Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Kako biti pesnik u Srbiji? Ako saznate, javite mi.

Prvu pesmu napisala sam sa pet godina. Pošto sam imala grozan rukopis i naviku da se isprljam kad pišem, držeći olovku u ruci sklopljenoj u pesnicu, zamolila sam tatu da piše to što mu diktiram. Drugu sam napisala kad se odigrao prevrat u Rumuniji, godinu dana kasnije. Zamislila sam dečka koji je mobilisan, čija mala sestra ne želi da on ode u rat. Malo posle toga, napisala sam svoj prvi "roman", koji bih da zaboravim, jer je u njemu, između ostalog, majka dve godine putovala kolima sa sinom, vozeći dva leša starijih sinova (koji su umrli kao u narodnim pesmama, jer su želeli sestru koja im se nije rodila) u prtljažniku. Što je najstrašnije od svega, sa tim "romanom" i još nekoliko sličnih ostvarenja, kao dete koje nije napunilo ni sedam godina, otišla sam u izdavačku kuću "Delta Pres", koja se nalazila u zgradi pored naše, kako bih ih zamolila da od mene naprave sledećeg jugoslovenskog wunderkinda. Ljudi su se, valjda, krstili levom rukom i poklonili su mi nekoliko knjižica sa samolepcima.

Malo posle toga, počela sam da visim u školskoj biblioteci, na raznim književnim večerima, da pišem šta god mi padne napamet. Čak sam pobijala i onaj mit o tome da su deca koja pišu usamljena - pisala sam u toaletu, dok ručam, između časova. Tek mnogo godina kasnije, naučila sam da - izvinjavam se poslovnim klijentima i ostalima - ignorišem sve na svetu kad mi se piše.

1993. godine, učiteljica je ušla u učionicu i rekla: "Deco, moram nešto da vam saopštim. Jedan od naših učenika dobio je veliku nagradu!" Ja sam nešto žvrljala, tj. pisala sam novi broj sopstvenog časopisa po imenu Svaštarija, i mislila sam da je naš drug, plesač Nikola, opet osvojio neki grand pri u ko zna kojoj zemlji. I onda me je učiteljica pozvala da izađem i primim svoju Zmajevu nagradu. Malo je nedostajalo da se onesvestim. Nisam ni znala da je bibliotekarka Mila poslala moje radove!

Drugog Zmaja dobila sam 1996. godine, kad sam osvojila i nekoliko drugih nagrada. Polovinom sledeće godine gostovala sam na Radio Beogradu, sa prelomom knjige koja je bila spremna za štampu. Sama sam je napisala i ilustrovala, porodični prijatelj je sve pripremio.

Ja pišem, a vi?

Posle ovakvog uvoda, očekivali biste da sam do sad objavila bar nekoliko knjiga, pobedila na par festivala i našla se u sijaset zbornika; je l' tako?

E pa, NISAM. Ovo je Srbija, šta očekujete?

Sa onim nesrećnim prelomom probali smo kod nekoliko izdavača, no nije vredelo. Deca-pesnici moraju da imaju mamice i tatice sa nešto dubljnim džepom, a kod drugih se pesme, jednostavno, ne isplate. U međuvremenu sam počela da odrastam, promenila sam stil pisanja, kao i teme, počela da se takmičim i na ozbiljnijim smotrama. Ni sa jedne nikad nije stigao odgovor. Moja razredna u gimnaziji, koja me baš, baš nije volela, je poludela od sreće što je bilo tako, a profesorka srpskog jezika i književnosti, kojoj sam zahvalna za mnogo, mnogo toga, pitala se u kom grmu leži zec. Mislim da tu nije bilo nikakvih zečeva, sve se znalo unapred.

Pošavši na fakultet, upoznala sam devojku koja je uspela da prođe konkurs kod Matice sprske, isti onaj sa koga je meni dve godine ranije stigao neotvoreni rukopis, jer valjda nisu ni hteli da ga čitaju. Nije delovala kao da baš stoji sa dve noge na zemlji, ali bila je boem i pušila je cigaretu za cigaretom, što valjda znači da je pesnikinja. Pre par godina sam slučajno naletela na njen blog. Kači snimke sa YouTube uz zakukuljene i zamumuljene naslove na engleskom. To je valjda umetnost, samo što sam ja isuviše plitka i trezna da bih je razumela, je l' da? Skoro i videh kakvi su radovi tih koji prođu konkurs: nekakva tipografija, bezveze nabacane reči. Od kad ste, pobogu, TOLIKO moderni?

