Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Moji prvi dani u srednjoj školi

Obećala sam ovo blogeru koji je '97. godište. Već sama činjenica da je rođen godine kad sam ja završila osnovnu školu i pošla u srednju me je naterala da se zamislim, bože, pa ja sam na godinu i po do trideset. Nije to što ću imati trideset, već što ljudi osećaju potrebu da zaokružuju. Šta si uradio do tridesete? Imaš li diplomu, stan, kola, muža, decu? Tja. Imam kola, stan je i moj, za ostalo ima vremena. Jeste li zadovoljni? Dobro, dalje.

Drugo što mi je palo napamet? Naravno, vreme. 1997. si bio glavna faca ako imaš CD plejer, ako si jedan od petoro u odelenju koji ima priključak za Internet, što je bilo sporo kao đavo i koštalo basnoslovno. Danas svi imaju sve što hoće, prizivaju devedesete nemajući pojma koliko su se njihovi roditelji mučili kako bi ih odgajili razmaženije nego nas. A mi? Mi smo sad infatilni, jer onda to nismo mogli da budemo. Zajedno sa deceniju mlađima otkrivamo čari animiranih .gifova, glupih nadimaka koji sadrže slavjanoserbska slova Q, W i Y i one glupe filozofije, po kojoj treba probati sve - samo zbog toga što si mlad.

Te 1997. upisala sam se u Petu beogradsku gimnaziju, iako su moje dve najbolje drugarice, Zoka i Jaca, otišle u "kaubojsku" Gimnaziju "Sveti Sava". Ja nisam mogla da biram. Baka je završila Prvu žensku realnu gimnaziju, u mamino vreme je došlo do promene sistema školovanja, pa je išla u peti i šesti, a potom treći i četvrti razred srednje. Tad je i sama ustanova promenila ime. Imala sam tri godine kad smo odlazili na pijacu, a one su mene vukle za ručicu ka uglu Abardareve i Ilije Garašanina, tada još Georgija Dimitrova, govoreći: "Ovo će biti tvoja škola!"

I dobro, moja škola, pa moja škola. I moj smer - prirodni, jer je društveni smer za budale, a komšinica Vecika je išla na prirodni, pa je posle upisala prava. I njen brat je išao u Petu. I njihovi roditelji. I svi su bili na prirodnom smeru. Ispade da je ceo svet završio Petu, ako je bilo verovati ovoj mini-sekti. Imala sam 18 bodova na ispitu iz srpskog, te samo 14 iz matematike. Kako sam se nadala, dobro sam se udala. Druga baka je umirala u Padinskoj skeli, pravo je čudo što sam uopšte položila.

Ponedeljak, drugi septembar 1997. Oko 14 časova. Ulazim u učionicu, među poslednjima i sedam na jedno jedino slobodno mesto. Nosim zelenu majicu i farmerke sa nekakvim vezom, nasleđene od nekih dalekih rođaka iz Australije, te Reebok patike, drugi par ikad, greškom kupljene pola broja manje i bez vazdušnog đona. Kosa mi je vezana u niski repić, nema šminke, samo Labello. Tako smo se svi oblačili u osnovnoj, nisam ni razmišljala o nekom doterivanju. A zašto i bih? Ni dan danas mi to nije toliko bitno, ljudi to prihvataju kako prihvataju, ali onda je to bila borba za prestiž. Kako nekome objasniti da vrediš isto koliko on, ako nisi obučen društveno prihvatljivo, a crni kolutovi oko očiju su ti prirodni?

Sa Micom Kiselinom

Sa Micom Kiselinom

Pored mene sede dve sa kojima sam išla u osnovnu - đak generacije i jedna koja mi je najviše ličila na biljku tokom prethodnih osam godina. A s nama je i nepoznata osoba sa porcelanskim tenom i u Iron Maiden majici. Lepa je kao slika. I dan danas. Ja sam mislila da treba da mi postane najbolja drugarica, jer sam sela pored nje. Tokom prvog razreda srednje, pokušavala sam da se sprijateljim s njom, ne shvatajući da nemamo veze jedna s drugom. Ona je došla iz male sredine u Beograd, nije bila nimalo naivna, pola toga što mi je govorila zvučalo je kao nešto sa filma.

