Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Macika, mačak pesnik

Izađemo Džudi i ja neki dan oko osam sati da projurimo. Nju poteralo, nervozna, ne bih da rizikujem. Ispred naše kuće, tačno ispod mog omiljenog drveta, ležao je sivobeli mačor. Mrtav. Prednje šape su mu bile sklopljene, kao da se molio. Verovatno se vraćao iz nekog donžuanovskog pohoda, pa ga je tresnuo automobil. Džudi je lajala, kao da nije shvatala da je to leš. Tresnula sam je novinama po zadjnici i vratila je kući.

Sledećih pola sata, pokušavala sam da doručkujem, da nešto radim, nije mnogo vredelo. Samo sam se sećala gotovo iste slike, petnaestak metara dalje, na srpsku Novu godinu 2001. Tad je to bio moj Macika. Ukočeno telo, polurazmrskana glava, ispod bandere u obliku slova A. Na mestu mrtav. I pronašla sam priču koju sam pisala o njemu godinu dana pošto je poginuo. Koristila sam je kao podsetnik.

...

Macika se rodio u leto 1998. godine, bio je jedino pitomo mače u nakotu od četiri. Majku su zgazila kola nešto malo pošto su mladunčad prestala da sisaju. Sećam se da je žena - zvaću je Mačkarka - koja ih je hranila nadevala poprilično prozaična imena: Princeza, Šarka, Žuća. Nesrećni Macika je bio Cuko, iako je - je l' te - bio mačor, a ne ker. Prilazio je ljudima, mnjaukao. Niko ga nije želeo. Šarku su rastrgli psi lutalice, Princezu udario automobil, posle čega je Mačkarka ubila njeno slepo mače. Kamenom u glavu, da. Žuća je usvojen, ostao je samo siroti Cuko.

Dve godine sam ga posmatrala. Prilazio mi je, smetao mi je, jer je smrdeo. Posle ga je neko tresnuo motkom po leđima. Nije više mogao da podigne rep, niti da kontroliše kad će piškiti i kakiti. Naravno, zbog toga je smrdeo sve više i više, jer mu se sve i svašta kačilo za unutrašnji deo repa.

I krajem dvehiljadite godine, nekako mi je omileo. Ne znam kako. Hranila sam sve mačke u kraju, tata je često odlazio na pecanje, ali Cuko je bio najzahvalniji. I tu je, pored Mačkarke, dolazio nagluvi čika-Uroš, koji ga je obožavao. Svaki put bi se sagnuo da ga mačor poljubi.

Cukan, umesto Macike

Cukan, jedan od Macikinih potomaka, umesto Macike

"Evo mog Macike, evo mog mačka-pesnika."

"Mačka pesnika?" Zbunilo me je ovakvo poređenje.

"Pogledaj ga samo, on voli ovaj svet. On uživa u ljubavi, za razliku od ovih ostalih, oni samo žderu i 'vataju se. Macika je pesnik. Nežan je. Da ume da piše, ko zna šta bi do sad napisao."

Tad se čika-Uroš sagnuo prema mačoru, koji ga je poljubio u nos, a zatim nekoliko minuta tapkao i mnjaukao svaki put kad bismo mu se obratili. I na to ime se odazivao. Macika. To mi se sviđalo, za razliku od "Cuko". I ja ću ga zvati Macika. I volim ga, volim mačka-pesnika. Želim da mu pomognem, želim da uvek bude čist i sit.. Želim da učinim sve da ga kičma više ne boli. Vodiću ga kući.

I tako smo jednog poslepodneva u novembru, Lynne i ja došle do ograde studentskog doma sa torbom, strpale mačora unutra i manje-više ga kidnapovale. Prethodna dva dana je i ovako i onako samo ridao za mačetom koje je neko zgazio, a njegova srebrnasto-tigrasta maca Žiži nešto nije bila raspoložena za nežnosti. Isprva se opirao, ali kad smo ga doneli kući, posle pet minuta frktanja u uglu, veselo je mnjaukao i tapkao šapicama po podu.

Veterinar je pregledao Maciku u kuhinji, zaključio da mu treba davati antibiotike, a posle ga, možda, i operisati. Ako se skloni gornji deo repa, koji je bio mrtav, možda bi se ostatak i povratio. A kad se bude malo privikao na kuću, sterilisaćemo ga, da ne bi obeležavao teoriju.

