Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Auto čoveka kojeg više nema

Decembar 1998. godine. Kućica u cveću koju je deda-Nikola sagradio u znoju lica svog je prodata, jer je plac na Topčiderskom brdu tad bio trenutni hir nekog preduzetnika. Prvo što je tata rekao bilo je: "Kupiću auto!"

Naš Zelenko tad je imao "samo" 10 godina, prokišnjavao je, a malo nam je falilo da par meseci ranije, kišne noći po povratku sa seminara u Budimpešti, nadrljamo baš kod crne tačke u Bačkom Gradištu. To je bilo poput scene iz nekog noir filma: s jedne strane crne tačke stiže neosvetljeni kombajn, sa druge mi i biciklista. Nekako se mimoilazimo, biciklista uleće u jendek i udara, pogađate, baš u neugodni saobraćajni znak. Nije mu bilo ništa, ali ovo nas je ozbiljno navelo na razmišljanje.

Danima je tata listao sve primerke "Vrelih guma", "Auto-moto novosti" i "Autosporta", zaokruživao modele automobila za koje je bio voljan da da pare, raspitivao se o njihovim karakteristikama. Što ih je više gledao, to nam se naš Zelenko činio neugledniji, zarđaliji i neudobniji, bez obzira na to što se činilo da bi se neki njegovi delovi mogli zameniti i onima iz radio-prijemnika, što sa modernijim automobilima sigurno nije bio slučaj.

Naravno, prvi izbor mu je bio četvrti po redu Renault i prvi koji nije "Četvorka". No, tu nikako nismo mogli da se složimo. Kangoo? Mama kaže da je odvratan. Twingo? Tata kaže da je smešan. Clio? Neće da ga isporuče, morali bismo da čekamo, priča se o nekom bombardovanju. Meni se sva tri sviđaju, ali ko mene sluša? Ja sam dete.

Onda...Peugeot 206? Nečija zaova je rekla da proklizava, a i nešto je mnogo popularan. Daewoo Matiz ili Hyundai Atos? Ko kupuje te istočnjačke kade sa farovima?

I tad se tata seti - celog života želeo je Ford. Dobro, idemo u Fordovu radnju, tada to beše preko puta "Franša". Uđemo, gledamo prvo tatin dugo priželjkivani Escort, samo da bismo saznali da se više neće proizvoditi, jer za par meseci stiže auto godine, Focus. Onda nam za oko zapadne neki beli Mondeo. Malo je skuplji, a i izgleda kao vozilo iz koga će mafijaš da pokupi prostitutku; kao par belih kamašni, samo što nisu za noge. Kao auto za Baju Patka. To i kažem, Bugarin koji nam je prišao se samo nasmeja i pita me da li volim časopise o automobilima.

"Kako da ih ne volim?" pomislih. Znam celu sezonu Formule 1 napamet, pratim vesti o smanjenju štetnih emisija, obožavam većinu autića iz klase city car i potajno sam zaljubljena u ....oh, eno ga tamo! Njegovo veličanstvo, slatki mali Ford Ka!

"M-m-m-mogu li da sednem u njega? Molim vas. Neću još tri godine polagati vozački, ali obožavam ga."

Bugarin me vodi do kola, u međuvremenu nam svima troma objasnivši da je vlasnik firme. Onda dodaje i kako je taj Ford Ka sam dovezao iz Sofije, pošto je bio izložen na nekoliko sajmova automobila po Evropi tokom godine. Ne samo što već sad ima bogatu istoriju, on je i pojačan, ima 90 konjskih snaga umesto uobičajenih 60....i tu zastaje.

Osećam da će mi reći ko zna šta, maltene da je auto bio u nekom akcionom filmu.

"I Ksenija Pajčin se juče slikala s njim, na i u njemu! Biće u sledećem broju 'Auto-moto novosti', fine su slike!"

Sedmog decembra, tata je uparadirao u našu ulicu sa novim kolima. Nalepnice sa njega nije hteo da skida, "da ga ne bi ukrali ako misle da je to auto neke firme". Sačekali smo da se mama vrati sa posla, na brzaka smo progutali neki čorbuljak i vozili se tadašnjim poluautoputem do skretanja za Inđiju i nazad. I kad sam zaspala te večeri, osećala sam onaj "miris novog automobila", koji je tako teško opisati, a svi ga vole.

I kupili smo te Auto-moto novosti. Ksenija lepa, mlada, tek prešla 20 godina...i naš automobil. Nosila sam ih u školu, jer me je par drugara pitala da li je to istina da su nam prodali trenutno jedini Ford Ka u gradu, da li mogu da ga vide, da li je stvarno tako smešan i bla bla.

