Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Gde su face sa male mature 15 godina kasnije?

Imate nekih 24-25 godina i profile na društvenim mrežama. Bavite se Internetom. U početku, na neimenovanoj društvenoj mreži koju svi koriste, čuče samo drugi zaluđenici, te klinci iz američkih koledža. I lepo je, nigde nikakvih gluposti, svi igrate igrice iz kamenog doba, tipa (fluff) Friends, Vampires, Zombies, Werevolves i Slayers...

...i onda se, tokom sledećih nekoliko godina, pojavi vaše društvo iz osnovne škole. Pošto većinu godinama niste videli, prvo mašete repom kao ludi, a onda shvatite da se njihova aktivnost na društvenim mrežama sastoji od stereotipnog kačenja slika sa odmora po dalekim i ne tako dalekim destinacijama, te kačenje slika svoje dece, mačića i kučića. Sa izuzecima koji potvrđuju pravilo, komunikacija im je na nivou male dece. Sve velika slova, smajliji sa po pet-šest podbradaka (dakle, gojazni) i gomila razloga na osnovu kojih biste se mogli zapitati zbog čega su ovi ljudi dobijali petice za svoje pismene zadatke.

Bili smo nekakva generacija jadnika - nije bilo dobro zanimati se za nešto, nije bilo normalno imati hobi, nije bilo u redu učiti i znati. Takve behu te devedesete, šta da se radi. A gde smo sad?

Moje odelenje, na kraju osnovne škole, u maju 1997

Moje odelenje, na kraju osnovne škole, u maju 1997

 

Vukovac koga nisu hteli za đaka generacije

U ono vreme je bio štreber klase Martin Prince. Zvao je celu generaciju na svoj rođendan, kao da treba da se kandidije za predsednika nečega. Kad smo izgubili na takmičenju iz Nečega, jer je sve bilo namešteno kako bi nas pobedila škola za decu oštećenog vida besno je pocepao sve papire koje su nam dali i pljunuo na bistu komunjare po kome je škola dobila ime. Imao je taj etjitud, da.

Danas se bavi marketingom, lovom na glave, nije baš najjasnije u kojoj zemlji živi. Ko zna, možda će jednog dana i postati predsednik. Kad bolje razmislim...neeee znam da li bih želela da živim u njegovoj državi, bio je pomalo naporan.

Devojka sa najvećim grudima u generaciji

U ono vreme svi su želeli da budu sa njom, jer se sticao utisak da Između dve vatre igra sa tri lopte, umesto jedne. Razbijala je u sportovima, a publika je dolazila da je gleda, zbog njenih...natprosečnih sposobnosti. Nije bila neki učenik, ali u to vreme pamet nije bila mnogo bitna. Da ne spominjem da momci nisu imali mogućnosti za izbor - jedina druga devojčica koja je nosila prsluče od četvrtog osnovne tvrdila je da je lezbijka.

Danas ima dvoje male dece i ta deca su joj verovatno urnisala bujne grudi. Po ceo dan kači fotografije svoje dece na Facebook. No, imamo sreće - da je Amerikanka, verovatno bi po ceo dan kačila nešto na foru "I work from home and I make 500 bucks a day!" i objašnjavala kako je platila svoj dug društvu i sad može da luduje.

Autsajder među Vukovcima (ko je ta devojka?)

U ono vreme, svi su joj se smejali, jer je jedina umela da se obuče kulturno na proslavama - dakle, došla je da primi diplomu u beloj košulji, dugoj braon suknji i plitkim cipelama, dok su ostali dolazili u kombinacijama koje bi više odgovarale Havajima. Tiha, dobra i pametna stalno se držala po strani. Tad se mozak nije cenio, sem ako nisi imao talenta za šlihtanje.

