Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Dedica, mrtva žena i besna devojka

Posle suludih događaja na Sebeškom Dunavcu, Dedica se vratio kući. Ni sam nije znao kako da izbije iz glave onu nesrećnicu što je tražila Raleta. Kako samo nesrećnih ljubavi ima! Što se nije udala za nekog drugog, izrodila decu i izvela ih na pravi put; kao što je, uostalom, i njegova žena uradila? To nije bila Ona, ali proživela je dobrih šezdesetak leta i bila je voljena. Mogla je više, ali svi možemo više. Kako god da gledaš, ničiji život nije dovoljno dug.

Rešio je da ceo dan sedi na parkingu. Nije imao šta pametnije da radi. Istovremeno, setio se da Nju nije tražio dvogledom, po okolnim zgradama. A šta ako se Ona tu doselila samo da bi ga pronašla? A šta ako je Ona podstanar kod nekoga iz zgrade preko puta? Ko bi znao! Moraće da pronađe dvogled.

Izašao je napolje. Sve je delovalo kao najobičnije jutro. Ustvari...baš i nije.

Majka sa riđim dečkićem stajala je ispred stazice koja je vodila ka obližnjem zabavištu. Dečkić se pripijao uz nju i tvrdoglavo odbijao da joj pusti ruku. Nije mu se išlo tamo. Dedica se sećao toga iz vremena kad je njegova mlađa unuka - koja je sad u Torontu - dolazila da mu priča kako su je deca tukla. Tukli su je što je bila najmanja, tukli su je što je imala bucmaste obraščiće, tukli su je što je umela da piše, tukli su je što nije umela da pucketa prstima, tukli su je što je pričala, tukli su je što je ćutala, tukli su je što je mnogo jela, tukli su je što nije htela da jede. Tukli su je zbog svega, pa ni dan danas nije bila kao devojke njenih godina. No, za razliku od malog riđeg, išla je u zabavište pevajući. Bila je kao pašče: kad mu stanete na nogu, ono prvo zacvili, a posle maše repom i hoće da se igra.

"Deda, ja neću u zabavište! Hoću s mamom na posao! Volim posao!"

Dedica nije očekivao da mu se mali obrati. Šta da mu kaže? Ne seća se kako se razgovara sa decom.

"Imaćeš posla da će ti se prelivati, trudićeš se da pobegneš odatle idi, igraj se."

Mali se istog trenutka otrgao majci.

"Gospodine, kako to radite?"

"Kako radim...šta? Možda potcenjujete ovog švrću, zna mnogo više nego što mislite."

Dok je žena slegala ramenima kao da ima neki tik, Dedica je produžio dalje. Ispred pekare video je zelenu kantu za otpatke na točkovima i drvenu metlu, a ubrzo se pojavio i vlasnik, sa burekom i jogurtom u kesi. Umesto da jede, zakačio je sve za istu onu štrokavu kantu. E, sad je Dedica sve video, bar je tako mislio. Uputio se ka parkiću pored parkinga. Seo je na klupu. Na ljuljašci se mrzovoljno njihala devojka koja je delovala kao da se jedva tu ugurala, da je to odavno prerasla. Nije mogao da proceni koliko je imala godina, niti je hteo da je pita. Delovala mu je pomalo zastrašujuće. Onda joj je zazvonio mobilni.

Razgovor koji je čuo nije umeo baš najbolje da opiše, ali mogao je da čuje svaku reč. Nije bio siguran ko je luđi - da li devojka na ljuljašci ili taj, nešto tanji glasić sa druge strane. Sve što je čuo moglo se opisati jednim konfuznim paragrafom.

"More, kakav dečko, muž, deca, ljubav...kakvi bakrači! Briga me. Baš me briga. Muškarci su debilčine. Kobajagi, treba im ljubav. Onda je neće. Svi su slatki kad samo oni flertuju, a kad shvate da ti se dopadaju, počinju da te tretiraju kao životinju. Onda su oni face, jer se neko - zamislite - zaljubio u njih, a ti si samo najobičnija glupača. Na kraju, ako do toga ikad dođe -jer ćeš gotovo sigurno otići i pre nego što ti kažu - čućeš da si sve to zamislila, da je sve to bilo samo u tvojoj glavi, da si luda, da on voli plavuše, da voli klinke, da voli doterane. Kad ti se nasmeši, to nije ništa. Ti si mu samo guma za žvakanje. Kad izgubiš ukus i kad shvati da mu je među zubima nešto mnogo slađe nego što je očekivao, pljunuće te, a da te neće ni dodirnuti, ni poljubiti, ni dati kompliment. No, ako, ako. Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji...sa 35-40 godina takve kao što je on, i takve kakav je bio onaj drugi, ono prokleto đubre, zgrabiće neka debela sultanija, skakaće po njemu dok joj ne napravi troje-četvoro dece i onda će da vidi boga. Eto mu ga na! Jedva čekam da to posmatram iz prikrajka, kao mu se kičma savija pod korbačem neke kučke. I kako ubeđuje sebe da voli to i da je to sve što je celog života želeo. Biće ćelav, iskrivljen i tupog pogleda. E-t-o--m-u-g-a!"

Ništa tu nije imalo smisla. Zapitao se šta to danas nije u redu sa omladinom, pošto se predstavljaju onakvima i ispadaju ovakvi - sve neki tunjavi muškarci i pobesnele žene. Takvo ogorčenje nije čuo još od kako se kći sa mužem i unucima odselila u Kanadu. Takve stvari je često pričala njegova starija unuka. Na kraju se, ipak, udala; za prvog koji je naišao. I razvela. I ugojila trideset kilograma. Nije siguran da li je mislila da nije za bolje, ili je jednostavno mrzela muškarce, jer se nisu ponašali kako je želela.

