Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Kvadrat

Ona i njena prijateljica Eleni sede u klupi, u praznoj učionici. Januar je. Sve je pokriveno snegom. Moglo bi se reći da im se tog dana nije ni dolazilo na časove, po takvom kijametu. Eleni je negodovala zbog hladnoće, a ona zbog toga što je morala da napusti topli krevet. Nije Eleni bilo tako teško, mislila je. Živela je sama, nije morala svakodnevno da se svađa sa porodicom oko novca, mogla je da usvoji neku mačku, nekog psa, sve što njoj nisu dopuštali.

"Nego, razumeš li ti ova dva poslednja predavanja profesora Kelsija?" ona upita Eleni.

"Ne baš, ali bez toga nećemo steći uslov za praksu."

"Praksa....kako li izgleda to, kad je teorija ovoliko nejasna? Kao da...kao da nam sve vreme priča jedno te isto, dokazujući ga istovremeno i samom sebi. Zbrda-zdola, bez glava, repova, početaka i krajeva..."

Eleni uzdahnu. Imala je drugih problema, još od kako se doselila iz zemlje večitog snega.

"Smrznuću se, draga. Propašće mi bubrezi. Imam samo letnje gaćice. Ne mogu da uđem u zimske. Onaj dripac od taksiste letos mi je ukrao par komada onih, za broj većih, dok sam otišla da mu skuvam kafu. Posle toga nisam više želela da ga vidim!"

"Šta je on mislio, da ćeš prihvatiti takvo...eh...udvaranje? Da ćeš doći po gaćice, pa kod njega ostaviti i grudnjak, i sav svoj ponos..? Da je on, kradljivac ženskih gaćica, taj?"

"Izgleda. Ne bih volela da ponovo budem sama sa njim, nigde. To je provincijalac, mediteranac uzavrele krvi, ko zna šta bi pokušao da uradi."

Ona ponudi Eleni Kinder Buenom, uz kikotanje. Eleni izvuče jednu od štanglica.

"Da, rekla sam 'Mediteranac uzavrele krvi'...da pogodim, ti ništa ne bi imala protiv toga da ti neki drugi predstavnik te grupe, recimo profesor Kelsi, ukrade gaćice?

"Ne, ne, draga Eleni, NE. Ja bih ukrala njegove gaćice. Zbog čega ON da krade MOJE? Sad, mršav je kao štapić, mali su mu kukovi, nikad on ne bi mogao da bude trudan i da mi rodi dete!"

Obe su se nasmejale. Profesor Kelsi, koji je balansirao na onoj tankoj žici između kasne mladosti i sredovečnosti, bio je krivac što su se upoznale. Srele su se na večeri posvećenoj njegovim naučnim radovima u jednoj galeriji. Ona je zakasnila, videla prazno mesto na koje je Eleni stavila svoju poveću tašnu i pitala da li je slobodno. To je bio početak divnog prijateljstva dveju devojaka izgubljenih u konzumerističkom svetu, a sve zbog jednog raščupanog zanesenjaka čija su predavanja kombinovala elemente filozofije, matematike, a ona bi rekla i poezije. Bio je inteligentan i činio im je polusive dane mnogo lepšim. I dopao im se - Eleni malo manje, njenoj prijateljici malo više.

Taj deo svoje ličnosti smatrala je sramotnim za uzrast od dvadesetpet godina, stoga ga je vešto krila. Jeste, profesor Kelsi je privlačan muškarac, jeste, ona je naivna mlada žena bez mnogo iskustva sa istima, no da li, da li to umanjuje njenu opčinjenost njegovim delom? Kolege su govorile da niko na svetu nije tako lud za profesorovom dogmom kao što je ona; mada ga, za razliku od njih, nikad nije citirala. Tvrdila je da ga posmatra kao profesora za koga bi jednog dana volela da joj bude mentor.

Učionica se brzo punila drugim studentima. Do pre par minuta, tu su bile samo njih dve u prvoj klupi ispred katedre. Sad je postajalo tesno. Njih stotinak namestilo se u prostoriju gde nije moglo da ih sedi više od četrdesetoro. Neki su i stajali, skroz pozadi, oslonjeni na zid.

Kao po komandi, kad se pojavio profesor Kelsi, nastao je muk. Ušao je, ostavio kaput boje prljave i zagađene reke na stolicu i seo. Nije pozdravio studente, jer on studente pozdravlja samo kad odlazi. Nije prokomentarisao kijamet, jer on nikad ništa ne komentariše. Nasmešio se, što je u poslednje vreme bila retkost naspram nekadašnjeg dobro poznatog osmeha uz koji je objašnjavao veoma komplikovane koncepte i procese; a onda je iz crne poštarske torbe izvadio istrošenu fasciklu prepunu raskopusanog papira.

Krenuo je ka tabli sa fasciklom, ali nije stigao daleko. Pertle su mu bile odvezane i sapleo se.

"Dođavola!" prošištao je kroz zube i krenuo da vezuje pertle. Odmah zatim je ustao, napravio još jedan korak i ponovo se sapleo, jer je nekako uspeo da veže jednu cipelu za drugu. Pao je licem prema tabli, naočare su mu odletele u kantu sa smećem, među ogriske jabuka, što nije znao, jer je pipao po zemlji tražeći ih među papirima iz fascikle koji su se ovog puta - konačno - razleteli.

Niko se nije smejao, sem nje. Ne smeješ se savršenom čoveku poput profesora Kelsija. Odmah potom, ugrizla se za jezik, ustala sa mesta i krenula da mu pomogne. Prvo je izvadila naočare iz kante za đubre, obrisala ih vlažnom maramicom, a potom i o svoj rukav, pa mu ih je pružila; a potom pomogla da ustane i sredi te pertle.

Nije reagovao. Nije rekao ništa, profesor Kelsi se ne obraća studentima. Sagnuo se i počeo da skuplja listove papira, okrenut prema tabli. Ona se vratila na mesto pored Eleni koja se kikotala.

"Ala ima dobro dupe! Možda ne kao moj mesar, ali sjajno je!"

"On nema dupe! U moje staju dva njegova! Ma, tri njegova! I koščat je! I ne miriše lepo! I nepristojan je! Nije mogao da zahvali što sam mu pomogla da ustane, kao....kao da sam niže biće, kao da sam moron samo zato što sam student! Šta on misli o nama, dođavola? Da smo neko nezvanično udruženje lezilebovića i kurvetina? Da nemamo tri blage ni sa čim i da smo ovde samo da bismo se jednog dana oparili? Možda jesmo svi iz manje-više dobrostojećih porodica, no UBIJ ME, ELENI, UBIJ ME AKO ODAJEM UTISAK RAZMAŽENOG DERIŠTA!"

Sve vreme svog monologa, ona je zurila u tu, po njenom viđenju stvari, nepostojeću zadnjicu profesora Kelsija. Na kraju uzdahnu. Profesor je konačno skupio sav papir i strpao ga nazad u fasciklu. Predavao je mašući rukama, mucajući, povremeno gubeći nit. Tada bi ponovio nešto što je već rekao, ali ta rečenica nikad nije imala isti redosled reči kao ona prva, koju je zaboravio. Što je predavanje duže odmicalo, njoj se više činilo da sluša nešto nalik iščitavanju teksta za popunjavanje stranica u štamparijama i na web sajtovima tokom izrade. Ponekad bi se, kroz taj bajagi, bajati, čudni latinski, stidljivo promolio koji uzdah, kašalj ili razumljiva rečenica.

