Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Blanko-generacija

Beseda Aleksandra Tijanića studentima novinarstva i njen odjek u medijima naterali su me da malo razmislim o putevima moje generacije, naspram drugih generacija.

Nikad nismo bili baš X, nikad nismo bili baš Y.

Na početku obaveznog školovanja bili smo Titovi pionirčići, pevali smo koračnice iz NOB-a, recitovali pesmicu o nekom mađarskom komunisti, "Mlada partizanka" nam je bila plasirana kao folklor, a u Galijinoj pesmi "Kopaonik" nismo videli ama baš ništa čudno, čak smo je pevali svom prvom predsedniku odeljenske pionirske zajednice.

Časove...toga, šta god da je ono bilo, držale su nam dve osmakinje svakog ponedeljka ujutru i mi smo bili tako ponosni, tako važni, jer nam velika deca nešto pričaju i mi ih slušamo. Voleli smo ih i poštovali, prihvatali neke njihove sugestije i više nego ono što bi govorila naša tridesetogodišnja učiteljica iz porodice u predgrađu gde deca nisu smela da sede za istim stolom sa roditeljima.

Na kraju obaveznog školovanja smo, opet, stidljivo marširali za studentarijom na višemesečnim protestima i nosili bedževe na kojima bi pisalo nešto poput "Ja sam budući student BU". Ti studenti su, za razliku od ovih današnjih, bili složni. Jeste da je među njima, bože moj, bilo par tvrdokornih oportunista koji danas letuju za cenu boljeg automobila; no oni su znali da se solidarišu, da se dogovore.

Nama to nikad nije uspelo, a ovi danas moraju da, dok protestvuju, naglase da imaju "besplatnu vegansku hranu". Naravno, vi studirate jezike i društvene nauke i taaaako ste cool da prosto morate to svima da pokažete. Studentski život kao u SAD, bez SAD. Ou, jea, kapiram. I učenje je skroz-naskroz cool, jer to toliko doprinosi tvom imidžu. I ocene su novac, mmda.

Sa ovim prvima je bilo zajedničkih tačaka i međusobnog razumevanja. Sa ovim drugima će ga možda biti onda kad mi budemo penzioneri, a oni političari koji odlučuju o našoj sudbini.

Ne pripadamo nigde. Osećamo se kao egzotični začin u svakodnevnom jelu. A neke od nas sistem, život i promene su zakopali do pojasa u blato i ostavili ih da ih pljuje i gazi ko god tu bude prošao.

Put do zvezda obično je posut suvim lišćem.

Zamislite da je to bilo ovako...

Upisali ste studije u periodu posle ratova, a pre Bolonje.

Upisali ste ono što vam je bilo najinteresantnije, jer ono za šta ste stvarno zainteresovani nije moglo da se studira u ono vreme, ili to niko nije mogao da vam plati. Danas, imesto toga, postoji takva plejada zanimanja koja nisu baš najjasnija i fakulteti gde može da se studira sa rukama u trtici, uz programe koji su daleko od stvarnosti.

Na predavanjima ste se smrzavali i stajali na vratima, jer vas je u učionici za tridesetoro bilo šezdesetoro. Na časove engleskog kao stranog jezika ulazili su ljudi u radničkim kombinezonima, a jednom ste ispod svojih nogu napipali velikog džukca. I on je hteo da sluša za džabe, da laje na engleskom, u redu.

Padali ste na ispitima iz neobjašnjivih razloga, često vam ne bi ni davali da vidite gde ste pogrešili, a roditelji su se pitali da li ste vi odjednom otupeli ili neko hoće kovertu. Kako je njihovo dete za uzor, koje nikad u životu nije izašlo iz kuće posle 21h i koje je učilo i do 12 sati dnevno u srednjoj školi postajalo "gluplje", tako se ljubav pretvarala u nestrpljivost, razočaranje i priču o tome kako namerno to radite kako biste što duže bili na njihovoj grbači. U redu.

