Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Čega sam se bojala kao mala?

Ognjen Amidžić kao Oskar SavićKad je Duki, junak mojih video snimaka na YouTube, punio dve godine; imao je super rođendansku žurku. Gomila male dece je skakala po drugaričinoj dnevnoj sobi, šizeli su...i onda su malo preterali. Nisam mogla da ih smirim, nisu me slušali. I onda je majka jednog dečkića pljesnula rukama i rekla: "Ako ne budete bili dobri, doći će vam Oskar!"

Istog trenutka, sve je zamrlo. Jedna devojčica je počela da plače. Žena mi je objasnila da se ovom društvu nešto ne sviđa alter ego Ognjena Amidžića, Oskar Savić; te da su bežali kad su ga prvi put videli na televiziji. Nisam mogla da dođem sebi od smeha. No, malo kasnije, setila sam se svojih strahova iz detinjstva. Nažalost, u februaru 2010. nisam imala ovaj blog; ali mi je više nego drago što je moja hiperaktivnost, pomešana sa velikim količinama kofeina i aspartama, uspela to da izvuče iz dubine mozga baš danas, da se svi malo smejemo. Uživajte!

Deda Mraz

To je DEDA U CRVENOM, sa NENORMALNOM BRADURINOM, dolazi s neba i jeziv je, iako deci donosi poklone. Džaba mi pokloni, ako ću se ukakiti. A mora da je mnogo bezobrazan, jer ne mogu da dobijem ono što sam oduvek želela - Lego Fabuland #3863 - zabavni park. A naš Deda-Mraz zvao se Jova i u slobodno vreme je bio portir i telefonista u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti. Zovem, kažem: "Molim vas lokal 29!" i Jova me prebaci kod mame. I nisam se bojala Jove, bojala sam se Jove kao Deda-Mraza. Ni brada mu nije bila bela, izgledao je kao kopile lude hipi žene i nekog serijskog kopača po kontejnerima. Jedne godine sam mu prišla sa rukama preko lica, druge ga jednostavno nisam gledala. Imam i dokaz, evo.

Deda Mraz Jova i ja, 1988 Deda Mraz Jova i ja, 1989..

Danas obožavam dekice, i uopšte, stare ljude. I, pravo da vam kažem, ne mogu ni da primetim muškarca, ako nije makar neobrijan; a brade sa brkovima pride su super, dokle god imaju meru. Deda Mraz mi je grozan samo ako je onaj stereotipni koji viče "Ho-ho-ho!" i objašnjava maloj deci u zapadnohrišćanskim zemljama kako je Božić praznik poklona. Ateista sam, no ne volim neukus.

Branko Kockica

Svakog dana u 10 sati, Branko Milićević bi vodio svoje tatatatirce na drugo mesto, učio ih nečemu i sva deca su ga volela, želela u pozorištance "Puž", ludela za njegovom muzikom. Ja sam volela muziku, ali seriju i samog Branka - nikako. Bežala sam pod sto, a mislim da mi je bio najjeziviji u kupaćim gaćama, kad je učio decu da plivaju. Mislila sam da će ih podaviti. Jednostavno nisam mogla da ga podnesem! No, volela sam Super deku, Super baku i Poštara Acu, sa sve golubom Gutom. Ne znam ko mi je od njih bio najdraži, ali svi su bili mnogo manje napadni.

Branko Kockica

1992. godine sam osvojila mesto u publici u specijalnom izdanju "Hitića" gde su gostovali Ruž, Zorana, Želimir i Višnja, Jelena Jevremović i ostala banda. U hodniku smo sreli Branka Kockicu sa Pužićima. Rekao je: "Ovo su PUŽIĆI, a vi ste GOVNIĆI." Sva deca su se sablaznula, samo sam mu ja odgovorila: "Nismo. Mi smo Mek Hitići!" Pogledao me je pomalo ljutito, ja sam se samo iscerila.