Onda sam ugledala, kako sam posle objašnjavala ocu, Biće iz horora. Devojčica je sedela na drugoj strani učionice, u onim godinama nije bila baš nešto lepa, danas izgleda mnogo bolje. Imala je plavu senku za oči i fiksnu protezu. Mislila sam da sam videla čudovište. Ona i tri devojke pored nje su se tokom te školske godine ponašale kao neki kult, jednog dana su se sve obukle isto, pa smo ih mi prešli tako što smo se i mi obukli isto i ispali budale - njih četiri naspram nas tridesetoro. No, nama to tad beše logično.

Posle par dana, razredna je vraćala Vukove diplome i ostala čudesa. Tek tad sam se setila da su meni rekli da "to ne treba", kad sam se pri upisu pojavila na onom šalteru sa šesnaest komada. Na moj užas, skoro svi, iako nas je bilo preko trideset, imali su Vukove diplome. Naša razredna je dobre učenike od milosti zvala "dosadnima". I onda je pred svima rekla kako joj je "oduvek bilo jasno da nisam dosadna". Kažem: "Razredna, pa imam i ja Vukovu, samo je nisu tražili pri upisu", a ona odmahuje rukom i kaže: "Ma da, svakako! Ti, Vukovac?" Ovo mi je nagovestilo na šta će ličiti sledeće četiri godine sa ovom ženom.

Kad je zvonilo, prišla mi je prelepa devojčica koja je sedela iza mene, sa crnom kosom i plavim očima, jedna od nekoliko nas koji smo bili rođeni 1983, a ne 1982. Pitala me je koliko sam imala bodova na prijemnom. Kažem 92. Ona odgovara da je to slabo i objašnjava kako je imala 98. Vrti glavom. Brine se kako ću ja da prođem na polugodištu, kaže. Na kraju sam se provukla do odličnog uspeha, a ona je bila nedovoljna. Mmmmda. Danas je ona uspešna, završila je faks, našla je posao, od skoro pleše u Erin's Fiddle, tako da...ne znam da li je ijedna od nas onda bila u pravu.

Društvo

Društvo

Krajem septembra, geografičarka Sremčica nam je zadala kontrolnu vežbu, iznenada. Tražila je neki razlog da je isprovociramo, isprovociralo ju je što je petoro njih stajalo na hodniku. Pitanja nisu imala smisla, a jedno od njih bilo je: "Šta je to kalendar?" Odgovor koji je priznavala bio je: "Kalendar je način računanja vremena."

Tad negde, vrati se moja mama iz Nemačke i donese mi diskmen, te nekoliko originalnih albuma Green Day, koji se kod nas nisu mogli naći. I ja nosim svoj diskmen u školu, slušam Green Day. Tu su me nekako i prihvatili. Zaključili da se, ipak, uklapam u devedesete. A ja sam otišla i iz maminog ormana povadila neke stare karirane i šarene košulje, te od gorepomenute Vecike uzela nekoliko pari starih, ispranih farmerki. Ne znam zašto, ali to beše od presudne važnosti, kako bi me prihvatili. Bila sam padavičar (za mlađe: tako su dizelaši zvali one koji su slušali punk i grunge!), mada neka blaža varijanta, bez martinki i šminke. Čitavih godinu dana nisam slušala dance muziku sa nemačke televizije, tek leta 1998. sam shvatila ono što znam i danas - da volim sve vrste muzike i da me baš briga šta neko o tome misli.

A stariji đaci? Da li su nas maltetirali? Jok. Samo su sastavili listu "najfancy devojaka u Petoj beogradskoj gimnaziji" i pokačili to po celoj zgradi. Onda su proganjali sve moguće lepotice sa spiska. Većinom im nije išlo, no 'ajd'.

Godinu dana kasnije, drugarica iz ulice, moje godište, upisala se u Petu. Rekla sam joj da će je snaći kontrolni iz geografije sa neverovatnim pitanjima. Dala sam joj odgovore na ta pitanja. Nije vredelo. Mislila je da sam blesava, nije naučila ič i dobila je keca.

