Gunđam po kućama!

Dedica i porodica iz potkrovlja

11. septembar 2011. u Dedica, Proza | 2 komentara | tvitni ovo |
Tagovi: čudaci, dedica, mačke, odelo, spavaćica

Prošlo je nekoliko dana. Posle smrti žene na parkingu, Dedica se pitao šta se to dešava u njegovoj okolini. Živi li u njegovoj blizini iko priseban, iko sa stopalima prikovanim za tlo, iko ko bi mu mogao pomoći da pronađe Nju? Naletao je na čudake, mutavce, pijance, histerične žene.

Palo mu je napamet: nikad nije razgovarao sa ljudima iz svoje zgrade, možda je neko od njih poznavao Nju, ili ju je poznavao neko od njihovih predaka, jer je dvorište sa tri prizemne kuće okupljalo gotovo iste porodice kao i zgrada koja je napravljena kad su prizemljuše srušene. Kako se ovoga nije ranije setio? Počeće od potkrovlja. Tamo živi porodica sa dvoje odrasle dece. Žena je profesor matematike, muž je službenik.

Zakucao je na vrata, otvorila mu ih je komšinica koja ga je istog trenutka povukla unutra, za rukav. Pitao se šta se dešava. Oboje su imali isuviše godina za neko preljubništvo...dakle, nešto drugo je u pitanju.

"Lakše malo, Vera. Pocepaćete me!"

"Izvin'te, komšija. Nisam htela da pobegnu moji maulci."

"Da ne pobegne...šta?"

"Pa, moji maulci! Tako mi je pre par godina pobegao jedan."

Tad je ispod svojih nogu primetio dve mačke koje su mu se umiljavale. To su valjda bili "maulci". Ko će ga znati? Jedna je bila poput mačka Toše iz knjige, druga potpuno bela i, izgleda, gluva. Nije reagovala na "Šic!" koje joj je bilo upućeno kako ne bi više povlačila pertlu iz Dedičinih cipela. Dobro, ovi ljudi imaju mačke, ali te mačke se ponašaju kao pume. Ništa zato. Sešće i one će se smiriti.

Za stolom je već sedeo gospodin u odelu, koji je čitao novine. Nije konstatovao pridošlicu. Samo je okretao strane i povremeno komentarisao ono što bi pročitao, ali sebi u bradu. Niti je bilo razumljivo, niti je bilo potrebno - niko ga nije slušao. Ni Vera koja je kuvala Dedici kafu, a ni "maulci".

"Dobar dan...." Dedica se tek sad setio da skine šešir. Gospodin ga je konačno primetio.

"Dobar dan, vi ste onaj odozdo? Udovac?"

"Jeste, i tražim Nju."

"Koga?"

Dedica mu tad naširoko i nadugačko ispriča ko je Ona, koliko su se voleli u mladosti i šta se onda dogodilo. Gospodin je prvo posmatrao belu mačku koja se popela na sto i krenula da para šustiklu, a potom je opet otvorio novine, na stranicu sa oglasima.

"A što ne date oglas da Je tražite? Možda će se javiti!"

Da, sve je bilo u novinama. Svi su komunicirali samo kroz novine, koje je ovaj čovek, izgleda, čitao po ceo dan, sedeći u odelu u kuhinji. Moraju novine da ga vide doteranog, ne d'o bog da se unutra, međ' tabacima hartije nalazi mali fotoreporter koji će ovog čoveka uslikati i staviti na naslovnu stranu u pidžami, atletskoj majici ili samo u gaćama sa buvlje pijace.

Uto se iz jedne od spavaćih soba izvuče mlađa žena, od nekih tridesetak godina, u dugoj spavaćici. Pozdravila je oca i majku, umalo se saplela preko šarene mačke i skoro sela na onu belu. Umesto toga, samo je prozborila jedva čujno "Iju!" Onda se opet začuo Verin glas.

"Čičuljo, silazi sa stola!"

Prvo su bili maulci, sad su čičulje. Šta su još?

"Volim ja svoje šice macce ćiće! Volim ih, volim ih, volim ih!"

Macce? Sa dva C? Kakvi su ovo ljudi? Kojim to jezikom govore i zbog čega je Dedicu to toliko iznerviralo. Prihvatio je kafu koju je Vera konačno donela i seo da je posrče. Žena u spavaćici se malo prošetala po stanu, potom otišla do prozora da zuri u krovove okolnih zgrada. Pošto se i posle 15 minuta nije pomerila, čovek bi mogao očekivait da će se samo srušiti, poput kartonske reklame ispred neke prodavnice sa delovima za vozila.

Tada su se začuli bubnjevi. Niko od prisutnih nije reagovao. Kartonska žena u spavaćici se nije pomerala sa svog mesta pored prozora, gospodin sa novinama izgleda nije nameravao da ode na posao, a mačkarka je živahno razgovarala sa detetom kome je trebalo da održi čas matematike. Kao da buke nije ni bilo.

Dedici više nije trebalo reći ništa. Sve je bilo jasno: ovi ljudi imaju sina, on je bubnjar i svira na drugoj strani potkrovlja, umesto da zakupi prostor sa zvučnom izolacijom. Kartonska žena im je kći. Ovi ljudi su toliko zaglavljeni u kolotrazima svoje neverovatno opsesivne dnevne rutine, da je nemoguće da znaju gde je Ona. Možda bi, čak, trebalo da ih se kloni.

Popio je kaficu, iako je bila gotovo vrela, stavio šešir na glavu i krenuo ka izlazu. Gospodin sa novinama nije primetio ništa, kao ni kartonska žena. Matematičarka-mačkarka je mahnula.

Tada su bubnjevi, začudo, utihnuli. Dok je dedica silazio niz hodnik, za njim je trčao momak sa trakom na glavi i dvema palicama.

"Čekajte, nisu mi ni rekli da ste ovde! Hteo sam da pričam s vama! Bestraga...zvaću vas sutra."