Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Radni dan kreativnog producenta i honorarnog medijskog šljakera po pozivu

Budim se osećajući na sebi osam kila čiste mačje ljubavi i par kila dlaka. Dižem glavu sa laptopa na čijem ekranu je i dalje vejvform reklame od noćas. Pa, dobro, bar će taj honorar leći uskoro, treba od nečega platiti kiriju. Ulećem pod tuš i, dva minuta kasnije, izlazim iz stana. Inače bih trčao na bus, ali moram do obližnjeg Mesta za velike koncerte. Šetnja kroz blok mi prija. I dobro mi je došlo ovo, taman da se malo razbudim pre odlaska u firmu hraniteljku. Na službenom ulazu MZVK, portir ne zna ništa, ni o kakvim kartama.

— Za koju je to firmu?
— Za radio. Hraniteljka FM.
— Kako ste rekli, radio "Ef Em"?
— Da, kao "fuck 'em". HRANITELJKA FM.
— Aha, ok. E — obraća se mlađahnoj devojci s druge strane pulta — je l' znaš ti nešto o nekim ulaznicama za hranu?
— Za koncert.
— Da, za koncert. A ko vam je rekao da imate karte?
— E, izeš ga. Ček' da zovem šefa.

Radio, ne radio...?

Nakon kraćeg razgovora sa šefom, pretresa, propuštanja radnika koji unose sanduke (verovatno za taj koncert) i jedno pola sata čekanja, najzad dolazi neko iz marketinga.

— Dobar dan, vi ste sa radija? Ne znam koji je to FM, jeste vi iz Prestoničkog radija?
— Ne.
— Au, pa nemam ovde Hraniteljku FM, imam samo "Hraniteljka Group".
— To smo mi.
— Sigurno?
— Ne, samo smo slučajno na istoj adresi i imamo isti broj telefona.

U Hraniteljku stižem, naravno, sa zakašnjenjem, noseći premasnu pancerotu koju sam kupio usput. Na vratima me dočekuje direktorka.

— Zašto niste odgovorili onoj babi na Fejsbuku?
— Kojoj babi sad? Je l' opet onoj što je htela oči da mi izvadi jer joj se ne sviđa pesma iz rotacije?
— Ma ne, ona što je dobila karte.
— Ne sećam se nikakve babe. Ali, pogledaću. Kad je poslala poruku?
— Noćas u dva.
— Ja zaista imam život mimo radija i radijske fejsbuk stranice, a šta sam radio noćas u dva, bolje da vam ne kažem.
— Vaš život mimo radija me ne zanima.

Baba je, naravno, bila devojka od dvadesetak leta, poslednja dobitnica karata za koncert kojoj je ostalo da nas kontaktira zbog preuzimanja karata, te koja se, ako je verovati Fejsu, zove Slatka Puslica. Iskopirao sam joj par dženerik rečenica u vezi sa podacima koje treba da nam dostavi i počeo da tražim teme za kolegu koji radi popodnevnu smenu. Kolega ubrzo stiže i zakuvava kafu. Kafa, najzad. Kad, evo opet direktorke...

— Bojane, treba mi baner za samodobrakola.rs.
— Kojih dimenzija?
— Je l' Vi to možete da uradite?
— Naravno, samo mi recite dimenzije?
— Pitaću ih sada koji je format.
— Dimenzije.
— Format?
— I dimenzije.
— I poslaće nam svoj baner, da ga stavimo na sajt.
— Ali, mi ne možemo da stavljamo banere na sajt, nemamo pristup. Svi imamo samo korisničke naloge, možemo da unosimo vesti i dodajemo im slike, ali to je to.
— Ok, videću. Hvala!

Formati, dimenzije...

Desetak minuta kasnije, tehnikalije u vezi sa banerom stižu, kao i baneri Samodobrihkola. Dobra strana, stižu u tri veličine. Loša — nem' kako da ih okačim. Niko u firmi nema niti pristupne podatke za server, niti administratorski nalog na sajtu. Uz prvi gutljaj druge kafe, shvatam da sam malopre slušateljki Puslici poslao dženerik poruku koja glasi "Javi nam i ime i prezime iz lične, ako se razlikuju od ovog na Fejsu". Blaaaam. Još će pomisliti da je zezamo? Spremam se da kucam poruku izvinjenja, ali nema veze, već je odgovorila i, očigledno, nije ni konstatovala šta sam napisao. Meh, ja da sam slušalac napravio bih scenu što uopšte tražimo podatke iz lične, to je protivzakonito, ali ovi iz MZVK instistiraju na njima. Ljudi bi dali i DNK nalaz samo da dobiju nešto džabe, razmišljam dok krećem do muzičkog urednika. Najdosadniji deo dana — pisanje najava za pesme! Zapravo, super bi to bilo kada bi se muzika s vremena na vreme menjala, ali ja stvarno ne znam trideset dobrih načina da se najavi, recimo, La bamba. Ili ova jedna jedina pesma Sergeja Ćetkovića koju vrtimo, a koja nam ide više puta svakog dana. Ponavljanje je majka komercijalnog radija. Pre nego što krenem u taj poduhvat, kačim neku sliku sa Vukajlije na našu Fejsbuk stranicu. Direktorka voli Vukajliju.