"Danas ćemo govoriti o opažanjom procesu, procesu opažanja, načinu na koji dolazimo do svoje percepcije o svim...svim stvarima, svim stvarima i kako se to tumačilo kroz vekove. A saznajni proces je proces kojim se nešto saznaje. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. Pellentesque commodo cursus porta. Quisque quis nibh diam, id mollis est. Suspendisse ut odio a enim vestibulum iaculis. Praesent sit amet nulla a est pretium porttitor. Aliquam ut justo nibh, consequat convallis elit. Duis luctus venenatis interdum. Vestibulum sed sem augue, id tristique sem. Integer in massa pretium sem aliquam tincidunt. Ah...i onda-onda... Nam consectetur porttitor sem et rhoncus. Donec non mauris vel risus porta vulputate id vel quam. Etiam ornare egestas lobortis. Vivamus in mauris velit. Ut at metus tortor, vitae elementum nisi. Suspendisse viverra congue lorem, ac elementum velit hendrerit at. Quisque vitae purus ut libero pharetra lobortis. Saznati neku pojavu stvarnosti znači postati svestan njenih bitnih svojstava i odnosa prema drugim pojavama. Aliquam mollis tincidunt mi id faucibus. Aliquam eu odio eget mauris aliquam porta ac at arcu. Vivamus a mi nibh, eu gravida lectus. Nunc luctus posuere mattis. Praesent vehicula auctor est, id condimentum tellus pulvinar in. Quisque et ipsum nisi, sed hendrerit massa. Donec lobortis egestas eros, nec mollis neque feugiat faucibus. Phasellus sed enim eget enim molestie hendrerit suscipit vitae risus. Opažanje je važan psihički proces na osnovu kojeg organizam neposredno upoznaje relevantna svojstva pojava i predmeta u stvarnosti. Praesent id aliquam purus. Sed et facilisis tortor. Pellentesque ut felis sit amet risus placerat semper. Pellentesque eleifend fringilla nisl tempus eleifend. Sed hendrerit justo metus, vitae pellentesque nisi....izvinite, grlo mi je suvo. Moram da popijem čašu vode. A i zagušljivo je ovde. Pauza od trideset minuta, je l' može?"

Otišao je, zaboravivši kaput, pa se potom vratio da iz džepa izvadi paklu cigareta i vunenu kapu, ali kaput je i po drugi put ostavio na stolici. Nalaktio se na ogradu balkona koji je gledao na svetla grubih, visokih zgrada velikih prozora sa druge strane ulice, okretnicu gradskog prevoza i park i zapalio. Nije obraćao pažnju na pahulje sitnog snega pršića koje su mu uletale u kovrdžavu kosu, bradu i šal.

Načuo je, po hodnicima - gde je bio neprimetan kao da je i sam student, a ne profesor - da njegovom metodološkom pristupu nedostaje praksa, da su mu predavanja preduga, te da bi mogao malo češće da pravi pauze i da hvata vazduh. Čak i jedan kolega mu je, da li u šali, da li zato što je bio zabrinut, rekao da bi trebalo da sedi ili stoji dok predaje, jer će jednog dana samo pasti kroz prozor. Da li je moguće da ti ljudi nisu shvatali lepotu otkrića novog saznanja? Naravno, celog života su ili slušali predavanja ili predavali; a ne kao on! Putovao je po svetu, rovario po bibliotekama, cenio je lepotu saznanja i opažanja mnogo više nego sve ono što dolazi posle. Ta žar, ta glad, to je bio plamen koji je želeo da održava dokle god je živ. I onda čuje da je lud, da je budala i da nikome nije jasno zbog čega se rešio da, kao tako ćutljiv čovek, predaje.

Takođe je čuo i šta studentkinje misle o njemu, ali to ga nije uznemiravalo. Imao je devojku već nekoliko meseci, njoj je sve to bilo simpatično i smešno isto koliko i njemu. Mislim, šta njima pada napamet? Profesor i studentkinje? Takvih gluposti ima po provincijskim višim školama, ako se i tamo već nisu opametili.

Pršić se polako pretvarao u krupni, mokri sneg. Jedna pahulja ugasi cigaretu profesoru Kelsiju. Nema veze, i ovako i onako je već dogorela do filtera, kao i prethodna, koju je zaboravio da stavi u usta. Koliko je dugo stajao na balkonu? Da li je prošlo pola sata? Treba da se vrati i da ispredaje to što je naumio do kraja. Hoće praktične primere. U teoretskoj nauci. A to ne bude matematika. Da su hteli da se bave matematikom, upisali bi nešto drugo. Ne razumeju oni ništa dalje od logike, ne zanima ih to, znaju samo da grozničavo zapisuju i posle to deklamuju, kao očenaš. Treba im mnogo vremena da bi počeli da razmišljaju, onako istinski.

Vratio se u učionicu. Kaput je bio na zemlji. Niko ga nije zgazio, ali niko ga nije ni podigao. Ona hiperaktivna devojčica, što nije ličila ni na gimnazijalku, još se nije vratila u učionicu, verovatno negde ždere i napija se sokova. Ako bude podrignula tokom predavanja, neće biti prvi put. Uvek čini to tiho, sa zatvorenim ustima, samo da je on ne bio čuo; ne znajući da je tako jasno kad neko podrigne, po pokretima lica i guše. Znao je kad guta knedle, znao je kad joj ne neugodno jer se nagnuo previše blizu i želela bi da je nema. Smešno, smešno dete. Koliko li ima godina? Kako je stigla na fakultet tako mlada i nezrela?

Zamišljao ju je kako, na prstima, kao da rukuje neeksplodiranom paklenom napravom i istovremeno igra balet, diže kaput, otresa ga od nepostojeće prašine i vraća ga na stolicu, a onda ciči i trese se, jer je primetila da je zgazila i izvukla onaj učkur što ide oko struka i što ga koriste samo žene, ali se nekim čudom našao na muškom komadu odeće. Onda bi shvatila da je šetajući se po parku zgazila u blato, ili nešto gore. Donela bi vodu i vlažne maramice i pokušala da očisti kaput, ali bi ga samo još više isprljala. Možda bi posle ovoga briznula u plač, pa bi ona njena Grkinja došla da je teši; pa bi se ispostavilo da je to što se ona uzrujala mnogo bitnije od toga što je kaput prljav. Klinci. Sve vide kroz tu ja, ja, ja, pa ja, još malo mene prizmu. I on je nekad bio klinac, prenaglašen i mrzi to, a istovremeno i obožava, jer ga je ta prenaglašenost učinila mirnim čovekom koji je danas.

Tek sad je podigao kaput.