Devojke prvog dva, na kraju školske 1997/1998.

Devojke prvog dva, na kraju školske 1997/1998.

Zaključak?

Šta god da vam pričam, teško da ćete me poslušati. Osoba ispod 25-30 godina teško da ikoga sluša. Fura svoj fazon, često vođena bog bi znao čime.

Vukovom diplomom, uglavnom, možete da obrišete zadnjicu posle celovečernjeg programa u toaletu.

Razredne starešine će, po pitanju ljubimaca, često biti gore nego u osnovnoj školi.

Post Scriptum: U Petoj su, kad smo mi otišli, zamenili prozore, dobili nova sredstva, renovirali Kamernu scenu. Tja, tja i još jednom - tja.

20 komentara na Moji prvi dani u srednjoj školi

  1. Charolija kaže

    Čudne su te godine od 14. do 18. kada nismo više ni mali, a nikako nismo veliki. Bori se ko kako ume.

     
    • Iva kaže

      Mislim da si upotrebila ključnu reč: boriti se. Tad se svi bore, a nema potrebe da se bore.

       
  2. LoOney kaže

    Dovraga! Vratila si me u pakao srednje shkole!!! A i ja naivan klikcjem tako na linkove.

    Tako mi i treba. 🙂

     
  3. Marinela kaže

    "volim sve vrste muzike i da me baš briga šta neko o tome misli" - Amin! 🙂
    Ja sam inače volela srednju, više nego osnovnu (a bogme i sad faks), jer sam se nekako uklapala u te čudake, ludake zainteresovane za umetnost. A osim ljudi sa umetničkih smerova, bilo je divnih ljudi sa mašinskih smerova, i uglavnom smo se lepo slagali. 🙂 Izgleda i da sam prvog dana ostavila veoma čudan utisak da sam fina i odgovorna pa me je razred posle dve nedelje izabrao za predsednika odeljenja. Ni dan danas mi nije bilo jasno kako je došlo do toga. 😀

     
  4. Biberlee kaže

    Ja sam u srednjoj oživjela! Toliko mi je osnovna bila traumatično iskustvo, a srednju sam baš voljela...i danas bih se vratila u to vrijeme 🙂

     
  5. D. kaže

    Nedostaju mi ti dani... Osnovna mi nikad nije nedostajala, ali moja lepa gimnazija da 🙂 Ne bih se vratila u to vreme, samo u to stanje duha 😀

     
  6. Nena kaže

    Upisala sam srednju ekonomsku školu jer su moji roditelji smatrali da je to "za moje dobro". Nisam je volela! Primali su 60 učenika a nas je bilo prijavljeno preko 130. Imala sreću, položila prijemni - broja bodova se ne sećam ali bila sam sedamnaesa na listi. Svi oduševljeni sem mene.
    Škola sa reputacijom, učenici uglavnom deca budžovana a ja... dete običnih radnika koje nosi jedne farmerice i par bluza čitave godine. I dok su drugi nosili reebok patike, ja na lepljenje - život!
    Šminkala se nisam nikada, za razliku od ostalih. A što se tiče Vukove diplome... eh, pogledam je ponekad i pitam se da li je bila vredna mojih suza za svaku ocenu tokom školovanja i mojih živaca?

     
    • Iva kaže

      To što je "za naše dobro" nema veze ni sa kim i ni sa čim, to su snovi koje oni sami nisu ostvarili.

      Pomenuta diploma je vredna samo ako ti znanje ostane u glavi, bar ja to tako posmatram.

       
  7. Margarita kaže

    Moj mlađi brat je '97, i evo baš danas pričamo koju će srednju upisivati. Kaže da neće u Petu, "jer se tamo svi fiksaju".
    Baš se setih i tvoje priče... sve sa zamenjenim prozorima i kamernom scenom za mlade generacije koje obećavaju.

     
    • Iva kaže

      Od sveg srca mu preporučujem Petu. I u moje vreme je bilo mnogo narkomana, ali čovek nauči da se drži podalje od njih. Po onome kako si opisala svog brata, on je razuman mladić.

