Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Potkrovlje s pogledom

Mrak. Spustio se neverovatnom brzinom, mogla je da se zakune da je čula kako udara o pod, odbija se, odskače i ponovo udara, ovog puta konačno. Tražila je prekidač za svetlo. Pošto ga je, na sopstveno čuđenje, pronašla, videla je da se nalazi u sobi.

Soba je ličila na potkrovlje jednog solitera pored reke, gde je živela žena koja je umrla malo pošto je razmenila šezdesetu i jedva se setila tog mesta, jer u njemu nije bila od kasnih dvadesetih godina svog života. Možda će se ona pojaviti. Možda je ovo san, a ne smrt.

"Lela? Lela, da li si tu? Je l' ovo neka šala? Ili, još gore, da li sam ja mrtva?"

Lele nigde nije bilo. Ana je premotala film i sećala se sahrane te žene, jedne Badnje večeri dok je van groblja vladalo sveopšte veselje i čulo se prangijanje. Nije bilo ni Lelinog muža, koji je na pomenutoj sahrani ispod oka imao ogromnu masnicu, kao da je samog sebe nokautirao kad je izgubio suprugu. Kada je i on napustio svet, sin se sa snahom i buljukom dece vratio iz Londona gde je radio. I zašto on sad nije tu? I zašto ceo stan izgleda kao da ni sekund nije prošao od Leline smrti?

A možda je i bolje što ga nema. Kako će mu objasniti da je ušla ovamo bez ključeva? Ako izađe, kako će zaključati vrata? Kako će svojima objasniti da je porodičnim prijateljima provalila u stan? I kako se ovo, uopšte, dogodilo? Ne uzima drogu, ne penje se uz zgrade, prestara je za to.

Pošto je pomislila ovo poslednje, pogledala je svoje šake. Na njima nije bilo staračkih pega, niti naborane, kritično suve kože. Koščati prsti ponovo su ličili na ćevapčiće, sa kojima ih je poredila kao mlada, jer su bili kratki. Otrčala je do kupatila i pogledala se u ogledalo. Užasnuta, bacila je na njega bočicu kolonjske vode, shvativši da je odande, umesto sede starice koja je bila slepa na desno oko, gleda jedra i popunjena devojka.

Tad je čula korake. Ko god da korača, ima čudan hod. Korake je pratio zvuk sličan onome koji su pravili stari kasetofoni kad bi se traka izvukla i zamotala negde između delova mašinerije koja je okreće. Onda se pojavio i taj što je koračao. U tom trenutku, ličio joj je na kostur sa očima. Uvek ista odeća, kao da je nikad nije prao, uvek isti, ravnodušni izraz lica.

"Mihailo? Ranković, beše?"

"Ksami Osom, da budemo precizniji. Tokom dalje karijere niko me nije zvao imenom i prezimenom Kako je, Anči?"

"Pre svega, nikad ti nisam dopustila da me tako zoveš, somino. Da ne spominjem da mi je uvek bilo čudno to što uopšte možeš prilepiti nadimak nekome koga ne podnosiš!"

"Pa, vau. Sa nadimkom sam mogao lakše da te podnesem." odgovori on, tonom koji kao da se nije menjao od one godine.

Tačno da ima devet života, ovog Mihaila bi se sećala iz svog najgoreg. Bili su, tu, sličnih godina kad su se upoznali i ostavio je takav utisak na nju da nije mogla da spava cele noći. Od tog trenutka nadalje, šest meseci je pokušavala da ga pridobije, baš kao i onog prethodnog što se oženio, Radojla.

Za razliku od njanjavog i krupnog Radojla, sitni i narogušeni Mihailo nikad nije poštovao njeno mišljenje, niti bilo šta što mu je rekla, predložila. Nije umeo da kaže ama baš ništa dobro, ni o čemu, dokle god je to bilo vezano za nju. Nije razumeo nijednu njenu emociju. Posle nekog vremena okrenula se i otišla. Samo tako. Sledeće godine umrla je od smeha kad je za jedne marginalne novine napisao kritiku na račun njenog alter-ega, ni ne znajući da je to ona. Tad je pomislila da je to bilo slučajno. No, nešto kasnije, odgovorio je i na tekst mnogo starije novinarke, koja je direktno pljuvala nju, kao spisateljicu. I složio se s njom. Možda je i znao da je to ona. Gulanfer komunistički. Da je bar umeo da piše, nego nije imao pojma s pisanjem.

