Gunđam po kućama!

Zbogom, 2011.

1. januar 2012. u Bilo jednom | Komentari su isključeni | tvitni ovo |

Počela smrću kume, završila se smrću tetke koja je živela u užasnim uslovima i bila blagoretardirana od rođenja. Više gorka nego slatka. Sa mnogo iznenadnih suza i nemoći zbog smrti oca, iako se to desilo još 2010. Šta je to bilo, kog đavola?

Ah, da. Moja 2011. Ovim tekstom je teram u mačkupiterinu, a dobrodošlicu godini Armagedona ću poželeti sutra, kako vas ne bih spamovala. I jeste, ovo je Ja, ja, jaaaaaa, samo jaaaa! tekst. Obično ne pišem takve, ali, upotrebiću uzrečicu moje majke: ŠTA ME BRIGA. Nisam pijana, ne pijem, ovo su šećer, kofein i želja da se oslobodim 2011. godine i njene zaostavštine.

U 2011. sam imala dva čudna "uspeha".

Napisala sam jedan od najpopularnijih tekstova u ovoj marginalnoj blogosferi, ikad. Od njega nemam ama baš ništa; no njegovih pet i po hiljada lajkova i veoma mnogo pregleda su mi dokazali mnogo toga. Pisala sam ga sa namerom da se svojski nalupetam, tražeći najčudnije osobine kod svakog horoskopskog znaka, a dobila sam tekst koji ljudi kače po zidovima, prepričavaju po sedeljkama, prosleđuju po mejlovima...postao je jedan od onih forwarda koji ne zastarevaju. Neko će ga prepisati Comic Sansom, dodati gomilu cvetića i životinja koje plešu, te poslati svojoj tetki. Čoveče. Moj ćoroskop.

Upravo pišem nastavak, nadam se da ću moći i da ga objavim.

Gotovo gluva, jer nisu hteli da me prime kod otorinolaringologa i otpuše mi uši, kupivši kartu samo dan ranije, otišla sam da gledam koncert Amy Winehouse i Mobyja. Amy nas je počastila čudnim, vapajućim antiperformansom koji je, ispostavilo se, bio njen poslednji koncert u životu. Ja sam snimala koncert, u nadi da ću ga preslušati kad mi budu produvali uši, shvatala sam da nešto nije kako treba....

...ostalo je istorija. Bukvalno. Sirota Amy nije više sa nama, alkohol ju je ubio, a ti video snimci ostaju drugima kao opomena. Već su kaparisani za nekoliko specijalnih emisija, a vode se pregovori i za dokumentarac koji će biti objavljen na DVDju.

Dva virala u jednoj godini, oba nenamerna, neplanirana, isuviše mog imena na tuđim TV ekranima, kompjuterima...nisam tako loša, a? Malo je sve to jezivo, doduše, ali ko te pita?

U 2011. sam se zaljubila prvi put u životu. I odljubila.

To mi nikad nije uspelo u životu. Umela sam samo da se zaljubim u tuđu pažnju i da onda ispadnem magarčina. To mi se desilo jednom 2007. godine. To mi se desilo i krajem 2010, kad sam sebe ubedila da se nekome sviđam i zaljubila se u to nepostojeće sviđanje; slaba na pažnju posle tatine smrti. I onda, u nekom trenutku 2011. godine, videla sam nekoga i zaljubila se, istog trenutka. Onako, stvarno. Na prvi pogled. Prvi put. Ikad. U sledećih iks meseci sam, bar mislim, pokušala da pružim mnogo pažnje, ne dobijem nimalo, shvatim da on mene istinski mrzi i sklonim se. Jednostavno sam proživela scenario iz glupih limunada: vidiš nekoga, odlepiš na prvi pogled, misliš da ih više nikad nećeš videti u životu, onda se igrom slučaja opet vidite, onda u njihovom prisustvu šištiš, šiziš, ciciš kao miš, ne možeš da sastaviš pristojnu rečenicu i njihov utisak o tebi se ne promeni: ubeđeni su da si isfolirana glupača u čijem prisustvu se niko ne oseća dobro, sem nje same.

