Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Godinu dana u regionalnoj Internet zajednici

Da li je to moguće? Jes', ovaj, jeste.

Pre godinu dana, reinkarnacija mog bezveznog bloga Gunđam po kućama iz 2007. godine vratila se na Internet i izdržala tu 365 dana. Pa još i postala manje-više popularna. Meni popularnost per se nije bila bitna. Bitno mi je ono što sam dokazala sebi i drugima, bitni su mi prijatelji, poznanici i poslovni saradnici koje sam stekla. Stoga, predstavljam vam serijal o ovom iskustvu. Ovaj tekst je uvod u taj serijal. Obradiću sve ono što volim, ne volim, što mi je jasno, što mi je nejasno.

Po ko zna koji put, blogujem već gotovo 10 godina, prvi sajt sam napravila pre 11 godina, godišnjica bi mu bila krajem ovog meseca. Vodim zvanični i nezvanični sajt najboljeg gitariste na svetu poslednjih 30 godina i videla sam već sve i svašta. Radila sam na internacionalnim projektima jedne velike kozmetičke firme i vodila sve njihove poslove vezane za IT u Srbiji gotovo tri godine. I opet nisam imala pojma o ovoj zajednici. Onog pravog pojma.

Priznaću vam nešto, a vi...smejte mi se koliko god to želite! Godinama sam imala gotovo samrtni strah od domaće Internet zajednice. Vidim nešto malo, uglavnom se utisak svede na loše odrađene fan sajtove, forume sa više reklama nego igde u svetu, klince koji koriste neku tastaturu koja je meni nepoznata i prete ti smrću čim se ne složiš s njima. To me je odbijalo kô da je beli lukac. Znala sam da kod nas postoje blogeri, imala sam knjižicu sa BlogOpena 2007, ljudi su mi objašnjavali da im je engleski isuviše slab da bi čitali moj blog...i mislila sam o tome, no ništa više.

Kao što sam već rekla u prvom tekstu, znala sam (za) Tatjanu Vehovec, Aleksandra Čočeka, Draganu Pušicu, Ratka Božovića i Marka Hermana, uglavnom preko nekih totalno nevezanih stvari. Ako sam nekoga izostavila, nek se javi. Sa blogovima sam bila problematična, tj. imala sam običaj da ih brišem, ne verujući da tu išta valja. Twitter nalozi? Pomenuti gos'n Čoček me je pozvao da otvorim nalog još 2007, kad sam mogla da budem @Iva, a meni je ceo koncept bio morbidan i zatvorila sam nalog posle nekoliko sati.

Tad je došlo svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. Krenula sam da komentarišem utakmice na Twitteru, hvatali su me neki pundravci. Ubrzo se ni od kud pojavio DejoGenije i krenuo da komentariše sa mnom. U početku sam mislila da je dečkić, jer je bio veseljak i imao je sliku Patrika Zvezde kao avatar. Onda se pojaviše sve one Nišlije što vole fudbal, pa ovo morbidno društvo što, kao i ja, hoće u Černobilj i vole Zonu i stalkere više no 'leba da jedu. Mislim da su me oni i otkravili, jer sam započela blog sa željom da pišem o Černobilju.

Prvi blog koji me je stvarno impresionirao, bio je nekadašnji Džejn Dou blog. U tom trenutku nisam imala pojma da je naša draga Siobhán Faber pravi hajduk. Za mene, ona je bila uticajan bloger, neko ko možda ima više paranoja od mene (Nema. Nemoguće je imati više paranoja od Ive. - prim. aut) i piše o neuobičajenim stvarima. Kad sam kasnije shvatila da ona NIJE uticajni bloger sa nenormalno posećenim sadržajem, a da mnogi čiji tekstovi počinju ni od kud i ne idu nikud su uticajni, bar međusobno. Nije mi to bilo najjasnije, a nije ni danas, no 'ajd.