Tad se začuo urlik. Muški. I kočnice. Devojka sa ljuljaške je prekinula vezu i potrčala ka parkingu, petoro ljudi za njom. Dedica je polako krenuo za njima. Kad je stigao, imao je šta i da vidi: smežuranu staricu pod točkovima "Juga" i prebledelog sredovečnog gospodina koji se hvatao za glavu.

"Ja ovu ženu nisam ubio! Kunem se! Samo sam pošao u rikverc!"

Potom je dodao da se nešto našlo na putu, da se uplašio da nije neki veliki pas. Ljudima je to ličilo na sprdnju u najgorem mogućem trenutku. Delovalo je da će ga cela gomila, sem one besne devojke i Dedice linčovati. Ceo prizor je delovao nadrealno. Nije bilo ni mnogo krvi. A kako i bi, kad je gospodin vozio tri na sat?

"Nje uopšte nije bilo kad sam seo u automobil. Ne znam odakle se stvorila. Nisam je ubio!"

Dedica je prišao. Nije se slagao sa gomilom, nešto se tu nije uklapalo. Prišao je lešu, iako su ga upozoravali da ne dira ništa dok ne stigne policija, na uviđaj, i Hitna, da konstatuje smrt. Uzeo je ruku mrtve starice. Bila je potpuno hladna. Obično nije tako ako je neko pregažen pre par minuta. Pokazao je svima da ćute.

"Ona je već bila pod kolima kad je ovaj čovek seo u njih. Moguće je."

Par prisutnih je odmahnulo rukom. Jedan mladić se sagnuo i gvirnuo ispod automobila. Negde kod prednjeg točka, zapazio je nekoliko zgnječenih pomorandži. Soka nije više bilo. Mrlja je bila lepljiva, ali ne i mokra. Čovek je govorio istinu. Starica je, izgleda, već bila mrtva neko vreme kad ju je pregazio. Verovatno se sagnula da pokupi prosuto voće i nikad se više nije digla. Nešto slično su pretpostavili i zgroženi, gotovo zbunjeni lekari i policajci na uviđaju. Onda je čuo i celu priču. To je bila baba-Marica, živela je sa razmaženim praunukom, koji je došao kod nje kad se posvađao sa roditeljima, radio u trećoj smeni kao noćni čuvar, a ona se svako jutro trudila da ga iznenadi nečim domaćim - bio to sok, neki domaći kolač ili pita. I eto, tako je i umrla. Srce ju je, nesrećnu, izdalo. Ko bi, uostalom, vršio autopsiju jedne bakice koja je bila smežuranija od tih pomorandži, osušenih na prepodnevnoj omorini? Koga briga? Mrtva je.

Svi su se polako udaljavali, a lekar je savetovao vozaču automobila da pođe s njima, te porazgovara s nekim. Samo je devojka sa telefonom i dalje stajala nepomično, sa izrazom lica koji bi više odgovarao skulpturi nego živom biću. Dedica je pomislio da joj je, možda, pao šećer. Pritisak. Oba.

"Da li ste dobro? Izgledate kao da ste videli duha! Hoćete li da sednemo negde, da popijete nešto slatko, da vam se digne pritisak. Ne treba da gledamo ovo, mnogo smrti smo već videli..."

Devojka ga na to pogleda, preplašeno i preneraženo. Ličila je na njegovu unuku, to je primetio tek sad, kad je sklonila dlanove.

"More marš, matori perverznjače! Nađi neku drugu, okani me se!"

Toliko mržnje u samo dva bademasta oka, pomislio je. Šta je ovoj današnjoj omladini? Mislio sam da će se onesvestiti, hteo sam da joj platim neki jako zaslađeni sok, videla je mrtvu staricu. A ona misli da sam neki čiča-podvodač. Teško, dete, teško. Ja bih samo Nju i neću odustati dok je ne pronađem. A ti, dete, ti si u pravu kad kažeš da nikad nećeš naći nikoga. Ne d'o bog tom nesrećniku po kome si osula drvlje i kamenje. Mora da je isto toliko poseban kao i ti, ali da neće da priđe na bliže od jednog metra takvoj troglavoj aždaji! Da si planina, devojčice, ti bi bila Triglav. možda i Maunt Rašmor.

Policijsko rotaciono svetlo je zamaklo iza ugla, za njim je polako utonulo i ono sa vozila hitne pomoći. Dedici je bilo jasno da je to bilo gotovo, da je ta žena otišla. Pričalo se da je imala 102 godine, a ustvari je imala "samo" 92. Nego, sa 102 bi i njemu mogla da bude majka. A zašto je njegova majka živela samo do tridesetsedme? O Njoj ni da ne pričamo, nestala je bez traga.

Ergo, bolje da se vrati potrazi za Njom. Za razliku od uboge starice, sigurno je živa.

Priče iz serijala o Dedici

Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu
Dedica i Onaj što mućka. Trešnje pride
Dedica i gospodin Albert Selotejp
Dedica i svadba
Dedica, mrtva žena i besna devojka
Dedica i porodica iz potkrovlja
Dedica i revolt jednog bubnjara
Dedica i žena-radiostanica
Dedica kod lekara
Dedica i noćni kružni voz

----

*Toplo zahvaljujem Zubarici što je sa mnom, pre par meseci, podelila neverovatnu, ali istinitu priču koja je inspirisala ovaj tekst.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.