Istovremeno, kad spomenete mogućnost dopunskog posla, kažu da više nikad nećete želeti da se vratite na studije kad jednom osetite ukus novca. Dosta je vremena trebalo celoj toj generaciji da shvati da - ako klinci rade - treba i oni da rade. Da je to normalno. Za razliku od naših roditelja koji su se proslavili tek u četrdesetim i ove mlađarije koja zna sve na svetu već sa 20 godina, mi ćemo biti neko sa tridesetinešto. U redu.

Dane provodite vozeći se svim mogućim tramvajima i autobusima od prve do poslednje stanice i natrag, spavajući nad knjigom iz koje ne želite više da učite i smrzavajući se na ulici dok ne dođe trenutak da legalno možete da odete kući, a da niko ne posumnja da niste bili na predavanjima. Polako, ali sigurno, vaši prijatelji postaju oni sa istom takvom sudbinom, zaglavljeni u nekom procepu između dva viđenja sveta, dva šablona mladih ljudi. I niko od tih prijatelja nije više od pet godina stariji, niti više od godinu dana mlađi od vas. Svi ste tu negde, iks-ipsilon, pa na ćoše.

...

I kad su te gurnuli u procep...kaži, ko ti je to uradio?

Možda sistem koji ne voli kreativne ljude, ne želi čak ni da koristiš sopstvene rečenice i ne razume zašto ne želiš da imaš jedan čas od 8.30 do 12.00, a sledeći od 18.00 do 20.05.

Možda oni koji žele da vide samo jedno - DPMD (diplomu, posao, muža, decu) i to što je pre moguće, jer su oni sami, u "vreme kad je sve bilo drugačije" odugovlačili...i počeli da zarađuju tek sa 35. Na tebi je da ispravljaš njihove greške.

...

I onda napunite 22 godine i rečeno vam je da je do sad trebalo da diplomirate, šalu na stranu da ni oni najbolji ne mogu da završe studije za tačno četiri godine; i da je vreme da se sami snalazite.

Firma ide gore-dole, iz glavnog štaba vas poštuju, srpski šefovi ignorišu vaše ideje i trude se da umesto vas na globalni sastanak zaposlenih pošalju nekog drugog, naivnijeg i bez ikakve veze sa poslom...nekoga ko čak ne zna ni kako se tačno zove firma za koju radi.

Na svakom sledećem razgovoru za posao umirete od straha i odustajete, ne prolazite kod nekoga ko vas je odbio pre nego što vam je stigla potvrda o pročitanom mejlu, ili provodite pet dana pakla u sumnjivoj firmi koja se bavi kockanjem na Internetu i čije vlasnike će, godinu dana kasnije, uhapsiti.

A gde je to?

Ni prijateljima nije ništa bolje. Ona jedna što je završila fakultet ne može već godinama da nađe posao, prodavala je kredite po robnim kućama i odustala onda kad su joj ponudili da radi honorarno, uz "motivacije". Ona što je rodila je konobarica u nekom kafiću gde se najveći broj prometa ne kuca, a pre toga je radila u magacinu, u sred zime, tako da mesecima nije videla ni sunčevog zraka. Treća čuva decu, četvrta je morala da vodi dečka i drugove da iznude pare od šefa koji joj je dao otkaz, jer kod kuće ima bolesnu majku i ne može tek tako da zaboravi par hiljada Evra.

Šta se dešava sledeće? Premašili ste 26. godinu, te vas svi posmatraju kao da imate 62 godine. 26, 62...dođe ti isto. Nemate pravo na zdravstveno osiguranje, jer vam ni sekund radnog staža nije obračunat, istekli su vam popusti za mlade, ne možete da se prijavljujete na ove ili one konkurse, jer je svima jasno da već imate dovoljno iskustva i da ne možete tek tako da gutate trik pitanja, motivacione priče i sl.

Povrh svega, postali ste i clijna grupa kontrolora GSP-a, jer svi drugi imaju neki status, kakav god bio, i mogu da kupe onu pravu pretplatnu kartu. Oni prosto znaju kako miriše čovek iz blanko-generacije: umeju da vas nanjuše i da se nacere kad čuju kako ste jedno drugome rekli kako biste radije pojeli po čokoladu, nego platili kartu. Klošaru će progledati kroz prste, jer on, šatro, ne zna da čita i ne zna šta je to karta za prevoz. I šta sad? Pa...sad lepo sedi i gledaj kako druga deca jedu kolače.

