Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Gospodin Lignjoslav

LignjoslavPoznajete li ljude koji vas neodoljivo podsećaju na druge?
To je više nego normalno.

Poznajete li ljude koji vas podsećaju na neku slavnu ličnost?
Ima i toga. Mislim, svima je jasno da sam ja dete Ellen Page koja je četiri godine mlađa od mene; iz njenog nepostojećeg braka sa Nastassiom Kinski, koja čak nije ni muškarac.

A...poznajete li ljude koji su verzije crtanih likova od krvi i mesa?

M. je sredovečni čovek koji je godinama radio sa mojom majkom, te nekoliko meseci sa mnom, u muzeju. Koliko znam, još uvek je tamo. Uglađeni gospodin iz stare beogradske porodice, bavi se fotografijom. Ima fine manire i pomalo smešan glas, deluje kao da previše naglašava pojedine reči. Neko vreme sam se pitala na koga me podseća. Onda smo, toplog avgustovskog dana kad nije bilo ničega drugog da se radi, zabavljali malu devojčicu koja je došla da pravi društvo svojoj mami. Stavili smo je na kancelarijsku stolicu, vozili kroz uski hodnik iz kancelarije u kancelariju, pevušeći pesme iz crtanog filma Sunđerbob Kockalone. I nikome to nije smetalo...sem M. Stajao je na vratima fotolaboratorije sa izrazom lica u kome je bilo više prezira nego bilo čega drugog. I tu mi je sinulo: LIGNJOSLAV. PLJUNUTI LIGNJOSLAV. I stas, i glas, i životna priča...ma, SVE!

Vraćajući se kući s mamom, saopštila sam joj svoje otkriće. Kao i sve majke, rekla mi je da ne budem bezobrazna i da ne pričam koješta. Te večeri sam okrenula B92 kad se crtani prikazivao i pokušavala da joj objasnim šta sve M. i Lignjoslav imaju zajedničko. Sutra ponovo. I prekosutra. Moja teorema je posle nekog vremena postala aksiom. Nije bilo potrebno ništa dokazivati - M. je bio Lignjoslav.

Lignjoslav i SunđerbobPosle premeštanja muzeja iz strogog centra na obode kruga dvojke, ovo je počelo da bude smešno. M. je bio sve ozbiljniji i ozbiljniji. Dođe na posao, sedne za sto i naljuti se, jer mu je neko - verovali ili ne - dirao slajdove i nije ih stavio na isto mesto, već s druge strane. Onda manje-više krene da kuka što je do sad imao samo jednu samostalnu izložbu i što je neostvareni genijalac koji radi kao muzejski fotograf. To nije dovoljno kreativno. Gubio je kosu, a izgledalo je kao da se ljudi mogu ogledati u njegovoj ćeli. Nije imao smisla za humor, niti mu je bilo prijatno kad su se ljudi šalili, kad su se pravile zabave i sl. Nije prihvatao ni promene. Pošto je uštedeo malo para i dočepao se Nikona D90, isključio je sve automatske opcije i objasnio kako ga nervira ekran. Čekala sam da mi objasni kako je uspeo da ugura film u aparat, samo to sam čekala.

Kad bi iza ugla Dobračine bojažljivo izvirio trolejbus na putu ka centru grada, delovalo je kao da se boji M. i kao da kasni na posao. Očekivala sam trenutak kad će krenuti unazad i pokunjiti se (a stari trolejbusi i ovako i onako deluju nekako...smoreno), što je najstrašnije, to se desilo baš kad je M. došao u maminu, tada i moju kancelariju i nagnuo se nad kompjuter da vidi šta radim. A trolejbus je bio ružičasto-zelen. Delovalo je kao da se Lignjoslav naljutio na Patrika! Trolejbus se ponovo pojavio nekoliko minuta pošto je M. otišao u trpezariju.

No, malo je nedostajalo da uvredim M. Jednom prilikom, naletela sam na njega na ulici, gotovo zaboravivši njegovo pravo ime.

"Zdravo, Iva."
"Dobro veče, Ljignj...", rekoh i ugrizoh se za jezik.
"Molim?" nakrivio je glavu.
"Izvinite, puno mi je grlo, muči me alergija, krenula sam da kašljem."
"Ah, to je nezgodno. Možda bi trebalo da se testirate, kako biste videli na šta ste alergični."

I takò...negde po Dorćolu šeta se pravi pravcijati Lignjoslav, sa uglačanom ćelom, specifičnom bojom glasa, uredan do nivoa gde to postaje pomalo neprijatno, precizan i nedovoljno proslavljen u onome što najviše voli da radi. Ako ga budete sreli, znaćete. Odjednom ćete se osetiti kao neverovatno glupa i neprikladno odevena morska zvezda, gramziva kraba, veverica u skafanderu ili hiperaktivni sunđer. Ja sam se osetila kao puž koji mnjauče poslednji put kad sam ga srela...dobro sam prošla. Što je najsmešnije, baš tad mi je prišla mačka koja ordinira na uglu Skenderbegove i Dobračine.