Od tad se nisu ni videli ni čuli. U međuvremenu je postao zvezda neke tobožnje underground muzičke scene. Znala je da je odavno mrtav, da je doživeo jedva nekih četrdesetak godina, da se nije ženio, niti imao decu. Skončao je kao anti-heroj, smrznuvši se ispod snežnog nanosa negde kod Savskog pristaništa. Čak i njen idol iz mladosti skrpio je sedamdesetak godina života, kao i svojevremeno njen otac; a obojica su bili ruine, strastveni pušači...ustvari, otac je bio pušač, nema šta ovaj drugi nije bio. I danas mu na grob donose...čudne stvari.

"Od svih ljudi na svetu koje sam mogla da vidim posle smrti - ako sam uopšte mrtva - oni mi poslaše tebe. Kažem oni, jer ne verujem ni u kakvog tamo boga, niti ću verovati."

"Vidi, Anči..."

"Đubre komunjarsko, nisam ti ja nikakva Anči! Meni možeš da govoriš samo vi i da me oslovljavaš punim imenom i prezimenom. Takvi kao što su voji su uništili živote milionima porodica poput moje, tipični provincijalski mešetari, podmukli i pokvareni, i posle su se 'bajagi zanimali za stranu popularnu kulturu. Nikad nećeš biti na mom nivou, da li si me razumeo, ništarijo?"

Tog trenutka opalila mu je šamar. Snaga tog šamara gomilala se decenijama. To nije bio šamar protiv Mihaila Rankovića per sé, nego šamar na račun svih takvih poput njega - kilavaca koji nikad ne bi mogli u vojsku u ono vreme kad je bila samo profesionalna, koji su se večito držali za skut svojih majčica i drugarica koje su im u nekom trenutku sigurno skinule mrak, a ovamo izigravali nekakve sex slave tipove, šamar protiv svih mladića njenog devojaštva, razmaženih, nesposobnih i nepristojnih čak i onda kad su se krili iza maski napaćenih mladih intelektualaca.

Šamar je bio toliko jak da se Mihailo zateturao i pao na Lelin pijanino. Kombinacija akorda i nije imala mnogo smisla, sa muzičke strane. Ana je pomislila da će on možda to primetiti, jer iz njega prosto čovek može iscediti cinizam i nipodoštavanje - no samo se pridigao i, krajnje hladnokrvno, promumlao:

"Zašto?"

"Hoćeš da igraš igru u kojoj ti ništa nije jasno i ja sam luda, a, ološu? E, to se neće desiti ovog puta. Možda izgledam kao da mi je dvadesetikusur, ali sam mnogo pametnija. Pardon, ti si valjda jedina osoba na svetu koja nikad nije mislila da sam pametna. Tvoje vaspitanje te je učilo da žensko nikad ne može biti u pravu, je l' da?"

Samo je ćutao.

Ponizila je kržljavog Mihaila, iako to više nije bilo važno. Ko li će doći da ga brani? Čak i kad bi ovo bio samo nekakav pozorišni komad, po logici stvari neko bi morao da ga brani.

I bila je u pravu. Druga prilika je dolazila, nervozno cupkajući, kroz prozor, hodajući po zraku baterijske lampe. Pomerila je komarnik, ali nije uspela da ga izbije. Ana taman pomisli kako bi trebalo da joj otvori prozor, kad se prilika razbi u desetine hiljada zračaka, prođe kroz komarnik i ponovo se sjedini u istu onisku ženu, svetlosmeđe kose i pomalo starinskog izgleda.

To je bila Branka Marinković, devojka koja ju je upoznala sa Mihailom. Nisu se videle od..pa...recimo da je to navodno imalo veze sa nečim drugim, a ustvari je podsvesno htela da pobegne od svakoga iole bliskom Mihailu i njegovoj gospodarici, Dobrili. Nažalost, to je uključivalo i Branku, kasnije konceptualnu umetnicu koja je izlagala u svim galerijama sveta. Trebalo bi da je još živa, sem ako nisu umrle istog dana?

