Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Pionir sam, tim se dičim.

Možda sve ovo i nije bilo tako davno, ali u mojim sećanjima gotovo da je zapisano kao priča iz tuđe prošlosti. Isuviše je neverovatno da bi bilo deo mog, naših života mogao da bude toliko drugačiji od ovoga danas. Stoga često gledam slike, čisto da bih podsetila sebe da se stvarno desilo.

Pošla sam u školu sa 6 i po godina, 1. septembra 1989. U odnosu na džinovsku decu u svom odeljenju, bila sam šaka jada, jedina osoba koja je nosila broj cipela ispod 30, jedini biser koji je pobegao pod klupu kad je došla zubarka da nas povede u tadašnju Pravno-birotehničku školu, gde se nalazila njena ordinacija. Uz to, imala sam fobiju od onih glupih gimnastičarskih trikoa u kojima su devojčice radile fizičko (kasnije sam probala da obučem jedan i samoj sebi sam bila čudna), nisam umela da povučem trideset pravih linija pod njenim budnim okom u magarećoj klupi i deset puta dnevno bih pitala sve oko sebe kad ćemo da pišemo pesme.

Shodno tome, učiteljica Z.N. nije ni imala nameru da me uključi u program vezan za dodelu pionirskih marama. Ovi će na ritmičku gimnastiku, ovi na folklor, ovi će da čitaju pesmice, ovi da pevaju. Mi ostali treba samo da se lepo obučemo, da sedimo u publici, da ponavljamo pionirsku zakletvu i pevamo, a ne falširamo. Interesantno, među tim nesrećnim antitalentima bio je i jugoslovenski i evropski šampion u plesu za sledećih nekoliko godina, jedna od kandidatkinja za đaka generacije, te dobitnica šesnaest nagrada za pisanje u periodu od 1990. do 1997.

Pre nego što smo bili i blizu tog velikog dana, u ideologiju države koja je već imala metastaze gde god ti duša poželi uvodili su nas učenici starijih razreda, jednom nedeljno, po 45 minuta. To se zvalo "Odeljenska pionirska zajednica", skraćeno OPZ. Nama su dolazile dve devojčice, '75. godište...dakle, osmakinje. Jedna od njih je imala vilicu zbog koje sam mislila da je kći tada popularnog Waikiki majmunčeta i bila je veoma stroga prema nama. Druga je bila neko nežno, gotovo anđeosko biće, reklo bi se da su joj roditelji bili hipici kojima se omakla. I Isus bi joj na idealima pozavideo. Pitam se gde li je sad i da li je evoluirala u nekog PR menadžera, Grand plesačicu ili lovca na glave; poput svih ostalih.

Pioniri, O.Š. "Vuk Karadžić", Beograd - 29. novembar 1989. godine

Pioniri, O.Š. "Vuk Karadžić", Beograd - 29. novembar 1989. godine

I pripremiše oni nas za taj veliki dan. Roditelji su opustošili radnje kupujući svojim prvačićima bele košulje, tamnoplave pantalonice i suknjice do kolena, te lakovane Ciciban cipelice. I tako doterani, mirišući na ružičasti Barbie parfemčić ili dekinu kolonjsku vodu, seli smo u prepunu svečanu salu. Ritmička sekcija nam je izvela "Mi smo deca vesela" i nije nam smetalo što su "i pčela" izgovarali kao "ipčélà". Folklorci su odskakali svoju "Mladu partizanku", i mi smo ih posle molili, na velikim odmorima u pauzama između zalogaja kućnih sendviča i A'la Dača hamburgera, da nam pokažu korake, kako bismo svi zajedno to plesali na dočeku Nove 1990.

Za tako malu decu, rođenu između januara 1982. i marta 1983, bili smo neverovatno ponosni. Tad smo imali nekakav identitet. Pripadali smo nečemu. Verovali smo u nešto. Pevali smo "Hej, Sloveni". Voleli smo da slušamo priče o deci herojima iz NOB i da pevamo pesmice o JNA, divili smo se hrabrosti. Znali smo da se naljutimo na vršnjaka koji nije poštovao osnovne ljudske vrline, da prijavimo učiteljici nekoga ko nije hteo da da parče čokolade i vikali za njim da je "cicija-policija". I crtali smo. I pravili robote od kartonskih kutija. I kad bi neko napisao pesmu, pljeskalo mu se, nije nazivan slabićem i budalom. I imali smo pano. Trebalo je da se slikamo ispred njega početkom decembra, jer na Dan Republike nisu mogli da nas slikaju sve zajedno.

