Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Dedica i svadba

Posle incidenta u Metrou, Alberta su saslušali u SUP Palilula, a onda su ga odande prosledili na lečenje. Bunio se, psovao je na mađarskom, ali sve su to pripisali mamurluku. Pozvali su njegovu gospođu, Eržiku, i rekli joj da će moći da ga poseti koliko već u ponedeljak. Naravno, dobila je i spisak svega onoga što treba da donese, kao i poprilično neprijatnu kritiku, jer nikad nije podsticala muža alkoholičara da se leči. A ona je toliko ridala sa druge strane žice, da je načelniku Jeftiću u glavi ceo dan ozdvanjalo njeno "Jézus Krisztus!"

Dedicu nisu ni pogledali. Nije im za oko zapao čak ni trenutak kad je, na panou, među već izbledelim slikama nestalih osoba, tražio Nju. A zraci sunca i dim su lica svih tih ljudi već odavno učinili karikaturama. Kao da su im sve crte karaktera nestale, kao da ih nije bilo već toliko dugo da se svako sećanje na njih izgubilo. Jedan čovek više nije ni imao lice, nekoj starici sa maramom, naprotiv, nedostajale su samo oči. I zagledao se Dedica u sve to, pitajući se da li je ijedna od ovih duša pronađena i vraćena svojoj kući. Tad se Jeftić vratio i stavio ruku na njegovo rame.

"Gospodine, vreme je da pođemo. Odbacićemo vas kući, niste vi krivi što ste se našli čoveku kome nisu baš sve koze na broju."

"Ne, molim vas, vratite me do Sebeša. Potražiću jednog starog prijatelja, možda i prespavam tamo." reče Dedica.

Pola sata kasnije, šetao je pored trske, posmatrajući Dunavac u kome odavno nije bilo jestive ribe. Nije imao prijatelja u tom kraju grada, samo je želeo da i tu potraži Nju. Nikad se ne zna, možda se preselila baš tamo, među polusvet, poluzaposlene, polulude, polupismene, polucivilizovane. Da mu zavara trag. Ona je oduvek bila takva.

I tad nalete na nešto što je izgledalo kao svadba. Sad, ko pravi svadbu maltene na obali, među trošnim kućama i zbog čega mlada ima maljave noge? Ove mlade žene danas uklanjaju sve moguće dlake. A...nema ni mnogo ljudi. A gde su im oni iz opštine, kakosevećzvaše? Ni to nije venčanica. Šta se ovde dešava, za ime sveta?

"Jeste li vi juče bili ovde sa Albertom? Dođite, sedite s nama." pozva Dedicu čovek koji je bio mladoženja, mada mu je kravata izgledala kao nešto kupljeno u kineskoj radnji.

"Jesam, sinko. A ovo ti je mlada?"

"Da, ja sam Rale; momci me žene. Ne priča mnogo, stidna je. Ali imam 52 godine i ovo mi je poslednja prilika. Zahvalan sam im što su mi je našli."

Dedica je bio zbunjen. Ovom čoveku kanda nisu bile sve koze na broju. Neće ovo biti normalna svadba. I čudna je ta mlada, kao da se jutros brijala. No, ništa nije jeo, sem peciva kojim ga je ponudio jedan od policajaca; pa je stoga samo slegnuo ramenima i seo za sto. Imali su nešto pečenja, te pića, koje ga nije zanimalo, jer je svoje odavno popio.

Posle nekoliko sati sedenja, kad je sve bilo pojedeno, mladoženja i mlada su otišli.

"Medeni mesec?" upita Dedica čoveka do sebe.

"Daaa, medeni mesec koji Rale nikad neće zaboraviti. A nisu otišli daleko. U Albertovoj su šupi."

Dedica je ovde ostao bez reči. U njegovo vreme, ovakve stvari se nisu znale. To je bilo između novovenčanih, aratos ih bilo! A sad, ni manje ni više, nego u šupu. Zar im više ništa nije sveto? O, bože! Gde je sad Albertova Eržika da kaže "Jézus Krisztus"?

Tri minuta kasnije, Rale je izleteo iz šupe, urlajući i mlateći rukama. Za njim je, savijajući se od smeha izašao čovek u haljini, držeći u ruci žensku periku.

"MUŠKO, MUŠKO, ONA JE MUŠKO! Zavukao sam joj ruku pod 'aljinu i napipao sam...AAAAAA!"

Dok je Rale bežao ka Popovoj Bari, svi su se smejali. Dedici nije bilo jasno. Čovek u venčanici brisao je šminku stolnjakom, a potom pružio ruku.

"Ja sam Žarko. Zovu me Žabac, ali za prijatelje sam Žaki. Zar nismo dobro zeznuli onog gulanfera, Raleta?"

Dedica je ostao bez reči. Bilo mu je jasno da onaj Rale nije baš bio sav svoj, ali nije razumeo potrebu ovih mangupa da mu se rugaju, pa još da mu podmetnu tog Žakija kao mušku mladu. I da daju za to pare? Kakvi su to ljudi? Nije odgovorio, samo se okrenuo i pošao lagano ka autobuskoj stanici. Uz malo sreće, pronaći će je.

Stotinak metara dalje, spazio je ženu koja je sedela na povećem kamenu i plakala. Povremeno bi bacila neki oblutak u vodu. Lice joj je bilo gotovo crveno.

"Šta je s tobom, ženo?" upita Dedica.

"Tuga me lomi, starče. Već trideset godina sam zaljubljena u jednog priglupog komšiju. Nisam se udala, a mogla sam, nekoliko puta. Imala sam jednu baš dobru priliku, da odem u mirniji i lepši kraj grada...Vračar. I da imam dobrog muža! No, nisam htela, volim ovu budaletinu. I danas vidim jednu u VENČANICI, ide ka njegovoj kući. I ružna, kao da je muškarac! I zvala sam Žakija, da me uteši, a Žaki se ne javlja na telefon. Odjednom je nestao!"

"Da se on ne zove možda...?"

"Radivoje. Zovu ga Rale."

Dedica je samo uzdahnuo. Mislio je da je prethodni dan bio čudan; no ovaj je dakako bio čudniji. Malo zatim, začu povike i spazi čoveka u bolničkoj pižami kako mu trči u susret.

"Ja pobeglo odande i vratilo se da nađem selotejp! No, selotejp opet nema! Ne dô bog nikom!"

Priče iz serijala o Dedici

Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu
Dedica i Onaj što mućka. Trešnje pride
Dedica i gospodin Albert Selotejp
Dedica i svadba
Dedica, mrtva žena i besna devojka
Dedica i porodica iz potkrovlja
Dedica i revolt jednog bubnjara
Dedica i žena-radiostanica
Dedica kod lekara
Dedica i noćni kružni voz

4 komentara na Dedica i svadba

  1. Biberlee kaže

    Taman pomislih da će dedica da bude provodadžija, al' ima on prečih stvari na pameti!

     
  2. Vanja kaže

    Vratio se Dedica. 🙂

     
    • Iva kaže

      Nije on nigde ni otišao, samo ga je malo 'vatala trema posle nekih usmenih reakcija na prethodnu priču. I hteo je da se vrati bolji nego ikad, no mislim da je ovo najslabija priča do sad.

       

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.