"Ana? Pa, gde si, nisam te videla čitavu večnost! Mislila sam javićeš mi se posle onoga, a ti - ništa!"

Kako sad da objasni svoj stav iz vremena koga se odrekla koliko iste te godine?

"Da li si se udala za Petra?"

Sad je Branka bila zbunjena. Mislila je da će se Ana zanimati za njen privatni život, makar krišom. Nije znala da je Anin kukavičluk u mladosti dostizao takve razmere da bi joj bilo loše kad bi pročitala bilo šta u vezi sa ljudima sa kojima se prethodno posvađala. Čak i kad ju je krivica razjedala iznutra, što ovde, da se razumemo, nije bio slučaj, nije umela da napravi prvi korak.

Branka uzdahnu i konačno prestade da tapka po zemlji poput nervoznog kunića. Onda poče svoju priču.

"Jeste, udala sam se za Petra Novakovića. Izrodila sam mu troje dece. Negde u vreme kad se naš Ksami upokojio, mi smo se razveli. On se posle odselio u svoj rodni grad, ostali smo dobri prijatelji. Negovao je majku i oca do smrti. Dobar, dobar čovek. Mislim da bi se vratio da neguje i mene kad bi trebalo, ovako star i pogrbljen. Ksamijeva smrt je uticala na njega, kao i na mene. Druže moj, da samo znaš kako je moja mala Jelena plakala na tvojoj sahrani. Milana nismo smeli da vodimo, a ni Milicu. Isuviše su bili mali. No, Milici je posle toga bila potrebna terapija. Sirotica se toliko uzrujala da je dvaput ponavljala drugi razred osnovne škole!"

Čudna li čuda. Izgleda da je trenutak kad se Mihailo smrzao svima bio daleko bitniji od onoga što se desilo u njihovim sopstvenim životima. Ana je pustila muziku sa Lelinog prašnjavog stuba. Pobednici Sanrema svojim notama uneli su nešto ravnoteže u neprijatnu atmosferu koja je već počinjala da joj smeta. Mihailo je već prebirao po kuhinjskim ormarićima. Pronašao je bočicu ruma za kolače. Lenjo vukući noge, prišao je Ani i Branki koje su sad sedele za stolom.

Dopo questa vita che si dimentica di te,
dopo questo cello senz'arcobaleno...

"Da si odmah to ostavio! Lela sigurno ne bi volela da uzimaš njene stvari bez pitanja! Ona je pravila divne rođendanske torte, taj rum je kao deo...kao deo sećanja na nju i njenu divnu dušu!"

"Pusti to, cuga kô cuga. Pusti Lelu, ta je bila mrtva i pre nego što nas je Branka odvela na onu smaračinu od pozorišne predstave, gde sam se pretvarao da mi je zanimljiva njena priglupa debela drugarica."

...Dopo la malinconia che mi prende a ogni bugia.
Dopo tutta questa voglia di sereno dimmi che ci sarà...

Priglupa debela drugarica? Ana proguta knedlu. U ono vreme nije baš najbolje izgledala, a pored minijaturne, gotovo prozirne Branke svako je bio debeo. Mihailo povuče poveći gutljaj ruma za kolače i nastavi da pripoveda.

"Ona se odmah usprckeljala kao da nikad nije videla frajera, znao sam da će biti žešća ložana...onda sam se, kao, trudio da razgovaram s njom u kolima. Nadao sam se da ćeš, draga Brankice, znati da je to velika greška i da tu kalašturu više nikad nećeš povesti sa sobom. Tebe sam odmah primio u ekipu, bila si cool. Ona, naprotiv...tja."

Frajer? Ložana? Ekipa? Da, ti izrazi su se koristili u ono vreme za stvari koje nisu imale veze sa fritezama i monasima, pogonima i fudbalskim timovima. Prokletnik. Usprckeljala se? Kalaštura? Kako se on samo usuđuje?

