Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Dedica i revolt jednog bubnjara

Dedica je bio pomalo nervozan. Trebalo je da sretne mladića koji je, možda besan zbog svoje poprilično čudne porodice, više sati dnevno provodio udarajući u bubnjeve. A on, sa svojih sedamdesetikusur nije znao ič o bubnjevima. Tek od skoro je shvatio da "doboš" nema nikakve veze sa onim što mladi ljudi danas slušaju po koncertima, sa onim što postoji u svakom današnjem orkestru.

Mladić je zazvonio. Ušao je unutra, zatraživši papuče. Ovog puta je bio u odelu, ne tako neskromnom kao onom koje je nosio njegov otac, ali delovao je kao sve, sem bubnjara sa trakom oko glave koga je Dedica sreo prošli put.

"Dobar dan, gospodine, ja sam Goran. Hteo sam da vas vidim."

Dedica ga je pozvao da uđe. A njegov stan, u kome nije provodio mnogo vremena, bio je više nego čudan. Nije bilo starinskih, izbledelih tapeta, goblena, niti bilo čega što bi asociralo na starost. Dedica je voleo dizajn šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Kad je putovao po Evropi sa svojom sad otuđenom porodicom viđao je sve i svašta, pa je to i kupovao. Na kraju je sav stari nameštaj završio po kućama onih kojima je bio preko potreban, a njegov dom je više podsećao na neki film.

"Nisam ovo očekivao, moram priznati. Inače, ja sam Goran."

"To ste već rekli. Nije vas valjda toliko zaprepastio moj ukus?"

Goran je seo na nešto što je ličilo na ležaljku i ostavio sako. Nastavio je da razgleda okolo. Pop-art šara na zidu se više nije videla od gomile skica i pokušaja slikanja portreta. Na svim portretima, bar se njemu tako činilo, bila je jedna te ista gospođa. Ili gospođica? Ili dete? Evo jedne slike gde sigurno nema više od 10 godina. Šta li bi to moglo da bude?

Plecostomus Hill

"Dakle...hteo sam da vas pitam...zbog čega vi stalno kucate gde god stignete? O čemu se radi? Ima li to bilo kakve veze sa ovim slikama?"

Tajac. Za trenutak, Dedica je tako prebledeo da se Goranu učinilo da će, poput omađijanih u bajkama, postati kamen. Onda je, pomalo se tresući, uzeo čašu vode sa niskog zelenog stočića. Spustio je glavu na dlanove.

"Jeste, mladiću, sve to ima veze s njom. Ona je svugde, ali ja je ne mogu pronaći. Nekoliko puta mi se učinilo da sam je video na televiziji, a jednom sam čuo i njen glas, negde na pijaci. Kad sam se okrenuo, nije je bilo. A pošto imam sasvim pristojnu penziju, porodica mi je u Kanadi, a ja sam ovde sam, moram nečim da ispunjavam svoj život, zar ne?

Nemoguće. Nemoguće! NEMOGUĆE! Stari ljudi su obično nezanimljivi, podsećaju na zgužvani papir iz čijih nabora nekad progovara nezainteresovanost, a nekad mržnja prema svemu što je došlo posle njih. No, ovaj čovek nije takav. On sanja snove kakve su mnogi prestali da sanjaju već kad su se zaposlili i shvatili da će bez četvrte kafe zaspati, a da ni ne pogledaju omiljenu seriju. Naravno, neki takve snove nisu nikad ni sanjali. Neki ni ne umeju da sanjaju.

Celo poslepodne, Goran je slušao priču o Njoj. Dedica mu je naglasio da niko tu priču nije hteo da sluša, da su ga slali na razna mesta, gde je samo viđao daleko čudnije od sebe. Mladić se malo nasmejao kad je čuo za Sinišu i njegovu opsesiju Novom godinom, da bi se potom stresao kad su došli do Alberta na odelenju sa alkoholom. Na kraju je priču prekinula zvonjava mobilnog telefona.

"To je bio moj alarm. Moram da vežbam. U protivnom ću morati da ponovo posmatram sestru kako propada, oca kako sumnja da će ikad u životu naći posao i radije čeka da ispuni uslov za penziju, te majku koja se u očajanju okrenula mačkama. Mnogo puta sam hteo da odem od njih, ali jednostavno ne mogu. Nije ljudski."

Polako je krenuo ka potkrovlju. Dedica je, ostavivši čaše u sudoperi, pošao za njim. Hodajući polako, stigao je kad je Goran, sad odeven u kratke pantalone i sa trakom na glavi, već sedeo za bubnjevima.

"Dobro da ste stigli, da mogu da nabijem dušek na vrata. Verovali ili ne, ovo najviše smeta mojoj sestri. A nju ni atomska eksplozija ne bi pomerila s mesta, niti je naterala da se očešlja, obuče i izađe u svet."

Sedevši na prevernutoj gajbici za koju je bio pričvršćen komad stiropora, Dedica je posmatrao mladića kako bubnja. U početku, to je imalo ritma. Tap-tap. Tap-tap-tap-tap-tap-tap-tap. Pljeskao je rukama, pokušavajući da taj ritam i oponaša. Ličilo je na armijske koračnice, na nešto iz njegovog detinjstva. Zbog čega ga ranije nije zanimala muzika, kad ga je već zanimala vizuelna umetnost, pitao se.

Tad je Goran promenio ritam. Ustvari, uništio ga je. Posle trideset sekundi nervoznog grebanja palica po činelama, počeo je da udara. Nije više bubnjao, samo je udarao. Beonjače kao da su mu promenile boju, kosa postala teža, a ubrzo je bio mokar kao da je upravo izronio iz prepune kade. I udarao je, udarao, udarao. Dedici nije bilo jasno kako može toliko da udara, a da se ne umori.

U nekom trenutku, Goran je stao. Udahnuo je najdublje što je mogao, izdahnuo, a potom bacio jednu od palica u pravcu prazne pivske flaše u uglu. I oborio ju je. Onda je šutnuo stoličicu na kojoj je sedeo, skinuo traku sa glave i otvorio prozor. Posle pet minuta posmatranja nekog fabričkog dimnjaka u daljini, okrenuo se prema Dedici i tražio da mu dobaci peškir.

"Sad mogu da idem kući. Znate, ja ustvari nisam član nijedne grupe. Nemojte im to reći, mama svima priča da sam roker. Ja sam samo mnogo, mnogo besan. I na njega, i na njih dve."

Dedica je samo ćutao. Računao je da, kad ćuti, najbolje pokazuje da razume.

Priče iz serijala o Dedici

Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu
Dedica i Onaj što mućka. Trešnje pride
Dedica i gospodin Albert Selotejp
Dedica i svadba
Dedica, mrtva žena i besna devojka
Dedica i porodica iz potkrovlja
Dedica i revolt jednog bubnjara
Dedica i žena-radiostanica
Dedica kod lekara
Dedica i noćni kružni voz

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.