Posle nekoliko dana, mačak se privikao na stan. Ubrzo je saznao i gde stoji hrana, te da se spava na tepihčetu ispred mog kreveta. To poslednje nije baš mogao da shvati, pa sam ga već sledećeg jutra zatekla kako prede, tik ispod mojih stopala. I dobro, shvatila sam, on će biti budan kad on želi, spavati tamo gde on želi,ako hoće da razgovara sa ogledalom na drugoj strani sobe u po' noći, to mu treba dopustiti. I dopuštali smo mu to.

Treće večeri dođe naša tadašnja komšinica Ljilja, sa jednom od svojih mačaka, po imenu Demončica-Anđelčica. Bili smo malo zabrinuti kako će Macika reagovati. Naime, sirotu Demončicu su tukle sve ostale mačke u stanu, a ona sa svojih 11 godina nije bila posebno pokretna, niti svadljiva. I šta se onda desilo? Macika joj prilazi, kao na filmu, poljube se i odu da se igraju. Petnaest minuta kasnije ona je njega učila da skoči na sudoperu i juri ostatke hrane sa lonaca i šerpi.

Demončica-Anđelčica

Demončica-Anđelčica, u leto 2004, sa 15 godina.

Nekoliko dana kasnije, Macika je počeo i da uči sa mnom. Sednem ja da spremam kontrolni iz organske hemije, na podu u dnevnoj sobi, eto njega pored mene, tapka po svesci, pokušava da uhvati formulu etanola i čudi se što je ne može oparati sa papira. Na kraju mi legne na onu drugu formulu, metanola, ne pomera se odatle. Odustanem, uključim televiziju kako bih napravila pauzu, Macika šmugne u kuhinju. Posle pola minuta, vratio se sa komadom panirane ribe spremne za prženje i borio se s njim na podu, kao da je to bilo nešto živo. Lopov. Uličar. Navikao da nema, pa nije mogao da stane. Sledećeg dana je pokušao da pojede ispovraćani doručak, frktao je na mene kad sam htela to da pokupim. Ubrzo je upoznao i svog prvog neprijatelja - usisivač. Drugom neprijatelju, veš mašini, nije smeo da priđe na manje od jednog metra. To se okreće, to je strašno, a onda krene i da poskakuje. Lele!

U to vreme, na časovima srpskog jezika i književnosti, učili smo o Andriću i pisali smo prvi pismeni zadatak u vezi sa pripovetkom "Most na Žepi". Crna pruga. Na svakih nekoliko redova, crna pruga, crna pruga, crna pruga. Macika je imao crnu prugu celom dužinom tela - od čela, pa do vrha repa. Nađem se s profesorkom Munižabom posle časa, pričam joj o svom mačoru i njegovoj crnoj pruzi, pitam da li to znači da je proklet, ona se smeši i podseća me da bi, kao budući pisac, trebalo da obraćam manje pažnje na metafore. No, meni ta crna pruga jednostavno nije davala mira.

Početkom decembra 2000. godine Macika je postao nesnosan. Peo bi se na prozorčić u kupatilo, urlao, a pored nekontrolisanog mokrenja prouzrokovanog problemom sa kičmom, počeo je i da obeležava teritoriju. Koliko god je inače bio nežan - mogli ste ga ljuljati kao malo dete - toliko je svako veče ludeo. Mi o kastraciji, a sezona parenja na vrata. Macika kod nas, a njegova Žiži napolju, mačići već dovoljno odrasli da budu sami; dakle, vreme za parenje. Šta se dalje dešava? Prilazim Maciki da ga pomazim, u pozadini veš-mašina centrifugiše, on se prepada i jednim potezom kandže mi raskrvari gornju usnu. U afektu sam ga izbacila napolje. Nije hteo da ode, prvih desetak minuta. Onda mu je mama zapretila.

Pola sata kasnije pitale smo se šta smo to uradile i zašto.

Do kraja godine sam jurila Maciku svaki dan kako bih mu dala lekove. Mačkarka je ponavljala kako sam blesava, kako treba da ga vratim kući. On nije hteo da pođe sa mnom, kao da je bio uvređen. Prvih sedam dana nisam mogla da ga namamim ni na hranu. Posle mi je, valjda, oprostio. Računala sam da će se do Božića izjurcati, da ćemo ga opet dovesti kući, operisati ga i da će biti s nama bar do 2013.