Kako li je njegovom prvom susedu? O___o

9 komentara na Gospodin Lignjoslav

  1. replicant kaže

    hhhh
    malo zloban tekst ali ok. 🙂

    Moram da te pitam, da li ti se mozda on ikada svidjao?

    Mada i ovo komentarisanje bi se onda moglo svesti da se ti meni svidjas a zapravo ni ne znam kako izgledas... To jest kao znam po nekoj slici koju ovde imas. Ali da kenjam dalje 🙂

     
  2. replicant kaže

    *Ali da NE kenjam dalje.

    prim.prev 🙂

     
  3. Now_Wave kaže

    Ja mislim da tekst BAŠ NIJE zloban. 🙂 Krajnje je realan i zabavan. :)A, hmmm, po meni, u tekstu nema ni najmanje naznake da je dotični M. mogao da se sviđa autorki teksta, ni između redova, ceo tekst je jedna zanimljiva opservacija zasnovana na velikoj sličnosti 2 lika, jednog postojećeg i jednog nepostojećeg, bez nekih suvišnih osećanja, baš kako i odgovara tematici i tonu teksta, ali dobro, svako ima drugačiji utisak.
    I meni se često dešavalo da me neko iz stvarnosti podseti na nekog fiktivnog, ili na neku javnu ličnost, čak i na likove iz crtanog filma, i ti momenti su upravo ono što stvarnost čini zanimljivijom i slojevitijom. 🙂 Čak se čovek ponekad zapita i da li će nekad možda videti sopstvenog doppelganger-a, bilo u igranom ili animiranom filmu, ili pak u likovnom delu, ili ma gde drugde. Sve je moguće. 🙂

     
  4. shunjalica kaže

    Često dobijam komentare da sam pljunuta, ista, slična (ili šta se već može upotrebiti u ovom kontekstu) Nataša Ninković i/ili Aleksandra Radović, koliko dve žene imaju sličnosti mogu opušteno da mi kažu i da sam Oliva bez mornara ludog za španaćem. Moje ogledalo i pogled uočavaju veću sličnost sa crtanim likom nego sa dva pomenuta imena.
    A da nam ljudi liče - liče, nema tu ničeg ni zlobnog, ni dobrog. Povedemo se za uočenim sličnostima, pa ako ih još neko prepozna naiđemo na razumevanje, ako ne - ostajemo neshvaćeni. Još uvek čekam da zažive pegice preko celog mog lica kao dokaz da sam Pipi Duga Čarapa. 😀

     
  5. Miloš kaže

    Ja takođe poznajem jednog ,,Lignjoslava". Čovek koji je opterećen samim sobom,svojim izgledom,pritom se i muzikom bavi a i proćelav je. Obožava da filozofira, i ubeđuje druge da je njegov način jedini pravi način.
    Ne znam da li je ovo neki sindrom ,,Lignjoslav" ili šta već.

     
  6. Romi68 kaže

    Ovo je jače od mene... kad si već započela ovu interesantnu temu. Moj mali sestrić ima zaista originalno vidjenje političara Aleksandra Vučića. On njemu liči na viršlu. Kad sam malo razmislila, liči i meni. I kao dodatak ovom neobičnom vidjenju ljudi, moja komšinica je smatrala da Slobodan Milošević ima "sundjerasto" lice, tako da je interni nadimak za njega bio "sundjerasti".

     
  7. Exxx kaže

    Sunđer Boba stalno gledam sa klincima. Super crtani. Lignjoslav pogotovo. Krivo mi što glupavi Sunđer Bob i još gluplji Patrik morska zvezda uvek pobede...

    Jedan moj ortak može da se smeje kao Keba Kraba i taj smeh nam je postao zaštitni znak... svi smo počeli da se smejemo kao Keba Kraba...

     
  8. čika Buda kaže

    Svidja mi se da se neko dotakao ove teme. Evo ja vec neko vreme srećem Josemiti Sem-a, i samo čekam dan kada će iz nekog samo njemu poznatog razloga da zapuca u vazduh dok se neurotično smeje i lebdi tik iznad trotoara.
    Doduše mene ovo prokletstvo/dar povremeno prilično pogadja.. eto jednom prilikom sam morao da izadjem iz autobusa jer, morate priznati, iznenadna slika Josemiti Sam-a (u ovom slučaju) kako bezbrižno pushi cigaretu i gleda zamišljeno ko zna gde, dok se ti gužvaš u busu sa gomilom penzionera i nadrndanih smrtno ozbiljnih likova , nikako nije zdrava. A da , za sve one koji se nadju u sličnim situacijama , smesta napustite vozilo GSP-a, inače vas čeka pakleno putovanje.

     
  9. branchester kaže

    hahahah. Sjajno! 🙂
    Mene često neki ljudi podsećaju na neku vrstu hrane. Ali to su totalno subjektivne asocijacije i shvatila sam da imaju veze sa tim koliko volim tu datu hranu 😉
    Ima i ona teorija da svaki čovek liči na neku životinju.
    @Exxx, jeste, mnogo je dobar crtać. Sestra i ja imamo običaj kad je nešto ljigavo-patetično (u filmu, seriji itd) da kažemo Krabinu čuvenu:"Oh, zasviraću na najmanjoj violini na svetu" 😉

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.