Sve ovo je dovelo do kratkotrajnog nedostatka inspiracije, pa sam 2002. i 2003. godine pisala samo prozne forme, od kojih mi je najdraži neobjavljeni roman "Severozapadno od jugoistoka". 2003. nisam uspela da napišem nijednu jedinu pesmu i mislila sam da je gotovo. No, 2004. godine inspiracija se vratila, a sa njom i poprilično radikalna promena tema i stila. Ništa neobično, poezija sazreva zajedno sa pesnikom.

A onda je stigao i moj ponos svih ponosa: Pogrešna zvezda.

Pišem svugde i uvek...

Prošle godine sam na sajtu Politike, upisavši u pretragu "taj i taj je bezobrazan" naletela na veoma zanimljiv članak, koji je napisala legenda domaćeg rokenrola; gde su se komentari sveli na prepucavanje autora i, pogađate, "tog i tog", tj. jednog pesnika mlađe generacije, ali pažnju mi je, ipak, privukla čitateljka koja je stvarno, stvarno, pronašla srž problema i iznela ga u komentarima:

Mladi pesnici se svrstavaju u 2 grupe: polno organski i romanticno-(ne)utesni. Retkost je da sretnes nekog ko je napravio korak, dva. Okrugli stolovi za kojima zasedaju u cilju afirmacije i takmicenja je prepuno sujete.
Kada se oslobodi duh ovog naroda, tada ce i imati sta da kazu, pokazu, odplesu i odglume.

Pomislim, možda se jednostavno treba držati podalje od "tog i tog". Onda sam videla konkurs za poprilično poznati festival koji se održava u jednom od naših najvećih gradova krajem avgusta, svake godine. Pisalo je sledeće:

Pozivamo pojedince da NAPIŠU i pošalju, najmanje, 8 pesama koje ne smeju biti u čitanoj verziji duže od 3 minuta (ako su pesme na jednom od jezika koji se govore u Srbiji, neophodno je da budu prevedene na srpski). Komisija DKV će odabrati deset pesnika kao goste festivala koji će biti pozvani da učestvuju u takmičenju.

Komisija će, takođe, po svom izboru pozvati još deset pesnika koji će biti učesnici takmičenja. Na kraju dvodnevnog takmičenja biće proglašen pobednik koji će dobiti diplomu i novčanu nagradu.

Rečeno-učinjeno. Odaberem ja desetak pesama, pročitam ih i merim koliko traje čitanje svake od njih. Manje od tri minuta. Super, kvalifikovaću se. Pošaljem ja tih desetak pesama. Posle sedam dana, mejl mi se vrati. Pošaljem ih ponovo, uz veoma uljudnu i pismenu poruku:

Poštovani,

Ja sam svoju prijavu poslala u četvrtak, ali se upravo vratila i rečeno mi je da mejl ne može biti isporučen na datu adresu. Pošto ne bih da propustim ovako divnu priliku i pošto sam nedelju dana "lupala glavu" oko izbora pesama za vas, nadam se da ovaj tehnički problem može biti dočekan s razumevanjem. Nisam ovako nešto mogla da očekujem. Putevi Interneta su nedokučivi, a možda Neobee.net ima nešto protiv mog provajdera?

U prilogu ćete naći izbor pesama koje su sigurno kraće od limita koji ste postavili, a u drugom fajlu postoji link do ostalih, jer nisam htela da ih šaljem u neograničenom broju. U tom drugom fajlu su i moji adresa i telefon.

S poštovanjem,

Iva Tanacković

Ja njima vi, pravilno koristeći našu tastaturu...a oni meni ti, ošišanom latinicom. Pa, gospodo, jesmo

Postovana Ivo,
Molim te da skratis svoj izbor na maksimalno 10 strana, ili 8 pesama, kako je navedeno u konkursu.

Izvinite, koga vi sad tu pravite budalom? Rekli ste NAJMANJE osam pesama, sad ispade da treba NAJVIŠE osam pesama? I kojih deset strana, to se nigde ne spominje. Kakva su to pravila konkursa, koja variraju od slučaja do slučaja?