"Nažalost, slučaj je hteo da se sretnemo u potpuno drugom okruženju. Tu je bila i tetka-Cveta; najrealnija žena koju sam ikad poznavao, umela je svakome da saspe sve u lice. Po ceo dan je tragala po kuloarima Interneta u potrazi za stvarima koje bi mogle da ispadnu dobra premisa za neki surovi zaključak. A debelu je mnogo puta potkačila. U početku ne bih rekao ništa kad se tako nešto desi, jer sam znao da je ta gomila masti straaaašno osetljiva i da će mi napraviti scenu. No, posle, kad je ta nesreća konačno prešla na drugoga, ako je uopšte na ikoga i prešla, mogao sam jasno i glasno da kažem šta mislim - da mnogo sere, da zanoveta i da - jednostavno - ne dopušta ljudima da dišu."

Niko mu nije pravio scene? Je l' ovaj uopšte zna šta je, u naše vreme, značilo praviti scenu? Pa, zar nisu morali da se udalje iz onog restorana jer je konobar doneo račun i pre nego što su naručili dezert, samo kad je video onu njegovu robovlasnicu Dobrilu kako ga obema rukama hvata za vrat? Ni na kraju cele te tragikomedije dostojne neke emisije o probisvetima na MTV-ju nije saznala da li su to dvoje ikad imali nešto više od prijateljstva. Sad, ni to što su imali nije ličilo na prijateljstvo...

"Branka, šta je bilo sa Dobrilom?" upita konačno Ana, na šta Mihailo konačno prestade da je vređa. Dok je Branka pristupala nekakvom ritualu pre pričanja sledeće priče, otišao je u kupatilo i počeo da pretura, kao i malopre po kuhinji.

"Dobrila? Dobrila Mileusnić zvana Drusila je postala rektor Beogradskog univerziteta. Odbacila je sva pravila onog našeg učmalog društva i uvela novi sistem studiranja! Da! Sa njenom bogatom praksom i strogim nadzorom nad svakim od fakulteta, društvo nam je procvetalo! Mila naša Druki...Drule...da ne spominjem niz njenih bestselera! Jesu bili malo šund, ali XXI veku je trebala spisateljica takvog iskustva i naravi. Pisala ih je pod pseudonimom, da ne ukalja svoje ime časno."

Ana se sve više osećala onakvom kakvu ju je Mihailo, ako je verovati njegovom malopređašnjem izlaganju, video. Pogledala se u vratima terase i primetila da su joj oči u čudnom položaju, da jednostavno ne odaje utisak intelektualke. Kao da...kao da se videlo da je već imala decu kad se vratila na studije. Njen master svakako nije mogao biti poput mastera ovih četvoro čestitih, vrednih ljudi koji su bili normalni.

"Zar si ti stvarno volela Dobrilu?"

"DOBRICA JE KRSTILA BRANKINU DECU!" povika Mihailo koji je uleteo nazad u dnevni boravak sa bočicama medicinskog alkohola zataknutim u svaku od nozdrva. Branka je klimnula glavom.

Ana je brzo ustala i pošla u kupatilo. Svi Lelini proizvodi za negu kože bili su ispreturani, nedostajalo je i nekoliko parfema, kao i benzin za upaljač na punjenje. Ovaj Mihailo, čudo da je i četrdesetu doživeo! Ko bi još popio benzin?

"Je l' sve u redu?" upita je Branka, kucnuvši na dovratak. Ana se okrenu i pogleda je bolje. U rukama joj je bila bočica onog benzina za upaljač, sa papirnim kišobrančićem i slamčicom.

"Hoćeš li malo? Neće ti biti ništa...ovde ti ne može biti ništa. Nećeš umreti, nećeš se ni preporoditi, neće ti se desiti ama baš ništa. No, odavaćeš ležerniji utisak...uklopićeš se!" opet je cupnula.

Ana se našla u ćorsokaku. Sedela je na ivici kade i drhtala. Prvi napad panike još od njene tridesete godine! Kad bi samo mogla da izađe iz kupatila, izleti kroz ulazna vrata i stušti se niz stepenice. No, sad je na vratima stajao i njen mučitelj. Napolju se začu grom. Onda nestade struje. Mihailo je uključio baterijsku lampu.

"Pada kiša. Padala je kiša kad smo se poslednji put videli. Ne znam šta si tad mislila. Šta god da je bilo u pitanju, bilo je zabavno. Prihvatao sam svaki potez u tvojoj očajničkoj igri, pravio se da se uplićem u tvoju paukovu mrežu. Smešio sam se, znajući da više nikad neću videti tvoje zadriglo, izobličeno lice, nisam se smešio tebi, budalo."