Studenti su se polako vraćali na svoja mesta, neki mokre kose kao i on sam, neke devojke nešto doteranije, jer su svaki odmor koristile za opsesivno popravljanje šminke. Evo i onih mustra iz prve klupe - Eleni nosi...bože me sačuvaj, iz toga viri kost i poveliko je. A devojčica je donela pola pekare. Sad je sedela sa gomilom masnih mrva ispred sebe, srčući nešto što on ne bi dotakao ni štapom i jedući nešto što je prosto pravilo naslage unutar krvnih sudova, već na prvi pogled. Onda je uhvati kako liže masne prste. Istog trenutka, ona pogleda u njega i ugrize se za jezik.

"Eleni! Umreću od sramote!"

"Šta se desilo?"

"Profesor Kelsi me je video kako ližem prste. Sad će misliti da hoću da spavam s njim, da sam drolja ili tako nešto!"

Eleni pocrvene i prestade da gladi pakovanje zečetine koje je uzela u mesari. Šta ako je profesor video i to što ona radi? Naravno, ona je bila zaljubljena u mladog, muževnog mesara mišićavbih, dlakavih ruku koji je bio sušta suprotnost profesoru, ali opet; šta ako bi se ispostavilo da u prvoj klupi sede dve razvratnice? Sad, da li je ona razvratnica ako svaki dan svraća u mesaru, kupuje jaja i mleko tamo, iako su bolji na pijaci kod seljaka, ako je upravo kupila celog zeca; samo da bi videla mesara? Ili je, pak, zaludna?

Profesor Kelsi je ustao posto je poslednji student ušao i zatvorio vrata. Iz kutije je izvadio marker i prišao tabli. Kao po komandi, stotinak duša je uzelo sveske, a jedan mladić je izvadio fotoaparat, verovatno u nameri da ga koristi umesto diktafona. Prvi put kad su ovo uradili, profesor Kelsi osećao se kao da mu je srce na trenutak stalo, a žmarci potresli kičmu od vratnog dela do nepostojećeg repa. Zbog čega ne mogu sve to da interpretiraju kako žele, već onako kako misle da on to čini? Vremenom se navikao i rešio da se ne meša s njima, ako već ne može da ih razuveri. Mislio je da je prekasno...ili, jednostavno, nije više želeo da se trudi.

"Današnje predavanje završićemo jednom jednostavnom ilustracijom. Ja je povezujem sa procesom opažanja, moglo bi se reći."

Povukao je dve paralelne linije. Razred je čekao. On je znao da je bar polovina njih učinila isto što i on, u svojim sveskama.

Povukao je još dve paralelne linije pod uglom od 90 stepeni u odnosu na prethodne dve. Presecale su se. Izbrisao je višak, sve izvan njihovog preseka.

"Ovaj geometrijski oblik, geometrijska slika u labavoj je vezi sa današnjim predavanjem. Slobodni ste."

Uzeo je fasciklu i kaput. Studenti su i dalje ćutali.

Ona je povukla poslednju liniju, tako jako da je pocepala papir. Pogledala je u crtež. Tad poskoči i ritnu se, poput upucane divlje životinje.

"KVADRAT! TO JE KVADRAT! Ima sve četiri jednake strane!"

Profesor Kelsi je izlazio iz učionice. Na trenutak je zastao i pogledao u grupicu studenata koja je išla ka prvoj klupi, odmahnuo rukom i otišao. Mogao je da se vrati i da pokaže da ono nikad nije trebalo da bude kvadrat, no zašto? Valjda će i ostali to videti, valjda im je jasno.

"Kvadrat, kažeš?" pitao je Vim iz poslednjeg reda, koji je stajao sve vreme predavanja. "I objasni mi, šta bi taj kvadrat trebalo da predstavlja? Kakve kvadrat ima veze sa našim opažajima?"

Nije umela da odgovori.

"Vime, ja sam samo rekla da je to kvadrat. Baš lep kvadrat. Nacrtao ga je na čudan način, ali opet...to je hteo, valjda. Da nacrta kvadrat."

"Možda je to ustvari grafikon, možda je saznanje toliko ravnomerno da ga je slučajno predstavio kao kvadrat!" povika Vatroslav, student u poodmaklim godinama, koji je verovatno bio stariji od samog profesora Kelsija, "Palo mi je napamet, jer je moja kći skoro radila nešto slično na časovima fizike, ravnomerno pravolinijsko kretanje. Nedostaju strelice."

"Strelice...one izgledaju kao oni četinari...ma, znaš na šta mislim!" odvratio je Vim, odsutno.

"Vime, je l' i dalje pušiš travu? Ovde je to kažnjivo, već sam ti rekla. Možda ćeš ovome bolje pristupiti kao trezan! Ne znam da li bi gospodin profesor to cenio!" reče Nadine.

"Odakle tebi ideja da on nije pušio travu, ili da je možda i sad ne puši? Profesija mu je takva, šta se ložiš? Podložan je takvim stvarima, kao, uostalom i mi sami! Ne bi mi zamerio!"

"Gluposti. Profesor Kelsi nikad ne bi gubio vreme na svakodnevne gluposti kao ti i ja. On sigurno provodi dan i noć spremajući ovako dubokoumna izlaganja. Još uvek mi se ježi koža, pogotovo od ovoga na kraju! A ti bi samo da zaprndečiš tvoj smrdljivi džoint."

"Vas dvoje skrećete sa teme!" opomenu ih Bao, "Poenta je u tome što je profesor Čelzi nacrtao kvadrat."

"ČELZI?" povikaše Vim i Nadine istovremeno, a visoki Pere se okrenu prema svom niskom kolegi, gotovo preteći.

"Kako možeš da budeš dostojan predavanja ovog čoveka, ako ne umeš ni ime da mu pročitaš? Jeste, piše se C-H-E-L-S-S-I, ali nije ti ovo londonski kvart, pa da čitaš tako. U ovom slučaju CH ti je K, a S je udvostručeno, dakle ne čita se kao Z. On se zove KELSI."

Ovakve svađe su bile teške još u vreme kad se većina njih upoznala u galeriji, na tribinama vezanim za lik i delo profesora Kelsija, u vreme kad im nije ni padalo napamet da bi baš on, živa institucija, ikad mogao da im drži predavanja. Bao je samo napravio lapsus, ali to je među njima bilo ravno veleizdaji. Mladi i puni žara, glorifikovali su svoj ludi zanos.

Eleni je pozdravila prijateljicu koja je ušla u kola svog oca, pitajući se da li da do kuće ide obilaznim putem, kako ne bi imala izgovora da poseti mesaru. Druga devojka je vezivala pojas. Majka na zadnjem sedištu je gunđala što uvek tako upada i lupa vratima, a otac je bio raspoloženiji nego inače - išli su u veliki supermarket, gde bi svako od njih uzeo po kolica i lutao među rafovima, tražeći ono sa spiska, a završavajući sa sijaset sitnica koje mu uopšte nisu bile potrebne. Ostavljali su poprilične sume na takvim mestima, uzimali hranu kojoj bi posle istekao rok, odeću koja im se na drugi pogled uopšte ne bi svidela ili im nije pristajala, duplikate kućnih aparata...

"Tata", poče ona, "Da li ti je nekad palo napamet da uglavnom kupujemo nepotrebne stvari?"