Ubi Gvozdenović i njegov zatvor

Čovek ne postoji. Zvao se Ubi, jer je mnogo ljudi ubio i prezivao Gvozdenović, jer mu je glavna crta karaktera bilo gvozdeno nemilosrđe. Izmislio ga je moj otac, kad smo moja prva drugarica u školi i ja bile nemirne. Kad bismo Zoka i ja izmakle kontroli (što se, ruku na srce, dešavalo stalno), govorio bi nam da ćemo ići u zatvor, u Šibenik. Baka je učestvovala u ovoj nesvakidašnjoj obmani tako što mi je, na nekoj mapi Jadrana, pokazala decu u uniformama kod Šibenika. Rekla mi je da u Šibeniku zatvaraju decu iz svih krajeva Jugoslavije. Tata je, kasnije, dok je radio u Vinkovcima i svaki dan putovao oho-ho, zatvor prebacio i tamo. Objašnjavao mi je kako je već razgovarao sa Gvozdenovićem i kako ću prati podove četkicom za zube, jesti hleb i piti vodu, te da me neće pustiti odande bar dve godine. Surovo? I te kako.

Hapis Çocukları / Jail Children

Kasnije su mi ljudi potvrdili da zatvori za decu ne postoje nigde u Jugoslaviji, pa ni u mestima poput Šibenika i Vinkovaca. Posle sam saznala da me je baka ubedila da su mališani na Jugoslovenskom festivalu deteta, ustvari, robijaši. A u oba grada imam divne prijateljice, Gogu i Maju.

Stari logo za Evroviziju i himna

Sećate se nekadašnjih Olimpijada, takmičenja za Pesmu Evrovizije, Igara bez granica? Pre prenosa, na ekranu bi se pojavilo neko plavo-žuto čudo što liči na cvet i krenula bi himna evrovizijske mreže? Ja sam se, ko zna zbog čega, toga bojala. Pobegnem pod sto, stavim jastuče na glavu, trčim u drugu sobu, plačem. Tata bi uzeo tri gumene loptice, namestio ih u trougao i zviždao himnu Evrovizije kad nisam bila dobra...a to je, po njegovom mišljenju, bilo baš često.

Pre neki dan sam u jednom albumu kod Zelene videla taj znak i zaplakala od sreće. Kako sam mogla da ga se bojim? I volim našu Evropu, pobogu! Mi smo askurđeli među kontinentima, a nismo ni kontinent.

Dire Straits - "Walk Of Life"

Znate ono kad Mark Knopfler, sa trakom oko glave, peva o nekom Džoniju i previše viče: "Vu-hu!" Znate? E, kad to pustite na kasetofonu u kolima usred noći pospanoj devojčici sa bujnom maštom; dok se krećete po nekim zabitima u Slovačkoj, a napolju veje sneg; ona će umirati od straha. Ubeđena je da iz kasetofona progovara veliki strašni pas, najverovatnije doberman, ili možda vuk. Naravno, taj pas može da juri automobil u pokretu po mećavi i da je ćapi, iako su majka i otac na prednjim sedištima. Mama je svaki put morala da premotava, jer sam vrištala do iznemoglosti, plakala i pokušavala da se popnem na tatu dok je vozio.

2008. godine prisustvovala sam koncertu gospodina Knopflera i uopšte mi nije bio strašan, a čini mi se da je jednom rekao nešto na tu vu-hu foru.

Jelenske lobanje i rogovi

Chopok (za srpske prijatelje Hopok), Slovačka, početak 1989. godine. Penjanje na vrh od 2043 metra nije bilo dovoljno jezivo u otvorenoj žičari za skijaše, uz pretnje da ću biti bačena odozgo. Klizanje na istom tom vrhu nije bilo dovoljno. Podmićena palačinkama sa čokoladom, ulazim u Dom planinara i počinjem da vrištim gotovo istog trenutka - na zidu je jelenska lobanja, sa sve rogovima. Dve druge nalazile su se kod Joža, našeg domaćina u Liptovskom Janu. A morali smo da se iz podruma penjemo do 1. sprata, preko prizemlja i uvek vidimo obe. Pela sam se gledajući u pod i bila više nego srećna što na podestu između prizemlja i prvog sprata nema jelenske lobanje.

deer skull

Nekoliko godina kasnije, tata je od prijatelja dobio tričave rogove nekog mladog srndaća...na sreću, bez lobanje. I dalje nam stoje u predsoblju i samo što mi ne iskopaju oko kad leti vadim ventilatore iz police. A kad pazim da mi ne iskopaju oko, obično udarim potiljkom o stilizovani luster u obliku fenjera. Ne mogu da pobedim te mrtve jelene, izgleda. Ne d'o bog nikom!