Nakon sedme pesme, pravim malu pauzu ne bih li napisao tekst za reklamu za restoran koji služi samo čistokrvnu, organsku, tunguzijsku piletinu. Al’ ne smem da kažem da je tunguzijska, iako se time ponose. Ok. U glavi mi je neki tunc—tunc, i kad sam skoro završio, čujem da su hteli neke lagane gitarice. Ok, ovde ćemo da promenimo red reči, ovo ćemo da rotiramo, ovde ćemo pauze. Gotovo! Direktorka ponovo ulazi, da mi kaže kako joj se ne dopada slika sa Vukajlije. Da sam okačio nešto što sam zapravo hteo, opet bi mi pričala kako precenjujem inteligenciju naših slušalaca. No, ona tvrdi da su oni ozbiljni, poslovni ljudi, i zato im i sama kači slike sa Vukajlije nekoliko puta svakog dana. Ne razumem šta je, zapravo, problem. Ni meni se nije dopalo kad je ona okačila onu karikaturu gde toalet papir i četkica za zube raspravljaju ko ima gori posao, pošto sam to video još kao klinac, u privatnoj školici engleskog, u nekom udžbeniku.

— Ta slika je do sada imala najviše lajkova!
— Više lajkova sam ja dobio letos kada sam ih pitao da li bi zamenili štampane knjige elektronskim.
— Ma dajte, kad je to bilo?
— Kad ste Vi bili na odmoru.
— Ali to ne prolazi!
— Kako, ako je bilo lajkova? Hoćete skrinšot...?
— Hoću još jedan baner. Ugovorila sam razmenu banera i sa lajfstajlmagazin.rs.
— Ali, ja i dalje ne mogu da kačim banere na sajt.
— Ali meni je bitno da se za radio pročuje! I dalje nas svi znaju kao “bivši Onaj dobri radio”.
— Pa, da, taj radio je stvarno bio dobar, a onda su došli vaši konsultanti i rekli gazdi “ovo će da zarađuje sto hiljada evra mesečno kad ga mi preuredimo”.
— Pa i zarađivaće!
— Za koji mesec ja primam platu trenutno?
— Nemojte me zajebavati. “Dobrog radija” više nema. Idite kod tehničkog direktora i pitajte ga za te banere, a ja ću Vam poslati dimenzije.

?!?

Odlazim kod tehničkog direktora koji mi kaže da banere može da stavlja samo firma koja nam je uradila sajt, a koja to ne želi da radi jer joj dugujemo par hiljada evra, a u međuvremenu mi možemo da kačimo samo vesti i nemamo login podatke za server. Odlazim do direktorke da joj još jednom kažem da banere može da stavlja samo firma koja nam je uradila sajt, a koja to ne želi da radi jer joj dugujemo par hiljada evra, a u međuvremenu mi možemo da kačimo samo vesti i nemamo login podatke za server.

— Pa, ubacite banere onda... u... u ovaj slajder na početnoj strani?
— Slajder? Ovaj sa vestima?
— Da.
— Znate da to znači da banere moram da ubacim, najpre, kao vesti na sajt?
— Ubacite.

Vraćam se u ofis da pravim vesti od banera, spreman da se borim sa posve čudnim CMS-om u kojem ne možete da ubacite sliku u tekst ako tekst već nije sačuvan ili objavljen, i koji sliku prebaci u nekoliko različitih veličina ali vam nikad ne kaže gde će koju da iskoristi. U prolazu, šef mi kaže da su se iz restorana predomislili i da je ipak bitno što je tunguzijska. Evo, sa’ ću. Zapravo, moram da žurim, pošto ove nedelje pokrivam i informativu. A još nisam napisao ni tekstove za sutrašnji jutarnji program. Palim Fotošop i budžim banerčiće, kad, eto direktorke, besne što nisam odgovorio na poruku u kojoj nam jedna slušateljka javlja da smo joj greškom dali četiri, umesto dve karte za koncert. Ja poruku stvarno nisam video, nije bilo novih poruka na Fejsu već par sati. Ispostavlja se da ih je itekako bilo, ali ih nisam video jer je direktorka svaku otvorila pa zatvorila čim je stigla, da joj ne dzandze. Što onda nije odgovorila, pobogu?! Odvlačim se u informativu, gde me čekaju i vesti i vremenska i ta divna saopštenja o radovima na putevima. Dobro, za par stvarčica za jutarnji već imam ideju, samo treba da ih iskucam, ali pre toga, prva faza uklapanja izlivne rampe broj tri na državnom putu prvog-A reda broj dva...