"Možda nećemo još dugo moći ovako, priča se o nekoj ekonomskoj krizi. No, ja ništa ne primećujem, možda će nas zaobići." reče otac i povuče dim. Morao je da puši i u kolima. To bi bilo isto kao kad bi profesor Kelsi pušio na predavanjima. Sad, dok ovi časovi nisu počeli, njeni drugovi i ona nisu ni imali pojma da profesor uopšte i puši, nikad ga pre nisu videli sa cigaretom.

Majka kao da je mogla da pročita svoju kći na osnovu izraza lica koje se ogledalo u šoferšajbni.

"O čemu misliš? Da pogodim, opet onaj profesor. O čemu vam je uopšte pričao danas? Da li ti uopšte i slušaš njegova predavanja, kad toliko balaviš za njim?"

"Hihi...pa, naravno da slušam. Pričao nam je o saznajnom procesu. Sve sam zapisala, doduše ne baš onako kao što je rekao, skratila sam to, delovi predavanja nisu vodili ama baš nikud."

Otac je bolje razumeo godine svoje kćeri. Nasmešio se i upitao je da li profesor Kelsi ima najlepši osmeh na svetu. Ona pocrvene i poče da muca.

"Danas se uopšte nije smešio. No, zato je imao puštenu kosu...i nacrtao je kvadrat na kraju predavanja, što verovatno i nije tako bitno...no, meni je bilo simpatično"

"Dakle, fakultet ne traži od izroda hipi kurvetina i njihovih makroa da vezuju kose i skraćuju brade."

"Pričaš koješta. Nije ovo vojska. Koliko se sećam ćerkinih priča, nije on imao onu dugu, popovsku bradu, već nešto mnogo umerenije. Na kraju krajeva, nijedna žena ga ne bi gledala. Ima devojku, je l' tako, dušo?"

"Da tata, profesor Kelsi ima devojku. Videli smo je s njim, dva puta. Mršavija je od njega, ali kao...kao da je bila malo deblja u decembru nego u oktobru. Eleni i ja smo baš maštale kako bi to izgledalo da nam on spremi neku dobru klopu..."

"Eleni? Nisam je prepoznao kad ti je mahnula. Kako je onaj njen...hahahahaha...mesar? Da l' ju je makar pozvao na kafu? Stalno mu je pred očima, pravi muškarac bi do sad nešto učinio!"

"Ne, tata. Ona je njega pozvala u bioskop, no rekao joj je da je zauzet."

"Pa šta ona uopšte više traži tamo, onda?" otac je povisio ton, "Ako muškarac želi neku ženu, on će učiniti sve da bi do nje došao. Ne bi ga sprečilo ni to što mu je kecelja umrljana mašću i krvlju, niti to što radi kod svog oca. Oborio bi tu malu s nogu! Moj savet toj devojci bi bio da se mani ćorava posla. A i ti...da slušaš ostale profesore kao tog Kelsija, do sad bi imala doktorat, a nemaš ni magistrat. Jedva si stigla do postdiplomskih sudija!"

"Oče...u prvom semestru sam bila najbolji student u generaciji! A ti nikad nisi ni pomislio da magistriraš" odvrati ona, pomalo razočarano.

Nije vredelo. Isključila se iz razgovora dok su prelazili most, pokušavajući da broji brodove zarobljene u ledu koji ih je te hladne zime opkolio. Možda se ta zima činila hladnijom nego inače, jer je zemlja sa najviše gasa ucenjivala onu do sebe, poznatu po lošoj sreći, pa je najavila da će sledećeg dana blokirati sve gasovode, koliko god to štetilo drugima. Možda je trebalo da misle i o tome? Za svaki slučaj, u supermarketu je u kolica nabila veliko ćebe, te nekoliko pari toplih čarapa. Kasnije je nagovorila oca da uzme slaninu. On ju je gurnuo u njena kolica, da je ona plati. Iako su svi troje zarađivali dovoljno, večito su se svađali oko plaćanja, a posle i oko nošenja kesa. Ovoga puta, svih sedam kesa je sama ponela do stana. Lift, naravno, nije radio.

Sledećeg dana, grejanja je i dalje bilo, mada je situacija delovala napeto.

Profesor Kelsi se probudio polovinom popodneva. Iako je imao slobodan dan, to obično nije činio, koliko god kasno bi legao. No, kad je juče ušao u stan, sa pahuljicama u kosi, sačekala ga je Kira...ista ona vesela i tanka žena kojoj je posle tri meseca zabavljanja konačno dao ključeve. Htela je da mu spremi večeru, no nije znala da je on već rezervisao dva sedišta u restoranu sa muzikom i karte za pozorište. Dočekala ga je u laganoj, lepršavoj spavaćici, skinuvši umrljanu kecelju posle prvog poljupca, pošto ga je, u šali, ošamarila rukavicom za prihvatanje vrućih sudova. Stanom se širio smrad zagorele hrane, a odelo koje je čekalo da bude obučeno za izlazak se zgužvalo kad su pali preko naslona velike sofe u dnevnoj sobi. Ona je vrištala kao divlja mačka i skakala po njemu kao na rodeu, on se samo smešio i blaženo žmirio. Za razliku od predavanja, u njenom zagrljaju mogao je da ćuti. Ona je pričala, urlala, pištila, šištala i njištala.

Prespavali su dnevno svetlo, već se smrkavalo. Pridigao se. Kira je sedela sa druge strane sofe, sklupčana. Spavaćica koju je noćas, skočivši mu u krilo, zavitlala i bacila na poslednju policu, sa onim prašnjavim knjigama u koje on odavno nije verovao, u kojima odavno nije bilo ničega za njegovo novostečeno mišljenje o svetu, ponovo je bila na njoj, a preko nje jedan od njegovih džempera.

"Kad si ti ustala, ljubavi?"

"Ma, negde oko jedanaest. Nisam znala šta da ti spremam, doručak ili ručak...no, izgleda da ću ti spremati večeru."

"Bolje nemoj. Mislim, nemoj da se mučiš. Uz malo sreće, možemo da odemo danas u restoran, da nam sviraju na uvce i da pijemo neko dobro vino. Reći ćemo im da smo promašili datum. Ako su za danas popunjeni, spremiću nam ja nešto i otvoriću ono vino koje sam dobio prošle godine...mogao bih da napunim malo teletine, ispeći će se to za sat-dva...a u međuvremenu..."

"...u međuvremenu bi trebalo da ti kažem šta me je probudilo. Javljao se dekan onog fakulteta na kome predaješ. Spominjao je nekakav kvadrat. Svašta!"

"KVADRAT?" profesor Kelsi đipio je ispod pokrivača poput urođenika koji je iskočio iz zasede. Raščupan i odeven samo u jednu čarapu, jer je druga pala dok se meškoljio u polusnu, preturao je po neredu sve dok nije pronašao telefon.

"Dobar dan, da li je to dekan fakul...?"

"Kelsi, da li ste to vi? Zamolio sam mladu damu koja mi se javila da vam prenese poruku. Zovem vas povodom onog kvadrata."

"O kom kvadratu se radi? Sigurni ste da ne pričate o kvadratnim metrima?"

"Ne, vaš kvadrat."

"Ja imam nekakav kvadrat?"