Jednom, kad me je tata pokupio da idemo negde, par sedmica pre NATO bombardovanja, zaboravila sam sunđer, a bila sam redar. Vratila sam se po njega, i pre nego što sam sišla niz ona tri stepenika na ulazu u zgradu gimnazije, zaustavio me je jedan momak.

Pitao je da li imam dečka i da li je ono moj otac u lepom, novom malom automobilu...?!

Da. Toliko smo bili jadni, u centru Beograda, na samom zalasku XX veka, da je i Ford Ka bio svetsko čudo. Tata me je pitao zbog čega sam tako zaprepaščena. Kad sam mu prepričala šta se desilo, podsetio me je na selo u Slovačkoj osam godina ranije i gomilu dece u poderanim kaputima koja su zagledala našeg Zelenka i pitala smeju li da ga dodirnu.

A onda su nas bombardovali. I posle sedam dana sklonili smo se u Adu, onu u Bačkoj. U povratku nas je nešto nišanilo, ali nije smelo da nas dohvati, jer nismo bili ispod četrdesetčetvrte paralele. No, mora da je bilo uživanje zamišljati troje uplašenih ljudi u malom, oblom sivkastom automobilu kako se štrecaju, prelazeći jedini čitav most između Bačke i drugih dvaju srca junačkih, videvši crveni svetlosni snop na meraču pređenih kilometara.

Jeste vala. Mnogo smešno.

...

Početak 2010. godine. Vest o ubistvu i samoubistvu. Moj tata se uznemirio, kao da mu je Pajčinova bila najrođeniji rod, samo zato što se jednom davno slikala sa našim automobilom. Ona je otišla prerano, od tuđe ruke; a on svojom krivicom, pola godine kasnije. Polovinom 2011. umro je i kreator revolucionarnog dizajna Forda Ka, Claude Lobo, od iste stvari kao i moj otac.

A naša Fordaljka, Kaka, kako smo ga već sve od milošte nazivali, čamila je prljava na nezoniranom mestu, jer nisam mogla da je registrujem do završetka ostavinske rasprave; pod slojevima prašine i sa ulubljenim krovom - nekome je smetalo što je tu. Bakica sa drugog sprata obližnje zgrade večito ga je zasipala mrvicama hleba, jer u svojoj starosti i slabovidosti nije znala da golubovi od toga nemaju ništa.

...

Nervozno držim kopije dokumenata koje nosim u Parking servis. U drugoj ruci mi je saobraćajna dozvola za Ford Ka, koji za neki dan puni četrnaest godina. Zvanično ima koji mesec više. Dobro su me iskritikovali i izgnjavili kad sam prebacivala vlasništvo i registrovala ga; radnik u onoj auto-perionici ispod pruge na Novom Beogradu kaže da tako prljav motor nije video u životu. No, tako je moralo da bude.

On je sad moj i spreman za avanture, čim budem položila vozački: za odbacivanje drugarica kući kako bi mogle duže da ostanu u poseti, za voženje mame do tržnog centra na kinesku klopu, za duga popodneva sa Džudi na Adi, za banatska polja uljane repice u martu gde želim da fotografšem neku od svojih drugarica, za put do Maribora, Zagreba, Budimpešte ili Beča, spuštanje do Trsta onim zavojitim putem, ignorisanje svih mogućih prokletih rasprodaja i šetnju putevima Jamesa Joycea....možda je čak spreman i za Veneciju.

8 komentara na Auto čoveka kojeg više nema

  1. Cyber Bosanka kaže

    Prelijepa priča... Želim ti da te dugo služi 🙂 A uvijek mi je bio jako simpatičan autić.

     
  2. Vojislav kaže

    Fantastican tekst. Moja supruga obozava taj model. Neka se dugo druzite, vozite kroz vreme i stvarate uspomene. 🙂

     
  3. Džoni kaže

    Ima ga i moj komšija ka, žaba mala, ali je simpatičan (mada ne bih menjao 206 za njega, jer sam, jelte, u Pug zaljubljen) 😀 Inače, lepo ispričana pričica... A pazi JK u ćošku, da ti se ogadi gledanje u kalendar.

     
  4. Đorđe Sugaris kaže

    Sjajan i veoma emotivan tekst! U sreći da ga voziš i dugo da ga čuvaš!

     
  5. Marija Stepanovic kaže

    Predivna pricha. Napred u avanture 🙂

     
  6. škrabalica kaže

    ajd brzo taj vozački pa u sve te avanture <3

     
  7. zelenavrata kaže

    Kao obično napisano, kao ništa... a unutra lavina ljubavi!

     
  8. Zverchica kaže

    Predivno Iva! Ne mogu da verujem daimaš još uvek ovu naslovnicu!? 🙂 Nadam se da ćeš mene da fotografišeš u tim poljima 😉

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.