Pioniri, novembar 1989.

Pioniri, novembar 1989.

Ja sam toliko htela da se nešto moje konačno nađe na panou. Sve što sam napravila od septembra do decembra, nastavnica Zlatica bi ignorisala. Ja bih uzela četkicu i pokušavala da imitiram sliku sa zida dnevne sobe, ona bi tražila da bojim unutar linija. Ja sam izmišljala slova i oblike, a ona je htela da budu kao u Bukvaru. I zamolila sam moje za pomoć. I podvalila sam joj. I uspelo je. Eno mojih gluposti, iznad velikog "Pionir sam, tim se dičim", sa leve i desne strane. Na jednom piše kako je radost biti pionir naše domovine, Socijalističke federativne republike Jugoslavije". To je smislio - i kaligrafski ispisao - moj tata, jer je znao koliko sam bila očajna što nastavnica ne voli moj rukopis. A na drugom? Ne mogu da se setim, koliko god se trudila. To je, valjda, jedino što sam zaboravila u vezi sa celom pionirskom dogmom.

Sledeće godine sedeli smo sa kumovima. Kuma je zabrinuto primetila kako kumče, devet meseci mlađe od mene, nije primilo maramu. Pokazala sam mu svoju, on se, sirotan, uparadirao kao pravi Titov mezimac. No, 15 minuta kasnije to mu je dosadilo, pa je uzeo neko peškirče i maskirao se u beduina. Tako je i Jugoslovenima dosadila Jugoslavija, valjda. Bili smo poput skulptura Erwina Wurma, kratkorajni.

Ante Marković

Ante Marković

Jedino što je nas, poslednje Titove pionirčiće, vezivelo za taj jedan dan bio je neki čudan jesenji raspust, koji se zadržao do ko zna koje godine, jer 29. novembar nije hteo da ode. Kad smo se oprostili sa nastavnicom Zlaticom, ona je uzela novu decu, rođenu 1986. Bilo ih je premalo, po dvadesetoro u svakom odeljenju, naspram buljuka dece u našoj generaciji. Bili su mi čudni, daleki, drugačiji. Njima su bile bitne neke druge stvari. Nisu hteli da stvaraju, već da imaju. Nisu hteli da vole druge, već sebe. A nama su bili slatki, sećam se kako smo se drugarice i ja zakačile za neku malu Larisu i Jelenu, da im maltene budemo mentori. Crtali smo im one iste Mikije u kostimu Petra Pana kao što su ih oni rođeni 1978, naši tadašnji idoli, velika braća i sestre, crtali za nas. Mora da su ih pocepali. Ni dan danas ne mogu da pronađem zajednički jezik sa tom, sledećom školskom generacijom. Pokušavam da ih razumem, ali ne ide. Černobilj? Loše vaspitanje? Jok, već nedostatak jedne od tih lepih, jugoslovenskih koncepata u ranom detinjstvu - osećaja jedinstva.

I pomislite to, veliki Ante Marković, gotovo nestvaran za pojmove današnjeg sveta gde je sve proračunato, događa se samo ako je marketinški isplativo....on je skoro pa umro 29. novembra. Koliko bi tu bilo simbolike da mu je srce izdržalo još jedan dan, još samo jedan jedini dan?

Nije ovo bila jugonostalgija, ovo je bila žal za nekim drugim sistemom vrednosti i osećajem da negde pripadaš.

14 komentara na Pionir sam, tim se dičim.

  1. Iva alias Masquetina kaže

    Pripadam onoj generacii starije braće i sestara... Rastužila sam se sad, ali ne zbog nostalgije ili jugonostalgije, kako ti reče, nego zbog svoje dvoje dece.

     
    • Adam Ostojic kaže

      NIKAD NEĆU ZABORAVITI ANTU MARKOVIĆA I ŠTA JE POKUŠAO DA OSTVARI ZA NAŠU DIVNU DOMOVINU KOJA SE TADA VEĆ RASPADALA. NIKAD NEĆU ZABORAVITI NJEGOVE REČI DA JE SUDBINA NAŠE ZEMLJE U PITANJU. MIKSLIM DA DOLAZI VREME ZA OBNOVU NOVE JUGOSLAVIJE ŠTO BI IMALO VIŠESTRUKE EKONOMSKE, KULTURNE PA I POLITIČKE KORISTE ZA SVE JUGOSLOVENSKE NARODE.