"Da li je moguće da čovek vašeg kalibra ne razume o čemu se radi? Nacrtali ste kvadrat na kraju sinoćnjeg predavanja. Postavili ste svojim studentima neobičan zadatak, izgleda da su mnogo polemisali oko toga. Profesorka sociologije ih je videla kako se svađaju, sat vremena pošto ste vi otišli. Skinuo sam lekciju sa e-learning platforme, takođe je kvadrat bio tu, tj. bio je na skeniranom papiru. Da li sam vam već rekao da mi se baš, baš sviđa to što ne prekucavate svoje skripte? Deluju baš autentično. No, taj kvadrat..."

Profesor je bio toliko nervozan da se, tokom razgovora sa dekanom, češao jednim stopalom po gležnju druge noge, a na kraju je uspeo da sam sebi svuče i drugu čarapu. U međuvremenu, njegova devojka je pustila muziku i počela da pleše po sobi. Odmahnuo je rukom, pokazavši joj da utiša radio. No, ona je nastavila, povremeno mu prišavši da ga uštine za butinu. Posle petog štipanja, frknuo je poput mačora koji nije želeo više da se igra klupkom, uzeo prvi komad odeće koji mu se našao pod rukom, otišao sa telefonom u kupatilo i zaključao se.

"Dakle, kolega, zbunili ste svoje studente."

"Ne razumete. To uopšte nije trebalo da bude kvadrat. Jedna iritantna studentkinja..."

"Nadam se da ne govorite o najboljoj učenici u njihovoj grupi? Deluje kao dete, ali..."

"...to dete bi moglo da bude šef odeljenja za psihološki rat u nekoj vojsci. Šta god da kaže, svi se za to uhvate, kao pijan plota, skoro kao..."

"...skoro kao da ste vi to rekli, je l' tako, profesore Kelsi?"

Bilo mu je hladno, uzeo je da obuče ono što je zgrabio pre nego što je njega zgrabila ljubavnica u dnevnoj sobi. Đavo da ga nosi, uzeo je platnenu torbu za pijacu, u kojoj je bio grudnjak. To se nije moglo obući. Presavio je peškir preko klozetske školjke i seo na nju, naslonivši jedan lakat na koleno. U toj ruci držao je i telefon. Tokom daljeg razgovora, dok je dekan razglabao o povezanosti onog kvadrata sa samim predavanjem i celom oblašću, uglavnom je zurio u svoja naga stopala, da bi na kraju ustao sa peškira i stao na njega.

"Uz dužno poštovanje, gospodine, studenti su me pogrešno shvatili. A i vi ste. Primer nije bio usko vezan za sve o čemu ste pričali prethodnih pola sata. Sad bih da prekinem, nisam danas još jeo. Bio sam zauzet..."

"Pripremom sledećeg predavanja? Svaka vam čast, profesore, tako ste se lepo uklopili u naš kolektiv. Siguran sam da studenti jedva čekaju to da čuju, a i moje kolege i ja. Velika je čast da..."

Pošto nije delovalo da dekan ima nameru da prekine vezu, a njemu su noge već utrnule od stajanja, profesor Kelsi se nasloni na vodokotlić...istog trenutka se trgnu. Slučajno je pustio vodu. Telefon mu ispade iz ruke, pravo u kadu. Veza se prekinula, a dve tipke su otišle u slivnik.

Kira pokuca na vrata.

"Pereco, da li je sve u redu? Kakva je to lomljava?"

On otključa vrata. Za divno čudo, Kira je još uvek je imala spavaćicu i njegov džemper na sebi, a ruke su joj bile na leđima. Znao je šta je tamo, i bez da pogleda. Sigurno je već ispreturalasve i pronašla onu bocu vina o kojoj je pričao, ali je jedan njegov hladni pogled i izraz lica bio dovoljan da to, na brzaka, sakrije. Otišao je u radnu sobu i otvorio laptop.

"Šta radiš?"

"Moram da promenim poslednju skriptu. Posredi je velika, velika greška; nešto što mi ni u snu ne bi palo napamet...ali, rekao sam ti već, moji studenti su čudo!"

Ostavivši flašu na prvu slobodnu stolicu, nalaktila se i posmatrala ga kako uklanja petu stranicu skenirane skripte na kojoj je bio crtež i ponovo je pohranjuje u odgovarajućem formatu, te kači na platformu.

"Šta je bio problem sa tom frljokom?"

"Frljoka?! E, hvalim ti se bože, najzad neko ko nije rekao da je to kvadrat! Jer i nije prokleti kvadrat! Ako ga bolje pogledaš, videćeš da mu stranice nisu jednake, čak na jednom mestu ima i vršak koji nisam uspeo da izbrišem, a pravo da ti kažem, i mrzelo me je. Kvadrat, malo sutra. No, ko će mene bolje razumeti nego moja divna devojka? Eh, kad bih mogao da otkažem predavanja do kraja meseca i da ne izlazimo odavde..."

"Naravno da te razumem!" iscerila se Kira, ali on nije obratio pažnju na tu repliku.

"...ovako, ne mogu da udaljim tu alapaču sa svojih predavanja! Najglasnija je u celom razredu. Hvala bogu, pa ugovorom nisam obavezan da razgovaram sa njima, mislim da bi mi glava eksplodirala od te male. Da mi dekan nije rekao da je diplomirala, mislio bih...mislio bih da je neko dete koje dolazi da sluša predavanja, jedna od onih šiparica koje se zaljube u studente, pa ih uhode. Čitao sam to u nekoj knjizi, gde su glavni junaci bili studenti, a među njima je bila jedna devojčica. DETE. Kakav apsurd, kakav užas! Možda i nije bila knjiga, ali je sigurno bila neka literatura, toliko toga pročitam da se toga ne sećam...gde sam ono stao?"

"Kod male koja te nervira. Koliko na kraju ima godina to dete, na kraju balade?"

"Dvadesetpet..."

"Ona nije mala! Pa, ja imam dvadesetšest."

"Za par sedmica imaćeš dvadesetsedam...i zrela si žena, ona je derište i ne razume kako sve funkcioniše. Evo slike grupe na ekskurziji, sa koje sam se, hvala bogu, izvukao."

"Je l' to ta mala, pored ove nacerene?"

Profesor se zbunio.

"Kako si znala?"

"Ja da nešto ne znam, ja tebe, Pereco, čitam kao alfabet. Mislim da si je već jednom spomenuo i rekao da ima drugaricu, koja na svaki čas donosi sirovo meso. Prvo sam mislila da nešto vračaju, ali jok, drugarici se sviđa neko u toj mesari. I stekla sam utisak da su obe takvi luzeri da nema šanse da ih je iko ikad okusio, ako znaš na šta mislim. Plus, ta mala...ona se loži na tebe. To je bar jasno."

Nije mu se dopala ta ideja, pa je rešio da je odbaci. Draga je videla sve kroz prizmu seksualnosti, s njom nije mogao da razgovara o razmiricama sa predavanja. Istovremeno, ona je bila upravo ta karika koja mu je nedostajala, jer često nije shvatao ni razliku između onoga što bi ona zvala muškim i ženskim principima.

