Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Da capo

Te jeseni počele su da se dešavaju čudne stvari. Nisam znala da li to ima veze sa nekakvom "ekonomskom krizom" koju još uvek nije osećao niko sem mog šefa u Londonu. On me je otpustio, jer sam "neefikasna", godinu dana pošto mi je zadao poslednje instrukcije.

Kućni aparati su se kvarili, bojler je zamalo eksplodirao. Srećom, tata je imao nekakvo šesto čulo za takve stvari i izbegli smo katastrofu.

Monitor je prestao da radi u trenutku kad sam morala da završim veoma važan poster koji je trebalo da bude ocenjen, te gomilu stvari za posao, između ostalog i jedan lightbox dva sa dva metra. Šefica je mislila da se sprdam s njom zbog četiri neisplaćena honorara, profesorka je samo kolutala očima, verovatno ubeđena da ni ne umem da napravim poster.

Onda su došli i skresali nam drveće.

Bilo je to moćno bagrenje, više od naše zgrade i nadvijalo se preko cele ulice. No, to je sve bilo muka za one koji su morali da čiste svoje automobile. Zamislite da vašeg ljubimca isprlja nekakvo ljigavo drvo od čijih se kratkotrajnih cvetova pravi najukusniji med. Zamislite da sa tog drveta guču neki džinovski golubovi, pa još da tu odgajaju mlade? Užas, zar ne?

Gledajući tri gola stabla, sa patrljcima glavnih grana koje su ličile na ruke bespomoćno dignute u vazduh, kao da su se molile nekom božanstvu, pitala sam se kako je sve ovo moglo da se desi odjednom. Moji nisu tu videli nikakvu povezanost, ali su sledećih nekoliko dana progurali na pilulama za smirenje. Tata je čak hteo da se potuče sa radnicima "Zelenila".

Điđiju, beloj ptičici koja nas je uveseljavala pet godina bilo je loše. Veoma loše. Jeo je sve manje i manje, da bi na kraju, prevrćući se, izdahnuo na podu kaveza, dana kad je jedini veterinar za ptice u gradu otišao na godišnji odmor. Ceo prizor je bio neprijatan - prvo mu se oduzela jedna nožica. Stajao je na drugoj, sve dok nije pao. Onda mu je polako umiralo celo telo, na kraju je samo otvarao usta, skamenjen. Kada se i poslednji put trgnuo u ropcu i kad je srce prestalo da kuca, tata ga je odneo osamdeset kilometara odavde i sahranio ga u šumarcima Labudovog okna.

Na katoličko badnje veče stigla je jedna trećina plate. Ne znam za koji mesec, računovođa se cerekala kad bih je pitala da li sam stvarno "kažnjena" nedobijanjem plate za avgust i da li je to moj lični dohodak za septembar. Uzela sam sve te pare, s namerom da posle časova odem do Delte i kupim svima poklone za Novu godinu. Onda mi se noga zaglavila u vratima,a neko mi je izvadio novčanik sa osam hiljada iz torbe. Otišle su i zdravstvena koju nisam više mogla da obnovim, jer nisam bila prijavljena, te lična karta, plastika i poklon-kartica sa inspirativnom izrekom, od drugarice iz SAD.

Zamolila sam recepcionarku u školi da mi da pare za prevoz, da se vratim kući. Tražila sam joj bednih 40 dinara, a ona mi je uskratila pomoć, rekavši da nema para i da ne može da ustane s mesta. Vozila sam se, tiho plačući, bez karte

Poslednjeg dana u godini, bez objašnjenja (kasnije sam saznala da je koleginica preko brata našla neke huligane da razbiju radnju ako ne dobijemo pare) na račun je leglo gotovo 40 000 dinara. Kad mi je to javljeno iz računovodstva, bila sam s tatom u kolima, vozio me je do grada. Odmah je zatražio 12 000, za kola.

Prepričavala sam svoje nedaće drugaricama. Marija, koja je po ceo dan sedela sama u kući sa neverovatno glasnom bebom, nije znala ništa. Milica, isuviše dobra da pomisli nešto loše bilo kome i bilo čemu, nije znala ništa. Mira, sklona depresivnim mislima kao i ja sama, bila je do guše u poslu, pa nije ni imala ideju. Moja novostečena drugarica Jelena je sve povezivala sa horoskopom i filozofskim pravcima.

Dragana P. je, za razliku od svih njih, imala poduže objašnjenje: neko me je prokleo, kaže. Postoje vidovnjaci koji bi mogli skinuti te čini sa mene, ali to košta, kaže. Neku njenu komšinicu, kumu, tetku - koga već - uspeli su da razmađijaju i sad joj je dobro, kaže. Treba da reagujem na vreme, dok se ne desi nešto zbilja strašno, kaže.

A ja sam se pitala zašto je sve to moralo da se nagura u trećinu godine čije su prethodne dve trećine bile ispunjene bahatim, lagodnim životom, putovanjima, festivalima, velikim honorarima i zabavom. Da li je stvarno moralo ovako? Imala sam osećaj kao...kao da je moralo da bude obrisano sve što je prethodnih pet-šest godina činilo lepim, kao da je trebalo poreći da su ikad postojale. Ko zna, možda i svih 10 godina. Ko zna.

