodicom S, jer je bila starija, a samim tim i bliža maminoj i tatinoj generaciji. ("I ona je rođena četrdesetineke! To mi se dopada!")

Sa Ljiljom je stigla i njena ekcentrična prijateljica, Engleskinja Lynne. Radnici koji su adaptirali stan, opisali su mi je, rekavši da je "Bora Čorba, samo ženski". Meni i dan danas više liči na vilu. A mali Mihajlo, kad ju je prvi put video, nije znao da li sanja. Išao je unatraške, sa otvorenim ustima, sve dok nije udario glavom o krilo otvorenog ormana. No, nama se dopala Lynne. I Ljilja.

I Ljilji su se dopali mama i tata. I ja sam joj se dopala. Ljiliji se nije dopala kuhinja pretvorena u spavaću sobu, niti polovina dnevne sobe pretvorena u kuhinju, pa je vratila sve kako je bilo. U kuhinji nikad nije bilo sudopere, kupatilo je ostalo isto kako ga je porodica S. namestila. Sa Ljiljom su došle i mačke. Nije ih bilo mnogo, svega 11. U nekom trenutku i 14.

Crni mačor po imenu Feliks je bio problematičan. Upoznala sam ga na težak način. Ušla sam u svoju sobu, na podu je ležalo nešto crno. Mislila sam da je smrt došla po mene, valjda. Otišla sam kod Ljilje, ona je sakrila devet od jedanaest mačaka. Nijedna od preostale dve nije bila crna. Mislila sam da sam luda.

Dve noći kasnije, nešto je šušnulo u tri ujutru. Probudila sam se, a sa šifonjera me je posmatrao par žutih tačaka. Uključila sam svetlo, žute tačke su, zajedno sa crnom senkom, uz tresak skočile na pod, pa izletele kroz prozor. Ujutru sam primetila i mokru, miomirisnu fleku na prozoru. Feliks je smatrao da je i ovaj stan njegov. Njegovo je bilo i dvorište, u kome je završio sledećeg jutra. Nesrećnik nije dugo živeo, već sledeće godine je umro od raka pluća i za sobom ostavio petoro dece: dvoje iz braka sa Veronikom, koja je takođe par puta navraćala u moju sobu, troje iz incestualnog braka sa sopstvenim detetom, Mazom.

Mačak Hadrijan

A ja sam najviše volela Hadrijana. Sa imenom inspirisanim velikim imperatorom, onako kako ga je opisala Margerit Jursenar, on je uvek bio namršten, strog, verovali smo da je u njemu zarobljen stariji gospodin, možda nalik Dedici. Zelenooka Esmeralda, zvana Cica-Grica, koja je lagano umirala od sijaset metastaza, bila je njegova žena. Njihova ljubav je bila platonska. Nikad nisu imali seksualne odnose, jer je Cica svoju kći, Lusu Lome zvanu Pukovnik zvanu Honey Bunny dobila sa Olimpijcem, ali ona je bila mačka Hadrijevog života. Hadri me je tako teško prihvatio, frktao je na mene, a kasnije nisam mogla da se odlepim od njegovih osam kilograma čiste mačije ljubavi.

Sa Ljiljom smo provodili skoro svako drugo veče - nekad bi ona došla kod nas u goste, sa najstarijom mačkom, po imenu Demončica Anđelčica. Nekad bismo mi sedeli kod nje, sa Lynne. Bila su to divna vremena. Tad sam položila prijemni za italijanistiku, tad sam otkrila svoj sadašnji poziv. Nekad bismo, svi zajedno, maštali da kupimo kuću i da je podelimo po vertikali, pa da mačke imaju celo dvorište, a tata garažu za oba automobila.

No, Ljilja je htela veliki stan, salonac. Mislim da je to opsesija svih dilera nekretninama. I krajem 2004. ga je i pronašla, pet ulica dalje. Odselila se. Sa mačkama. Malo kasnije, stan je počeo da gleda jedan sredovečni bračni par. I rešiše da ga kupe. To su bili Mila i Momčilo, ljudi koji su prodali kuću na periferiji, jer su želeli stan u centru.

Mili i Momčilu se nisu dopali dnevni boravak i kuhinja, pa su od kuhinje ponovo napravili spavaću sobu, a dnevnu sobu pregradili kako bi imali kuhinju, mali šank i trpezariju. Da. Opet. A malo je nedostajalo da instalacije gurnu u pregradni zid, shvatili smo tek kad je krenuo da nam se trese kredenac u dnevnoj sobi. Bilo je tu svađe, čak i pretnje tužbom. Na kraju su popustili. Nije delovalo kao da ćemo se sprijateljiti, čak iako su i tata i Momčilo bili strastveni pecaroši.