Danas je jedina osoba iz generacije od 120 duša s kojom mogu da se družim i prva osoba za X godina koja me se setila kad je dobila dve besplatne karte za ložu kad je nastupao jedan legendarni rok bend; a ponovo smo se srele preko aplikacije gde smo kljukale virtuelne životinje čizkejkom. Se la vi.

Fudbaler

U ono vreme bio je dečko koji obećava - jedina osoba koja je kod ozloglašenog Napoleona imala peticu iz matematike na polugodištu petog razreda. Verujte, u ono vreme, to je bilo kao da su ga izabrali da učestvuje u "Zvezdama Granda". Jedini muškarac među vukovcima, zaštitnik obeshrabljenih i potencijalni naslednik tada fantastičnog Zvonka Milojevića. Kako smo maturirali, tako se pravio da nas više ne poznaje.

Danas je marginalni fudbaler koji je igrao za par lokalnih klubova. Najzanimljivija stvar u vezi s njim su njegova fina mama sa kojom čovek može super da se ispriča i bratanica koja liči na detence iz reklame.

Glavni lik u vašim pozorišnim komadima

U ono vreme umela je da gleda kao Pluton kad smera nešto gadno i imala je glas Vrištaline iz Meca Dobrića. Ne d'o bog da joj se zameriš, probila bi ti bubnu opnu. Igrala je sve glavne uloge u predstavama koje ste vadili iz malog mozga, a najviše se istakla kao nekakav miš Mišićko, koji je brodom pobegao od svoje bake sa kojom je živeo, iz nepoznatih razloga.

Danas je uspela da zbari zgodnog Italijana i živi u Napulju. S jedne strane, to je super. S druge strane, u blizini je vulkan; a u lagumima ispod grada postoje relikvije u vidu lobanja. Moja omiljena je Lucia, nazvana po nekoj mladi koja je umrla dan posle svog venčanja. Ne! Čekaj malo.

Polupismena žrtva svih tabadžija

U ono vreme bio je nedovoljan na kraju prvog razreda, jer nije naučio da čita. Do kraja škole, govorio je veoma tiho kad bi ga profesori nešto pitali, ubeđivao vas da je buldog najopasniji pas na svetu, a grupa onih koji bi ga povremeno tabali jer im je bila dosadna bila je dovoljno velika da se formira košarkaška petorka, sa rezervama.

Danas je promoter za nekoliko beogradskih splavova. U slobodno vreme slika samog sebe sa cigarom. Da l' je cigara iznajmljena il' kupljena, ne znamo.

Ludača

U ono vreme dobijala je batine, jer je učila. Nije mogla da objasni ljudima da uopšte ne voli da uči kako joj se kaže, već onako kako ona hoće i kad ona hoće; te da je 100% sigurna da neće završiti fakultet, jer će se, kad napuni 18, posvetiti nekom crtanju, pisanju, nečemu daleko zanimljivijem od učenja. Kad su je zavitlavali, udarala je glavom o zid, a potom odlazila u toalet da piše pesme.

Danas vam je napisala ovaj tekst. Glavom u zid ne udara od svoje šesnaeste godine, mada bi ponekad volela da se ne boji da se jednom dooobro zaleti. I ne, ovo nije napisala tamo gde i car ide peške, mada joj se sviđa što ste to pomislili.

20 komentara na Gde su face sa male mature 15 godina kasnije?

  1. zubarica kaže

    Čitam ovaj tekst i mislim kako bih ja napisala kakvi su moji bili, i onda dođem do zaključka kako bi se sasvim drugačije "zvali", i još nešto - da ne bi bilo toliko "karaktera".
    Kao da smo bili "sličniji", ne znam...

    Možda sam ti jednom rekla, pa ću sad biti dosadna - ja tebe ne vidim ni slučajno kao što ti sebe vidiš, već drugačije i - bolje :).

    Hvala i sve najbolje, "ludačo" :).