"Idem da spremam taj ručak....večeru, šta je već. Ostavi to vino. Ja ću ga otvoriti. Obuci se, posle jela bismo mogli malo da se prošetamo, trebaće mi malo svežeg vazduha. Curi mi nos...pobogu, gde mi je maramica? Mislio sam da je u džepu. Što mi se smeješ?"

"Pereco, kakva maramica? Kakvi džepovi? Ti si go! Go-golcat!"

"Uh...da. Promakao mi je taj detalj." promrmljao je, pa potrčao do dnevne sobe, gde je pronašao samo jednu čarapu, gaće, košulju i džemper. No, nigde pantalona! Ona je pošla za njim, krećući se lagano poput pume, da bi ga na kraju opaučila pantalonama vezanim u čvor po zadnjici.

"Promaklo je tebi mnogo štošta. Recimo, druga čarapa. Recimo, neka druga druga čarapa, od ko zna kakve slične situacije. Recimo, da još uvek nisi izvadio meso koje treba da jedemo. A da mi ipak idemo u taj restoran?"

Sledećeg jutra, pregledajući komade zečetine i svrstavajući ono što može da se jede u jednu, a ono što će dati psima i mačkama lutalicama u drugu posudu, Eleni je primila poruku na četu. To je bila njena drugarica...zbog čega li se juče nije javljala? Ah, da. Taj dan je u njenoj porodici bio praznik. A i današnji je.

xIseethroughUx: Hej. 🙂

GreekCanuck: Š'aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa imaaaaaaaaaaaaaaaaaa, l00do? Srećan ti Božić!

xIseethroughUx: Hvala ti što si se setila! Šta bi sa zekom?

GreekCanuck: Zeka je bio odličan. Deo mene bi želeo da misli da ga je zgodni mesar birao kako bi mi pokazao da ipak oseća nešto prema meni, ali je stidljiv. Nego, da li si skinula skriptu? Onu sa onim kvadratom?

xIseethroughUx: Da, skinula sam je čim sam došla kući. Naravno da ga ima, a deo pre njega, to jest kraj prekjučerašnjeg predavanja je isti kao što je bio. Idi skini, da vidiš, znam da ti je net nestabilan, pa da ne šaljem. Uostalom, valjda vode neku evidenciju o tome ko je skinuo predavanja, a ko nije..?

GreekCanuck: Paranoična si, sumnjam da im je to bitno kad nas ocenjuju!

xIseethroughUx: Možda i jeste. Ko zna. Meni se uvek čini da znaju šta radimo, koliko smo se spremali.

GreekCanuck: Elem...upravo sam skinula skriptu. Nema dela sa kvadratom. Četiri stranice predavanja, sve skenirano.

xIseethroughUx: Kvadrat i ono objašnjenje su preko cele pete strane! Sigurno su tu, nego ti nisi skrolovala do kraja. Kompjuter ti je loš.

GreekCanuck: Poslaću ti fajl, da vidiš i sama. Nema kvadrata.

xIseethroughUx: I ja ću tebi poslati svoj, da vidiš da je kvadrat tu! Neka se tvoj zove saznanje02.pdf, a moj saznanje01.pdf. Važi?

GreekCanuck: Zašto bi ti menjala ime, kad mogu samo ja da ga promenim?

xIseethroughUx: Radi svrstavanja, da budu jedan iznad drugog posle, da ih lakše nađemo, ma, dosta priče, šalji!

---Primili ste fajl saznanje02.pdf od korisnika GreekCanuck.---

---Primili ste fajl saznanje01.pdf od korisnika xIseethroughUx.----

xIseethroughUx: I, je l' vidiš da je kvadrat tu?

GreekCanuck: Vidim, sve je onako kako nam je ispredavao. A je l' vidiš ti da ga nema u mom fajlu?

xIseethroughUx: Vidim, i ništa mi nije jasno. Ustvari, jasno mi je. ON SE NALJUTIO NA MENE! Nešto sam rekla! Možda...možda je čak mislio da sam nešto namestila, da bi se sapleo, jer sam htela da ga dodirnem. No, to je nemoguće! Ja nisam manipulativna, znaš me, Eleni!

GreekCanuck: Odakle ti to? S druge strane, ja sam ubeđena da me univerzum mrzi. Mora da mrzi i tebe. Znaš koliko želim mesara, makar da se jednom poljubimo...isto koliko bi ti želela da te profesor Kelsi uzme za ozbiljno i da te ne posmatrao kao napadnu štreberku.

xIseethroughUx: Kako si znala šta želim? Nikad ti nisam rekla!

GreekCanuck: Meni je to očigledno. Mislim da je očigledno i tvom tati, on je pronicljiv. Majka ti je malo teška, kao i moja. A profesor Kelsi je pametan, opaža stvari...na kraju krajeva, to mu je profesija!

xIseethroughUx: To ga upravo čini kvalifikovanijim da me zavitlava! Nije pošteno! Šta je njemu cilj? Da popustim i na fakultetu, i na poslu, i da se lepo ubijem? Da ugasi sve što u meni postoji? Zašto? Zbog čega?

GreekCanuck: Ne znam. Možda bi sve bilo u redu da nisi najbolji student? Mnogi profesori mrze najbolje studente, to jest...kako da objasnim na šta mislim...misle da je u pitanju neko ludilo, izolacija, patologija. Pored toga, devojka si.

xIseethroughUx: To ne mogu da promenim. Sad ću zamišljati sebe kako sam njegov omiljeni student, jer sam momak. Ne znam. Nisam više pametna. Idem. Zovu me na ručak.

GreekCanuck: Au, ručak! Šta ste spremili za Božić?

xIseethroughUx: Ćurku. Pekla se više sati. Posle toga imamo čokoladne bombone, neke skupe, koje smo čuvali samo za ovu priliku. A juče smo imali takav rižoto sa morskim plodovima, prste da poližeš!

GreekCanuck: Sve neki afrodizijaci! Ako završiš na orgijama sa profesorom, nemoj reći da te nisam upozorila!

xIseethroughUx: Hehe...ćao, čitamo se kasnije. 🙂

GreekCanuck: A rivederći i tebi!

Otišla je u kuhinju. Majka i otac su već završavali supu. Pogledala ih je, rekla prijatno. Nisu je primetili, uvređeni što nije došla na vreme. Nakašljala se.

"Hoćeš li ti ikad išta poštovati? Kad već nećeš da učestvuješ u pripremi ručka, bar dođi kad te pozovemo. Zar tebi ništa nije sveto? Čak ni Božić?"

Pognula je glavu i spustila se na stolicu, krutih udova, kao da je bila u grču.

"Izvini, tata. Skinula sam predavanje profesora Kelsija. Kvadrat o kome sam vam pričala u kolima bio je tu. To je bilo juče. Malopre ga je skinula i Eleni. Kod nje nema kvadrata. Nema...nema cele te stranice. Nešto se desilo."

"Opet Kelsi! Kakve su to gluposti? Predavanje kao predavanje, možda mu je rečeno da ga skrati, da vas ne bi opterećivao, ipak ćete imati ispit."