Nešto kasnije, nabasala sam na Kadtata.com i u jednoj noći ga iščitala celog, poput knjige, a posle se tresla od utiska i rekla sebi da moram da upoznam zmaja koji je to preživeo. Onda sam čitala ovog, pa onog...u poslednje vreme mi najviše leže super-apstraktne i super-racionalne stvari. Uticajni, sem par veoma pristupačnih, su me uglavnim kulirali do onoga sa Amy Winehouse, jer sam imala manjih problema posle smrti oca, gubitka visoko plaćenog posla i poprilično patološkog odnosa sa drugom osobom.

Povodom sopstvenog blogovanja bila sam skeptična; jer, kako jednom reče moj komšija tri godine mlađi od mene, nisam standardan tip. Trudim se oko stvari koje nikoga ne zanimaju, ljude procenim mnogo boljima i mnogo gorima nego što jesu. Briga me za luksuz. Ne volim da gledam filmove. Svugde idem sa slušalicama na ušima i sveskom. Ako mi neko dodeli kompliment, misliću da je napasnik; a ovamo ću kukati što se nikome ne dopadam.

Iznad svega, imam jednu dominantnu osobinu: ne volim da gubim. Ni u čemu. Ako ne mogu u nečemu da, po svom viđenju stvari, pobedim, neću ni pokušati nešto. Kao mlađa sam uspevala mnogo razmišljajući na taj način i pobeđivala. I onda se pojavio strah, pa ništa ni ne pokušavam. Otvaranje ovog bloga za mene je bio korak ravan onome koji je učinio Neil Armstrong - toliko sam se toga bojala. I, posle buma sa tekstom o sedam tipova ljudi na FB, dugo se nije ništa dešavalo. Imala sam hitove i sa Marijanom i Osmim martom, ali ostali dani su bili komedija.

U nekom trenutku je jednostavno krenulo - mislim da je to bio jun, kako god da okreneš. I pre Amy Winehouse. Možda zato što sam se trudila da pišem redovno, da me malo manje bude sramota da ostavljam komentare po drugim blogovima i da se malo manje vređam kad mi vlasnici tih blogova ne odgovore; možda zato što se stres malo smirio. A mnogo mi je značio i jedan razgovor jedne večeri. Neću da kažem s kim, da ne ispadne da se ulizujem. Meni su svi ljudi isti, a taj neko je samo rekao pravu stvar u pravo vreme.

Kao što vidite, ovo nije bajka. Nisam svima zahvalna za sve, ne pozdravljam majku, oca i boga. Neću da izlistam deset najboljih blogera, deset kretena, deset rospija, desetoro infatilnih, desetoro nepismenih. Biće ove sedmice još tekstova na ovu temu, neki od njih će biti liste, ali ne takve kakve sam upravo navela.

Trenutno ne znam gde sam, ni na poslovnom, ni na privatnom planu; no za razliku od tog mračnog perioda, znam da nekud idem. Imam jasne ideje i na jednoj i na drugoj strani, priče koje su započete, samo ih treba uhvatiti pod ruku, za ruku i poći s njima tamo gde treba. A mogu i da ih pustim da me vode, svejedno mi je. ^____^

20 komentara na Godinu dana u regionalnoj Internet zajednici

  1. PhTx3 kaže

    Jedan lep uvid u tvoj (blogerski) zivot. Nije sve sto ti se desavalo bilo lepo, stavise, desile su se neke jako ruzne i teske stvari, ali si shvatila sustinu. Moras gurati. Znas sta ti ja uvek govorim.

    Da citiram jednog velikog coveka (iako je samo lik iz serije ;)): "He who dares, wins!" 😉

    Odlican tekst.

     
  2. Deda kaže

    Srecna ti jos jedna godisnjica bloga.
    Zelim da ti blog donese sve nesto lepo i da uzivas u blogovanju.
    Zelim ti sve najbolje!
    Srecno i ziveli!!!