Mihailo i Branka su se cerekali. Onda su se pogledali, odjednom utihnuvši. Stakla njihovih tipično-knjiških naočara su se ogledala jedna u drugima čineći Aninu razrokost urođenom manom nekakvih tupadžija, ljudi koji nisu umeli da koriste svoj mozak. Mihailo je klimnuo glavom, Branka slegnula ramenima i progovorila potpuno drugačijim glasom.

"Znaš, Ana, teško mi je da ti ovo saopštim, ali ovo sve...ovo sve je samo film. Od trenutka kad je Lela iznenada umrla, pa do trenutka kad si u afektu zaključila da te Mihailo mrzi, ništa od toga se nije desilo. A ni pre. A ni posle."

Ana je osetila istu nelagodnost koju je osećala kao devojka, sve dok nije došlo do prvog susreta sa psihologom, koji ju je ubedio da najveći deo dešavanja na svetu nije i ne može biti njena krivica.

FILM? More, kakav film! Da li je moguće da se ništa od ovoga nije desilo? Da nije bila prijateljica sa Brankom? Da se nisu upoznale na poslu? Da ovaj Mihailo nije umro petnaestak godina pošto joj je isisao ono malo vere u ljude što je preostalo posle Radojla? Kako? Zašto?

"Evo, pogledaj." rekla je. Ja ne postojim, igrala me je Agnieszka Kowalska. Nisu mogli da nađu srpsku glumicu koja je ličila na mene. Tebe je igrala Jessica Marković. Ona je danas nešto poput Christine Ricci iz vremena kad smo mi bili klinci....tj, iz vremena kad smo mislili da smo bili klinci."

"Volim tu malu Agnieszku. Nikad nije htela da se predstavlja ljudima kao Agnes; a svi drugi poljski glumci su pokušavali da anglicizuju svoja imena. Imala je poseban fazon. No...Branka, šta mi to govoriš? Da li smo mi uopšte i postojali?"

Mihailo je vrteo glavom. Imao je isti onaj prezrivi pogled po kome ga se sećala iz vremena kad ih je Branka, na njenu molbu, vukla tamo-amo. To je trajalo kratko, bilo je sve vreme nejasno, a sad je možda bio isuviše direktan.

"Mene je igrao Salvatore Bacchini. Teško je naučio srpski, ali na kraju je to ispalo sasvim gotivno. Cool."

Palio joj je rukav, posmatrajući kako joj podlaktice polako menjanju boju. Branka je samo stajala pored, hladnog lika, ogradivši se od svega što se moglo desiti uz objašnjenje da je prestala da oseća onog trenutka kad je njen sin Milan poginuo u avionskoj nesreći negde iznad Urala.

"Pusti me! Zar ne možeš da zaboraviš svoju Pirovu pobedu iz vremena kad je sve moglo da ispadne drugačije...?" ponavljala je Ana, već pomodrela u licu. Onda je povratila, na prizor sopstvene nagorele šake, sada gomile kosti i sasušenih ostataka mesa. Vonj sličan onome koga se sećala iz detinjstva, kada je otac greškom kupio nekastriranu svinjetinu, učinio je svoje. Mihailo se sad već cerekao, posmatrajući je kako pokušava da pusti vodu prvo na kadi, a onda na umivaoniku. Iz džepa kargo-pantalona virio mu je francuski ključ.

Pogledala se u ogledalo. Dva oka i jedna ruka, naspram gole lobanje iz koje je već nešto počelo da curi i ruke koja se preteće njihala, kao da će otpasti. Branka je bila hladna kao stena, Mihailo nije prestajao da se smeje. Lele, dobre Lele, nije bilo nigde ni od korova, da je spase, onako kako ju je spasavala čak i od svog sopstvenog sina koji je uspeo da je zaključa u kofer sa šifrom kad su bili deca. Da li je ovo bila smrt? Smrt u smrti? Smrt, unutar smrti, u smrti? Zbog čega je onda ništa ne boli, već je samo užasava prizor? Vrištala je. Na kraju je pala ničice, dok je i poslednju kap njene krvi upio etison u hodniku, poslednja tekovina soc-realizma u tom stanu.

