Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Mamina i bakina Jugoslavija

Mirjana je došla na svet mesec dana pošto su bombe počele da padaju na Beograd, a njen otac , poručnik Ljubiša Jevremović otišao da se bori za kralja i otadžbinu, posle čega mu se ubrzo izgubio trag. Na njega je nasledila zeleno oko, na majku plavo; i pogledala okupirani Beograd očima poput onih u polarne lisice.

Nemojte joj reći da znate koliko joj je godina! Nipošto. Dama se nikad ne pita za godine! Uostalom, ona je prestala da ih broji kad se zaposlila, a ličnu kartu je godinama krila od svoje kćeri, dok se ova sa njenom tašnom nije zaključala u kupatilo. Umesto da bude šokirana saznanjem koliko je njena mama "matora", oduševljeno je zaključlila da se rodila iste godine kad je počeo veliki rat u kome je nastala naša zemlja, onakva kakvu ju je znala i kakve će se, godinama kasnije, tužno sećati.

Baka sa mamom

Julijana i Mirjana, 1941.

Dakle, Mirjana se rodila jednog neobično hladnog majskog dana. Njena mati Julijana, službenica, izbegla je smrt na volšeban način - šestog aprila je trebalo da ide na pijacu, ali je imala neki čudan predosećaj i ostala je kod kuće, na svom mirnom Voždovcu. Možda ju je spaslo nešto iskonsko, neko treće oko svojstveno samo trudnim ženama, nešto što ih tera da se grčevito bore za potomstvo i opstanak.

Sa trećeg sprata zgrade koja i dan-danas postoji u ulici koja je dvaput menjala ime i danas se ponovo zove Borisavljevićeva, Julijana je mogla samo da posmatra kako Beograd kakav je znala - nestaje. Onaj divan grad iz njene i Ljubišine mladosti, sa igranki priređivanih za oficire vojske KSHS i devojačkih zabava sa sestrom od tetke Olgom čiji su je roditelji usvojili posle majčine smrti, pretvarao se u gomilu dima i šuta. Nadletali su ga nemački avioni i rušili sve pred sobom. Duga koju je videla kad se, kao devojčica, doselila iz Temišvara sad je bila vatreni krug, mnogo veći, bolniji i užareniji. Taj krug kao da je i nju pekao.

I kako će ona odgajati dete u celoj toj gunguli? Porođaj je bio jednostavan, lekar je zakjučio da je Julijana poput zečice i da bi mogla verovatno da rađa još mnogo, mnogo puta.

Početkom juna, stiglo je obaveštenje da je Ljubiša nemački ratni zarobljenik. Hemijskom olovkom štiklirano je da nije povređen i da se dobro oseća; sve to na nemačkom i francuskom jeziku. Njemu je dopušteno samo da se potpiše.

Obaveštenje da je Ljubiša nemački ratni zarobljenik, jun 1941.

Malo kasnije, stiglo je i uputstvo za slanje paketa ratnim zarobljenicima, te i prvo pismo pisano Ljubišinom rukom na - nemačkom jeziku! Pitao je kako je beba, da li je dečko ili devojčica, da li je popunjena kao tatica ili mršava kao mamica i raspitivao se za svoju porodicu u Petrovcu, kao i za pokućstvo i stan u Beogradu. Dodao je da želi nešto slanine, meda, cigareta i šećera, ako se do njih uopšte i moglo doći.

Uputstvo za slanje paketa ratnim zarobljenicima

Sledeće tri godine proveo je u logoru u Osnabrücku. Svake sedmice stizala su pisma. Koverta je istovremeno bila i papir za pisanje, a paketi su se smeli slati samo sa posebnim formularima. U zavisnosti od - valjda - raspoloženja uprave logora, pisma su nekad stizala na nemačkom, a nekad na srpskom jeziku. U svim slučajevima bila bi napisana latinicom, veoma zbijenim slovima, a potpis je uvek bio ćiriličan. Hvalio se da uči engleski jezik i da može da igra šah sa svojim prijateljima iz vojske, a na smrt bi se prepao ako njegova Julijana ne bi odgovarala dovoljno često. Brinuo se za naprsline na zgradi, te za snabdevanje ogrevom. Cigarete mu izgleda isprva nisu stizale, jer je svaki put ponovo pitao za njih.