Milin muž, Momčilo, dobio je srčani udar i pao sa stolice, na mestu mrtav, večeri kad su saopštavani rezultati prvog kruga predsedničkih izbora 2008. godine. Polivala ga je vodom, ništa. Drmusala ga je, ništa. Jednostavno je tako otišao, iznenada, bez upozorenja, pa još na njen rođendan, par sati posle slavljeničkog ručka.

Vremenom, stidljiva Mila, koja je umela samo da, kroz zube, sebi u bradu kaže: "Dobar dan...", počela je da se druži s nama, da dolazi na kaficu, da nas zove na slaninicu koju bi donela iz zavičaja. Jedne godine sam joj donela cveće za rođendan. Onda je ona meni kupila neko peškirče, da imam čime da obrišem ruke kad sam van kuće.

Ne znam koje moći ima naša Mila, ali izgleda da uspešno odoleva višegodišnjem prokletstvu. Ili to, ili duhovi nisu želeli da tu živi neko drugi, dok nije došla ona prava. Znam samo da mama i ja ne bismo htele da ona ode. Nikad. A sa porodicom S. i sa Ljiljom smo veoma dobri. Moglo bi se reći da mi je Nevena S. spasla dušu pre nekoliko noći, kad me je našla kako tumaram krajem, plačući. A takve ljude vredi imati u životu.

26 komentara na Stan pored našeg

  1. Marouk kaže

    HAHAHAHAHA
    @Molim, dajte mi Ivu, stigao sam do zeke 😀
    Ima da se doselim kod tebe XD

    Mora da prođe mnogo čudaka pre nego naiđe neko dobar - može se primeniti na bilo šta u životu. Ova me je pričica baš odobroboljila hehe

     
    • Iva kaže

      Ubacila sam sliku velikog zeke, da se vidi kakva je to monstrumčina. I dan danas se pitam kako ga se deca nisu bojala, jer sam ga se ja bojala, a imala sam tad 14 godina!

      Interesantno je to što si rekla...mislim, to sa čudacima. You know what I mean...

       
      • Marouk kaže

        obično kad isključiš zvuk, monstrumčine nisu strašne, ja tako prelazila što niko drugi nije hteo.. nego, to sa čudacima je neki zakon valjda.
        Dođe sve na svoje..pitanje je koliko brzim koracima hodaš.

        Neki (kao ja) umeju da polako koračaju sa čudacima, pa kad dođe pravi, onda nešto trče, muče se.. znam sad da treba obrnuto.. čudake (čim ustanoviš da jesu to) ispreskačeš i ideš dalje..pa sa pravim hodaš polako i opušteno.
        I još nešto..ako preskočiš nekoga ko zapravo nije čudak.. nije strašno, jer onda će ti se on javiti da te obavesti o tome. Ako je čudak, nastaviće i neće se osvrnuti..
        jbg..mora tako 🙂

         
  2. Marko kaže

    A sta se desilo sa Lynne?
    Svaka cast na iskrenosti..

     
    • Iva kaže

      Tu je ona, živi u Srbiji već 20 godina. Super žena. 🙂

      Hvala.

       
      • Marko kaže

        Ahahha... preleteo sam sad opet preko texta.. pa ona Crnogorka mi deluje taaako poznato, kao da se znamo skoro ceo zivot 😀

         
  3. Talicna Sremica kaže

    He he he.... Odlicna prica, KAO I UVEK 🙂
    Vecita tema koju ne mozes da zaobidjes- KOMSIJE!!!

    Ja sam ''kirijas'', ne selim se cesto ali sam se preselila pre dva meseca i trenutno sam u fazi upoznavanja komsiluka... Upravo ovog momenta muku mucim kako da objasnim osnovcu Vanji da u zid moje spavace sobe ne gruva kosarkaskom loptom, jer radim od kuce a posao zahteva max koncentraciju.... Kosarku igraju u njegovom drvoristu sva deca iz ulice, i nema pravila, kosarka se po vrelim letnjim danima, igra najlepse NOCU 😛
    Sta on da radi kada mu je tata bas tu postavio kos!?!?
    I taaaaaako, prvih 2-3 nedelje sam skakala na svaki povik njegovih drugara, jer Vanja zvuci kao Tanja (a slucajno se tako zovem).... Na temu komsija bih mogla satima, ali onda ovo ne bi bila tvoja prica 😛

