Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Džukci

Pre mnogo godina, svake srede sam čekala da mama donese "Mikijev zabavnik". Za razliku od druge dece, prvo bih čitala priče Ljiljane Smiljanić i Veroslava Rančiča. Rančićeve priče su bile mnogo raznovrsnije i beše jedna o psu po imenu Smokac. Kao mlad, Smokac je bio glavni dasa u kraju, a kao matorog, ostavili su ga na trotoaru u prometnoj ulici. Čekao je da se vrate, nije se više mnogo micao, čak je odbio i meso koje mu je doneo vlasnik obližnje mesare. Može se i pretpostaviti kako se priča završila, iako je u poslednjem pasusu Smokac gledao u daljinu. Možda je to bilo i preozbiljno štivo za nas klince. Pitala sam baku da li se psi stvarno tako ostavljaju, da crknu. Rekla je da ne bi trebalo.

....

I prošlo mnogo vremena od tad. Ulice su pune pasa. Nisu to uvek mešanci, "pasiji melezi". U nekim krajevima Beograda možete i da izađete na ulicu i da birate kakvog ćete psa odvesti kući! A ima svega: od klasičnih dorćolskih goniča tramvaja, pa do pudlica, raznoraznih terijera i ovčara.

Moja Džudi je peke-a-pin, "dizajnirani pas" nastao ukrštanjem pekinezera i pinča. Dizajnirani pas, jeste. Tako zovu pse koji su, sa određenim namerama, nastali od dveju postojećih rasa. Za ovakve pse postoji posebna klasifikacija, posebne izložbe itd. Kad smo je našli, bila je na ivici dehidratacije i prepuna buva. Celog života sam kukala što zbog alergije ne mogu da imam macu, završila sam sa psom...džukcem.

Raznosač iz "Habanera" ima haskija. Nix pedigre, papiri itd. Nije ga ni platio. Nije ga ni dobio. Našao ga je u parku, nesrećnik je dopuzao do njega. Džukac.

Que Sera #2

Pre 10 godina, dok još nismo imali interfon, u zgradu je stalno ulazio jedan ogromni pas. Uđe, popne se koji sprat i legne nam na kućni prag. Nismo imali pojma odakle dolazi i zašto leže baš ispred naših vrata. Čekao me je ispred škole i pratio me kući, a onda bi ga tata oterao. I opet. I opet. I opet. Poslednji put kad sam ga videla - verovali ili ne - ulazio je u autobus br. 65. Kao na filmu, išao je da započne novi život, na drugoj obali. Džukac.

Pola godine kasnije krenula sam na fakultet. Ispred zgrade te danas blokirane rupetine dolazio je nemački ovčar. Tužan i odrpan, stalno je cvileo, a bio je toliko pitom da su studenti onog susednog fakulteta lepili ižvakane žvake na njegovo krzno. On se, jadnik, trudio da ih odlepi. Šunku nije hteo, nije hteo čak ni hleba. Našli su ga na Zelenjaku, uginuo je. Da li od gladi, da li od tuge...ko bi znao. Džukac.

Kad se rušila jedna zgrada u kraju, vlasnici ostavili psa za sobom. Imao je 14 godina, nisu hteli da ga vode nikud, pustili su ga da ugine sam. To je trajalo nekoliko meseci. Dok zgrada nije ograđena, srušena i temelji prekopani, spavao je u hodniku, ili u dvorištu, ispod bora. Posle je spavao na ulici i odbijao hranu. Leži tako, jadnik, nasred pločnika. Ne da da ga vode kući. Nema pojma gde mu je kuća: stare više nema, za novu ne zna gde je. I tako je verovatno i umro. Džukac.

Neki dan vidim mešanca na kiši. Pola neki hrt, pola koznašta. Popeo se na kontejner, kopa. Pozovem ga, pružim ruku, kažem da idemo do obližnje radnje za životinje i da ću mu kupiti 200 grama granula, da se najede. On zacvili i pobeže glavom bez obzira. Džukac.

Digging In The Rain

Džukac nije nužno mešanac. Džukac je svako nesrećno pseto koje ste tek tako ostavili na ulici, izbacili napolje, jer je previše kevtalo, proždralo par papuča, pokakilo se na pod, mnogo je mlado, matoro, glasno...štaveć.

Stoga, molim vas lepo, shvatite sledeće:

Ako imam psa, ja ne mrzim mačke, nisam nužno "dog person", horoskopski i spiritualno nekompatibilna sa vama.

Ako šetam psa vama nepoznate rase, on neće nužno povrediti vaše superfensiekstra kuče.

I vaše superfensiekstra kuče ili neko njemu slično sutra može završiti kao džukac.

Pomozite džukcu, ako ga sretnete. Nije svaki od njih krvolok.

13 komentara na Džukci

  1. Marko kaže

    Divan tekst sa divnom porukom. Donekle mogu razumjeti fobiju koju ljudi imju od "dzukaca", al nikako ne mogu razumjeti ljude koji ih udaraju, tjeraju ili, kao sto je bio to slucaj prije par mjeseci u mom gradu, namjerno truju (sto me zaprepastilo da postoje monstrumi koji bi ucinili tako nesto).

    Inace prvi paragraf teksta me skroz vratio u djetinjstvo i vrijeme iscekivanja novog broja Mikijevog zabavnika. Najdrazi casopis ikada.

     
  2. Cyber Bosanka kaže

    Lijep tekst... I u Zenici ih ima milion, nekad mi se čini. Stanje je takvo da ih ljudi maltretiraju, napadaju, muče. A oni, jadni, ne znaju više šta će. Tuga me uhvati kad bilo kojeg od njih sretnem.

