Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Sve što sam ikad želela bilo je parče papira.

Od kako sam napunila dvadeset, prestalo je doba skupih rođendanskih poklona. Odrasla sam i sve treba da stičem sama, kažu. Svake godine, za rođendan, od mame bih dobila simboličnu sumu novca, za koju nikad ne bih kupila ono što stvarno želim, već nešto za šta je ona u tom trenutku bila ubeđena da mi je potrebno. Poklon koji nije ni bio poklon. Razumljivo, svet će me gledati kao "ciganku" i "klošarku" ako svake godine nemam novi par patika i ako ne kupim bluzu koju u životu neću obući, jer je "slatka". Šta da se radi.

Tata, nasuprot njoj, nije nešto voleo da kupuje poklone, niti da daje pare. Pošto sam se na dvadeseti rođendan rastužila, a on nije znao da se ustvari sećam osamnaestog rođendana kad mi je rekao da je čuvao 20 maraka za mene, ali ih je potrošio; doneo mi je belu ružu sa pijace. Na svojim kljakavim stopalima sa devet prstiju i transplatiranom kožom sa mišice odgegao se do pijace i doneo tu belu ružu. I te godine, i svake sledeće.

Rasplakala bih se, a onda hladno primila maminih 50 € koji i ovako i onako nisu bili za mene i moje želje. Ironije radi, ruža bih odmah uvela, pare ne bih imala motivacije da potrošim, ali uz njih bi išla čestitka - ranije sa mačkama, u novije vreme sa psima - koju bih sledećih 12 meseci držala na radnom stolu, a potom stavila u album; pored cveta ruže koji se već raspadao.

Tata i ja, april 2005

A ja sam svake godine pitala jedno isto: "Tata, što mi nešto ne napišeš?"

"Ne sviđa ti se ruža? Je l' znaš koliko meni treba vremena da se popnem do Palilulske pijace, i koliko me bole noge posle toga?"

"Znam, tata, ali cveće vene. Reči ostaju. Želim da imam nešto što mogu da stavim u fasciklu, album, da uvek bude sa mnom."

"Ti to govoriš kao da ću ja sutra umreti."

I umro je. Ne baš sutradan, ali između dana kad je to rekao i mog sledećeg rođendana.

Prvih nekoliko meseci posle tatine smrti, krišom sam preturala po kuhinji, njegovim fiokama u dnevnoj sobi i sobičku koji je koristio kao radionicu; tražeći bilo kakvu oporuku, bilo kakvo pisance...bilo šta.

Možda je još sa šezdeset, šezdesetpet napisao oproštajno pismo, možda negde među njegovim receptima za raznorazne pite i kifle, tehničkim crtežima i listama prodavnica gde ima pribora za pecanje postoji neka poruka za mene, ili mamu.

Ništa nisam pronašla. Tata je prestao da ceni pisanu reč još u mojim godinama. Dojadila mu je - valjda - kad više nije morao mami da šalje pismo na dan iz vojske; a tad joj je pisao pesme.
...

Odavno sam zaboravila vreme kad sam se, kao dvanaestogodišnja devojčica, preturila sa fotelje u dnevnoj sobi odakle sam, naglavačke, gledala tadašnji MTV. Tada sam na ekranu videla početak nekog spota, gde "mnoooogo lepi dečko" stoji na kamenu usred pustinje i zatvorenih očiju svira na rezedo gitari. A imao je i super kapicu, sa pudlicama. I melodija je bila veoma lepa, dok se nije pojavio "neki zdepasti polugoli što se širi i misli da je sad tu neki baki i po, što nije" i "krenuo da peva o tome kako je mnogo sam, valjda".

Ja sam, kao prava balavica, zaključila da je onaj s kapicom sigurno "mnogo tih, nežan i sanjalica" i da bi bilo super gotovo disati njegovu muziku. To sam ubrzo zaboravila, ali mi se povremeno provlačilo kroz misli.

Stvari koje poželiš kao dete, ponekad se i ostvare. Dečko sa kapicom je danas ekcentrična živa legenda moderne muzike, a ja sam persona bez lica iz daleke zemlje gde je jednom nastupao u tamo nekoj Inđiji, i sagradila sam mu ogroman nezvanični sajt, posle sam pozvana da pomažem i na zvaničnom.

