Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Nove godine mog detinjstva

Dremam u velikom krevetu, jer sam na svom napravila lom, u potpunosti ga prekrivši starim časopisima koje treba prekucati i ukrasima i svećicama koje me je, na kraju, mrzelo da pokačim. U sobi pored mama sluša i gleda bečki novogodišnji koncert. Radetski marš se meša sa arlaukanjem kamiondžijskih narodnjaka iz komšiničinog stana, koje gospođa valjda pušta, jer ne može da podnese tu buku i pljeskanje, kao što ne može da podnese ni "gluposti poput belog mesa"

A nekad je to bilo drugačije.

Kad sam bila veoma mala, to je uvek bila samo još jedna noć kad su mama i tata ostavljali mene sa bakom, jer su odlazili kod tatinog zubara koji je radio samo u noćnoj smeni. Jedne od takvih noći, baka me je poslala da perem zube. Nisam htela da ih perem, pa je ona rekla da će mi se pridružiti. Izvadila je svoje zube i počela da ih trlja nekom četkicom. Prvih par trenutaka sam je zaprepašćeno posmatrala, a zatim nabila obe ruke u usta, u pokušaju da izvadim svoje zube napolje, jer se sigurno mnogo lakše peru onda kad možeš lepo da ih vidiš. Par minuta kasnije sam bila u suzama, jer nisam znala kako baka to može, a ja to ne mogu. Mama i tata su ovaj događaj danima prepričavali svim rođacima i prijateljima, a ja još dugo nisam znala zašto ne mogu da perem zube onako kako to moja baka čini. Otvarajući božićne poklone sedam dana kasnije, briznula sam u plač što mi Božić-Bata nije doneo "još jedne zube".

Džudi iskazuje svoj stav u vezi sa Novom godinom.

Džudi iskazuje svoj stav u vezi sa Novom godinom.

Prva Nova godina koje sam bila svesna kao praznika beše 1990. Tad smo u prvom polugodištu već naučili šta je to, zašto je to važno. Svojom preciznom rukom tata je ispisao 1990. na komadu kartona i to obesio iznad muzičkog stuba koji je par sedmica ranije dobio od ambasade Velike Britanije zbog intervencije na njihovom vodovodu, gde je bio nadzor. Prethodne godine iz Slovačke smo doneli plastične pahuljice, koje je pokačio po celom pregradnom zidu. Onda je poslednji put naduvao mramorni balon koji smo vadili svake godine, jer nigde nismo mogli da nađemo tako veliki. Sledeći put guma nije izdržala, ali tog poslednjeg puta, kad je balon visio van domašaja dece, iznad Vilerovog goblena rađenog prema Da Vincijevoj "Tajnoj večeri", imao je neku posebnu magiju.

Posle ovoga, tata je rasporedio poklone ispod jelke. Po dve knjige za mene i kuma Daju - on je dobio "Robinzona Krusoa" i "Toma Sojera", iako još nije umeo da čita; a ja "Alisu u zemlji čuda" i "Lesi se vraća kući". Pootvarali smo to mnogo ranije, jer smo bili nestrpljivi, a onda su naši roditelji krenuli da pevaju, mi smo se igrali sve dok Daja nije otišao da, po svom običaju, spava ispod stola za kojim su sedeli. Onda nam je tata pričao koješta da bi nas održao budnima. Kao, u vojsci je ubio ceo bataljon, golim rukama, onda je robijao dvadeset godina i kad je izašao iz zatvora, odmah se oženio mamom. A kum, inače baletski velikan Narodnog pozorišta, sve te priče dopunjavao je svojim nasumičnim rimama i jeo, jeo, jeo. Kad bi se najeo, otišao bi u toalet, posle pet minuta bi se vratio i nastavljao da jede.

