Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Kuće i kućice

1997. godine umrla je nana i tata i tetka rešiše da prodaju njenu kuću na Topčiderskom brdu, sa pogledom pravo na ski stazu Aleksandar kluba, te hipodrom i stadion BASK. Mnogo su se, more, natezali oko toga. Tetka je bila protiv, jer je kuću sagradio, u znoju lica svog, njihov otac, deda koga nikad nisam upoznala. Tata je bio za, jer je sumnjao da bi iko mogao tu da živi, a nije hteo da plaća račune.

Ta kuća je bila poput kućice iz bajke: crveni krović, tri sobe, iz svake se ulazilo u onu sledeću. Posle je deda nekakvim valoplastom spojio letnju kuhinju sa tim sobicama i nekako dozidao toalet. Kao rezultat svega toga, dograđeni deo je imao prozore koji nisu gledali nikud, ili bi, jednostavno, gledali u drugi deo kućice. Kad bih pitala nanu čemu služi neki od tih prozora, ona bi me oterala u materinu. Mnogo je psovala. Jednom sam brojala koliko puta može da otera u materinu i izbrojala sam 17 teranja za sat vremena.

Ponudili su nam zamenu - naši stanovi plus kućica u zamenu za kuću koju bismo potom podelili po vertikali, iznad restorana "Careva ćuprija". Mama nije htela da odatle putuje u centar grada na posao, pa od kad to u SANU ulaziš sav kaljav, kao da, ne daj bože, živiš na periferiji?

Petnaest godina posle nanine smrti, u kućici ne živi više niko. Neko je kupio plac, pa ga je prodao nekakvom fudbaleru u vreme kad su nekretnine u Beogradu bile na vrhuncu skupoće. Sad, valjda, fudbaler to pokušava da proda nekom drugom.

Povrh svega toga, u međuvremenu, čovek sa placa iznad, jednog dana je iskoristio priliku, uleteo bagerom i porušio sve sem starog dela kućice, pošto je - navodno - taj deo oduvek bio njegov. Preostali veliki krevet, kredenac u volksdeutsch stilu i kožnu fotelju, zbunjeni radnici sa nekog trećeg placa ubacili su u ostatak kućice.

Ja sam poslednji put tamo bila krajem 1999. godine, kad smo tata i ja uzeli nekoliko starih ulja na platnu. Primetila sam crveni ćup, koji nekako nije pripadao tom mračnom domu, gde živi više nisu navraćali. I on je pošao s nama. Tata me je pitao šta će mi to. I rekao je da ćemo se vratiti po kredenac, čim nađemo nekoga ko bi ga kupio, jer nemamo gde s njim.

Nikad se nismo vratili.

Tetka i dalje živi u dvosobnom stanu na Karaburmi, mama i ja u malo većem u centru grada. Nisu to baš neke zgrade, stare su, pogotovo naša. Na nekim mestima malter je ogoljen, vidi se cigla, na višim spratovima sve puca, pre 12 godina su ugrađivali šipove, da ne bismo otišli tamo gde je moja nana slala sve i svakoga. Crveni ćup mama je stavila na najnižu policu našeg novog kredenca i nekoliko puta je naglasila da je i ovako i onako morao da bude naš, jer ga je ona kupila nani za neku godišnjicu, rođendan ili Novu godinu.

Dakle, imamo crveni ćup, i gomilu starih slika - što onih na foto-papiru, što onih u srcu.

A mogli smo da imamo pola kuće kod "Careve ćuprije". Sad bismo imali i neku drugu ćupriju sa svim njenim pristupnim saobraćajnicama, pa bi žurke trajale dvadesetčetiri časa dnevno, kao na Ibici, ali to je već druga stvar. Kad imaš besnu, buržujsku kuću, koga briga što ne možeš da spavaš? Koga briga što i drveće oko tebe više ne miriše, već smrdi na izduvne gasove? Koga briga što ti je ograda prljavija nego odbojnici na tramvajskom stajalištu preko puta Starog savskog mosta? Važno je to što imaš čime da se pohvališ.

Nana

Nana Georgina sa svojim lalama, 1995.

Danas i ovako i onako sve tako funkcioniše.

2 komentara na Kuće i kućice

  1. Lugar kaže

    Te stare kućice stvarno imaju dužu. Kako sam shvatio ostali ste i bez nje i bez većeg stana. To je šteta. I ja sam tako bio na gubitku, mada pod drugačijim okolnostima. Znam kakao ti je.

     
    • Iva kaže

      Ne osećam se da smo izgubili nešto što nikad nismo imali, niti nešto materijalno; samo jedno vreme.

       

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.