Naravno, uljudno sam im poslala link do njihovog sopstvenog pravilnika. Posle toga više nisam dobila odgovor. Takmičenje se, naravno, održalo, na njemu se pojavila standardna ekipa, a taj-i-taj je bio u finalu. On tako super piše da se pretplatio na finala. I njegovi štićenici. Šta reći?

Ove godine se pojavi isti taj konkurs, samo kompletno ispisan velikim slovima, valjda da bi se bolje videlo; a kad sam osobi koja ga je postavila na jedan od naših najvećih Internet foruma napisala šta sam doživela 2010, odgovorila mi je urličući kao Irokez:

Ja nisam bila u ziriju i nemam nikakve veze sa zirijem ni sa ***,,ako imas ikakve primedbe obrati se *******.

Dva zareza!!! Promašeno ime mesta gde se institucija nalazi, u imenu institucije. Sad bi ljudi koji organizuju onaj čuveni hipsterski mesečni događaj rekli da je u pitanju...hahahahahaha...umetnička sloboda. Za takve je umetnička sloboda kad ne ažuriraju sajt. Za takve je umetnička sloboda kad polunaduvani čovek sa mobilnim telefonom bez zuma slika ljude izbliza i smeta osobi koja je ljubazno ponudila da snima, kao i profesionalnom fotografu. Za takve je vrhunac umetničkog izražaja kad neko spomene travu, seks, ili opsuje usred pesme. Ako imaju unučiće, umesto trave, seksa i psovki u blaženstvo će ih poslati tri kucane strane hvalospeva o rodnoj zemlji, gradu, selu, ulici, opštini. Da ne spominjem da pljeskaju kô sumanuti.

Rekoh da stalno pišem!

S druge strane, poznajem odlične autore. Čitam nekoliko blogova gde ljudi mojih godina prosto raspaljuju po kreativnosti kô da se nalaze nasred najvećeg bojnog polja na svetu. Ne bih sad da ih spominjem, jer znam da mnogo ljudi ne voli reklame, ali obožavam ih. Sve redom! Pismeni su, inteligentni, ne umiru od konstantne želje da dokažu svetu da su veliki umetnici u začeću. A zašto i bi? Od kad je to umetnost stvar imidža, od kad je umetnost izgovor za društveno neodgovorno ponašanje, od kad je jedina poenta umetnosti biti nacionalista? Biti vulgaran? Od kad si umetnik ako sediš negde sa cigaretom i pivom i nešto žvrljaš? Manite me tih gluposti da se u svakom od nas krije supernova, to nije tačno.

Danas svako može da objavi knjigu. I ovi što ne umeju da napišu veliko LJ i veliko NJ, pa lupaju mala j u indeksu. I ovi što se frljaju s padeži. I ovi koji ne znaju stvari koje je svi trebalo da naučimo u mlađim razredima osnovne škole. I ovi što reči tipa blog, forum, fakultet, firma pišu velikim slovom i prave se Nemci. I ovi što iza svake strane reči koja nije u nominativu lupaju crticu i prave se Mađari. I ovi koji pišu kao predškolci. Možda je u tome problem?

A možda smo mi sami problem. Elem, ne prijavljujem se na onaj konkurs. Neću da izmisle neka treća pravila, samo zbog ovog teksta.

23 komentara na Kako biti pesnik u Srbiji? Ako saznate, javite mi.

  1. Marouk kaže

    hm, kad malko bolje razmislim isto to se dešava i po takmičenjima u inostranstvu.
    Ako nešto nije napravljeno kao kviz da se sabiraju poeni onda po kreativnosti pobeđuju uvek iste osobe. Jadno.

     
  2. Nena kaže

    Nepravda uvek i na svakom koraku. Čuvaj sva svoja dela ako ne iz nekog drugog razloga onda zbog tebe same. Tvoje pesme su blago koje ti niko ne može oduzeti a priznanja... tvoja dela su najveća priznanja. Namešteni konkursi i "vrednosti" u Srbiji, neće zaživeti još mnogo, mnogo godina.

     
    • Iva kaže

      Ja bih ipak, ipak želela da jednom nešto pristojno objavim, i to "ispravnim putem", no slažem se. Nameštaljke niču kao pečurke posle kiše.

       
  3. Verkić kaže

    Ivice, ne odustaj! Teško je boriti se s vetrenjačama, ali ti to umeš i možeš!
    NE ODUSTAJ!
    Zbog nas, tvojih sadašnjih i budućih čitaoca, zbog umetnosti koja je u tebi, koja ne sme da bude ugušena i zaturena negde na nekim papirićima daleko od naših očiju!
    Za tu vrednost koja je u tebi treba se boriti. Ne ljuti se, ali to je moje iskreno mišljenje.