Mirjanino najstarije sećanje bilo je bežanje u podrum. Sećala se i odlaska na Bežaniju, pa u selo Žabare iza Žagubice, gde je dobila takvu anginu da se zamalo ugušila i umrla. Posle je plakala i urlala na svako mukanje krave, misleći da ponovo čuje sirene, one od kojih su mama i ona pobegle, one koje su najavljivale strašnu buku i detonacije.

Drugo dominantno sećanje bile su fotografije koje je razmenjivala sa ocem. Mama joj je čitala da će se uskoro videti, da se pita da li je za to spremna i da li zna da će je pozdraviti na engleskom jeziku? Nekako je uspevao da joj doturi i sačuvanu čokoladu iz amerikanskih paketa. Žalio se na prijatelja koji je svakog jutra plakao kao dete i pričao samo o svojoj supruzi, toliko da je smetao svima ostalima. Molio je da mu se ne šalje više ništa sem cigareta, aleve paprike i rublja, jer je znao da u okupiranoj Jugoslaviji ponestaje zaliha.

A onda je Jugoslavija oslobođena.

...

Negde krajem 1944. godine, malo posle oslobođenja kad je nastao haos i kad su i Ljubišina pisma prestala da stižu, iz kraljevine Rumunije i grada temišvara oglasila Julijanina sestra Milena, udata za eškenazi Jevreja koji je prešao u pravoslavlje. Predložila je da malo primi Mirjanu kod sebe, jer se u Rumuniji pod kraljem bolje živelo.

Rečeno-učinjeno. Kočijom do čitave železničke stanice izvan grada, onda vozom do Vršca, gde je plavokoso i uplakano dete predato svojoj tetki. Nije znala gde joj je mamica. Nije znala šta joj se dešava. Cele noći je sedela na svom koferu u lepoj trpezariji porodične kuće svojih dobročinitelja i nije htela da ga napusti. Maksimilijan "Miši" Roz je strpljivo čekao sa njom. I dočekao.

Posle nekog vremena, shvatila je da žena koja ju je primila malo liči na mamu, a da dobri čika, koji je radio kao zubar, čini sve kako bi joj rano detinjstvo makar na kratko odlutalo iz predvorja pakla i razrušene Srbije u nekakav Empirej. Upisana je u vrtić kod časnih sestara, gde je naučila nemački, te nešto rumunskog i mađarskog. Mnogo kasnije saznala je da su Miši i Milena hteli da je usvoje, jer Milena nije mogla da ima decu.

Kad se Mirjana vratila u Beograd, nije mogla da ga prepozna. Zar nije bio srušen i okićen svastikama, koje samo što nisu poskidali? Ovo mora da je neki drugi grad. Svugde gradilišta, svugde petokrake. No, nije više mogla da prepozna sopstvenu majku. Nije znala koja je ta žena Još čudnije joj je bilo što su je, u stanu sad podeljenom na dve celine i pregrađenim trokrilnim ogledalom i ormarima, dočekale još tri osobe - Mario, Katica i njihova beba, Gordana.

Mario je, par godina ranije, bio raspoređen u stan kod, kako su podrugljivo govorili u Partiji, gospođe oficirike. On i njegova supruga, iz sela kod Rijeke, učesnici NOB-a, u Beograd su stigli sa jednim koferom i partizanskim spomenicama. Nasmejani i raspevani, kao da nisu osećali sivilo posleratnog vremena; pa su namučenoj Julijani dane bez kćeri učinili koliko-toliko kraćim.

