Gunđam po kućama!

Dedica i onaj što mućka. Trešnje pride.

10. jul 2011. u Dedica, Proza | 3 komentara | tvitni ovo |
Tagovi: dedica, drvo, muckanje, stari čovek, trešnja, trešnjev cvet, voće

Posle nekog vremena, izgubivši Sinišu negde između trihiljadite Nove godine i odlazeće zime, Dedica se vratio u svoju ulicu. Nije ga tu bilo već neko vreme. Hteo je da vidi trešnje u cvatu, no izgleda da je i to bio propustio. Sunce je već zapeklo, a belih cvetova više nije bilo. No, dobro, vreme je da se mlate te voćke!

Trešnje je Dedica oduvek voleo više nego ono drugo crveno voće što raste iz trave i visi sa žbunja. One su bile gospodska biljka. Pomislite samo koliko im pridavaju važnosti u Japanu.

Najlepša trešnja nalazila se u dvorištu broja 20. Nekada je preplitala grane sa neobično dugovečnim jablanom, od koga je danas ostao samo komadić panja, jer su ostatak uništili ljudi koji su hteli tu da se parkiraju. I sa te trešnje, svako je mogao da ubere pokoji plod, jer su grane bile toliko niske da su viši ljudi morali da idu okolo, ili da se sagnu. Često je delovalo kao da će drvo pući od tolikih trešanja.

Užurbanim korakom, Dedica je išao ka broju 20. Trešnje. Trešnje. Samo dajte te trešnje. Kod broja 16a se zamalo sapleo o ostatke kišobrana koji su virili ispod kontejnera, onda ga je na prelasku ulice umalo pregazila konjska zaprega. Najzad se našao ispod trešnje. Podigao je ruku...samo da bi shvatio da su sve niske grane odsečene! Trešnja je bogato rodila, kao i svih prethodnih godina, no plodova je bilo samo negde u visini drugog sprata. Istovremeno, dvorište broja 20 bilo je prilično široko, tako da ni sa balkona nije bilo moguće mlatiti trešnje. Ko je ovo uradio? Zbog čega?

U dvorištu broja 20 nije bilo nikoga, do jednog čoveka. Bio je visok, mršav, nešto tamnije puti, a na glavi je nosio šešir napravljen od novina. I on je posmatrao trešnje do kojih ne može doći. Možda je znao šta se tu desilo i zašto. Dedica reši da mu se obrati.

"Prijatelju, dobar dan. Šta se dogodilo sa trešnjom? Zbog čega više nema nijedne niske grane sa koje bih mogao da mlatim, pa da jedem?"

Tu je nastao tajac. Čovek sa šeširom od novina je prvo dugo držao prst u nozdrvi. Onda je sumnjičavo pogledao Dedicu, pa trešnju. Onda je pozvao Dedicu da mu priđe i okrene jedno uho. Stari se čovek nadao da će čuti nešto bitno, no odgovor baš i nije imao smisla.

"MUĆKAJU!"

Dedica nije bio siguran ko to mućka i šta mućka. Možda je ovom čoveku neočekivana žega udarila u glavu, možda ima neku govornu manu. Naćuljio je uši, očekujući da će čuti objašnjenje za ovo. Čovek se ponovo nagnu.

"MUĆKAJU!"

Da li je moguće? Prvo je jedan želeo svima srećnu Novu godinu, a sad drugi mućka. Šta se to desilo sa ljudima?

"A kako se vi zovete, gospodine?"
"MUĆKAJU!"
"Znate li ko je odrezao grane ovom drvetu?"
"MUĆKAJU!"
"Iz kog ste kraja grada? Je l' ovde radite?"
"MUĆKAJU!"
"Znate li još neko trešnjevo drvo koje se može mlatiti?
"MUĆKAJU!"
"Sećate li se onog jablana?"
"MUĆKAJU!"
"Imate li vi makar ličnu kartu?"
"MUĆKAJU!"

Tu je Dedica popustio. Možda ovaj ne ume više da kaže ništa drugo, ko zna odakle je stigao i šta je preživeo, no, kad je prvi put odgovorio da mućkaju, bio je više nego u pravu. I te kako mućkaju! Trešnje su slatke, trešnje su zaslužile da budu pojedene. Deca treba da sede na ogradi broja 20 i da pljuckaju koštice, mlade devojke treba da nose po par trešanja iznad svakog uha i da se osmehuju dok ih njihovi mladići fotografišu sa tim neobičnim minđušama. Stariji ljudi bez mnogo novca treba da mlate trešnje i nose pune kese crvenih plodova kući. To je život, neke stvari jednostavno moraju biti besplatne - jer su najbolje, i bude sve ono najlepše i najspontanije u ljudima.

Ovde se to neće desiti. Sve ove trešnje će pasti na zemlju, biti gažene i šutirane sve do slivnika, ili će trunuti na visokim granama sve dok ih novembarski vetrovi ne pokidaju. A tad će biti samo bedne koštice. No, nije moralo da bude tako. Neko je jednostavno mislio da je, ukoliko mu kradu trešnje koje, ruku na srce, ne pripadaju nikome, najbolje da sve sredi tako da niko više ne može u njima uživati. Pa ni on sam!

Tog dana, Dedica je rešio da, kad bude našao Nju, zakupi ceo voćnjak, gaji sopstvene trešnje i poklanja ih po parkovima i šetalištima, u fišecima od starih novina. Možda ovaj što mućka može da mu pomogne u branju, poprilično je visok...a možda onda fišeci mogu da budu i šeširi od starih novina, u njih staje više trešanja.

Ceo serijal do sad, hronološki:
Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu