Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Radni dan jednog web dizajnera

Budim se u cik zore, oblivena hladnim znojem, jer sam opet sanjala da na mene šišti neka trudna vidra, tražeći mi da joj preradim zidove jazbine, kako mi ne bi popila krv. Kao u knjizi Henrija Vilijamsona, razaznajem nešto što zvuči kao "Isss isss isss iiiiik-jang!".

Keruša, koja je do tad spavala ispod mojih kolena, prilazi i liže mi ušnu školjku. Tako dvaput. "Beži, Džudi, hoću još da spavam!" kažem. Ona silazi sa kauča, stoji pred vratima i maše repom. Okrenem se na drugu stranu i nastavljam da spavam. Minut kasnije, Džudi mi se ponovo pridružuje.

Dekster i pas

D-d-d-d-da! Sve kako ti želiš, kucili!

I onda je počeo zemljotres. Malo se rasanivši, shvatila sam da mi se noge i dalje tresu. Kakav je to lokalni zemljotres koji je strefio samo krevet u kome ležim?

Da vidimo šta kaže čika-Internet. Uzmam tablet s kojim sam zaspala. Napetost mišića? Previše sedim? More, man'te! Levu papuču na desnu nogu, psa na levu nogu i u nove radne pogrde...eeh, pobede!

Ni prvo, ni drugo. Pravo u baricu na parketu, pa glavondr u šifonjer. A, zato li je Džudika insistirala da ide napolje?

U kupatilu je, kao za inat, otvoreno prozorče, na minus ko-zna-koliko stepeni. Prigodnim fekalnim izrazom promrljanim kroz z-z-z-z-zube zahvaljujem ukućanima i praznim tubu na četkicu za zube. Prokletstvo, pa to je krema od kamilice, ONA GUZNA! Još nekoliko fekalnih izraza i srećna sam što nisam katolik, jer bih za ovo sigurno morala da provedem ostatak dana govoreći zdravomarije.

Sedam za kompjuter, uz doručak šampinjona...eeeeh, šampiona - pakovanje masnih turskih čokoladnih biskvita i mleko. Nije se još razdanilo, pekara se neće skoro otvoriti, bolje da radim.

Prva svraka na spišku obaveza za danas je popunjavanje prljave za oslić na duže staze - naume, nekoj farmi je potreban ispusni HTML i CSK sindža da poteruje šeme za CBS-ove. Maljem ovo i brinem mednu stavru sa piste! Ojha!

Odgovor, na moje veliko razočaranje, nikad neće stići. Sekretarica firme primetila je pristojno radno iskustvo i portfolio, ali je zaključila da Uva Tanacković rođena 1883. nije pravi izbor, jer nijedna stavka zakona o radu ne predviđa zapošljavanje metuzalema. Što da posle snode troškove sahrane, kad u ova teška vremena treba štedeti? A i kakvo je to ime Uva? Imamo toliko nezaposlenih mladih Srba, što bismo zapošljavali strance? Sledeći!

Primećujem da Skype blinka kao blesav. Stiglo mi je sedamnaest izbezumljenih poruka od klijenta, te dve od njegovog šefa. Jednu izmenu nisam odradila kako treba, iako su jasno naglasili da ono sranje izmestim tako da bude u ravni sa onim glupostima. Baš tako, od reči do reči. Sledećih pola sata provodim pokušavajući da shvatim šta su hteli, kako bi mogli to da vide kad se budu probudili. I ne uspevam u tome.

Dekster posle kafe

Kakav kofein, sine!

Posle treće injekcije kofeina primećujem greške u poslatom i prepravljam ga. Baš tad, SMTP server prestaje da radi. Ispravke prijave ne mogu biti poslate.

Posle petog Maxa shvatam koje to sranje treba da doteram. Odlično.

U sedam ujutru zvoni telefon. Lokalni klijent postavlja polujasno pitanje. Zbunjena što me bilo ko uopšte zove pre deset sati, a da pritom nije iz druge vremenske zone, promumlam kako doručkujem.

Dvadeset minuta kasnije stiže mi sledeća poruka:
"Nešto mnogo dugo doručkuješ!"

Padaju mi napamet reči kojima novinari Večernjih novosti kite tekstove u rubrici crna hronika: monstrum...neverica...lelek....

Gospodin traži da pomerim formular dva centimetra udesno. Ljubazno kažem da se u web dizajnu centimetri ne koriste. On ponavlja prethodno rečeno. I, šta ću? Uzimam lenjir, merim 2 cm na ekranu, nadajući se da su nam monitori makar slični. Nekim čudom uspevam da pogodim. To smo sredili.

U međuvremenu, javlja se Vanja da mi kaže dobro jutro, a ja se ne javljam, jer sam u tom trenutku držala lenjir na ekranu kompjutera i nisam videla ništa drugo sem svojih centimetara.

Posle onog pravog, zvaničnog doručka, šetanja psa i čavrljanja sa drugim kučkarima u parku, sedam da odigram partiju igrice, vidim šta radi Internet zaje-d/b-nica i popijem jedan Max.

Izvikani lokalni monopolista iz moje struke tad tvitne nešto što mi zapada za oko. A kako i ne bi?

"Priča mi klijent kakve je muke proživeo sa prethodnim web dizajnerom. Strašno!"

Pomislim na lekare i njihovu zakletvu. Pitam ga može li da štiti kolegu umesto da ga tako kudi. Ne odgovara. Gde će on, najveći, da odgovara nekome ko ne razume biznis i trudi se da sajtovi na nešto i liče. Ispričam to mami. Ona će, ljutito,kako on ume da se snađe, jer je iz malog grada. Treba i ja da naučim da se snalazim, kaže ona.

Dekster i epruveta

U svakom trenutku moram da vam ponudim rešenje, kažete?

Javlja se onaj što je hteo da ispravim ono sranje. Veselo mu odgovaram da je sve sređeno, na šta on odbrusi kako to nije bilo to. Naime, nije mislio na sranje u levoj kolumni, već na sranje u desnoj kolumni. Kakav sam ja to iskusni profesionalac ako ne umem da razlikujem dva različita sranja? Pomislim da bi možda bilo krajnje vreme da mu kažem kako mu je engleski gotovo nerazumljiv, no odustajem. Umesto toga krećem sve ispočetka, a u glavi mi odzvanja naslov popularne serije od pre nekih dvadesetpet godina: Idi tamo - ne znam kamo, donesi to - ne zna se što.

Pošto sam ovo završila, saznajem da treba da ubacim i neku sliku. Šef je pretpostavljenom poručio da mi kaže da kad nema slike ona ne bude prikazana. Ma, je l', boga ti? A kako bi bila prikazana, kad je nema?

Ručam. U međuvremenu, javlja se Vanja da mi kaže kako je gotovo sigurna da je papagaj pustio gas i zabrinuta je, jer ne odgovaram.

Posle ručka zovem drugaricu kako bismo se dogovorile da je posetim sledećeg dana. Ne javlja se. Poslaću joj instant poruku. Naslepo otvaram Skype, u nadi da onaj od malopre neće znati da sam opet tu. Pošto pomenuta drugarica često zaboravlja da kupi neke osnovne stvari, jer je mnogo zauzeta oko svog bolešljivog deteta, reših da joj ponudim i uslugu.

"Ej, ćao, reci mi da li mali još uvek povraća, navratila bih sutra poslepodne, pa da ne dolazim ako vama nije dobro. Da li ti treba nešto za kuću? Da ti kupim toalet-papir, salvete, neki sok?"

Osoba sa druge strane kači iskidah-se-od-smeha smajlije. Ne razumem o čemu se radi.

"Šta se smeješ, pa prošli put nisi imala toalet-papir!"

Jao, živote. Pa ovo nije ona, ovo je dečko koji mi je svojevremeno obećao da ćemo raditi zajedno na nekim porukama. Nismo se čuli u vezi s tim par sedmica i ja sad njemu tu buncam o toalet papiru. Dobro da mu nisam spomenula uloške! Još jedan Max, ali brzo. Br-zo!

U međuvremenu, javlja se Vanja da mi preporuči zanimljivu predstavnicu nouvelle chanson žanra, a ja ne znam za to, jer sam pootvarala toliko tabova da taj ni ne vidim.

Dekster u haosu

Ovde se više ne zna ko je ko!

U šest sati uveče stiže poruka od dugogodišnjih klijenata u Kaliforniji:

"Sajt nam se nam se dopada, bravo! Imamo par sitnih zamerki, što ćeš sigurno moći da središ. Gracias! "

Laknulo mi je, tu neće biti mnogo izmena.