      Peta ima tradiciju kakva je retka. Moj komšija je napisao čitavu knjigu o svom školovanju i, kad god promoviše nešto, vraća se na Kamernu scenu koju si spomenula. I direktor škole i gomila ljudi sede na tim proslavama. Prelepo.

       
      • Margarita kaže

        Hvala na preporuci, ali moram ti reći da sam i dalje skeptična. 🙁 Sve što ja čujem o Petoj u poslednje vreme je em to o narkomaniji, em neka navodna statistika (koju, naravno, nemam gde da proverim da znam da je pouzdan izvor)da 70% dece iz Pete ne ode na fakultet, jer ih gimnazija u potpunosti iscedi, tako neki užasi. O prirodnom smeru Prve isto ispredaju horor priče, i tako u nedogled, ne zna čovek ni gde da se okrene. Na kraju smo smislili da se raspitamo u kojoj je gimnaziji najbolji profa matematike, pa na osnovu toga i da bira... nemam pametnije rešenje. :/

         
        • Pseudonim kaže

          Ja trenutno idem u prvi razred Pete beogradske i iako sam se na početku kajala zbog svoje odluke, sada mi je ipak drago. Ima ljudi koji se 'fiksaju', ali zar toga nema u drugim školama? I to što kažete, 'čovek nauči da se drži podalje od njih'.

          Naravno, sve zavisi od toga kakvo se nastavničko veće dobije, ali mogu reći da sam oduševljena svojim profesorom matematike, Nenadom, fantastičan je. u principu sve se svodi na prilagodjavanje i samo treba naučiti šta koji profesor traži, šta može da prodje, a šta ne.

          Nisam čula za tih 70% dece koje ne odu na faks, zapravo, čini mi se da nam je na početku godine rečeno da na fakultet ode 80%? Ni jedno ni drugo verovatno nije tačno, ali znam ljude koji su iz Pete sada na faksu i tvrde da imaju daleko veće predznanje od ostalih.

           
          • Iva kaže

            Ja sam to mislila na početku srednje - da imam bolje predznanje iz osnovne.

            Da li si u parnoj ili neparnoj smeni?

             
          • Pseudonim kaže

            U parnoj sam, i drustveni sam smer, mada sam izgleda promasila, posto mi bolje idu prirodni predmeti 🙂

             
  8. Romi kaže

    Lepo Iva, omogućila si mi da zavirim u srednjoškolske dane u devedesetim godinama. U tom (mrskom mi) periodu rasle su i sazrevale generacije. To ja negde znam, ali tek čitajući ovakve priče, mogu istinski toga i da postanem svesna. Evo, na ovaj način želim da te ohrabrim da možda nastaviš u tom stilu...

     
    • Iva kaže

      Mislim da su zbog toga pomenute generacije, posle jedne normalne decenije, ponovo poludele i opet se vrednuju po nekim bolesnim "pravilima".

      I ne znam kakvo je to šesto čulo, ali jeste, pripremam još nešto na tu temu. Sinoć sam besno izašla sa svirke prepune prljavih metalki u potkošuljama, došla kući i videla fenserski novi sajt koji još nije lansiran...obe stvari pokazuju kako smo nismo pali. I ne bismo sebi smeli da dopustimo da idemo dalje tim putem. 🙁

       
  9. Natalija kaže

    evo ja sam 97 godiste i ako ce meni u petoj biti kao i tebi sada..... :/

     
    • Pseudonim kaže

      Haha, ne brini Natalija, prvih par nedelja moze biti grozno, ali kasnije sve dodje na svoje. Koji si smer?

       
  10. ljiljana kaže

    Evo ja sad zavrsavam Petu.Bila sam prirodni smer,neparna smena.Da je tesko jeste.Mnogo puta sam pomislila da odustanem ali dogurala sam do kraja.Sto se tice narkomanije to ima svuda i nije tacno da je peta najgora po tom pitanju.A fakultet upise velika vecina to pouzdano znam.Ima dosta strogih i zahtevnih profesora ali ako zelite da vase dete sazre u normalnog coveka a pritom i vrlo obrazovanog upisite ga u petu,necete se pokajati verujte mi 😉

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.