     
    • Iva kaže

      Videli ste onaj Dudarimov tekst na blogu onog Turčina čije ime uvek promašim? E pa, taj Ford Fiesta što ženščine treba da budu - tipske itd...teško da mogu da budem takva. Ja sam Ford Ka - plahovito, malecko, nabijeno, svi se češu po glavi kad ga vide.

      U ovom trenutku dala bih celo kraljevstvo da mi neko drugi kaže šta misli o meni, pa makar to ne bilo tako lepo kao ovo što ste vi sad rekli (i u šta verovatno već sutra neću verovati, jer sam dalabu), pa makar me i ubilo u pojam. Ne znam zbog čega mi je to toliko važno, ali to je jedna od svtari koja me ometa u pisanju ovih dana, neki strah, samosvest, činjenica da se nekim ljudima nikad i nikako neću svideti. Stoga, hvala vam što niste takvi i hvala vam na podršci.

      S*rem. Mnogo.

       
  2. zubarica kaže

    🙂
    O tebi ne samo da mislim da imaš sjajan um i ogroman talenat, nego i da si preskromna :). No, to što imaš i veoma mnogo dilema i unutrašnjih previranja i borbi... To mi deluje kao prilično normalno (na žalost) za osobu koja sa takvim umom i darom živi u današnje vreme u ovom okruženju :(.

    Mi matori smo imali vremena da se "stabilizujemo" - i to u neko sasvim drugačije doba, i ne možemo da se poredimo, niti da sudimo o vama, često i ne shvatamo (da se ne lažemo), što nimalo ne doprinosi vašem unutrašnjem razvoju...:(

    Nadam se da sam od neke koristi, ako ti treba makar ovo malko podrške što mogu, imaš :).

     
  3. moby kaže

    Ti si imala "romantičnu" generaciju, A zamisli moju koja je osnovnu završila 1985, a karkter pokazala u ratovima.

     
  4. bjuti kaže

    Blago tebi, kod mene je pola pomrlo od dopa dok sam bio drugi srednje. Ostali umiru sada. Jedna drugarica je advokat. Jerković rulz.

     
  5. Patofna kaže

    Kao što sam ti rekla sinoć, a eto i Zubarica se slaže s tim, mislim da ti vrediš više nego što sebi hoćeš da priznaš.

    Tačno je da u ovom svetu ima svakakvih likova i raznih poteškoća koje te sputavaju da ostvariš svoje namere, ali niko drugi ti neće izaći u susret ako se ne zauzmeš za sebe i istupiš napred.

    Poznavala sam jednu poput tebe. Jednom je udarila glavom u zid isuviše jako i za divno čudo se nije onesvestila, već osvestila! Nije joj bilo lako, ali od tada tek povremeno progunđa sebi u bradu. Zamenila je uloge sa onima koji su je sputavali i ograničavali. Da vidiš samo šta sad ona njima radi 🙂

    Kako god ti kažeš, ali mišljenja sam da ti možeš šta poželiš i to bez utapanja u gomilu.

     
  6. Bravarica kaže

    Jagodu si ostavila za kraj:)))

     
  7. LjupkaS kaže

    Ne mogu da kažem šta mislim o tebi, pošto sam, nažalost,prvi put na tvom blogu, ali mogu da kažem da mi se ovaj tekst mnogo dopao i naveo da se setim svojih drugara i svoje osnovne škole, kao i većinu, pretpostavljam. mogu da kažem i da ću navraćati ubuduće, pa valjda je i to nešto dobro 🙂
    hvala za buđenje uspomena na neko vreme kada su mi drugari bili sve na svetu #neprocenjivo

     
  8. Masquetina kaže

    'Ej, imenjakinjo, prestani da tuhinjaš, šti bi rekli Bosanci. Ako ti je već do očajavanja, popi čaj. 😛 Ti si toliko talentovana da ti čak opraštam i onaj predhodni tekst! Nja, nja.