     
  3. Marouk kaže

    ja ću odmah da ti izlistam 10 infantilnih...stavi me na svih 10 mesta i ta lista je gotova..kad ti zatreba XD
    ono.. možeš i da izmešaš sa rospijama 🙂

     
    • Iva kaže

      Ovo drugo ne bih mogla da pomislim ni ako bi me neko napio ili nadrogirao. Ne može se. Ovo prvo mogu da iskarikiram, jer sam već planirala da karikiram nekog drugog, ko se bunio što nije spomenut u jednom tekstu. 🙂

       
  4. Zelena kaže

    Iva ne odustaj, srecno!

     
  5. Bravarica kaže

    Svakako je za čestitiati:)))

    PS nadam se ima razloga i za još neke čestitke:)))Pa... 15-ti je!

     
    • Iva kaže

      15? Ah da, to je u svetu ljudi koji imaju makar jedan dan radnog staža dan kad se dobija lova, a u Grčkoj veliki praznik. Ili ne kapiram? *pocrven*

       
  6. Gaga kaže

    Ovo mu dođe kao blogorođendan? 🙂 Epa, neka je sa srećom!

     
  7. Siobhán kaže

    Ja neću da ti čestitam dva puta, već ću samo da iskažem zadovoljstvo što si ostala dosledna i što si "izgurala" godinu do kraja. A ne sumnjam da će ovaj blog i u budućnosti biti mesto gde ima šta kvalitetno da se pročita. 😉
    Pozdrav od hajdučice! 😉 :*

     
  8. Biberlee kaže

    Ja sam s tim famoznim Facebook listama i otkrila tvoj blog, ne sjećam se tačno kad je to bilo, ali da se paranoja i strah osjećao, nije.
    O stilu tvog pisanja neću da vezem uprazno, ali mi se mnogo sviđa što si sposobna i u malo riječi da u srž ubodeš, i neposredno, bez uvijanja, kažeš šta si htjela, čak i kad ubacuješ didaskalije u tu priču.
    Helem, sjedila sam par noći u jednom baru, svirka bila, i vidjela sam jednog dedicu sa strane kako to posmatra, i odmah sam se tebe sjetila - isti tvoj dedica 😀

     
  9. Nikolina kaže

    Nek ti je srecan prvi blogorodjendan u domacoj Internet zajednici a sto se nervoze oko iste tice, znas kako kazu "najteze je biti prorok u svom selu". Pisi i dalje jer pises dobro. Drugacije. I nadam se da ces za jos nekih godinu dana sa svojim idejama stici tamo gde si krenula. 🙂

     
  10. Labilna kaže

    Srećna godišnjica reinkarnacije 🙂

     
  11. Sandra Zmua kaže

    ma šta da ti kažem ovako, kad se ti i ja uvek bolje ispričamo na skajpu? 🙂
    just keep swimming! just keep swimming! 😉 :*

     
  12. Nena kaže

    Samo napred, nema odustajanja i premišljanja. Neka je sa srećom rođendan i želim ti ih još puno,puno...!

     
  13. Autark kaže

    Na kraju si baš zaokružila, iako mislim da si već odavno sve uhvatile pod ruke. Ti i tvoj način imate nešto zajedničko; a to je da jedno drugo pokrenete pa nama ovdje ništa ne manjka. Ni tebe koja ćeš sve to sastaviti, a ni ovog tvog zanimljivog načina pričanja, totalno u fazonu kakvog ja posebno volim.
    :))

     
  14. Vanja kaže

    Sramota me je priznati, ali ovo je jedini blog koji čitam. Oduvijek mi se sviđao tvoj način pisanja, a i specifičan smisao za humor. Mislim da ću sad otići baciti pogled na jedan od gore pomenutih blogova.

     
  15. Valentina kaže

    Već sam ti čestitala godišnjicu, a sad moram da ti kažem i da sam se poslednjih par meseci držala podalje od blogova i da sam čitala samo par onih koji me nikad ne razočaraju sadržajem; tvoj je među njima. Sad znaš, tu sam, čitam, pratim. Obično ne komentarišem, valjda što sam onaj drugi tip riba, 'bem li ga, nije ni važno. Čitamo se! 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.