Desetak minuta kasnije, odštampani spisak gorepmenutih sitnih zamerki poredim sa nenačetom rolnom guzobrisa. Iste su dužine, samo što drugi lepo miriše. I pola tih izmena učiniće sajt glupavim, izgledaće kao da su ga pravile dve bakice na selu, pod svećom, koristeći preslicu. No, dobro. To je sajt za posebnu osobu, ima da bude poseban...šta god značilo.

Oduži se to na jedan sat, na dva sata. U poslednjem trenutku se setim da imam kartu za koncert. Navrat-nanos se oblačim, grabim fotoaparat, Max ubacujem u kapu, preko kape stavljam šal i sve to guram u tašnu, pa u klub gde se koncert održava.

Negde na pola nastupa, zvoni telefon. Prepoznajem broj gospodina što hoće centimetre, a ne piksele.

Pomislim: "E, neću ti se javiti baš sad, ni mrtva. Imam i ja dušu, bratac!"

I ne javljam mu se. U međuvremenu, javlja se Vanja da mi poželi lep provod. Ne vidim tu poruku, ali kao da sam je videla, jer uživam u koncertu, snimam, tvitnem ponešto, srećna što ova štenara ima odličan wi-fi. Onda se prevarim, pa okačim jednu fotku i na Facebook. Par lajkova kasnije...

...javlja se drug na čijem sajtu je odjednom, baš tad, nešto prestalo da radi, iz čista mira. Iako blag momak, tog dana ustao je na levu nogu, pa sam ispala kap koja je prepunila čašu, iako nisam ništa dotakla. Super. Sad ispade da sam kriva što sam ovde. Bez panike, bez panike, uzmi pola bendže, bez panike, naruči kiselu vodu, bez panike, nisi ti kriva, bez panike.

Stižem kući, bacam odeću u čiju se svaku nit uvukao smrad cigareta od kojih me je strefio i napad alergije, tiho proklinjem nepostojanje adekvatne zabrane pušenja u lokalu; a onda dolazi trenutak koji volim: prebacivanje fajlova na kompjuter, obrada fotografija i kačenje snimaka na YouTube.

Deksterova lista

(Ne)moguće misije...

No, neki đavo me tera da otvorim mejl.

"Iva, gde si, pomozi mi...zašto dve stranice ne mogu da se zovu isto?"

"Iva, ako Dž. napiše tekst i reši da izmeni neke stvari, kako da znam ko ga je izmenio, tj. kako da znam da je to bio on, a ne ti, ili pak ja?"

"Iva, poslao sam ti one izmenjene fotografije, ali ne i paletu boja. Ne znam gde je."

Uz poslednji mejl priključena je paleta. Stari dobri umetnički direktor iz Kalifornije ne zna više šta radi, a tek je pet popodne po njihovom vremenu. No, ništa, uradiću i to, onda ću pogledati sve Vanjine poruke i linkove koje sam propustila, možda ću složiti jednu pizzu na brzaka; a spavaću kad budem spavala. Posle 22 sata na nogama, to će verovatno značiti buđenje za ručak, propuštanje događaja za blogere i novinare u jedanaest sati (a šteta, bilo bi zakuske) i smišljanje izvinjenja za petog klijenta, koga sam usred svega ovoga zaboravila. Sreća u nesreći je što me šesti izbegava, jer još nije skupio pare za akontaciju. Sedmog ni da ne spominjem, ne javlja se već par meseci, valjda je u južnoj Australiji velika vrućina.

Gro ovih stvari se stvarno desilo - tokom poslednje 2-3 godine. Ostatak je izmišljen, tj. nikad se nije sve ovo desilo u jednom danu. Jedan tuđi web sajt i jedan moj su probili rok dok sam ga pisala; ali poslužili su za inspiraciju - prema tome, sve mi je oprošteno. I hvala Katarini na par rečenica koje su oblikovale poentu ovog teksta, bio on smešan ili ne.

4 komentara na Radni dan jednog web dizajnera

  1. Vanja kaže

    Pakleno, znam, ali sam se ismijala ispred kompa kao luda.

     
  2. Milan kaže

    Hahahahahahahahaha. A sa ovim za centimetre sam se i ja suočio... Eh, jadna ti...

     
  3. MarijaStepanovic kaže

    Sjajan blog, prvi tvoj koji citam....iako tebi ne bi bas do smeha, ja se prevrnuh....sad mi je lakse da prodjem kroz svoj radni dan 😉

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.