Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Zdravica za treću smenu. Pardon, ne. Oni ne piju.

Divim se svima koji imaju stalni posao, idu u školu, imaju decu i unučiće - iz jednog jednostavnog razloga: satnice su im jednolične. Ode da spava u X, ustane u Y i svi su zadovoljni. Kod studenata, samostalno zaposlenih i divljaka nije tako. Mi smo budni kad smo budni, i spavamo kad spavamo. U mom slučaju, par nedelja se spava kao sav normalan svet, par dana se preskače prva ili druga smena, u zavisnosti od toga gde se nit prekinula.

Jedne takve besane noći, oko četiri, sela sam za kompjuter. Odem na jednu društvenu mrežu - tu su oni što kače spotove i noćni žderači. Odem na drugu - tu su oni što se muvaju i oni što bi da se muvaju, ali im nešto ne ide. Ništa, prošetaću kucu.

Idemo tako Džudika i ja okolnim ulicama. Prepoznajem mesto gde me je 2002. godine pratio manijak. Prepoznajem mesto gde sam uhvatila nekoga na prepad, u varijanti koja je impresivna samo predškolskoj deci. Prepoznajem pešački prelaz koji je matori hipik iz suterena onog studentskog doma oslikao siluetama Pariza i Londona, bez ikakvog posebnog razloga. Sva ta mesta, svi ti detalji, sve te boje noću su drugačiji - nešto im nedostaje, a nešto se samo tad ispoljava.

I onda smo videle svetlo. Džudi je mahnula repom i potrčala u pravcu iz koga je dolazilo lupanje. Ubrzo smo se obrele ispred zadnjih vrata pekare. Nju je privukao miris, koji sam ja osetila tek kad smo se skroz približile. Jedan od radnika pekare je, uz muziku sa radija, razvijao testo za kifle. Pevušio je i otpozdravio gazdinoj ženi koja se, bunovna, ušetala da vidi kako napreduje. Donela mu je šolju kafe.

I stajala sam tu desetak minuta, sa kučencetom u rukama. Njihova svetlost, naspram naše pomrčine. Njihov spokoj, naspram naše nesanice. Njihov rad, naspram našeg bazanja unaokolo. Njihova dela i reči, naspram naše ćutnje.

Bilo me je sramota. Otišla sam kući, ostavila Džudi na njenoj fotelji, navila sat i zaspala. Probudila sam se kad je Sunce bilo u zenitu, gricnula prvo što mi je došlo pod ruku i sela da radim. Nisam stajala ceo dan. Zovi ovoga, piši ovome, tekst ovde, baner tamo, plan dizajna za ovaj sajt i ponuda za onaj. Posle nepunih 12 sati, zaspala sam na kauču. Nisam ni znala kako se to desilo. Znala sam samo da sam, na kraju balade, razmaženo derište prvog stepena (ima krov nad glavom, neko drugi može da mu priušti najosnovnije za život) koje bi baš i moglo malo da se pokrene.

Pekara

Sledećeg jutra ustala sam na vreme i prijeo mi se kroasan sa šunkom. Odoh do one pekare, negde oko pola devet, još uvek teturava i krmeljiva. Sačekala me je ista ona gazdina žena, mršava, doterana, sa širokim osmehom, oslovila me poimenice i pitala me hoću li opet da snimam neki koncert. I tu, pred gomilom taksista i utegnutih studentkinja sa Gaga-šiškama od preko puta, krenula sam da joj pričam koliko joj se divim.

Slušala me je, sa jedva vidljivim smeškom na licu. Onda mi je rekla da to nije ništa - ljudi mogu bez bureka i peciva, no ne mogu bez radnika u komunalnim službama, gradskom prevozu, hitnoj pomoći. I pored svega, i pored činjenice da spava od osam uveče do četiri ujutru, bila je skromna.