Podignuto sedište na WC šolji

Daska na WC šolji, kao i tastatura, kao i miš, ima nekakve nožice, kako se ne bi tarila o samu šolju. E, na starijim daskama, te nožice su nekako...jezive. Postavljene su dijagonalno, poput onog stereotipnog cimeta na božićnom keksu u starim nemačkim slikovnicama i deluje kao da je daska razjapila čeljusti i da će te progutati mrak! Ideš pravo u kanalizaciju, a onda do mesta gde često teram ljude - u Jojkićev Dunavac. Da ne spominjem da imamo dve WC šolje u stanu, te da je jedna gotovo uvek bila podignuta, da bi se u nju bacali optaci povrća, pokvarene supe i sl. To što je bila roze nije je činilo ništa manje jezivom. To su okca, poješće me!

Ja sam WC šolja, BU!

Posle sam upisana u zabavište, dala sam svim WC šoljama imena i crtala sam ih. Moj klozet je bio poslednji i zvao se Ivan. U mojoj mašti, Ivan je bio najmlađi i ostale klonje su mu mnogo popovale. Jadan mališa. E da, moj tata je "Briskom" razbio dve ili tri WC šolje, ali to sad nije bitno.

Crna tačka

Vozimo se mi nekim serpentinama, negde 1990. godine. Ja sam bila opsednuta saobraćajnim znacima i već dve godine sam solila tati pamet čim vidim neki. "Vozi 60!" "Prestanak svih zabrana!" "Oni imaju prvenstvo prolaza!" I onda sam videla jedan koga nije bilo u mojim knjižicama. Lepo, krug u trouglu, piše ispod "Crna tačka". Pomislim, sa svojih sedam godina i logikom deteta koje je završilo prvi razred, da su jednostavno hteli da nam kažu šta je to na slici; no opet sam pitala mamu šta je to. Odgovorila mi je: "To je mesto gde dolazi do STRAŠNIH GUBITAKA LJUDSKIH ŽIVOTA!" Ja sam počela da plačem. Kad god bismo negde na putu videli crnu tačku, legla bih kod mame i tate u krevet i tresla se. Sanjala sam da sam došla na kraj sveta i da je tamo crna tačka, a iza beskrajno more prepuno nemani. Na ekskurziji u osmom razredu, išli smo u Bečiće. Iz opravdanih razloga, to je bio jedan jedini put da sam išla u Crnu Goru; a posle toga sam dva meseca spavala sa uključenim svetlom.

Crna tačka

I dan danas ga sanjam, napada me, bojim ga se, zamišljam da mi je negde u stanu nije mi dobro od one reklame na TV "Avala" i...jao, nadam se da niko bitan ne čita ovo! Pobogu, svaka druga osoba ga se boji, zar ne? Da ne spominjem da u Poljskoj izgledaju kao stilizovana lobanja sa dve kosti, da ih ima na autoputevima i da se redovno ažurira broj mrtvih i poginulih. Umirala sam od straha dok sam pisala ovaj deo, tražila sliku, diže mi se kosa na glavi. No, kad god ovo spomenem bilo kom psihijatru, smeje mi se.

Čega ste se vi bojali kao deca i čega se sad bojite?

*Fotografije crne tačke su preuzete iz Novosti i od Mikija Perića.

14 komentara na Čega sam se bojala kao mala?

  1. julijana kaže

    psa, psa i psa! velikih, runtavih sa iskolacenim ocima..noge mi se seku jos uvek kad vidim nekog...nije da ih ne volim danas, ali jednostavno ne zelim da se igram sa njima.Znas kako kazu:veru u pas i dete ne treba imati. Ironija je sto imam jednog velikog u dvoristu...on bezi od mene,ja od njega:)))))

     
  2. Tanja kaže

    Mora biti da sam se nekad necega plasila, ali sam toliko matora da se u ovom trenutku ne mogu setiti:)
    Secanje na detinjstvo ispunjeno mi je, danas, samo smehom i raznim radostima koje su nam priredjivali roditelji.