Devojčici nije bilo jasno kako je mogla da, iz prostrane kuće, gde je imala svoj romobil, mnogo haljina i kolača, da stigne ovde, gde su ona i majka imale samo jednu prostoriju koja je stvarno bila njihova. No, shvativši da su Mario i Katica prijatni ljudi, te da se može igrati sa Gordanom i kasnije pristiglim Damirom, gotovo da je zaboravila onaj drugi svet. Pošla je u školu i, u svom odelenju kod učiteljice Vladojle Počuče, pronašla drugove i drugarice.

Nasuprot njoj, Julijana je delovala kao da svu tugu ovog sveta nosi na sopstvenim plećima. Morala je da se zvanično razvede kako bi dobila posao, no ni tad nisu prestali da je podrugljivo nazivaju "generalicom", a njeno dete "Švabicom".

Julijana, tridesetak godina

Ljubiša se, neobično uzdržan, iznenada javio sa Novog Zelanda, da bi ubrzo, od zajedničke prijateljice, Julijana saznala da je oženjen nemačkom barskom pevačicom i da sa njom ima bebu, sina. Govorio je da će joj sve objasniti i da želi da se vrati u Srbiju čim to dete malo poodraste. Naslućivala je da je ovako izbegao likvidaciju ratnih zarobljenika, koliko god to bilo bizarno. Zbog prethodnog braka i porodične istorije, nekoliko puta su je zvali u Oznu, jednom ju je drugarica koleginica prijavila jer je "bila isuviše čista, svaki dan je mirisala na čisto, što je bilo sumnjivo". Ništa nije pomagalo ni to što je jedna Ljubišina mlada rođaka stigla u zatvor, kao rusofil, ni što je muževljeva porodica bila tako bogata u vremena koja su se odjednom činila kao san iz koga je probuđena hladnim tušem. Mnogobrojni udvarači koji su čuli da je slobodna i govorili da je najlepša žena na Voždovcu, kao da ih nije primećivala. Pušila je cigaretu za cigaretom i naučila da spava samo po četiri sata svake noći.

Zašto? Mirjana nije bila baš ješna. Nije znala da njena majka odvaja od svojih usta kako bi ona lepo jela. Stigne kući, u školskoj keceljici i sa ključem oko vrata, pronađe sendvič, pa ga baci na krov straćare preko puta, šniclu ostavi komšijskoj mački koja se baš tog popodneva ne pojavi, a kuvano jelo prospe kroz prozor, ne znajući da će je žena iz stana ispod odati. Ko je ne bi odao ako mu boranije, pasulji i kupusi svaki dan cure niz prozorska stakla? Jedino što je jogunasta devojčica jela bile su bombone 505 sa crtom, proždirala bi po jednu metalnu kutiju dnevno. I tu je Julijana našla rešenje: budila se u četiri i kuvala ručak, da bi dva sata kasnije budila Mirjanu i davala joj da jede - tu, pred njom, da bi bila sigurna da je pojela. Ako nije htela ni da zine, majka bi naspram nje stavila Ljubišin portret i govorila da je tata gleda.

Tata ju je gledao kad ne jede, bubašvabe napravljene od konca su je upozoravale da pokupi svoje stvari sa zemlje, a ilustracija đavola iznad utičnice da je struja opasna. Opasan nije bio minderluk u kuhinji, gde bi se često igrala dok je mama vikendom spremala kuću. Opasna nije bila jedna jedina lutka od kaučuka, sa plavom kosom i kecelojom boje burgundca koju je tata poslao sa drugog kraja sveta. Opasno nije bilo dvorište, mada su sve majke u kraju strepele zbog priča o napasnicima koji su male devojčice odvodili u podrume da ih siluju. Opasna nisu bila leta provedena kod tetke u sada već crvenom Temišvaru i bake u Petrovcu na Mlavi. Opasne nisu bile fudbalske utakmice, na koje ju je majka vodila da gleda svog ljubimca, Rajka Mitića i da zajedno navijaju za Crvenu zvezdu.