     
  4. Romi68 kaže

    Nemoj mnogo da se nerviraš zbog svega. Sticajem okolnosti, pošto mi je sestra vajarka, upućena sam u to da prvo treba da se prikloniš nekom klanu, grupaciji, da bi uopšte mogao da radiš. Koliko si poslušan (čitaj, što lepše i više ližeš d.....), više ćeš i da napreduješ. A što se tiče poezije (totalni sam antitalenat, sorry), mogu da ti kažem da su u onim najgorim godinama devedesetih na površinu isplivali sve sami kompleksaši, umišljeni umetnici i paćenici. Oni su zauzeli pozicije i "vedre i oblače" jer im se može. Nisam u toku kako sada stoje stvari, ali i ti si dokaz da se tu stvari ne menjaju. Pošto nemam dlake na jeziku i sklona sam da kažem ime i prezime onih koje imam na umu, mogu da ti kažem da poznajem lično gospodina koji se zove Mileta Aćimović Ivkov. To je čovek koga pamtim sa faksa kako trči za profesorima kao štene, ulizica ona najjadnija! E, pošto je diplomirao, odjednom ga vidim na tv-u, kompletno zamaskiran "intelektualnim" imidžom, znaš ono, bradica i to... i pametnuje. U nekulturnim vremenima popeo se na visoke pozicije i sad verovatno i on donosi tako debilne odluke. Od takvih kompleksaša možeš da očekuješ tačno to što si ti doživela. Oni su lažnjaci, imitatori, varalice. Ne znam šta da ti savetujem u takvoj situaciji. Mislim, pazi samo kakve mejlove oni tebi šalju???? Pa to je da se štipaš! Zaposlili nepismene u kulturnim ustanovama, šta dalje da kažem? Uzgred, jedna moja koleginica je objavila knjigu pre nekoliko godina, ali je jurila sponzore. Našla ih je u Loznici (nema dodirnih tačaka sa tim gradom). Nemoj da se nerviraš i radi po svom. Uspećeš, sigurna sam.

     
  5. newmarko kaže

    guraj dalje... nikad se ne predaj...pesnicenje mora biti optimizam u sustini..iako je ponekad pisemo filozofsko pesimisticki kao nacin izraza...veliki pozdrav....ps. a to sto pisem samo malim slovima sa "osisanom latinicom" to je zbog toga sto sam u ratu sa "caps lock-om".

     
    • Iva kaže

      Uz dužno poštovanje prema tvom mišljenju, mislim da poezija ne može da nastaje iz sunčanog ćošeta sobe, tj. iz "sreća-sreća-radost" perspektive. Možda nešto za malu decu, za sve ostalo je potrebno biti makar malo napet, makar malo sumnjati.

      A kucanje se može dovesti na nivo savršenstva. Tu se već može pričati o optimizmu. 😉

       
  6. Margarita kaže

    Nije sve tako crno. 🙂 Mene su isto tako kao klinku tapšali po ramenu u izdavačkim kućama. Ti si bar dobila slikovnice. XD Konkursima se nisam preterano baktala, al' gde god sam slala, nisam dobila odgovor. Slem večeri po Beogradu sam slušala, praskavo "p" u reči PPPPIČKA me uvek iznova oduševi, no dobro i to.
    Prošlog meseca su mi izašle dve kratke priče u književno-umetničkom časopisu "Sveske". Tamo sam se obratila na preporuku profesora iz gimnazije, dakle - nikakva fensi veza. Poslala priče, urednik pročitao. Mejl u kome mi je odgovorio bio je toliko nerazumljiv da nisam skapirala da l' su me objavili ili nisu sve dok mi nisu poslali autorski primerak. Uprkos tome, računam to kao pozitivno iskustvo i tražim još sličnih medija. 🙂 Srećno i tebi s tim. 🙂

     
    • Iva kaže

      Nadam se da će Romi68 videti i tvoj komentar, kako bi mogla da ustanovi da postoji još jedna generacija kod koje se ponavlja ista priča. A dok neko od nas i objavi bez sponzora, preko konkursa, sazreće ovi rođeni dvehiljadite i kasnije, pa će se i oni žaliti.