    PS tvoji strahovi su... da! decji! pravi:)))
    nacrtala si mi osmeh na lice... hvala

     
  3. Vanja kaže

    Ono čega sam se najduže bojala su vještice, a posebno ona iz "Ivice i Marice". Imam i danas tu slikovnicu, ne sjećam se tačno ko je bio izdavač, ali to je bila ona kolekcija "Braća Grim". Bila je mnogo strašna s onim zubom koji joj viri iz donje vilice.
    Drugo, odnosno drugi, je Indijanac Džo iz "Tom Sojera", iz onog prastarog filma iz '30 valjda, ali i iz slikovnice.
    Deda-Mraza se nikad nisam plašila, a ovaj tvoj je bio baš nikakav. Opis je odličan. :)))))))))))))

     
  4. Biberlee kaže

    Joj, vidi Ive kad je bila mala! Bojala se marka Knopflera, kul 😀
    Moram priznati da se sada mnogo više bojim nekih stvari nego kad sam bila mala. Ali zato imam zabluda i smiješnih priča napretek. Mogla bih i napisati koju 🙂

     
  5. Marinela kaže

    Bananamen! Umirala sam od straha kad bi ga puštali na TV-u! I svaki put sam se nadala da neće baš njega pustiti to veče. Čim Erik krene da pojede bananu ja bežim iz sobe! 😀
    Srećom, više tu fobiju nemam. 🙂

     
  6. Nena kaže

    Sećam se dugog hodnika kroz koji sam morala da prođem svakog jutra koji je vodio od sobe u kojoj sam spavala do kuhinje iz koje bih čula glasove mame i tate. Najveći strah bio mi je vožnja kolima po putevima koji nisu imali ograde sa strane a sa istih su se videle velike provalije. Uvek bih se pretvarala da spavam na takvim putovanjima. Ah da, i ogromnih kamiona. Mislila sam da nikada neću biti vozač.
    Vozačku dozvolu izvadila sam sa 18. godina i sada uživam u vožnji, opušta me i relaksira. Milim da neću preterati ako za sebe kažem da sam prilično dobar vozač 🙂

     
  7. Šovlja kaže

    Kaaaaaakav hit od posta!!! 😀

    Deo sa WC šoljama je genijalan, Jova je presmešan, a lobanje i rogovi su i meni uvek bile zastrašujuće. I preparirane ptice koje vise tako po zidovima. Pored toga mi ni sada ne bude svejedno kad prođem.

    Ipak, moj glas ide strahu vezan za crnu tačku. Mislim da je to i najefektniji saobraćajnih znak koji postoji. Jeziv je sam po sebi, što mu valjda i jeste "namera".

     
  8. Nataša kaže

    nemam zanimljive strahove iz detinjstva, ali bih povodom Branka kockice (koga se nisam plašila, naprotiv)da dodam da me sada ne iznenađuje takva "ljubaznost" od njega, jer su mi pre neku godinu opisali još takvih njegovih ispada i njega kao čoveka koji privatno nema veze sa našim idolom iz Kockice. Tuga jedna kad ti se idoli iz detinjstva obrukaju...

     
  9. Siobhán kaže

    Kad već pitaš... uh... 🙂

    Ono što znaš o meni - bila sam "anksiozno" klinče, plašila sam se kojekakvih gluposti. Počev od toga da će da pukne obližnja brana i da ćemo svi da se podavimo, pa do toga da će da izbije nuklearni rat. Za vas mlađe koji ovo čitate, napomena: takvi smo mi, hladnoratovska deca! 😀

    Neeego, od ovih "uobičajenih" stvari... Logo United Artists-a na početku svakog filma mi je bukvalno ledio krv u žilama. U pitanju je ovih 25 sekundi horora:

    http://www.youtube.com/watch?v=e5tqnBXd89I

    Čak i danas, kada ga ponovo pustim, osećam se odvratno. Glupi, glupi logo. I glupa muzika. Najež.