— E, ‘ajde na sastanak!
— Kakav sast... Jao, to je danas, ja zaboravio!

U marketingu, ceo radijski kolektiv, a direktorka priča kako je nama malo porasla slušanost, a B92 je mnogo više, i pita se šta ljudi imaju da slušaju na B92?
— Pa, informativu...
— Ma kakvu informativu, niko više ne želi da sluša priču na radiju.
— Recite to njihovim slušaocima, kad su neobrazovani, ni sami ne znaju, jadni, šta žele da slušaju. Šta mi možemo da ponudimo ljudima koji slušaju B92?
— Pa, muziku!
— Ono što mi emitujemo neće zadovoljiti ljude koji slušaju B92.
— Ma ko sluša muziku koju oni puštaju?
— Ovi slušaoci što hoćete da im preotmete?
— Takođe, potencijalnim komitentnima smo rekli da nas slušaju bankari, stoga sada priča u programu mora da bude takva.
— Bankari?! Čekajte, nas, znači, slušaju glupi bankari koji bleje na Vukajliji i zapravo slušaju B92 jer ne umeju da promene stanicu?!
— Oni rade tek od devet — koleginica interveniše — a naš jutarnji počinje od šest.
— U međuvremenu — nastavlja direktorka — hajde da prestanemo da kačimo išta na našu Fejsbuk stranicu. Tako niko neće imati razloga da nas odlajkuje, nego ćemo samo skupljati fanove!?

Zzzzz...

Iznerviran, vraćam se u desk i zahvaljujem kafi što postoji i danu što je mrtav. Zvoni mi telefon.

— Ojha!
— Zdravo! Treba mi reklama. Zvučni deo za televizijsku, i dve radijske. Ali, skoro iste. Uradi prvo audio pa ćemo da ga pokrivamo slikom.
— ...Šta?
— Reklama za sokove. Poslaću ti scenario. Ali, trebaju mi i ženski i dečji glas.
— ‘Ajde ženu, ali gde da ti nađem dete?
— Paaa....
— Nemoj da odgovoriš na to. Vidi, imam drugaricu koja je glumica, sinhronizovala je one crtaće s ponijima, treba da se vidim sa njom, pa će ona da odradi i ženski i dečji deo. Može tako?
— Može.
— A za kad ti treba?
— Za sutra, u jedan snimamo.
— Ti nisi normalan. ‘Ajde, biće. Samo da sačekam da direktorka ode pa ću pozvati drugaricu.

Ok, naspavaću se za vikend. Valjda.

Nakon posla, odlazim da kupim hranu za mačku, iako znam da će se baš tad desiti nešto važno na firminom Fejsbuku i da će me direktorka sutra pitati zašto nisam odreagovao na vreme, iz prevoza. Smandrljam dva sendviča i bacam se na reklamu. Bar deluje manje naporno nego ona jučerašnja, kad nisu znali kakvu muziku hoće osim da treba da bude bluz ili kantri ali ne nužno tim redosledom, i kad vojsover nije mogao ponovo da se snimi jer je otišao kod svojih na selo. Ipak, ne mogu više, umor me stiže, lepi sokovi, sve je tako voćkasto, dete hoće još sokova, sad se i meni piju sokovvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvv

— Haaalo?
— Jao, mora da sam zadremao. Kaži?
— E, jesi konkurisao za ono što sam ti rekla?
— Jooj, nisam. Ovih dana sam toliko pretrpan poslom da ne znam gde se nalazim.
— Nemoj da se zezaš, biće super, a i fini su honorari, moja urednica vodi celu stvar.
— Ok, saću. Do kad je rok?
— Do ponoći.
— A kol’ko ima sati?
— Petnaest do dvanaest.

Gost-autor: Bojan Arsenović

1 komentar na Radni dan kreativnog producenta i honorarnog medijskog šljakera po pozivu

  1. Ivan kaže

    flešbek

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.