    Samo nastavi, ljubim te, Iva 🙂

     
  4. Bojan kaže

    Imala si više sreće s komšijama nego ja 🙂

     
  5. Vanja kaže

    Sjećaš se one rečenice iz filma "Nacionalna klasa" kad student režije Bunjuel (Berček)kaže: "Kako montira!", gledajući "Oklopnjaču Potemkin"? Ja bih rekla: "Kako piše!" Još jedan odličan tekst, Iva! 😀 Inače, stan do mene ima istu sudbinu, nikad se u njemu niko nije dugo zadržao. Razlika je u tome što se ja nikad nisam zbližila sa stanarima koji tu defiluju od '87. Samo se nadam da su razmaci u ovom komentaru u redu jer ponovo komentarišem s novog kompa.

     
    • Iva kaže

      Ja film ni dan danas nisam odgledala. Izgleda da ću morati. Pa da onda upoređujemo uklete stanove. 🙂

       
  6. Petar kaže

    super priča, kad sam počeo da čitam nisam mogao da stanem. baš sam se nasmejao. inače jazz jackrabbit- omiljena igrica iz detinjstva.

     
  7. Autark kaže

    Betmen 🙂

     
  8. Zelena kaže

    Duuugackaaaa ali sjajno ispricana prica!

     
  9. ToMCaa kaže

    Baš zanimljivu (i dugačku, moram priznati) istoriju komšiluka imaš 🙂 Ja s komšijama nikad nisam bio blizak, takva mi priroda, valjda. Moji su to više forsirali, pa sam se nekako uklapao. Ipak, da mi nije bilo onih drugara (jedna kćer, dva sina) iz kuće prekoputa, što su sad u Hrvatskoj, život bi mi tek bio totalni fejl. Ovako je bilo zanimljivo 😀

    Sad mi pade na pamet, dugo se nisam čuo s njima.

    Super je što si sa ovima što nisu čudaci ostala u kontaktu, iako su se odselili!

     
    • Iva kaže

      Sad me baš zanima ko su ti ljudi...i zašto je bilo zanimljivo.

      I da li si ih zvao?

       
  10. Živko kaže

    Baš sam s uživanjem pročitao tekst, i ne znam, nekako u svemu tome vidim sebe, verovatno gledamo svet kroz slične naočare 😉 Deo s Mihajlom mi je jako svit, i s bledunjavim 🙂 Znaš kako je blogosfera u Srbiji pretrpana likovima koji pokušavaju da zarađuju preko svojih blogova i da drugima sole pamet...ovo tvoje je apsolutno osveženje. + na kvadrat 🙂

     
    • Iva kaže

      Servus kolegi dizajneru. 🙂

      Znam, ponekad me to nervira. Takođe me nerviraju samozvani eksperti za raznorazne oblasti, koji niti znaju o datoj oblasti, niti umeju da napišu nešto što je pismeno i kvalitetno. Da ne spominjem one čiji tekstovi stvarno, ali stvarno ne idu nikud. Počne u Bačkom Petrovcu, završi u Novoj Kaledoniji.

      Mihajlo je bio neverovatno dete. Sad je sasvim fin momak od svojih skoro 19 godina, ali i sam se smeje sopstvenim provalama sa kraja devedesetih. 🙂

       
  11. mudarmajmun kaže

    super priča 🙂

     
  12. bubazlatica kaže

    Zivopisna prica o ljudima sa kojima provedemo toliko vremena u zivotu, svedeli nam se ili ne. Ko zna i ume da ih posmatra i jos ih sve poslaze u pricu, pravo uzivanje. Ja sam odrasla u soliteru,u velikoj ludackoj zajednici, citave palete likova i ponekad ih pretocim u price koje se malo izmaknu kontroli 🙂

     
    • Iva kaže

      Vaš soliter je veselo zdanje?
      Talasna masa gura ga stalno?

      Volela bih da pročitam poneku od tih priča...odo' vi na blog. 😉

       
  13. LjupkaS kaže

    naterala si me da se postidim što sebi dozvoljavam po dve, tri godine da se ne upoznam sa komšijama sa kojima delim terasu i zid dnevne sobe (samo su u drugom ulazu, a tako nekako, menjaju se često. stan se izdaje. evo i sada su došli neki novi, ima tome par meseci, ni dobar dan ne rekoh..
    stidim se 🙁
    divna priča. biće mi neko vreme ovo omiljena stranica za vikend čitanje blogova, dok ne nadoknadim propušteno 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.