Moji su zaključili da je to odrastanje i da bi, u neko drugo vreme, sve bilo isto tako sivo kad bi čovek napunio dvadesetpet.

Neki kažu da sam bila pod stresom zbog propadanja firme i, s druge strane, prvog učešća u marketing kampanji od kako se desilo nešto za šta još godinu dana svet neće znati. Kako stres lomi bagrenje, ubija ptice i kvari uređaje - ne znam.

Neki ne kažu ništa.

...

Najveći deo decembra one sledeće godine provela sam u svojoj sobi, posmatrajući sneg kako pada, misleći da dolazi novo ledeno doba. Nisam imala fotoaparat da ga slikam, crkao je pola godine ranije, a meni sa poslom nikad nije išlo gore. Žderala sam Pan di Stelle, izigravala drvenog advokata na nivou koji obični smrtnik teško može i da dosegne. U tom trenutku nisam verovala u to što pričam, samo sam želela da se ponašam onako kako se, po mom mišljenju, trebalo ponašati.

Bio je četvrtak, sedamnaesti decembar. Pre toga, cele nedelje tenzija je bila nepodnošljiva. Svi te zovu, postavljaju ti jedno te isto pitanje. Oni koji su dužni da ti odgovore, ne čitaju mejlove. Oni koji znaju odgovor, neće da ti kažu.

"Tata, a je l' se sećaš onog malog kretena?"

"Koga?" gleda fotografiju i krivi naočare, "A, tog malog kretena! Onaj za koga sam rekao da sedi tu, pritajen i čeka svoj trenutak?"

"Da. E pa, dočekao ga je!"

"Sine, treba da slušaš svog oca. Češće. Životno iskustvo je uvek ispred koeficijenta inteligencije."

Manje od dva dana kasnije...vatromet! Stigli smo na belu Šengen listu. Možemo da putujemo gde god hoćemo, pod uslovom da imamo nove pasoše. Naravno, neke bubalice koje uče samo zbog takvih stvari odmah su krenule na putovanje po Evropi. Posle kad ih budu pitali nešto u vezi sa njihovom strukom, neće znati ništa, no bitno je da su putovali.

Mi nismo išli daleko, samo par ulica dalje, na slavu kod tetke i teče. Zazirala sam od zelenih očiju svog mlađeg brata od tetke, jer sam znala da je čuo šta se dogodilo i da će imati neku duhovitu opasku u vezi sa tim. No, nije rekao ništa. Možda je očekivao da ću ga gađati silnim ribljim kostima i ostacima turšije na stolu, a možda je samo bio prezauzet oko svoje jedanaestomesečne kćerkice.

Vratili smo se peške. Dve stanice tramvajem i onda niz kijamet. Tatu je mrzelo da pali kola, što sam proklinjala, jer sam imala svečanije čizmice ispod kojih nisu mogle da se nose termo-čarape. I on je sam sebe proklinjao, jer ga je već dva meseca prst pored fantomskog palca toliko boleo da bih ga često, u po noći, zatekla kako rešava ukrštene reči za kuhinjskim stolom.

Dok je mama vodila tatu za ruku, zbog svojih polupromrzlih nogu, krenula sam napred.

"O-o-o-onda su padale latice bagremovog i trešnjevog cveta, Li-li-linda Martin je osvojila Evroviziju, a malo kasnije, n-n-nama su uveli sankcije i zabranili nam Disney!"

Muk. Majka i otac još uvek na uglu 27. marta i Đušine, a meni noge sve hladnije. Nastavljam da pričam sama sa sobom.

"Sad....sad pada s-s-s-neg, ne vidi se ni prst pred okom, poslednje parčence sankcija je ukinuto, a i-i-i-i-storija se ponavlja!"

Tog meseca naučila sam da imam dobar njuh, tj. da prepoznajem ljigavce i godinama pre nego što ih drugih prepoznaju. I osećala sam se kao mala Ljilja, ona iz filma "Tito i ja". Nekako su svi dolazili na stranu na kojoj sam ostala. Mislili su da tako čine pravu stvar. Dve-tri godine kasnije neće više misliti tako.

Ostatak tog meseca, provela sam na Kopitarevoj gradini, pošto se sneg otopio. Ljuljati se u trošnom parkiću prepunom blata imalo je smisla više nego išta na svetu.

5 komentara na Da capo

  1. Marina Majska kaže

    ... vredelo pročitati. Naiđu takvi dani...

     
  2. Marjan Paradoksija kaže

    Lepo, fino, emotivno...a tužno i setno! Liči na zimu!

     
  3. Zverchica kaže

    Pošto sam tražila skrivenu bajku (nakon što sam pročitala uvod u tekst, na samom kraju, što je logično, je l' te?!), mene nekako nisi rastužila. Jesi. Ali je to sekundarna emocija. Divno pišeš. I ta oduševljenost je ipak primarna 🙂

     
  4. Zli podstanar kaže

    Decembar bi trebao biti najljepši mjesec u godini. Kod tebe je, izgleda, podbacio :). Šteta za ptičicu. Ne treba ih držati u kavezima.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.