Pred njima shvatiš koliko si beskoristan i koliko su tvoje žrtve prema poslu, komforu i satnici male; te koliko je tvoj imidž beznačajan. Svi nose radni kombinezon, uniformu ili kecelju, pričaju samo o svom poslu, i ćao. Ti ljudi nisu kojekakve Dare, Mare i Sare koje provode noći i noći u dokazivanju svetu da su cool i da vole sve što vole mladi, te pokušajima da podsvesnim porukama smuvaju nekog Ratka, Vlatka ili njihovog tatka. Njima je treća smena mnogo više od imidža, hormonskog poremećaja (priznajem, dakle pola mi se dodaje, je l' tako), mogućnosti da nešto povale i tako toga - njima je treća smena život.

Setimo ih se ponekad, dok dangubimo bez ikakvog posebnog razloga. Hajde, laku noć.

I ne, nisam bila ovde kad je tekst otišao u etar, mirno sam spavala. Htedoh da jednom objavim dok nisam tu.

11 komentara na Zdravica za treću smenu. Pardon, ne. Oni ne piju.

  1. Tanja kaže

    Nisu svi ljudi isti. I ne treba da budu! Bilo bi jako dosadno da svi licimo, da svi na isti nascin radimo, da...
    Jedino poravo jeste da to sto radimo - radimo najbolje sto umemo : )))

    ps bez obzira, pustam ti Djordja: )

     
  2. Iva kaže

    "Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde" je najlepši stih naše pop muzike osamdesetih, posle "Nek te dobri duhovi i kraljevski orlovi čuvaju od mene"...

     
  3. Charolija kaže

    Mislim da ta pekarka i njen muž ne bi ni za kakve pare ovoga sveta radili u nekoj kancelariji ili nekoj državnoj službi. Uvek polazim od toga da su ljudi slobodni da rade ono što vole, pa tako i oni, rade ono što vole i što im pruža zadovoljstvo i materijalnu sigurnost.

     
  4. Zelena kaže

    Sjajno Iva, istina!

     
  5. D. kaže

    Tako malo cenimo ljude bez kojih ne znam kako bismo preziveli. Npr. vozaci gradskog prevoza tokom novogodisnje noci. Svaka njima cast.

     
  6. SoraZG kaže

    03:00 h, ni noć ni jutro, pičim po snijegom zatrpanom gradu da u studio za osvjetljavanje filmova odnesem Jaz disk. Treba predati oglase ujutro u redakcije. A onda je došao internet. U 03:00 stisnem FTP send i pristavim ćufte 🙂

     
  7. ToMCaa kaže

    Istinito. Te stvari uvidim ponekad kad tumaram gradom u vreme kad se čini da nigde nikoga nema, samo vredni ljudi u trećoj smeni završavaju svoje. I čini se da su u tome što rade uvek nekako svečani i spokojni, nema glasova, nema gužve, noć je i tišina.

     
  8. BRANKKO kaže

    U trećoj smeni, bliži smo zvezdama... doduše samo naizgled, al osećaj je isti 😉

     
  9. DiplomiraniDuduk kaže

    Svako ima neko svoje mesto - svojom voljom ili sticajem okolnosti.
    Iako nisam cenio A.P. kao čoveka, i danas mnogo godina posle smrti, pominjem da je uvek bio spreman da uradi svoj posao i da je Novu, devedeset i neku, dočekao gazeći sneg do pojasa da bi ljudi koji su tog trenutka sedeli u mraku dobili struju.

     
  10. Branislav Kondić kaže

    Lepo je što si posvetila post "običnom" čoveku od koga zavisi funkcionisanje čitavog društva.

     
  11. Ja* kaže

    Generalno, sve uzimamo zdravo za gotovo i slabo cenimo (cenim) ono sto imamo.. Kako drugacije objasniti sve noci koje sam bezrazlozno probdela, iz bunta i hira, a u kojima sustinski nisa korisno nisam uradila..

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.