Ovo iskustvo me navodi da u 2012. ne mislim na zaljubljivanje, muvanje (to i ovako i onako ne umem) i fokusiram se na zdravlje, posao i druženje, u nadi da mi se ovako nešto neće ponoviti. Nije prijatno, džbt. Treba mi pauzica...i da sledeći put nađem nekoga ko je direktniji i, što je bitnije, kome se i ja sviđam. Ne žurim.

U 2011. sam prestala da radim za čoveka koji me je psihički uništavao.

2006. godina. Pojavljuje se ludi mladi biznismen i kupuje moj lični domen za velike pare. Do kraja godine, ja kupim novi, on ponudi novac i za njega. I kao, zaposli me. Svakog meseca, do avgusta 2008, plaćao me je, čak i kad ne bih uradila ništa. Sve moje dizajne je, naprotiv, bacao. Onda je rekao da je kriza i da mu trenutno nisam potrebna. Ostavio me je na cedilu.

2010. se vratio, par dana pre nego što je moj otac otišao u bolnicu. Ponudio mi je velike pare da radim za njega. Pričali smo svaki dan, kao da smo drugari. Krenula sam da radim i sve je krenulo po starom - on baci sve što napravim, ali ovog puta me i naziva nesposobnom, poludi od besa zbog jedne jedine margine koja mu se ne sviđa, ne veruje mi da mi je otac na par dana od smrti i traži mi da završim nešto za sat vremena. Posle je video da je vrag odneo šalu, grizla ga je savest, ali to je kratko trajalo. Nastavio je da traži da dizajniram ceo sajt za sat-dva, da briše moje komplikovane dizajne i menja ih nekompetetnim WordPress temama, kako bi onda besneo na mene kad one nemaju željenu funkciju.

Kao vrhunac svega, smanjuje mi platu na polovinu srpskog minimalca, kao slučajno, na moj rođendan. Isto to sam doživela od nekog drugog, godinu dana ranije, samo što mi je taj dao otkaz za rođendan. Pomislim, njemu na dušu. Pomislim, smiriće se. Pomislim, ostavila ga je žena, nardndan je.

U septembru 2011. sam mu rekla da ne mogu više, jer je došao i rekao da "za te pare ponekad mogu nešto i uradim, jer je to veliki novac". To "nešto" je vredelo bar petostruko više i bilo je redizajn ogromnog sajta sa bazom podataka. Nisam mogla više. Kad mi je davao pare da ne radim ili gubim vreme za njega, nisam imala vremena za druge ljude, koji su stvarno želeli da im napravim sajt. Kad mi nije davao pare i terao me je da radim, ponašao se kao kliše koji je postao.

Poštujte svoje zaposlene. Super je to što ste vi šef i što je ovo kapitalizam, ali neko se zbog vas može razboleti.

U 2011. sam dobila nešto što nikad nisam mislila da ću imati - psa.

Ja volim mačke. Alergična sam na njih, ali sam ih oduvek više volela. Onda se pojavila naša Džudika, mršava, puna buva i dehidrirana sela je pored mame i mene na klupu i odbijala da ode. Ponele smo je sa sobom, u nadi da ćemo naći njenog vlasnika i udomiti je. Niko se nije javljao.

Sa nama je i posle četiri i po meseca. U kraju je zovu imenima poput Šizika, Struja, Seljančura i Skakavac, pa možete pretpostaviti kakva je. No, obožavam je. Volim svoju ludu kučku. Hoću da je parim sa pinčem u koga je zaljubljena i da imam lude kučiće, no bolje da moja majka to ne pročita, jer bi nas izbacila kroz prozor i visili bismo sa bagrema, Džudika, njen dečko, kučići i ja.

U 2011. sam učinila jedno veliko dobro delo.

Nebitno šta je. Od tog dobrog dela sam imala samo štetu. Naučila sam da nas život spoji sa nekim ljudima samo da bismo im dodali loptu, kako bi oni poentirali. Srećna sam što sam nekome asistirala kod gola, iako je trener posle toga pokazao da izađem i da sve posmatram sa klupe. Moja vidovita tetka iz Švice je rekla da, tačno da ništa drugo nisam uradila tokom 2011, mogu da se ponosim. To i nije neka uteha za sve ostalo što se desilo, no hajde.