      Takva sporadična objavljivanja smo, mislim, svi imali (podseti me da ažuriram, da ne bude da nije ništa bilo); ali onda opet iskoče ista imena, ista priča...pa te saseku. Nadam se da neće uvek biti tako i čestitam ti na objavljivanju. Baš me zanima da li je pomenuti mejl bio napisan gore od ovih nebuloza koje sam ja dobijala.

      Možemo jednom zajedno na neki slem, da se siti ismejemo kad kažu PPPPPPPPPPIČKA. Valjda su ljudi još na tom nivou gde su im psovke toliko impresivne; a možda su i na nekom koktelu gde umesto pomenutog dela tela vide, recimo, Marijanski rov. A i pesme su im duboke kao prethodno pomenuti.

       
  7. zubarica kaže

    Draga Iva,
    ja sam od onih bednika koji nemaju taj dar; ja mogu samo rukama da napravim ono što očima vidim, ali to je to, misaona kreativnost je za mene mislena imenica.
    Osim što nemam veze blage kako ide konkurs i kako se igraju igre u tom svetu uopšte.

    Zbog toga bodrim sve ljude sa darom, kao što si ti, i nadam se da će neki RT pomoći da nađeš pomoć i pravu reč :).

    I srećno :).

     
  8. Foksi Lejdi kaže

    K'o prstom u...ove kvazi umetnike. Baš sam juče polemisala sa prijateljem o vrednosti jednog takvog uspešnog pesnika/pisca/mnogo-sam-lud-i-bio-na-ivici-života-pa-vaskrsao. Očigledno je, kao i u ostalim sferama stvaralaštva, da je neophodno da budeš usiljeno i veštački neobičan, ili da imaš tatu i mamu sa parama, da bi uspeo. Poeziju tipa "kad me pljuneš dok te jebem, bolje da sam ga drkao" (izvinjavam se zbog vulgarnosti)dižu na piedestal oni koji takođe po svaku cenu žele da budu drugačiji i "cool". Takav jedan divan talenat koji poseduješ je velika stvar, zato nikada nemoj da odustaneš!
    E da, odličan tekst!

     
  9. Dragan Varagić kaže

    Zahvaljujem se na inspiraciji za moj sledeći tekst na blogu koji će upravo biti posvećen ovoj tematici.

    Ukratko - be cool, ima nade...

     
    • Iva kaže

      Nema na čemu, samo lupite jedan pingback kad bude bilo gotovo. 🙂

      Što se nade tiče, hvala vam. Da ga preteraše, preteraše ga.

       
  10. Vanja kaže

    Šta da se radi ima ljudi koji žive tamo negdje u '45 i nisu još najbolje savladali pravila pristojnog ponašanja! Dobro si još prošla jer ti se mogao obratiti s "drugar'ce Ivo"!
    Samo nastavi pisati, sve će to doći na svoje mjesto. Ne, ne mislim da će pozitivno razmišljanje sve riješiti. Samo se nadam, zbog svih nas, da će se jednom na ovim našim prostorima ponovo početi cijeniti prave vrijednosti.

     
  11. Bedno piskaralo kaže

    Uh, Ivo, biće da nisi jedina... Ja sam doduše krenula da piskaram kao malo starija, možda sam bila drugi, treći razred... Ali mi je poznat taj osećaj sa ignorisanjem, više puta sam se osetila k'o šugavo prase, i pitala se - Booože odakle tebi ideja da znaš da pišeš, kad "tamo neke umne glave" nalaze za shodno da to ni ne pročitaju.
    Takodje, smatrala sam da moj neuspeh leži u tome što nisam dovoljno posvećena tom delu svog života (kao što nisam), ni ambiciozna (kao što nisam) i da jednostavno nisam dovoljno dobra (o čemu još razmišljam).
    Sve ovo je rezultiralo time da mi se inspiracija gubi i dolazi, a to me nervira, jer jako volim SEBE kad pišem.

    A OVO mi je jako poznato, jako, mislim da smo o tome i na twitteru razmenile koju.
    Uz dužno poštovanje prema tvom mišljenju, mislim da poezija ne može da nastaje iz sunčanog ćošeta sobe, tj. iz "sreća-sreća-radost" perspektive. Možda nešto za malu decu, za sve ostalo je potrebno biti makar malo napet, makar malo sumnjati.