Kad nije bila u školi, Mirjana je čuvala Gordanu i Damira. Dok je obnova, nema odmora, govorilo se - pa je Julijana radila do deset sati uveče, Mario nešto kraće, dok je Katica - uživajući privilegije oficirske žene - odlazila u oficirski klub, pa kod ove ili one prijateljice. Prepušteni sami sebi, deca su oformila živahni trio koji je troma odraslima zadavao velike muke. Jednom je Damir ukrao Julijanin karmin, zavukao se ispod kreveta i izašao našminkan kao klovn. Jednom su, sa nekom drugom decom, doneli gomilu kučića u stan, okupali ih i uvili u čiste, skupe peškire. Kad god bi Julijana, koja je radila u barakama "Partizanskog puta" u blizini, čula vatrogasna kola, uzimala bi tobožnju cigaret-pauzu i trčala kući, u strahu da deca nisu nešto zapalila i da ne gori baš njena zgrada, baš njen zajednički stan. No, zaticala bi samo nered i troje mališana koji su pokušavali da ga sakriju.

Nespretna Katica je nekad kuvala u sobičku od koga je sebi napravila kuhinju, a nekad u Julijaninoj kuhinji. Desilo se da razbilje po čitav starinski servis kad bi se saplela o hranu koja je sama prosula. Skoro svako jelo bi joj zagorelo, nekad i po tri puta. Julijana je par puta, u poverenju, pitala Marija kako može to da jede, a on bi rekao da se toliko navikao na sve što njegova Katica pripremi, da su mu to najmilija jela na svetu...

...

Taman kad su se svi navikli na svoju čudnu svakodnevicu, život se promenio.

Julijana je prešla u "Jugobanku", na mnogo bolje radno mesto.

Mirjanu je jedan dečko poljubio na putu između škole i kuće, pa ga je tužila razrednom starešini.

Mario je dobio mesto predsednika opštine u rodnoj Rijeci, te su koferi njegove porodice opet spakovani, a prebivalište promenjeno.

Malo kasnije, Julijanu i Mirjanu su prebacili u manji stan, na obodu nadvožnjaka između Hadžipopovca i Slavujevog Venca. Počeo je da ih posećuje jedan od Julijaninih šefova, Nišlija i strastveni pecaroš, koji se sedam puta rastajao sa svojom suprugom, sve dok mu ona nije bacila živu sodu u lice. Kad se oporavio, dobio je razvod braka, oženio se Julijanom i oba stana zamenio za jedan, veći, blizu Botaničke bašte. Pošto je umeo da se snađe i za sebe dobije najbolje, stan je nekad pripadao vlasniku sada nacionalizovane zgrade, te je drvenarija bila braon, zidovi gipsani, a plafoni kao u najlepšim "saloncima", sa koncentričnim krugovima na mestima za svetiljke. U kuhinji je bilo dovoljno mesta i za minderluk, i za bubnjaru, a uskoro su kupili i pravu pravcijatu sudoperu.

Kad su se uselili, na zgradi su još stajale skele, jer su dograđena dva sprata i stanovi u međuspratima. Sad je bila više šira nego duža i nepravilnog oblika...ali, ako je preživela bombardovanje, jer je Sava iz nekadašnjeg potkrovlja svaku bombu koja bi pala na krov uhvatio lopatom i bacio na napuštenu traćaru preko puta, nema šta neće preživeti.

Mirjana je imala šesnaest godina kada je iz poštanskog sandučeta izvukla telegram sa stranom markicom. To je bio dan kad je saznala da oca više nema, a te godine je trebalo da se vrati, kako joj je obećavao u brojnim pismima koja su razmenjivali, jer je dete iz drugog braka odraslo, a atraktivna pevačica bila sve samo ne verna.

Ljubiša je bio mrtav. Sudbina je htela da njegova kći prva to sazna.