U 2011. sam naučila da vozim.

Prošla sam obuku i pala test. Čim se $t€knu potr€bni u$lovi, polažem ponovo. Moja FordaljKa i ja ćemo uskoro kositi sve i svakoga...ček' malo, pogrešan tekst. Elem, jedva čekam da vozim!

U 2011. sam saznala da sam bolesna

Poslednja dva meseca sam jedva izlazila iz kuće, tri sedmice sam bežala od drugara/klijenta koji je, što bi rekli naši stari, na hleb da ga mažeš. Isto mi se desilo i u proleće, sa finim čovekom u čijim sam komentarima videla samo ono najgore, a on je mene i moj rad cenio, samo je bio malo nestrpljiv. U novembru i decembru sve je bilo pakao. Nisam mogla da se popnem uzbrdo, sanjala sam snove svojstvene nekom na LSD, opsovala osobu sa kojom sam razmenila samo dve rečenice, bila ubeđena da moja "šefica" hoće da me iskoristi i da ne voli ono što ja radim. Legla bih u krevet i srce bi počelo da mi ubrzano lupa, dok gubim dah. Ovo sve se dešavalo i ranije, ali sporadično, par puta godišnje. Pošla sam kod psihologa koji radi u savetovalištu koje neću imenovati, žena je reagovala frojdovski i ubila mi i poslednji tračak vere u sebe.

I onda sam otišla kod lekara, tražila uput za analizu krvi i još par lekara. Vrag je odneo šalu. Povišen holesterol. Višak gvožđa u krvi. Upala negde u organizmu, koju će mi, nadam se, tokom januara, locirati i srediti. I insuficijenciju konvergencije, zbog koje sam često besna, jer - kad se umorim - vidim dva lica osobe sa kojom govorim, dva psa na fotelji pored sebe, slika mi igra i tako to. I ono najgore - anskioznost.

I onda sam se rasplakala pred doktorkom. Žena je rekla da je već ranije primetila da sam anskiozna i da bi sigurno moglo nešto da se učini da mi život bude lepši, da ne nosim toliki kamen svugde sa sobom. da ti dupli ljudi koje vidim nisu tako loši, da se to može srediti i da ga je trebalo tretirati mnogo ranije, dok nije postalo ozbiljno.

Ja se samo pitam gde je to što je rekla bilo cele 2011. I htela sam da je zagrlim, ali se - pogađate - plašim i nje. Nekako je...gruba. Zastrašujuća.

Ne osećam potrebu da se bilo kome pravdam za razdore nastale zbog moje anskioznosti, jer će me samo dalje kinjiti, biti pasivno-agresivni i neprijatni; a meni je od toga istinski loše, na više nivoa. Ukoliko ne pojedini ne razumeju, ja tu ne mogu ništa. Oni koji me razumeju su još uvek sa mnom. Oni koji me ne razumeju su me malograđanski izogovarali gde god su stigli, upirali prstom na javnom mestu i to pokazuje da ni sa njima nije baš sve u redu.

A kad to sredim, gnjaviću sve moguće da naprave jednu pravu akciju da se promeni stav naših ljudi prema ljudima koji boluju od anskioznosti, kao i depresije, paranoje i sl. Jasno je da ne znaš kako to izgleda dok ga ne osetiš, ali ne moraš ni da budeš gad, balvan i, narodski rečeno, a ovde cenzurisano - ZDAPI.

Nekad sam mislila da su te stvari izmišljotine radi manipulisanja narodom. Sad verujem da postoje.

...

Zbogom, 2011. Ovo su bila iskustva vredna pomena, ali sam platila zdravljem. Ne bih reprizu. Posle ovoliko teorije i prakse, želim samo jednu dosadnu godinu gde se ništa ne dešava, sem posla i druženja. Ne bih se bunila protiv nekog koncerta ili putovanja, ali ne mora ni to, skromna sam.