    Ono što ti za sada ostaje, je da će tvoja poezija ovako ili onako naći put do čitalaca - hvala Bogu i internetu, a blazirane rečenice zatočene u korice mogu i da čame na policama (uh, ovo zamalo pa stih :)))

     
  12. Povratni ping: feed.blog.rs » Blog Archive » Online promocija poezije

  13. Miloš Leković kaže

    Ja sam prvo pročitao tekst na blogu Dragana Varagića, pa tek ovde...
    Slao sam i ja u Maticu srpsku, i kasnije, kad je drug išao da vidi šta je bilo sa tim konkursom, ispalo je da moj rukopis nije ni na spisku pristiglih radova. Gde je završio, ne znam, jer je taj isti drug lično predao. Tako da smo na istom. Ne znam u čemu je fora sa tim, ali nisam više slao.
    Išao sam kod urednika časopisa Lipar, poneo mu neke moje pesmice da pročita, i čovek mi je direktno rekao da ne mogu da budem pesnik ako nemam drugačiji stil oblačenja, frizuru, tj. ako nisam ekscentričan po malo, i da dođem kad napunim 27, jer je Hegel rekao da pesnici najbolje pišu sa 27. Kako god da deluje ovo što ću reći, ta njega konstatacija me podseća na priču kad je Nikola Tesla poneo nacrte za prateće rakete u neki vojni centar, gde su mu rekli "Ostavi to tu, naši stručnjaci će to pogledati", pa je on smotao te nacrte, stavio ispod pazuha, i nije se više vratio. Kao što sam rekao na Varagićevom blogu, nije ni bitno da li će nam izdati knjige, bitno je da se rukopisi sačuvaju. Neki "stručnjak" će ih nekad primetiti. Gotovo pa da možemo biti sigurni da nešto nije u redu ako smo izdali knjigu.
    Bio sam jednom na pesničkoj večeri u Kragujevcu, gde su mladi čitali svoje pesme, i tu sam se svega naslušao. Otprilike, pesme su bile tipa "sperma na mom stomaku, znajava sam". Izvinjavam se na prosipanju ovolike mudrosti, ali samo prenosim...
    Što se pismenosti tiče, za to važi Miljkovićevo "Poeziju će svi pisati". Niko ne čita, počevši od mene, a pišemo svi, neko pesme, neko blogove... Tako da, trebalo bi krenuti opet od Gilgameša.
    Kad budem imao vremena, pročitaću neku tvoju pesmu, svaka čast za Zmajevu nagradu. Valjda se nisam izlupao ovde.
    Nadam se da ćemo više čitati, a tek onda pisati.
    Vidimo se u čitanci.

     
  14. Šovlja kaže

    Ne znam da li sam ovo već rekla jednom, ali ja sam stvarno alergična na ovakve konkurse u Srbiji.
    Moja sestra je godinama učestvovala u recitatorskim takmičenjima i, naravno, i tu je pobeđivao onaj ko je imao vezu ili je išao na recitatorsku sekciju kod te-i-te, jer je ta-i-ta u ne znam kojim strankama, klanovima, dodajpopotrebi.

    A o ovim književnim, da i ne govorim.
    Ne toliko zbog toga što je večito sve namešteno (na to smo, nažalost, navikli), već zbog toga što ishod ne može da ne bude subjektivan. Ko god da je u žiriju, biraće po nekom svom ukusu, jer kreativnost nema pravila, po kojima neko može da odredi da li neko delo dobro ili nije.

    Ne znači da rad ne valja ako je troje ljudi reklo tako.
    Svako sebi bira slova koja ga opisuju i zato ti ja neću reći "Samo napred, nastavi da se boriš protiv gamadi", nego nastavi da pišeš i čuvaj inspiraciju i motivaciju, jer gamad jako dobro zna da je uništi.

    Koristi internet (kao i do sada), sad bar postoji šansa da mnogo ljudi pročita nešto, who gives a fuck za (nameštene) konkurse! 😉

     
  15. KaJ_Kolja kaže

    Ivo, molim te, ako nadjes vremena, javi se na donju e-mail adresu. Od tebe bih mogao nesto nauciti, ali pre toga ne bi bilo lose da mi utvrdis dijagnozu i dodelis potvrdu 'da li sam makar kadar da shvatim' na kojem nivou stojim.
    Srdacno... stars_mosaic@hotmail.com