Pronašli su ga obešenog. Navodno se ubio. Kasnije je veštak opovrgao to i zaključio da je ubijen. Krivci nikad nisu pronađeni. Sedevši u svojoj oskudno nameštenoj sobi u kojoj je do skora stvarao proslavljeni crtač stripova Đorđe Lobačev, nemo je zurila u taj komad papira. Nikad nije videla svog oca. Nikad ga neće ni videti. Ovaj čovek za koga se Julijana udala nije njen otac, koliko god obećavao putovanja na more i krstarenja Dunavom. Urna je dva meseca kasnije stigla u Srbiju i sahranjena je u Petrovcu. Od Savete se dugo krilo da je, posle muža, izgubila i jedinog sina. Ostala je sama, sa starijom kćerkom koja je svakim danom bila sve bolesnija, dok se mlađa iselila u Švajcarsku.

Mirjana kao tinejdžerka

Mirjanini pogled na svet su se zauvek promenili. Ni odličan uspeh u školi, ni sastavi ocenjivani šesticama umesto peticama, ni poznati fudbaler koji ju je pratio, kao omađijan, od Pete beogradske gimnazije pa do kuće, zbog koga su deca za njom vikala "Šekiii, Šekiii!", ni velika želja da upiše svetsku književnost ili arhitekturu, nisu mogli da joj nadoknade ono čega više nije bilo.

Julijana je, nasuprot njoj, već pogrbljena od rada i na putu ka pedesetim godinama, utehu nalazila u hrani i društvenim igrama sa mužem. Morala je da pobeđuje, pa makar on cepao karte i bacao šahovske figure kroz prozor, dok se ona cerekala i podrugljivo ga posmatrala neboplavim očima.

U međuvremenu, ruske trupe su se povukle iz Rumunije, na vlast je došao Nicolae Ceauşescu i Miši i Milena su morali da napuste zemlju, jer su njemu ukinuli privatnu praksu i uzeli imovinu. Sa jednim koferom, uspavavši sve svoje mačke, uputili su se u novostvorenu državu Izrael, u Haifu, kod Mišijeve rodbine. Desetak godina, dok se iz Haife, ponovo sa koferom, nisu prebacili u zapadni Berlin, samo su se dopisivali sa porodicom u Srbiji. I nije im bilo tako loše - Miši je povratio svoj posao, Milena je šila za Diora.

Da li zbog toga što je Julijanina Olga bila hemičar, da li zbog same neisplativosti umetnosti i popularnosti industrije u FNRJ, Mirjana je sprečena da upiše fakultet koji je želela. Biće organski tehnolog, kažu. Leto 1960. počelo je sa prizvukom razočaranja i nemoći da se rašire sopstvena krila, a završilo se susretom sa sudbinom koja će je pratiti sledećih pedeset godina.

No, to je već neka druga priča, za neki drugi dan. Srećan vam Dan Republike!

8 komentara na Mamina i bakina Jugoslavija

  1. zelenavrata kaže

    Hvala ti na ovom toplom sećanju!

     
  2. veshtichanstvena kaže

    U tako kratkoj prici, rekla si toliko mnogo. Divno pises, uzivala sam....

     
  3. Vesna Nešić kaže

    Tekst mi se veoma sviđa i oni koji nisu živeli u to vreme mogu osetiti duh tog vremena kroz priču tvoje porodice.

    Moji su isto zatekli na dan bomardovanja 41god na Voždovcu. Sva sreća jer je kuća u Katanićevoj gde su živeli bila sravnjena sa zemljom a dreuga 43 uz pomoć 'saveznika'.

    Svi su imali peripetije posle oslobođenja a rođeni beograđani cenim ponajviše, to znam i to sam osetila kroz život. Veliki je hendikep kad su ti roditelji ovde rođeni a babe i dede stigle u Beograd kao bebe.