     
  3. Bebika kaže

    U svakom gradu, verujem, ima mnogo pasa lutalica. Uglavnom su zahvalni ako im se obratiš ili daš nešto da jedu. Kada su sami sve je ok ali me malo plaše kada idu u čoporu (izbrojah jednom njih 11) jer tada nisu baš slatki. Ne diram ih, ni oni mene ali mi je problem kad šetam svog psa koji je, iako retriver, jako prgav i rado bi se poklao sa svih 11 u čoporu.
    Preguramo mi to i idemo dalje, nekim drugim stazama.
    AKo neko voli pse potpuno je nebitno da li su rasni, peke-a-pin ili mešanci. Bitno je da mi od njih ne napravimo nesrećne pse tj. džukce.

     
    • Iva kaže

      Bravo, Bebika. U tome je bila i poenta onoga šta sam napisala - svejedno je šta su. Ako ih ostaviš, oni su dćukci.

      I...PRGAVI RETRIVER? o_o Mislim da ovo čujem prvi put u životu.

       
      • aleksandar kaže

        To i ja prvi put čujem , a imao sam par Retrivera u familiji..izuzetno miroljubivi prema svakom..vrlo druželjubivi, čak Naivni.

         
  4. Olga kaže

    Ja se dzukaca plashim!!!!!!!!!!!!!! Nebitno je da li su mladi, matori, ruzni, lepi, odrpani, prljavi....imam nenormalan strah da cu ih povesti sa sobom, jednog po jednog, da zive sa mnom...Prate me, uopshte im ne smeta shto na povocu vodim svog meshanca u shetnju. Mi, ''kuchari'' imamo dzepove pune keksica za prolazece pse i ochi pune suza za sve one koje ne mozemo povesti sa sobom.

     
  5. Šovlja kaže

    "Poslednji put kad sam ga videla - verovali ili ne - ulazio je u autobus br. 65. Kao na filmu, išao je da započne novi život, na drugoj obali. Džukac."

    Eh... 🙁
    Tako je sad tvoj džukac (kod tebe) započeo novi život i nikada neće prestati da ti bude zahvalan zbog toga. Takvi su oni. Verni do groba. 🙂

     
  6. Letnja Oluja kaže

    Moju Mazu imam već 12 godina. Našla sam je na ulici, pratila me je svaki dan do prodavnice. Bila je tako slatka <3
    Da se ja pitam, svako kuče tužnog pogleda bih povela kući ali je to nemoguće. Ja jesam dog prson. <3

     
  7. Charolija kaže

    Kao dete sam spasila i kući donela sigurno desetak pasa sa ulice. Imali smo kuću i dvorište i ne retko je izgledalo kao u nekom azilu za pse. 😀 Kasnije kada smo se preselili u stan, ništa nije bilo neobično da po starom običaju, donesem psa sa ulice kući. Ako nisam imala kome da ih dam, nosila sam ih u selo kod babe, gde su uživali u velikom dvorištu i pokazali se kao odlični čuvari. Verni do groba. 😀

    Najgora je situacija kada roditelji žele da ispune deci želju, pa im kupe psa, ali nakon nekog vremena shvate da je to obaveza i onda jedno takvo nedužno, dobro, verno biće izbace na ulicu. Stave ga u auto i odvezu u drugi deo grada ili negde već. Deci kažu da se izgubio i okrutno im oduzmu prijatelja. Šteta je neprocenjiva. Pas često jednostavno umre od tuge, a deci ostane doživotna trauma i tugovanje.

    Po meni su takvi ljudi čisto zlo i možda ću pregrubo reći, ali na takve roditelje deca nikada u životu ne mogu da se oslone. Kako samo mogu da gledaju suze svoje dece, da ih gledaju u oči i lažu?

    Naš Edi ispred zgrade ima par drugara Džukaca i često i njih počastimo granulama, da imam dvorište, sigurno bih ih povela kući.

     
  8. Vanja kaže

    Kakvi su to ljudi koji ostave na ulici psa koji je s njima živio 14 godina?! Bilo kog ljubimca, bez obzira na to koliko su dugo s njima. Monstrumi! Zašto su uopšte nabavljali kućnog ljubimca?

     
  9. aleksandar kaže

    Stvarno Ivo , rastužio me je ovaj tvoj napis jer je toliko istinit .. Šta reći o Licemerima koji se ponašaju tako kao u tvom tekstu.

     
  10. misko kaže

    Slucajno sam naleteo na ovaj tekst i bio bi mi lep da me nisu dzukci napali pre godinu dana na Nisavkom keju kada sam trcao, njih 15, ni malo nisu lepi i dobrocudni i treba ih sve pohvatati i uspavati ili sterilisati, ne znam, u gradu im nije mesto...Ali dok se ne desi neko cudo da napadnu neko dete ili osakate nekoga trajno i dok se ne digne opsta uzbuna na televizijama tako ce da ostane. Ne modu da verujem da se drzavi i gradu Nisu vise isplati da isplacuje odstetu po 1000-2000eura, koju sam i ja uzeo, nego da napravi azil. Pa valjda covek treba da bude na prvom mestu u gradu. Niste osetili ono sto sam ja ostetio i ne zelim vam, ja sam se isto saosecao sa njima, cak i danas ponekad kad ih vidim same i gladne ali opasni su kada su u coporu i trebaju biti dalje od ljudi...Ja sam 1 stene udomio koje sam nasao na ulici a svi su prolazili i pricali kako je jadno i slatko, uff.

     
  11. Povratni ping: Ja sam Nio, a ovo je moja priča | Blog Talassi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.