...

"Da li je ovo bila smrt? Smrt u smrti? Smrt, unutar smrti, u smrti? Zbog čega je onda ništa ne boli, već je samo užasava prizor? Vrištala je. Na kraju je pala ničice, dok je i poslednju kap njene krvi upio etison u hodniku, poslednja tekovina soc-realizma u tom stanu. Evo, to je kraj mog scenarija, da li vam se sviđa?

Medicinska sestra se zgadila. Postojao je dobar razlog zašto je ova mlada dama ležala na klinici već nekoliko sedmica.

"Dobrila, šta vam je? Kako ste mogli da napišete nešto ovakvo? Zar vam nije dosta što ste pod stalnim nadzorom, zbog ubistva?"

"Reći ću vam to, iako mi se, ah, uopšte ne dopadate, sestro. Imate ružnu njušku, izgledate kao tipična jadnica iz nekadašnje radničke klase pred penzijom, ne bih vam ni pljunula na grob, ali ispričaću vam."

Tada se otkri u krevetu. Bila je potpuno naga.

"Dobrila, molim vas!" sestra je pokri.

"Kakva si ti to žena koja se stidi tela druge žene? Ovo je telo koje je doživelo stvari koje ti nikad nećeš doživeti, vidi kakva si samo! I dosta o Ksamiju, on je odradio svoje u mom životu. Nije više obraćao pažnju na mene i smučila mi se njegova bokserska nosina. Bolje da bude srećan što nisam iskoristila svoje obrazovanje da se obračunam s njim na drugi način, kao npr. Erzsebet Bathory. Ovo je bilo legitimno. A dragi Željko i matora su bili samo kolateralna šteta. Odbacili su me pre njega, jasno? Morali su jednog dana da plate."

....

BEOGRAD, 11. MAJ (NOVOSTI/BETA) Posle zverskog trostrukog ubistva na Banjici gde su poginuli M.R, Ž.R. i J.R, osumnjičena D.M. je pod stalnim policijskim nadzorom u Institutu za mentalno zdravlje. Iz izvora bliskih ocu i bivšem mužu žrtava, saznali smo da su kao svedok pozvani supružnici, B. N. i P.N. iz Rume. Spisateljica Ana Savić, preko čijih smo digitalnih profila ustanovili da je svojevremeno poznavala i žrtve i glavnoosumnjičenu, odbila je da da izjavu.

Posle njenog navoda da nije raspoložena za priču, jer se opekla pripremajući majci rođendansku tortu; ministar policije je želeo da proveri njen dosije, ali se predomislio, saznavši da je u vreme ubistva bila na groblju, gde su je videli kako stavlja cveće na grob izvesne Lele Marković. Kasnijom pretragom ustanovljeno je da je optužena pripremila kratak scenario za autorski film koji bi se završio smrću nekoga ko podseća na gospođu Savić, sa mnogo detalja sličnih onima iz počinjenog trostrukog ubistva.

Žena-monstrum, inače zaposlena u Rektoratu beogradskog univerziteta i autor nekoliko ljubića napisanih pod pseudonimom će se do daljnjeg nalaziti u Institutu, jer je ministarstvo angažovalo patologe iz inostranstva kako bi pomogli domaćim sudskim veštacima da utvrde sve detalje zločina kakav Srbija ne pamti još od ukidanja smrtne kazne. Za sad je poznato da su u želucu i jetri pokojnog M.R. pronađeni tragovi benzina za upaljač, nešto ruma za kolače i običnog, medicinskog alkohola, a kroz vilicu, sve do jednjaka mu je bila nabijena baterijska lampa.

Ne isključuje se mogućnost da se gradonačelnik i predsednik vlade obrate naciji u vezi sa ovim slučajem i naglim porastom nasilja u zemlji.

3 komentara na Potkrovlje s pogledom

  1. Zverchica kaže

    Fantastično!!!

     
  2. Lidija Marković kaže

    Ova priča je roman u malom. Napisana je oštro i britko i tako bolje dočarava suštinu događaja. Priča je teška, a tekst je dobar.

     
  3. Marina Majska kaže

    Uh. Ostala sam bez reči. Fantastično!

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.