Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Talac sopstvene sobe

1989. godine sam pošla u osnovnu školu i dobila svoju sobu, ali ne u klasičnom smislu. To uopšte nije bila moja soba, to je bila soba gde je svako živo biće moglo da bude samo stranac. U mojoj sobi tad je jedva bilo mesta za mene, i pored nekih četrnaest kvadratnih metara prostora. Žalila sam se, no ispadoh nezahvalna, jer su moji roditelji sobu sredili.

Ruku na srce, i drugoj deci roditelji su sredili sobu pred polazak u školu, kupili im novi nameštaj i vesele tapete, posteljinu sa Mikijem i Šiljom zbog kakvih se išlo u Trst i Beč. Pisaći sto, sa globusom i nekom lepom lampom. Kutije za igračke. Polica na kojoj ponosno može da stoji piratski jedrenjak sa skrivenom polugom koja otkriva kapetanov kabinet. Kasetofone. Možda i televizor, pa i videorekorder. Ako je porodica bila imućnija, tu bi se našao i neki Commodore 64 ili NES, te kasete/diskete sa igricama. Ti drugari su mogli i da spavaju u svojim sobama, jer su im kreveti bili slobodni. Često su te sobe bile male, poput sobička u kome je spavala moja baka. I moja baka je mogla da spava u tom sobičku, čak i frižider da uglavi u njega, jer ona nije mogla bez frižidera. No, ja u svojoj sobi nisam mogla da spavam.

U toj sobi nekad je obitavala mama, a posle nje deda-Čeda. On nije bio mamin otac, ali je tražio da ga zovem deda. Stalno je nosio pidžamu, sem kad bi išao na pijacu, sa koje bi mi doneo "helikopter, avion, Fruktal i Bip". Prva dva su bila malecke plastične igračke, druga dva sokovi. I sebi je kupovao neke sokove, mama i baka su stalno šaputale kako "mnogo pije". Od tih svojih sokova je i umro, tri sedmice pošto su ga odneli na nosilima.

Meni više nisu kupovali sokove. To se pilo za praznike i kod druge dece, možda na letovanjima i zimovanjima, da se dete ne razmazi.

U sobu dve, možda i tri godine nismo ulazili; sve dok to nije postala moja soba. Ušla sam unutra, sa nekakvim strahopoštovanjem, otvorila prozor, provirila napolje i videla drvo koje je virilo sa druge strane. Od tog trenutka, postalo je jedini čuvar svih mojih tajni, strahova i snova.

"Koju boju voliš?" pitao me je tata, dok je strugao smeđe šare nalik na suvo granje sa zida neodređene boje.

"Roze. Volim roze!"

Sobu su u roze i okrečili, skinuli sve roletne, jer nisu više mogle da se podignu, ostavili su sav bakin stari i oštećeni nameštaj, jedno polomljeno trokrilno ogledalo, dva noćna stočića, onaj isti kauč gde je deda-Čeda "stalno gurao svoje slinave maramice", te jedan klimavi trpezarijski sto umesto pravog pisaćeg. Uz njega je išla i stolica kakve sam viđala po nastavničkim zbornicama.

Kauč je bio prepun plastičnih kesa sa maminim starim cipelama sa visokim potpeticama. Preko njih je stavljeno ćebe, da se ne vide, a između drugog ćebeta prostetog na to malo dostupne površine za sedenje i igru i samog madraca bio je debeli komad sunđera, uvijen u belo platno. Iza kauča su, uz sam zid, stajali elementi za neke buduće police, šipke i daske. U fioci kauča bilo je još cipela; a kad sam je prvi put otvorila, iz nje sam izvukla zastavu republike Gane.

Preko puta kauča, ispod tobože lepog Renault ćebeta, bila je gomila stolica na rasklapanje i jedan komplet pecaroških štapova za lov na ajkule u futroli na rajsferšlus, koja je često padala preko vrata, tako da nisam mogla da uđem ako ne provučem ruku kroz vrata i nekako je podignem.