Za doček Srpske Nove godine stegao je mraz. Macike nije bilo već deset dana. Počela sam da ispisujem oglase, rukom, pedeset komada. Krenula sam da ih lepim po kraju. Dok sam se ja petljala sa selotejpom i makazama negde u Đušinoj, Macika se vraćao iz neke svadbe, prelazio je ulicu...

...automobil ga je usmrtio na licu mesta. Prilazeći, užasnuta, mislila sam da je to neka druga mačka. No, onda sam videla slomljeni rep i onu nesrećnu crnu prugu. Lice sam mu jedva prepoznala. Jedno oko je iskrvarilo, a druga strana je bila potpuno krvava.

Svetla

Kad praznici postanu noćna mora...

Dok sam, sa mrtvim Macikom jurila okolo da pronađem lopatu, sve i svašta mi je prolazilo kroz glavu. On se vraćao. Da nisam krenula da lepim glupe oglase, da sam krenula drugim putem, našli bismo se negde usput, uzela bih ga, onda bih se smejala sebi zbog tolike panike.

Sve one druge misli su bile nebitne. Ponavljala sam kojekakve gluposti u sebi dok sam kopala rupu na minus dvanaest, na placu gde ni dan-danas nema kuća.

"Zašto mi je Ljilja zalupila vrata kad samo joj rekla šta se desilo?"

"Ako je ovo početak novog milenijuma, na šta će ličiti ovaj život?

Vratila sam se kući. Kao i svake godine, tata je pravio krofne. Na televiziji su puštali starogradske pesme. Napolju su odjekivale petarde. Koga je briga za to, Macika je poginuo. Da ga nismo izbacili, možda i ne bi.

Sedam dana kasnije, nestali su simptomi alergijskog sinusitisa koji su me mučili pola godine i zbog kojih sam primala injekcije. Čudan način da naučiš da si alergičan na mačke, gubitkom mačke...da, baš čudan.

Nasuprot alergiji, ožiljci od posekotine su tu ostali oko dve godine....a oni drugi se nikad nisu zalečili.

Nekoliko meseci kasnije Žuća je uginuo, Pericu i Žiži su rastrgli Olimp i Dionis, dva čudno vaspitana vučjaka jedne debele žene koja je živela preko puta Mačkarke. Ta žena je otišla pre par sedmica. Mačkarka je sa godinama sve čudnija i čudnija, skoro mi je rekla da sam je razočarala zbog toga što sam uzela psa. Odgajila je sigurno stotinak mačaka u poslednjih 10 godina. Svaki drugi mačor zvao se Cukan, svaka druga mačka bila je Nataša. Ne znam zašto...niti me zanima.

...

Šetajući dalje Džudi i razmišljajući da li da uzmem kesu i pokupim onog mačora, jer mi je žao da ga samo bacim u kontejner, sretnem čika-Uroša. On zna šta se dogodilo, ja znam šta se dogodilo, on je nagluv, Džudi je glasna, samo zabrinuto odmahujemo glavom, on pomazi psa po glavi, pa se razilazimo. Te večeri, konačno je došla zoo higijena i odnela leš.

A ja se i dalje pitam kakvu bi pesmu Macika napisao.

2 komentara na Macika, mačak pesnik

  1. Autark kaže

    Prije nekoliko dana moju mačku je pregazio auto. Ne znam zašto se tolika tuga javlja kada izgubimo jednu komadinu dlakavog stvorenja s velikim očima i stalnom prljavštinom ispod očiju, ali htio sam da prođe barem duže vrijeme, da u tom vremenu naučim šta znači voljeti životinje ne samo nekim suhim riječima nego to pokazati i djelima. Međutim, to što se desilo nekako ubije u čovjeku želju za drugim ljubimcima, i to iz razloga što se opet plašim svoje nepažnje.

     
  2. Marjan Paradoksija kaže

    Nemam macu, nikad je nisam ni čuvao. Više sam čovek za kuce! Njih ima redovno! Ali volim sve životinje, i mrsko mi je da vidim kad neka od njih strada. Macama se to pogotovu često dešava.

    Neke od tih životinja imaju pogled koji priča umesto njih, pogled koji otkriva njihovu pamet, emociju, nevinost,...

    Kad bi mogli, zaista bi pisali remek dela!

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.