     
  9. tozza kaže

    ah, lijepo receno. svi mi kopajuci po djubretu nostalgije iskopamo ovakve detalje tih osakacenih tinejdz godina. jer, biti tinejdzer devedesetih nije bas divna stvar. generacijski nismo isti nego smo slicni (ja sam 1976 godiste), pa shvatam o cemu pricas.
    ali, evo vidis, ljudski um je cud(es)an. pamtimo samo lijepe stvari, ruzne zaboravljamo a neke zivotne probleme zbog kojih smo tada bukvalno lupali glavom o zid, danas s osmijehom na licu komentarisemo. valjda je to "odbrambeni stav" koji ja zovem 'optimizam organizma'.

    ovaj "ludak" koji ovo pise je uvijek bio neprilagodjen. u svojim rped-tinejdzerskim godinama je otkrio punk. mozda, ispocetka je bio drugaciji jer je mislio da je to cool sa njegovog stanovista, pa je mozda imao potrebu da bude drugaciji. vremenom sam shvatio da nisam drugaciji od vecine niti neprilagodjen - zato sto to zelim..vec jednostavno: zato sto jesam. drugaciji sam ne jer zelim biti nego jer jesam. filozofski? ne. empirijski? da.

    ovaj je "ludak" bio jedan od onih "cudnih" koji je vecini simpatican ali nejasan. podjednako primljen i u drustvo "luzera i strebera" a i u drustvo "kvoterbekova" razreda. podjednako neshvacen u oba tabora.
    lutao je ovaj ludak , ceprkajuci po sopstvenoj unutrasnjosti, trazeci strast za velikim brojem hobija (da ih tako nazovemo), pa se okushao na mnogim poljima, vise manje uspjesno (ne u materijalnom koliko u 'dusevno satisfakcionom' i od-okoline-priznatom segmentu). izdao sam knjigu poezije "striptiz dushe", napisao scenario za graficku novelu koja je chamila u mom folderu, dok nije riknuo hard disk pa sad retrospektivno s vremena na vrijeme je pokusavam iznova napisati...snimao pjesme, svirao, producirao..cak i pisao tekstove za narodnjake (ghosst writing, od necega se moralo zivjeti). palamudio po raznim NGO skupovima i aktivno ucestvovao u dosta antifa akcija, pisao politicko drstvene kolumne a i muzicke recenzije za neke portale i novine...a kroz sve to ostao fasciniran dzonijem rotenom, tizianom sclavijem i njegovim dilanom dogom, lokalnim fudbalskim klubom Velez iz Mostara (ne u pezorativnom smislu danasnjeg navijaca -huligana, nego vise kao odnos fudbala kao ogledala drustva , o cemu je alber kami govorio) i Lost serijom.
    I danas se zna danima izgubiti u Tolkinovom svijetu srednje zemlje ili naprdivati o monti pajtonu i top listi nadrealista. na put u ameriku kod ljubavi svog zivota, krenuo sa hard diskom punim muzike i kultnih filmova. noseci "only fools and horses" majicu ispod dzempera.
    zivot me , prirodno radoznalog, odveo u sasvim drugom pravcu (sto uoooopste ne znaci da sam zanemario ove nabrojane stvari iznad, naprotiv!). danas radim manje web design a vise seo- internet marketing (ozbiljan posao, a ne "learn how to make $500 a day on internet" iz reklame za single moms). nadogradjujem se. kvalitet konacno u mom zivotu postaje bitniji od kvantiteta. mozda postajem hedonista? ne znam, ali znam da mi ova faza jako prija.