     
  16. Nikola kaže

    Ne bih se slozio sa tobom po pitanju vulgarnosti. Ti nisi pisala vulgarne stvari, ja pisem, ali se trudim da umetnicki predstavim tu vulgarnost, kao sto je radio Carls Bukovski. procitaj njegovu biografiju, koliko je samo truda ulozio, pisao je i po 20 prica na dan. kada je slao te price, svi casopisi su odbijali, a on nije imao za leba. no, da skratim: pisao je vulgarno i nije odmah stekao slavu, nego je dosta truda ulozio kao i svaki drugi pisac, razocarenja i td. dok nije postao najslavniji na svetu. Nemoj nikad da gubis nadu. Savetujem da procitaj biografiju Carlsa Bukovskog, a moze i neko njegovo delo kao sto su posta ili zene.

     
  17. Ljiljana kaže

    Citam i sve mi je ovo jako poznato jer Srbija ovako funkcionise .Iva bas mi je zao nisi ni prva ni poslednja sticajem okolnosti sam radila pre 15-ak godina prelom knjiga u jednoj izdavackoj kuci i videla sam kakva se djubrad objavljuju prosto najezda penzionera koji imaju 4 razreda skole jedva da su procitali Druzinu Pere Kvrzice a o talentu smislu i stilu da ne govorimo doslo je do toga da ja koja volim knjigu sam malte ne prestala da citam.Dok neki talenti koji nemaju novca negde tamo da ne kazem trunu. Nisam pametna kako to mozes promeniti. Ali me je ovaj blog bacio malo na razmisljanje. Ne radi se o meni. Imam devojcicu od 6 godina koja je pocela da luta kroz svet umetnosti sve radi sama i dosta toga je interesuje. Pise pesme bavi se fotografijom slika akrilnim bojama crta i svira gitaru itd itd sad mi trazi i glinu. Nema mentora ni ucitelja sve radi sama kad hoce koliko hoce i sta hoce . Da nije moje dete vec dete neke javne licnosti verovatno bi svuda brujali o njoj. Medjutim ja kazem da je ona talicna. Dve njene pesmice sam poslala na dva konkursa. Na prvom je osvojila apsolutno prvo mesto u kategoriji osnovaca i nagradu buduci Antic u DKC Beograda predsednik zirija Slobodan Stanisic. Na drugom k je osvojila 3 mesto u kategoriji osnovaca na 7 Konkurs Janos Siveri predsednik zirija Stojan Simic Krpica. Pored toga je u Velesu na medjunarodnom takmicenju za komjuterski crtez osvojila 3 mesto ima jos jednu nagradu u Pancevu za fotografiju i do sada je ucestvovala na 5 izlozbi fotografija 3 u kategoriji odraslih gde nisu znakli da je dete gde su njene fotografije medju holjadama prispelih ulazile u prvih 50 na 3 konkursa je bio medjunarodni ziri. Znaci svuda gde je ucestvovala je njen rad bio zapazen sledi joj medjunarodno takmicenje u Rusiji. Ja je prosto ne dam u skolice ne dam da joj niko od njih bude mentor a nudilo se dosta njih mala je ima vremena za sve a ako ima srece i talenta nesto ce se izdvojiti i isplivati na povrsinu a mozda i nista.Ima ponidu u dve galerije za samostalnu izlozbu jednu sam odbila a drugu prihvatila tek za sledecu godinu kad budde starija
    Posmatrajuci nju ocigledno da trebamo neke stvari da ucimo od dece. Ona prosto kad je dodje momenat u par meseci jednom dodje i kaze ja hocu da se takmicim i pobedim veliku decu nadji neko takmicenje. Tog momenta sta nadjemo na internetu mi posaljemo radove koje ona odabere i ona prosto zna sta treba da posalje kad joj objasnim sama odabere i kaze posalji ovo ovo ce pobediti. Na nekim medjunarodnim konkusima za odrasle kad su posle 3 takmicenja culi da je dete u pitanju ljudi su se nasli zateceni pozvali su me na razgovor nije im se desilo da se jedno6-godisnje dete ugura u sve profesionalaca ne znaju sta ce sa njom posto treba da joj dodele zvanje F1 a ona ima samo 6 godina i nema ni pojma sta je to. Ona samo to gleda ovako pisem crtam i fotografisem jer vezbam da napravim svoju video Igricu a kad sve naucim pravicu svoju igricu sa Pegazoma i celu cu sama da je napravim samo moram mnogo da naucim

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.