"Mama, to je bio samo kvadrat! I jedna fusnota uz njega. Mogu posle da ti pokažem obe skripte, uporedo, samo tu se razlikuju! Nije menjao ništa u ostatku teksta, nije menjao naslov, niti ime fajla!"

"A da li je Eleni sigurna da je skinula ceo fajl?"

"Jao, mama, nemaš pojma o kompjuterima. DA NIJE SKINULA CEO FAJL NE BI NI MOGLA DA GA PROČITA! POBOGU, POBOGU, POBOGU!"

Poskočila je na stolici. Roditelji su bili zbunjeni. Otac je odmahnuo glavom, okrenuo se prema staklenim vratima balkona i mahnuo. Poznavala je taj gest, još iz ranog detinjstva. To je bila njegova šifra, njegov način da joj kaže da je šenula. Napolju nema nikoga, na petom su spratu, a isuviše daleko od drugih zgrada da bi iko mogao da vidi taj signal. Potom je pokazao na toalet sa druge strane zida. To je značilo da je dobila "sraćkalicu na usta" i da treba da se olakša. Odustala je. Nije mogla više ništa da im objasni. Na brzaka je posrkala supu i prihvatila se ogromnog parčeta ćurećih prsa.

Nedelju dana kasnije, grupa se ponovo okupila čekajući predavanje profesora Kelsija. Vatroslava su dopratile žena i kći, Vim se ponašao pomalo čudno.

"Nego, Štrumfe, vide li ti koliko onaj tvoj kvadrat ispade bitan?"

"Nisam ti ja nikakav Štrumf...a nisam ni nacrtala taj kvadrat. Samo sam rekla da je kvadrat!"

"Naravno da je štrumfkvadrat. Najveći broj četvorougaonihštrumfova to jest paralelogargamela su kvadrati."

"Netačno! Ne postoji takva statistika. Kvadrat je takođe romb...moraš prvo suziti izbor paralelograma na rombove." umešao se tihi mladić koji ni na jednom predavanju, niti na pauzama, nije progovorio, "no, ako bismo svaku stranu tog kvadrata, ili možda samo pravougaonika, posmatrali kao deo saznanja, to bi....možda značilo da je svaka strana faza i da su prelasci iz jedne faze u drugu nagli! A kad nešto konačno saznaš do kraja, opet si na početku."

"Ala si ti neki Kenjoštrumf." nonšalantno izusti Vim.

"Nisam. Zovem se Adam." stidljivo prokomentarisa ćutljivko. "Ustvari sam hteo da pričam sa njom, a ne sa tobom...izvini."

Ona pogleda tog Adama. Nije ga se sećala sa osnovnih studija, mora da je došao sa drugog mesta. Fizički je pomalo ličio na profesora Kelsija, kao da mu je bio neki mnogo mlađi rođak. O svemu je pričao kao da negativnost apsolutno ne postoji, a da nijednog trenutka nije ni pomislio da razglaba o nekakvim pozitivnim mislima, nepokolebljivoj ljubavi i drugim stvarima kod kojih bi se, zasigurno, odmah isključila.

"I tako...mislim da nam je gospodin profesor ispričao nešto veliko i posebno, te da će kod svakog od nas to rezultovati velikom idejom. Možda baš danas. Hej...deluješ umorno. Nadam se da nisam dosadan?"

"Ne, Adame, nije do tebe. Umorna sam. Noćas smo čekali drugu Novu godinu, otac je pekao krofne, to je naša porodična tradicija..."

"S rupom?"

"Da, s rupom", odgovori ona, gotovo začuđena što se Vim, koji je sada pričao sa Vatroslavom, nije ubacio u priču da spomene Krofnoštrumfove ili Štrumfove sa rupom.

"Sve krofne su divne", sanjalački nastavi Adam, "no te s rupom, one imaju neku posebnu toplinu. Kad gledaš filmove, bilo igrane ili animirane, sve krofne su sa rupom. Kada bi neko sad pisao knjigu o ovom trenutku i da nema mene i mog pitanja, čitalac bi, svejedno, znao da krofne koje pravi tvoj dragi otac imaju rupe...jer si ih tako toplo opisala."

Ona htede da zahvali Adamu na lepim rečima, kad zapaziše profesora Kelsija. Izašao je iz taksija, pravo u baru, a nosio je svetle pantalone. Započeo je psovku, a onda primetio svoje studente, ugrizao se za jezik, budalasto im mahnuo, pokazao na sat koji nije nosio i pošao unutra.

"Eleni, jesi li videla ovo? Adame, Vim, Vatroslave...? Malo je falilo da pred nama otera baru u tri!"

Vatroslav jedini obrati pažnju na komentar. Pozvao ju je da priđe.

"Ne znam, ponekad....ponekad, ono....katkad imam utisak da te pogađa sve što profesor Kelsi kaže...to jest da vidiš u tome nešto što ne bi trebalo da vidiš, neku mržnju prema celom svetu, prema svima nama; možda i tebi samoj. Šta god on kaže, kao da te je udario maljem u glavu."

"Kafka."

"Kafka? Šta s njim?"

"Franc Kafka je svojevremeno rekao da treba da čitamo knjige koje nas ranjavaju i probadaju, jer inače čitanje nema svrhu. Ja bih to primenila i na celu ovu situaciju sa mnom i profesorom Kelsijem."

"A možda bi samo trebalo da ćutiš?"

Kako bi ona mogla da ćuti? Kad je to ona, pa, ćutala? To je bilo potpuno suprotno njenim načelima. Šta je tom Vatroslavu? Ima decu, par sedih, zar nije trebalo da omekša s godinama? Kakve su to mizogine gluposti, to sa ćutanjem? Uostalom, ne želi s njim da priča o prokletom kvadratu, zar nisu negde, u nekom zalivu, pirati, pirati u XXI veku, oteli dva broda? Interesuje li se neko ovde za ostatak sveta?

"Vidim da sumnjaš u istinitost mojih reči, a tako si me prezrivo pogledala da verovatno misliš i da ti popujem. Nije tako. Samo želim da ti pomognem da realno sagledaš stvari. Je l' ovo ima veze sa kvadratom sa prethodnog predavanja?"