Radim mu sve - od ispravljanja pravopisnih grešaka i pisanja tutorijala za najobičnije formatiranje teksta koje mu predaje treća osoba, posrednik, valjda da ne bi, bože me prosti, imao bilo kakvog kontakta sa poštovaocem koji ništa ne kapira; pa do održavanja svega što ljudi ne mogu naći nigde drugde na Internetu. Kad mi sajta nema, njegova majka mi šalje usplahirene mejlove, jer se boji da sam odustala.

Kad zvanični blog ne radi, diskografska kuća me odmah moli da to popravim, čak i kad se ništa ne dešava.

Kad se ulogujem na kontrolnu tablu, ja sam on. Delimo korisničke podatke i muvamo se kroz jedne te iste veveve hodnike.

Lisa Simpson i gospodin Bergrstrom, poznatiji kao zamena za učiteljicu

I sve je to u redu, samo...usred svega toga, mi nikada ni reč progovorili nismo. To je uvek bilo rezervisano za one koji zaustavljaju na javnom mestu, kako bi se slikali i to onda pokazivali svima. Ja sam se na ovo, teška srca, navikla. Ni pokretna vrata u tržnom centru se ne pomeraju kad stanem ispred njih, kao da me nema; što bi se čovek koji je dvaput napustio jednu od najvećih rok grupa današnjice ponašao kao da me ima?

No, ljudi to ne mogu da shvate.

Pitaju me da li se dopisujemo, da li smo drugari, da li znam planiraju li on i njegova supruga decu, da li mu je zapušena sudopera, da li na picu stavlja origano ili rukolu, da li smo u dobrim odnosima, samo što još ne pitaju da li sam mu vanbračna afera, sve ostalo su me pitali. Ja kažem ne, uz neki kez koji je, sa godinama, prerastao u grč. Ne bih odbila picu koju sprema neko čijim venama teče italijanska krv, ne bih odbila da imam takvog drugara, niti da pozajmljujem otpušač nekome ko živi devet sati iza mene; ali odakle njima ideja da je sve tako jednostavno?

Pitaju me da li mi neko daje pare za ovo. Da li sam, je l' te, strani plaćenik. Kažem ne. Neke stvari se ne mogu ni prodati, ni kupiti; koji će meni đavo lova od nekoga ko ne razume njenu vrednost? Nisam na prodaju, nisam za kupovinu. Ne bih primila pare za ovo.

Prošlog ponedeljka, oko šest uveče, DHL kurir je doneo ogroman paket za mene: četiri gramofonske ploče, jedna kaseta, desetak diskova. Majicu zbog koje su me pitali za veličinu su zaboravili; no svugde je bilo mnogo puckave folije, kartona, papira, onih kokica od stiropora i lepljive trake. Skup poklon. Putovao je manje od dva radna dana, sadržaj je vredeo oko dve stotine dolara, isporuka je stajala sigurno stotinak. Momci iz diskografske kuće su stvarno drugarčine.

A ja rijem, rijem po onoj kartonskoj kutiji, kao bez duše, u nadi da ću na njenom dnu, ili na nekom skrovitom mestu, pronaći bilo kakvo pisance. Ne treba da kaže "Iva, carice, hvala na svemu", ne treba da mi pošalje autogram, jer to već imam, iako ga je neko drugi uzeo za mene. Neka nacrta čiča-Glišu, cvetić, neka ostavi neku mudru izreku, neka mi da spisak knjiga i filmova vrednih pažnje; neka kaže da će iduće godine, bože me prosti, doći tamo-i-tamo i da mogu da svratim, ako sam za hladni Pepsi Max. More, bilo šta; samo da nije sterilno poput tih kokica od stiropora.

Ironije radi ili ne, svojevremeno je napisao da su mu olovka i papir najbolji prijatelji. Moguće je je to trebalo bukvalno shvatiti, da oni žive negde u komšiluku po brdima sa zvečarkama i povremeno dolaze na večeru.

3 komentara na Sve što sam ikad želela bilo je parče papira.

  1. StaŠa kaže

    Dve suze - jedna kod bele ruže i tate koji ne piše, druga kod preturanja po kutiji. Osećam se pomalo kao cmizdravica, ali sam presretna što naiđoh na ovo.

     
  2. Vesna Nešić kaže

    E dete, dete, malo se uproseči ili ... ma lupam! Poučan sam primer:-)

     
  3. Mali Iv kaže

    O bre, kakav post. Moja mini porodica je pažljivo saslušala svaku reč koju sam naglas pročitala i ganula si nas. A John je najsetniji i najsrećniji osećaj istovremeno.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.