    Takođe, plašila sam se i špice za "7 TV dana". Nekako mi je ona muzika ("Cheyenne" iz filma "Bilo jednom na divljem Zapadu") bila gadna. Kad smo već kod muzike, plašila sam se i Oxygene II od J.M. Jarre-a. Glupo, znam. Ali 99% tih klinačkih strahova i treba da bude glupo. 🙂

     
  10. Charolija kaže

    Roditelji nekim svojim nepromišljenim izjavama mogu u deci izazvati doživotne strahove. "Crna tačka" su svi naši putevi, pa ipak moramo da se vozimo. Ovakvog Deda Mraza bi se svako plašio. 😀 Što se tiče mojih strahova, nekako ih nisam imala. Ne znam zašto uvek sam bila neustrašiva. Možda zato što se moja starija sestra plašila koje čega, pa sam htela da budem hrabrija. Nedostatak straha me je često doveo u vrlo nezgodne situacije.

     
  11. PhTx3 kaže

    Hmmm... iskreno, ne secam se bas cega sam se plasio, bilo je stvari, ali uglavnom sam bio ravnodusan. Nisam razmisljao.

    Jedini trenuci kada sam osecao neki nemir je bio kada sam kao mali bio sa dedom i babom na Fruskoj gori, pa treba tokom noci da izadjem napolje da vrsim nuzdu, posto na vikendici nisu imali pravi WC, pa se obicno ta nuzda broj jedan obavljala po travi. Njihova vikendica je bila malo zavucena, u jednoj udolini, pored sumice i nocu je umelo da bude jezivo tiho dok vetar uji. Uvek sam gledao na sve strane ocekujuci da ce izleteti neka divlja svinja ili ko zna sta. Jedva sam cekao da se vratim unutra, a deda je imao velika, ojacana metalom, teska vrata zbog kradljivaca i uvek sam obozavao da se zavucem ispod jorgana i pretvaram da mi je to tvrdjava gde me nista ne moze povrediti :D.

    Secam se samo jos jedne stvari kada sam imao kosmar nakon sto sam se vratio sa hitne. Naime, imao sam laringitis, naglo mi se grlo zatvorilo i nisam mogao da disem. Dobio sam inekciju na hitnoj, kad sam se vratio kuci, zaspao sam i onda sam sanjao da trcim iz moje sobe kroz hodnik, ka sobi mojih roditelja, a jurila me je, ni manje ni vise, nego BELA SMESA kao iz popularnog slatkisa Munchmellow. I, naravno, vikao sam u snu...

    Pa sad ti kazi koliko sam poremecen :D.

     
  12. Bojan kaže

    Ja sam se oduvek plašio leševa. I kostura. Naročito onih za koje sam tripovao da su ispod kreveta ili u ormanu. A zakleo bih se da bi neki pokušao da me zgrabi i iz WC šolje. Da, da me zgrabi, oni su se pomerali. Bili su, onako, polutruli uglavnom, i prilično isušeni.

    O_o

    Svima koji su ovim dobili "šta koji kurac" izraz lica, reći ću da zbog njih ovde i završavam priču. 🙂

     
  13. Milena kaže

    Draga Ivo ,
    Odlican ti je blog.Sinoc sam ga 'provalila'a danas ceo dan razmisljam o strahovima iz detinjstva.
    Nemam pojma zasto ,ali secam se da sam se jako plasila slike tete sa pakovanja Zdenka sira.Slika je bila nejasna ,ona se osmehivala a izgledala je kao da ima brkove.Delovala mi je kao da hoce ona mene da pojede(a ne ja sir)Bila sam ubedjena da je ona zapravo muskarac,Ciganin koji krade decu stavlja ih u dzak ...
    Malopre sam ponovo pogledala sliku sa ambalaze i primecujem totalno suprotno.Tu je i potkovica i detelina sa cetiri lista za srecu a i lep je sir.

    Nastavi dalje tako.

     
  14. Maya kaže

    Najveci strah iz detinjstva definitivno je spot za pesmu Another brick in the wall !!
    Iako sam film odgledala tek pre koju godinu, od te pesme sam bukvalno imala nocne more 🙁

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.