       
  2. Charolija kaže

    I mene si vratila u te lepe dane, nekako je tada sve imalo smisla. Umeli smo da se igramo, da se družimo, da poštujemo jedni druge, da budemo deca pre svega. Sećam se i zakletve: "Danas kada postajem pionir dajem časnu, Titovu, pionirsku reč... "

     
  3. Biberlee kaže

    Ja sam ta slijedeća generacija, 86. i pionirstvo poznajem samo sa slika starijih rođaka...Živjela sam u tom dobu (nestvarno je koliko sjećanja imam od prije rata!) a kao da nisam. Današnja djeca su za mene alieni, kratko i jasno.

     
    • Iva kaže

      Ja sam sve ovo vreme mislila da ti imaš 30-35 godina. Možda je ta generacija čudna samo u Srbiji, onda. Vi ste se mučili, dok su ovde lakomisleni baby-boom i rani gen-x roditelji od vaših vršnjaka pravili kmeze.

       
      • Biberlee kaže

        Aaaaa, šta mi uradi! Pa nije valjda da djelujem tako matora?
        Kažu mi da sam ozbiljna, ali nešto ne mislih da sam i na blogu takva. Šmrc.
        Ali da, ako ništa, rat je od mene napravio skromnu i zahvalnu osobu, koja se raduje sitnicama.
        Ovo tvoje - kad ćemo pisati pjesme - strašan je odraz tvog idealizma (škola treba da nudi djeci ono što vole) i svojevrsno "predskazanje" onog što će te pratiti cijeli život.

         
  4. preslicavanje kaže

    Kao "malo stariji" i jos vise vezan za "period", jedino mogu da potpisem tvoje poslednje reci: "Nije ovo bila jugonostalgija, ovo je bila žal za nekim drugim sistemom vrednosti i osećajem da negde pripadaš."

     
  5. LjupkaS kaže

    'Njima su bile bitne neke druge stvari. Nisu hteli da stvaraju, već da imaju. Nisu hteli da vole druge, već sebe A nama su bili slatki'

    tačno su kod te neke generacije i nastale suštinske promene sistema vrednosti.

     
    • Iva kaže

      Kod nas, da. Po komentaru Biberlee, izgleda ne i svugde.

      Ja sam pokušala, u više navrata, da se družim sa ljudima iz tih generacija. Onda shvatim da oni imaju čitave kodekse na temu kako biti viđen, zabavan, poseban....i da je to, za mene "matoru", isuviše iskarikirano. Ne mogu ni sa komšijom kome sam radila domaće zadatke. On sve odmerava na kašičicu, smeta mu ako mu se obratim na javnom mestu, jer je on valjda neka faca i tako to - a za mene to ne priliči odraslim ljudima.

       
  6. Dr, al bez tacke kaže

    Boze, kako sve ovo sto si napisala zvuci poznato. Da ne kazem indeticno. 🙂 Jedina je razlika u tome sto smo mi u razredu imali mali kruzook pesnika i pisali smo kratke pesmice od prvog razreda. 🙂
    Sta god se posle desavalo, ipak je sto bilo neko vedrije vreme. Ili smo mi bili vedrija deca?

     
  7. LjupkaS kaže

    ponekad se pitam da li sam bila tinejdžer u prošlom veku koliko se ne pronalazim u tim novopostavljenim vrednostima, a onda jednom, kada sam to izgovorila i glasno, shvatih da i jeste tako. nasmejali smo se svi. valjda se tako stvara taj jaz između generacija 🙂

     
  8. Marjan Paradoksija kaže

    Sećam se tog perioda! Ne takko detaljno kao ti, ali svakako sa dozom velike simpatije! Sećam se kkako sam bio ponosan kada sam sa plavom kapom i crvenom maramom koračao do škole na taj dan...ne znam da li sam se ikada tako u životu osetio nakon toga...Bili smo drugačiji klinci, verovali u neke vrednosti, da li zbog ideala, ideologije, štafeta,...čega god... Bio sam pionir, tim se dičim!!!

     
  9. Ksenija kaže

    Ja sam '84. Do poslednjeg razreda srednje skole, ocajavala sma sto nisam bila pionir. I danas mi se cini da bi mi prve skolske godine bile mnogo lepse da sam bila pionirka sa vrsnjacima.

     
  10. http://allurls.space/bazos.cz kaže

    Voglio ricordare che Sarkozy ha fatto approvare legge divorzio breve e che rimane laico ancche se di destra.Invece la Lega che faceva riti pagani ora è servile al Vaticano e anche alcuni ex AN che era anticlericale si stanno piegando al Vaticano …..

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.