Treće, najdeblje ćebe pokrivalo je prostor širine oko metar i dvadeset između bakinog "šemizeta" i šifonjera. Nisam znala šta je sve bilo skriveno ispod, iako bi se ćebe ponekad sfuljalo i otkrilo još kesa, te pokoju kutju. Jednom sam tamo našla goblen. Negde na polovini mog prvog razreda, tata je dovukao novu veš-mašinu, nekako je uglavio ispod svega toga i pokrio je ćebetom. Pitala sam šta će nam nova veš-mašina. Pa, da imamo u rezervi kad se stara pokvari, naravno! Još sam dobro i prošla, u dnevnu sobu, tik pores kredenca, tutnut je zamrzivač koji je radio i povremeno pištao.

Na kauč se nastavljao nekakav element sa dve police, tri fioke i dve zatvorene pregrade. Ta Stvar i kauč nisu mogli da se razdvoje, jer je neko popravljao jednu od polica i greškom lupio po glavi eksera ko Maksim po divizji. Tri fioke sam dobila, ostalo je bilo zaključano; a cela Stvar se savijala pod gomilama nemačkih ženskih časopisa iz sedamdesetih, uglavnom Brigitte.

Šifonjer je bio super, ali nije tako izgledao sa delovima nekadašnjeg bračnog kreveta odozgo i iza sebe. Bio je i ostao dovoljno veliki da se u njegovom središnjem delu sakrijem, da me niko ne može pronaći; no u ono vreme nisam mogla tamo da izdržim više od nekoliko minuta, jer su silne bunde u njemu bazdile na naftalin. Možda bi neka druga devojčica sanjala da u sobi ima trokrilni orman pun stare i skupe odeće i veliko ogledalo. Ne i ja.

Kad je prvi put trebalo da ugostim jednu od svojih novostečenih drugarica, bilo me je sramota. Rekla sam tati da je moja soba prepuna gluposti, on je rekao da samo tražim izgovore, jer se bojim da spavam tamo. No, ipak su me odveli u tadašnju Ikeu i kupili mi nekakvu šarenu vešalicu, sa kojom i ovako i onako nisam mogla ništa, jer se "zidovi od gipsa ne buše", te pravu pravcijatu korpu za smeće i one plastične kutije na točkiće koje i danas prodaju. Jedan tatin kolega napravio mi je pano od plute. I šta sad s tim?

Kako šta? Napravila sam transparent na kome je pisalo "ŽIVELE NEKE FIRME - IKEA I BRIGITA". One časopise sam poređala kao stepenice kako bih opravdala drugi deo transparenta i ubedila drugaricu da sam ja vajar i da pravim skulpture od starih časopisa.

Sve one druge gluposti nisam umela da objasnim.

A drugarica je bila kul, imala je sobu punu novog domaćeg nameštaja sa dva kreveta, pravi pravcijati pisaći sto, veliki komad nečega što je ličilo na armaturu i na šta su mogli da se kače magneti, one famozne Ikea vešalice, privesci za ključeve i razne gluposti. Nema veze što je stalno povraćala u školi, bila je kul. I imala je baku na selu, a ja sam imala baku u Topčideru...

...to jednostavno nije bilo ništa čime bi se trebalo ponositi.

4 komentara na Talac sopstvene sobe

  1. zelenavrata kaže

    Kao da si presekla sećanja. Nisam očekivala kraj i on izlete.
    Ne znam što sam se iznenadila tek sam počela da plovim po tvojoj sobi i ono kraj..

     
  2. Milan kaže

    Ovo liči na sobu moje prababe. Malo gore. :žmarci:

     
  3. Charolija kaže

    Kao i Zelena očekujem nastavak. 🙂

     
  4. Ksenija kaže

    Osećam se kao da si ukrala sećanja... hahah Dakle, maltene 90% stavri koje opisuješ i sama sam dođivela. Od Miki/Šilja posteljine, kasetofona (onaj Sony sa dve kasetne pregrade) sobe koja je bila 'moja' a zapravo svačija, maminih i bakinih cipela po kesama u trosedu na rasklapanje, neodvojive komode koja ide uz to i par fioka koje sam dobila dok su ostale bile naravno, zaključane, i gomile umotanih sunđera, i rezervne bele tehnike na najneverovatnijim pozicijama u stanu (u mom slučaju, bio je frižider i zamrzivač), smrdljive bunde koje su se vadile o svadbama i sahranama, starih časopisa (Burda, uglavnom), i pano od plute... Jaooj, a mislila sma da sam sve to zaboravila. 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.