To su bile naše bahanalije, naše kumsko ludilo, iz godine u godinu. Od one sledeće, počeli su da nam se pridružuju moja drugarica Zoka i njeni roditelji. Iako ju je već znao sa mojih rođendana, prvi put kada je Zoka naišla u dva sata posle vatrometa, u trećem satu Nove-valjda-1992-godine, Daja se sakrio ispod mog pisaćeg stola i nije hteo da izađe. Onda je valjda bio ljubomoran što smo posvećivale pažnju jedna drugoj, pa je seo u plastičnu stoličicu koju sam dobila od nane, sve dok mu se nije zaglavila tako da je išao unaokolo noseći je na zadnjici. Na kraju ju je i polomio, tj. seo je i našao se na podu. Kuma je uletela u sobu, misleći da smo se popeli na orman i skočili s njega i videla svog sinčića, u to vreme bucka, kako tupavo zvera unaokolo.

A kuma...kuma je bila carica. Za razliku od svih ostalih majki, tetaka i baba, jedina je poštovala moj stil i znala da ga imam. Takođe je znala da smatram da sam velika devojčica i da neću više da se kupam u gaćicama koje se vezuju sa strane. Iz njenog paketića izvadila sam svoj prvi kupaći kostim - ciklama boje, jednodelni, sa devojčicom plavih uvojaka koja je jahala džinovsku žabu. Volela sam njene poklone. Volela sam nju.

Isto toliko vredne sećanja, možda čak i više, bile su Nove godine sa Zokom, Jacom i našima. One su dolazile nekoliko dana posle proslave u školi, gde smo imali lutriju sa poklonima koje smo sami donosili, grickalice i kolače, što je u ono vreme bio pravi luksuz; te posle istih takvih događaja u Muzeju nauke i tehnike kod maminih kolega i koleginica, tada u najmračnijem uglu poslednjeg sprata zgrade SANU....te druge su - hvala bogu - zamenile veće proslave za svu decu zaposlenih u Akademiji u klub na 1. spratu, gde je dolazio jezivi Deda-Mraz, Jova.

Nas tri devojčice, iako jedinice, uvek smo nalazile načina da se zabavimo i za to nam nije bio potreban ni televizor, ni kompjuter, ni preskupe igračke poput ovih današnjih.

Dok su se naši roditelji u trpezariji povezanoj sa kuhinjom, crvenim, crnim i belim šarama na neočekivanim mestima i barskim stolicama, na čemu sam ja oduvek zavidela, jer je bilo tako moderno, skakali i plesali uz Harisa Džinovića, italijanske kancone i aktuelne hitove; mi u dečijoj sobi, sa kasetofona, puštamo svoje omiljene grupe: Bajagu i instruktore, Vampire, U škripcu i UB40. Kad nam ponestane moderne muzike, igramo uz kasetu koju smo dobili od plesne škole u prvom razredu, uz "Veš-mašinu" i "Patkice". Kasete su bile toliko puta presnimavane da je bilo tonova koje uopšte nismo čule, ali đuskanje uz to je lepše od svakog šepurenja po skupim klubovima i svih koktela ovog sveta. Ponekad bi se kasete zamotale, pa smo morale da ih vadimo pažljivo. Sve to, uz tone kolača i litre sokova. Čak i u vreme kad su sa naše hrane štrčale nepoznate i sumnjive etikete na jezicima koji nam uopšte nisu bili poznati, cenile smo to što su naši roditelji, teškom mukom u godinama krize, uspevali da nam obezbede.

Sa dočeka Nove 1993

Sa dočeka Nove 1993

Posle dve takve proslave provedene kod Zoke sa njenom i Jacinom porodicom, a sve zahvaljujući oštroj i neprijatnoj svađi između Jacine majke i mog oca; ostajali smo kod kuće. Ja sam pozivana kod jednog, pa kod drugog druga, ali moj otac je ponavljao da će se tamo nešto loše desiti, jer će "neko doneti piće". A mi smo bili dobra deca, nije nam ni padalo napamet da pijemo. Umesto toga, sedela sam i buljila u komade gibanice na stolu, dok je komšija, u to vreme alkoholičar, navraćao svakih sat-dva da nazdravi s nama. Tad sam mislila da samo voli da se druži. Kasnije, kad se otreznio, jedno vreme nas je čak i izbegavao na stepeništu. Pocrveni, okrene glavu, kao da ga je bilo sramota.

