Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Ledenice, čiščenje snega i naša odgovornost

Da li se sećate kad je početkom godine na Banjici poginula žena od ledenica? Ako se ne sećate, a živite u Beogradu, trebalo bi da se prisetite. Pre nekoliko godina, jedan stariji gospodin je isto tako poginuo negde u Čika-Ljubinoj, iza dormantnog Narodnog muzeja. Bilo je mnogo takvih slučajeva u prošlosti, zbog neodgovornosti svojih sugrađana, ljudi su ostajali na mestu mrtvi.

Juče je Beogradska hronika uživo prenosila skidanje ledenica sa privremenog objekta iznad prolaza u Ulici Draže Pavlovića 8-10. Došli su vatrogasci, verovatno na poziv nekoga iz paviljona posle prolaza, skinuli ledenice sa zaleđenog erkondišna i oluka, voditeljka je primetila da nikad ne bi znala da se nalazi u centru grada, jer je ulica potpuno neočišćena.

Nekoliko zgrada dalje, sa svog prozora posmatrala sam ledenice dužine oko 20-30 cm na svakoj banderi sa druge strane ulice i pitala se što su ih promašili, tj. što nisu obišli celu ulicu. Trebalo je. No, to jedino znamo mi koji ovde živimo svaki dan izbegavamo ledenice, automobile koji od Takovske do Cvijićeve jure kao da ovo nije sporedna ulica i padamo, kako u svojoj ulici, tako i u susednoj Velbuškoj, koja nikad nije čišćena, ni tokom jedne jedine snežne sezone, a trotoar gotovo i da nema.

Stvarnost nije ovakva.

Stvarnost nije ovakva.

Ne znam koliko je juče gledalo Beogradsku hroniku, no opisaću situaciju sa tačke gledišta jednog domoroca, koji čak zna da su zbog njegove ulice taksisti za vreme komunista dobijali otkaze, jer bi slučajno rekli "Ulica Draže Mihajlovića". U ovoj ulici se ništa nije menjalo od kako ja znam za sebe, dakle skoro trideset godina. 2003. smo dobili novi asfalt, zapušena je rupa nasred kolovoza na raskrsnici sa Đušinom i to je bilo to.

Oluk sa koga je skidan čitav jedan buket ledenica tokom uključenja za RTS, izgleda kako izgleda najmanje 23 godine. Zarđao, štrči sa pomenutog privremenog objekta, završavajući se na visini od oko 3 metra iznad zemlje. Tokom godine, tu nije moguće proći ni prilikom najslabijih padavina, jer kišna kanalizacija kroz oluk baca prljavu vodu i do pola metra udaljenosti. Zimi odatle vise ledenice, često deblje i od butine krupnijeg čoveka, a prostor ispod samog oluka je isuviše klizav da bi se moglo brzo proći i izbeći pad ledenice.

Uopšte, cela parna strana ulice Draže Pavlovića je kritična, zbog veoma uskog trotoara i činjenice da samo pet zgrada, brojevi 16, 16a, 18, 20 i 22 imaju okućnicu. Iz svih drugih, izlazi se direktno na kolovoz, koji je ispred brojeva 12 i 14 nešto širi, od čega i nema neke koristi jer se automobili parkiraju uzdužno, a ispred ostalih toliko uzak da se, po uskim, utabanim stazama između nanosa snega, ne možete mimoići sa drugom osobom. Morate na kolovoz, preko nanosa snega visine i do 1.5m.

Prošle godine automobil mi je bio parkiran na ulazu u dvorište između brojeva 12 i 14. Sa broja 14 se odvalio veliki komad leda i ulubio mi krov. Za to, naravno, niko nije odgovoran, a nešto kasnije, drugar je uspeo da ispravi lim, legavši na zadnje sedište i odupirući se nogama o krov automobila. Negde, u krugu dvojke, drugaru je ledenica pala na šoferšajbnu, a to se nije moglo ispraviti. Da zaključim da sam imala sreće? A šta da je umesto mojih kola tu bilo neko dete i pravilo sneška?

Broj 22a je zgrada novije gradnje, sa koje, čim sneg počne da se topi, padaju blokovi leda širine i do 40, debljine i do 10 cm. Nikad nisam videla da je bilo ko stavio natpis da se tuda ne prolazi, što savesni ljudi u obližnjoj Cvijićevoj ulici čine i po 4-5 puta tokom sezone. U februaru 2009, jedna starija žena i ja umalo ne poginusmo, jer je takav komad pao tik pored nas. Naučile smo da izbegavamo tu zgradu, dobro. A šta je sa silnim ljudima koji nikad nisu iskusili tako nešto? Sa onima koji ne žive ovde?

Ispred brojeva 24 i 26, leda ima toliko da samo iskusni mogu da prođu.

Broj 16 je, manje-više, jedina zgrada sa parne strane ispred koje je sneg uvek očišćen - zahvaljujući organizaciji stanara, kućnom savetu koji poseduje čitave dve lopate i dovoljno mladih i mlađih ljudi koji ne žele da se njihove starije komšije, roditelji, babe i dede povrede. Na kraju krajeva, jedna gospođa i jeste lomila kukove, doduše ne ispred svoje zgrade. Nađe se dvoje ljudi, svako uzme po lopatu, očisti trotoar ispred zgrade, pospe so i - voila! Ništa lakše, a i dobra je to vežba.

Istovremeno, sa druge strane ulice, u broju 23, na poslednjem spratu, potpuno slep čovek redovno uklanja ledenice sa svoje terase. Gubitak vida i gubitak građanske odgovornosti ipak ne idu zajedno.

Kolovoz nam ne čiste. Ne znamo ni da li smo ulica drugog, trećeg ili nepostojećeg prioriteta, ali smo bar zadovoljni što se led ne formira, jer imamo solidan protok vozila. Oni to, kako-tako, utabaju.

Ako ste u ovom tekstu prepoznali ulicu sličnu svojoj - sa uskim trotoarom, ogromnim ledenicama, nedovoljno očišćenih prilaza zgradama...učinite nešto. Nemojte kurvinjski prijavljivati svoje komšije, na kraju krajeva, možete da očistite sneg umesto njih i ostavite im poruku, da malo razmisle o odgovornosti. Ledenice možete prijaviti vatrogascima, pozivom na broj 193, i sa fiksnih i sa mobilnih telefona. Budimo odgovorni.

2 komentara na Ledenice, čiščenje snega i naša odgovornost

  1. Negoslava kaže

    E, kako probuditi gradjansku odgovornost u onima koji su stanove " otkupili za 2o ili 200 ili 2000 maraka? Da su se pomučili, pa sami stekli nešto u životu, znali bi i da cene , ne samo to što su stekli,nego i okolinu.

     
  2. Milan kaže

    A šta raditi kada niko neće da očisti ulice ni kad Ivica Dačić dolazi da poseti grad, a kamo li kad se neko požali da će nekog ledenice ubiti...

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.