Neko kaže "jadni studenti", neko kaže "jadni penzioneri", a ja kažem - "jadni MI".

Za utehu, vi ispadoste najuspešnija osoba u toj bandi otpisanih, jer ovi vaši pajtosi nisu osposobljeni ni za jedan posao izvan toga što su pokušali da studiraju ili nekako završili i shvatili da od toga 'leba nema; pa se bave slaboplaćenim poslovima koji oduzimaju mnogo vremena i energije.

I najsmešnije od svega je što tačno znate kako će na ovo odgreagovati mlađi, kako stariji, a kako vršnjaci; tj. kako izgleda udaranje glavom u drvo, kako rezigniranost, a kako stajanje ispred izbrisanih putokaza na raskršću označenom onim znakom koji ne bih da spominjem, ali ima kružić u sredini.

2 komentara na Blanko-generacija

  1. Jelena Milosevic kaže

    Toliko tema u jednoj celini, kako i koji komentar onda da ostavim?
    Iako mislim da generacije ne treba porediti i generalizovati, jer svaka ima svoj razvoj i uzroke zasto su takvi kakvi su, ipak se namece pitanje zasto ove nove generacije ne koriste mogucnosti koje su im pruzene i uglavnom bolje nego one koje su prethodne imale? Mogucnosti koje bi vi svojerucno zgrabili...mozgom koji sada imate ili istim mozgom koji ste tada imali?
    Ali, uvek ima jedno ali. Tvoja generacija i tu do generacije druge polovine 90-tih, ste ispustene generacije koje su rasle u procepu, pod uticajem starijih koji nisu umeli da se snadju u politickim previranjima, sopstvenim idealima i idejama kako jedan zivot treba da izgleda, koji su navikli da im je skoro sve srevirano na tacni i mogu da izvoljevaju sta ce i kako ce, koji su ipak imali ideale i ciji su ti isti ideali bili sruseni. Vise nisu videli jedan pravac, nego raksrsnicu sa i previse puteva koje uglavnom nisu ni sami znali da izaberu a kamoli da pomognu svojoj deci da izaberu sopstveni put. Neki su se drzali starog, a neki birali razlicite puteve i tako izgubili slogu jednosmernice koju su imali do tada.

    U svemu tome, generacije koje pominjes su morale da se snalaze kako su umele i znale u situaciji nemastine i oskudnih mogucnosti i opet pod uticajem uglavnom isfrustrirane generacije srusenih ideala. Fascinantno je da ste ipak izgradili svoje ideale i da ste se borili i da se jos uvek borite iako vam se ideali ruse. Novije generacije uglavnom nemaju ideale sem mozda samih sebe jer drugacijem uglavnim nisu ni ucene, imaju isuvise smernica koje mogu da izaberu ali uglavnom ne i podrsku i pomoc pri tome. Ono sto je najgore je to, da je sada na vama (kao i mojoj generaciji kraja 60/70tih) red i ödgovornost" davanja podrske i primera sadasnjim klincima. Da li i koliko snage imate za to?
    I jos nesto: NISTE jadni, nego ste JAKI! Kao sto je negde vec receno: Najgori deo toga biti jak, je u tome sto te niko ne pita da li si dobro.

    Jedan od retkih postova koji sam morala da procitam vise puta, da bih mogla da dam bilo kakav komentar! Nadam se da ce se i drugi zamisliti nad ovim i pogledati sta se krije ispod povrsine vaseg "buntovnistva" ! Svaka vam cast, 🙂

     
  2. MarijaStepanovic kaže

    Sta bih mogla reci? Da sam se prepoznala, da sam blanko generacija...da sam nekako uvek nastojala da verujem da sam zbog toga sto sam sazrela i formirana slobodno jaca od drugih, ali....pomalo postaje jasno da je taj vremenski/ideoloski/vrednosni procep u kom smo odrastali ucinio i to da smo izgubljeni, nedovoljno vidljivi, nedovoljno vazni (iako svoji i snazni), gotovo nepostojeci u drustvu kakvo je danas! Dakle, sjajan blog!

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.