Novu 1998. dočekali smo sa našim novim prvim susedima, u njihovom stanu. Nešto ljudi u tridesetim, nešto ljudi u pedesetim, nekoliko beba koje su se batrgale unaokolo cuclajući, četvoro male dece i ja. Deca su raširila ogromno ćebe preko stolica u sobi svojih roditelja i objavila kako ne treba nikom da kažem da se "igraju tigrova". Urlikali su, pravili se da grebu jedno drugo i uništavali sobu iza mojih leđa, dok sam igrala igricu na domaćinovom kompjuteru.

"Ja ću da budem Radža!"

"Nije istina, ja sam tigar koji se zove Radža!" Ti možeš da se zoveš Maharadža!"

"Je l' mogu ja da budem Gadža i da rušim sve pred sobom?"

"Možeš, ali reci mom bratu da sam ja Radža! Ja moram da budem Radža!"

Slatko se smejući, otišla sam u naš stan po prskalice. Tek pošto sam zatvorila vrata, shvatila sam da mama i tata nisu poneli ključ, tj. da je jedini ključ ostao sa druge strane vrata, na polici za ključeve. Upropastila sam veče, a tata i komšija su morali da obijaju vrata.

Dve godine kasnije, na dočeku novog milenijuma koji nije bio doček novog milenijuma, drugar iz odelenja, inače član porodice uticajnih beogradskih lekara, pravio je žurku u porodičnoj kući preko Cvijićeve, u Profesorskoj koloniji. Tu je bilo...svega, od lepljenja para na tuđa čela, pa do skidanja gaća jedinom dečku koji se stvarno napio, a sve to preko starmalih koje su pile kafu i pušile cigarete, kao da za to neće imati vremena jednog dana kad budu bile iznošene i ispijene, lišene poslednjeg tračka veselja i mladosti.

Čak i ako pre toga nismo, ili ako to nije bilo vidljivo posle te godine gde su nas bombardovali i gde smo krv propljuvali od najmnučnijeg prvog polugodišta tradicionalno teškog trećeg razreda gimnazije na prirodnom smeru, tad smo svi naprasno odrasli i to se moglo videti svugde - od naših lica, pa do onoga što smo kasnije, te jubilarne godine, pisali. Večina te godine i jeste napunila osamnaest, zvanično ušavši u svet odraslih. Nas nekoliko mlađih moralo je da čeka onu istinski prvu godinu novog milenijuma...

No, to su neke druge priče, koje će možda biti pričane drugom prilikom. Možda i neće.

A vama u 2013. želim nešto. Ne znam šta, ali ne volim da lupetam koješta, niti da zvučim kao da sam isprala usta sredstvom za dezinfekciju pošto sam svima podelila poljupce, pa je bolje da se ogradim od smislenih reči. U svakom slučaju, nešto dobro. Usput bih dodala i ovo što sam napisala na drugom mestu: Da prestanete da živite jedni drugima u guzicama i uništavate jedni drugima poslove, živote, ljubav i blagostanje, napolju ima dovoljno svežeg vazduha i ima sasvim dovoljno sveta da svako od nas ima svoj delić na kome stoji i dovoljno atmosfere da diše punim plućima. Upamtite to.

3 komentara na Nove godine mog detinjstva

  1. Vanja kaže

    Nova godina nas uvijek natjera da se osvrnemo i prisjetimo nekadašnjih proslava... Bravo za tekst, Iva.

     
  2. Charolija kaže

    I ja tebi u 2013. želim nešto, ali nešto konkretno što baš želiš za sebe. Baš bi bilo lepo kada bi bilo dovoljno da ti neko poželi i da ti se to onda i ostvari. Poverujmo da može tako i neka tako bude. :*

     
  3. Marina Majska kaže

    Divno pišeš, devojčice. I ne ljudi se, na ovo devojčice, jer svi moji đaci znaju da tu reč upotrebljavam samo kad mislim na ono najbolje u ljudima. Volim da čitam tvoje tekstove, volim svetove kroz koje nas provedeš i često ne bih da se vraćam u realnost. Hvala ti... 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.