    ps. odlasci u toalet znaju da budu jako kreativni. pa i "eiureka" je nastala na wc solji.
    ja tu imam jednu teoriji - mozak nam je konstantno zatrpan svakakvim, da izvines - govnima. mozda taj katarzicni momenat kad se u bukvalnom smislu, sjedeci na wc sholji oslobadjamo govana i koncentrisani smo bas na to - nam u stvari oslobadja mozak istovremeno i tako mozak, oslobodjen govana, moze biti fokusiran na druge stvari. jeste da sam ovo malo vulgarno i na gadljiv nacin objasnio, ali hej - to je taj punk stav kod mene, koji nikad nece izblijediti iako su odavno moje ushi vishe navikle na blues i jazz nego na punk. ipak, prva muzicka ljubav zaborava nema 🙂
    pps. izvini na dugackom komentaru 🙂

    ppps. sad vidjeh prije nego sto sma poslao ovaj komentar - link za SEOmoz. divno 🙂

     
  10. Letnja Oluja kaže

    Haha, baš me interesuje kakvi će moji da budu. 😀 Verovatno 60% njih neće ništa, ama baš ništa uraditi sa svojim životom.

     
  11. D. kaže

    Haha, sjajan tekst 🙂 Iako sam ja tek '97. krenula u skolu, prepoznajem ljude iz svog odeljenja 🙂

     
  12. Romi kaže

    Toliko sam stara da sam neke iz osnovne i zaboravila. Još jednom sam sa zadovoljstvom pročitala tekst o tvojoj generaciji i o nekom vremenu iz, meni sasvim nepoznatog i osvežavajuće novog ugla. Svakako si mi nedostajala za ovo vreme koliko si bila odsutna. Čitam iako retko komentarišem. 🙂

     
  13. Đorđe kaže

    Baš dobar tekst. Inače, odličan ti je blog! Pozdrav

     
  14. Marjan Paradoksija kaže

    Super si ovo napisala! Čak i mi (što je, verujem, većina ovde) koji ne znamo nikog od njih, možemo da prepoznamo takve likove, ili bar njihove dvojnike. Često sam i ja razmišljao o ljudima iz moje generacije, gde su, šta su, koliko su se promenili, da li dostigli svoje snove... Super su ti ovi opisi i paralele nekad i sad. Na kraju, svodi se na to da svet funkcioniše po šablonu, po stereotipu, jer smo svi mi imali nekog fudbalera/košarkaša, nekog političara/filozova, nekog buntovnika, neku ludaču, nekog tihog (i nekog prleta)...

     
  15. Biberlee kaže

    Odsad kad me budu pitali šta mislim kad otvorim facebook, dat ću im link s ovim tekstom.
    Ova koja je napisala post je voljela Miki Mausa? I Mikijev Almanah? 🙂

     
  16. Tomislav kaže

    Navraćam često i preporučujem vaše tekstove svojim prijateljima. Od nedavno ne komentarišem tekstove koje čitam. Razlog je u tome što kažem ono što mislim a to može, ponekad biti veoma neprijatno, pa kao odgovor dobijam veoma uvredljive tekstove. Ja vaše tekstove dobijem na mail, navratim, pročitam i preporučim svojim prijateljima, ovako: "Treba pogledati ovo. Devojka je stvarno ono što tvrdi da jeste - pametna." Pa ko voli-nek izvoli.

     
  17. Charolija kaže

    Što se tiče osnovne škole, palo mi je na pamet da sam još tada naučila da se kroz zid ide samo s hiltijem, nikako glavom. 😀

     
  18. Alexyis kaže

    Svi mi imamo čudne neke face s facebooka 🙂 . Generacije 90ih imaju čudnu priču, sve neki drugačiji likovi. Moraću analizirati školske kolege definitivno, mislim da ću i ja za godinu- dvije razmišljati šta su postali.. 🙂 Inače, stvarno volim ovaj blog, uvijek mi nekako izvuče osmijeh 🙂

     
  19. Ksenija kaže

    Odlican tekst! Naterala si me da se setim likova iz svog odeljenja.
    Mada, rekla bih da ovoj kolekciji nedostaje jedan nezaobilazni, svevremenski sveprisutni primerak - dezurna slihtara. Sta bi sa njom/njim?

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.