    Zapisivala sam razne priče i sudbine moje porodice. Bilo je tu priča da se snimi film o tome. Sve je otišlo u tri lepe kad mi je crko prvi komp. Ništa se skoro sa njega nije moglo spasti. Sad deci i unuku sve pričam i objašnjavam, nek pamte i prenose dalje. Žao mi je što mnoge stvari o porodici znam samo površno. Sad više nemam koga da pitam, jednostavno sad smo suprug i ja najstariji.

    Divno pišeš, imaš mnogo duha i velika bi šteta bila da prestaneš!

     
  4. StaŠa kaže

    Čekala sam subotu da na miru pročitam. Ustala rano, skuvala kavu, otpila gutljaj i počela. Nisam u međuvremenu niti jednom srknula, zaboravila!
    Jako lepo i interesantno i pametno i s dušom.
    A scena kad naposletku Julijana pobeđuje supruga u šahu i gleda ga nebesko plavim očima... I cereka se. Ouh.

    Bravo Iva!

     
  5. Piskaralo kaže

    Mislim draga Iva, da je vreme za jedan roman :))

     
  6. Vanja kaže

    I ja sam čekala petak da na miru pročitam, Odlično napisano. Kao što si sama rekla u uvodu, možda podsjeća na poznatu domaću knjigu, ali možda više temom nego stilom. Ono što je posebno je to da ti pišeš o vremenima u kojim nisi živjela toliko dobro da je to nevjerovatno, za razliku od pisaca koji su i sami živjeli u tom periodu.

     
  7. rijecankaudublinu kaže

    Procitala u jednom dahu. Bravo!

     
  8. Igor Žakula kaže

    Ja sam Igor, Gordanin suprug.
    Prošlu nedelju, bio sam na ručku kod Katice, gdje već skoro mjesec dana živi i Gordana – jer je Katica koja je navršila 94., slomila ruku , i to desnu, što je značajno za čovjeka koji se kreće uz pomoć hodalice.Već s vrata, nisam uspio ni skinuti jaknu, Gordana mi počne pričati kako je nešto našla na internetu, i da ju je to tako pogodilo,da je već tri dana uzbuđena, da baš tako je rekla; i da će mi pokazati poslije ručka. Dobro, poslije ručka – kažem, misleći kako ću se morati diviti nekim talentima ili djeci koja grizu drugu djecu ( jer to je bilo zadnji puta).
    Poslije ručka sjeli smo u dnevni boravak, onj isti kakav je bio i 80-tih, možda su promijenjene fotelje , kauč, stol ..., ostalo je bilo isto što se tiče stvari, jedino više nema Maria i Damira. Dakle Gordana i ja smo sjeli u fotelju, a Katica je legla na kauč preko puta nas.Upravo su dva sata-počinje Nedjeljom u dva; Gordana mi pruža mbitel (kod Katice nemamo comp), već sam htio izustiti - da pogledam poslije Stankovića(voditelja N.u 2), kad sam se sjetio da mi je rekla da je već tri dana uzbuđena zbog toga, što mi želi sada pokazati, pa sam jednostavno uzeo mobitel, i moram priznati –malo diveći se sam sebi, kako sam uviđavan i dobar. Uzmem ja mobitel;- sad ću odgledati taj filmić-i idemo dalje; kad ono sitnim slovima izvezen gusti tekst;- e sad ćeš ispaštati sto si bio dobar, mislim si ja. I počnem čitati, kad ono- emocionalna bomba!
    Tu ću se zaustaviti, jer za reći da sam pročitao tekst i da je super, ipak sam potrošio malo previše riječi, i pričao previše o sebi, i oduzeo Vama vremena, ako ćete ih pročitati.No za sve to(ovo gore npisano), krive su vaše jasne i iskrene misli pretočene u pitke riječi.
    Gordana će Vam se sigurno javiti malo kasnije.
    Želim Vam sve najbolje!
    Igor Žakula(Gordanin suprug i Katičin zet)
    Inače imam skoro 70 god.,ali dosta osoba koje susrećem,kažu da mi ne bi dali toliko – kažu- ne bi ti dali više od 74..75.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.