Ona klimnu glavom, premeštajući se s noge na nogu. Nije slušala Vatroslava. Imala je utisak da je pred njom medved koji igra, tako nešto. Ta slika joj je bila u glavi cele te večeri, dok se pitala zbog čega je tog popodneva pobegla sa časa i kroz prozor svoje sobe posmatrala drvo, sa jednim jedinim gnezdom u račvama, gde su zimi navraćale samo polusmznute svrake i izgladneli golubovi. Nije vredelo. Ni njeno medonosno drvo nije imalo rešenje, medved koji igra se formirao među šarama od leda na prozoru, unutar velikog kvadrata. Leti je ovo sve bilo drugačije. Jedva je čekala da dođu proleće i leto, pa da se ulica pretvori u raštrkanu zelenu oazu, potpunu suprotnost ovom bataljonu odranih fasada i namrgođenih prozora, na kojima su sve roletne bile različite, ragastovi takođe, jer ovde niko nije razumeo red, redosled i estetiku. Ljudi su bili otupeli. A profesor Kelsi? Uh, samo da ne misli na njega, bolje da radi nešto drugo. Neka bude šta god hoće, C-H-E-L-S-S-I, ovako, onako, njemu nedostaje malo ljudskosti. Nekad davno, čula je pesmu u kojoj je neka žena svom momku, ljubavniku, tihoj patnji pevala, pevala da mu nedostaje šećera. Nasuprot tom imaginarnom, ili možda ne, čoveku, profesor Kelsi izgleda kao da nikad nije ni okusio šećer. Da li to znači da se kljuka saharinom, aspartamom, veštačkim zaslađivačima? Ma, profesor Kelsi je iznad svega toga. Sad bi verovatno Vim objasnio da je on više od običnog čoveka, običnog Štrumfa, čovekoštrumfa. Posle mnogo nepotrebne polemike, to bi rekao i Vatroslav. I onaj tupavi Bao. I nervozna Nadine. I Pere, Suvi, Efraim, Selim, Peter, Jasna, Džimi, Či, Noriko, Nana, Esteban...ma, svi. Čak i Eleni bi, posle kraće pauze, rekla da profesor Kelsi nije običan čovek. Da nije čovek koji se mota tu negde oko proseka. Nije neko kao naši roditelji. Nije neko kao mi. Nije neko kao ostali profesori. Nije kao drugi ljudi.

A možda je problem u tome što sve to - ipak - jeste? Šta bi se desilo kad bi ona to rekla? Da li bi i dalje bila najbolji student u generaciji? Kako ona, pre svega, može da bude najbolji student u generaciji, kad je diplomirala sa tako malim prosekom i primili su je na postdiplomske studije kao živi eksperiment?

Sledećih sat-dva provela je cepkajući samolepljive podsetnike, one obične, žute. Ispisivala je reči koje je više puta čula tokom predavanja prepisanog od reči do reči sa audio snimka onog čudaka sa fotoaparatom; koliko puta su se ponovile, čak i kad su u pitanju bile poštapalice, no njih je brzo eliminisala. Lepila je te podsetnike po ploči radnog stola u kuhinji. Onda je drugom bojom ispisala reč kvadrat i pokušavala da je uklopi. Nije bila neophodna nigde, no mogla je da se uklopi svugde. Možda taj kvadrat stvarno nije ni bio neophodan za razumevanje samog predavanja? Možda je samo trebalo opaziti ga? Kao...neka čudna vrsta praktičnog rada?

A možda nije ni bio kvadrat? Ko je nju terao da ustane i da drekne to što je dreknula, da tome na tabli da ime? Nisu ni sve cipele patike, niti čizme? Koji joj je đavo bio da taj geometrijski oblik kategoriše? No, istovremeno, profesor Kelsi nije od nje tražio da se izvini. Bilo bi joj lakše da se izvinila, možda bi mogla da spava svih ovih noći. Možda bi bila malo smirenija. Koliko puta joj je reč "možda" prošla kroz glavu, kao da je poštapalica? Užas. Treba malo da pazi na fond reči, ovo već postaje sramota. Sad, sramota je njena svakodnevica. Uvek ju je sramota zbog nečega, ovog puta zbog geometrijskog oblika koji nije bio kvadrat, ali ona je rekla da je kvadrat, pa su svi zaključili da je kvadrat, jer profesor Kelsi ništa, ama baš ništa pod miplim bogom nije učinio kako bi ih razuverio.

I naravno da ona njemu ide na živce. Guta ga očima, jer je lep, mada izgleda kao pravoslavni sveštenik koji je proveo par godina u nekom logoru poput onoga gde su pravili abažure za lampe od ljudske kože. Ah, ne, ne u tom...u nekom gde je bilo prinudnog rada. Istovremeno, i pored te distance koja je veća iz dana u dan, tog sjaja u njegovim očima koji je sve staklastiji i staklastiji, on još uvek ima one slatke rupice kad se smeši. I pegice. Kad mu je pomogla da ustane videla je da on ima pegice čak i tamo gde bi drugim ljudima bili podočnjaci. Nije volela pegice, ali njemu su lepo stajale, šteta što je kao i većina profesora nosio naočare, jer je imao divne oči...kad ostaviš masline za picu neko vreme napolju, poprimiće tu boju....

Pogledala je na sat. Bilo je već dva ujutru. Koliko dugo se mučila sa ovim glupostima? I zašto nije dotakla prevod za koji treba da dobije poprilične pare, taman onoliko koliko joj treba za ovomesečnu kozmetiku, račune, par novih knjiga i diskova i džeparac? Zbog čega je taj prokleti kvadrat prioritet?

Oglasio se mesindžer.

GreekCanuck: Jesi li tu? Poludeću. Drago mi je što ne živim sa mojima. Moja mlađa sestra šizi, treba da sazna da li ju je i koji fakultet prihvatio. Ona je JEZIVA kad se naljuti.

xIseethroughUx: Može li da bude gora od mene? Ako sam besna, mogu da vrištim do iznemoglosti, nagnem sto na stranu tako da sve padne sa njega i da udarim glavom o zid! Nekad sam bila ovakva kad ne bih mogla da rešim neki zadatak, recimo na pismenom iz matematike.

GreekCanuck: Takva je i ona. Sa algebrom i fizikom.

xIseethroughUx: To su moji simptomi, onda. O_o Ponekad uključuju i bacanje prve stvari koju nađem kroz prozor. Jednom je to bio budilnik, mislim da sam to uradila zbog nizova. Ni dan danas ne shvatam nizove!

GreekCanuck: Bar nije bilo nešto vrednije, kao recimo laptop. Šta su uradili tvoji roditelji?

xIseethroughUx: Mirno su mi odgovorili da nisam dovoljno učila.

GreekCanuck: Tuga živa. Roditelji nikad ne znaju šta rade svojoj deci, onda ispadne da su depresivni ako dete nije ispunilo njihova očekivanja. S druge strane, tu su čudaci, kao što je otac mog mesara. Danas me je izljubio i izgrlio. Neprijatno mi je.

xIseethroughUx: Jesi li sigurna da taj čovek ne misli da, slučajno, dolaziš zbog njega, a ne njegovog sina? Da ne misli da si neka koja voli matorce?

GreekCanuck: Ne znam. Stvarno više ništa ne znam. Nego, da li dolaziš sutra na predavanje? Prošle nedelje si pobegla.

xIseethroughUx: Razumi, nisam mogla da mu se pojavim pred očima posle onoga sa kvadratom. I onda je sekretarica zvala da pita gde sam. Kakva blamaža. Sad će me tata dovesti do fakulteta. Ko zna šta su moji mislili da sam radila, ja sam provela dva sata u McDonald's, prežderavajući se.

GreekCanuck: Ne valja da se tako izoluješ. Sad, kome ja govorim? Nisam videla nikoga ovih šest dana, sem kasirki u supermarketu, mesara i njegovog oca. Da, bila sam jednom kod bakice preko puta. Ne znam...elem, vidimo se sutra, kasno je. Ako stigneš pre mene, sačuvaj mi NAŠE mesto.

xIseethroughUx: Isto važi i za tebe, Eleni. Laku noć!

GreekCanuck: Noć!

Sledećeg dana, dve prijateljice stigne su na predavanje u isto vreme. Kao i uvek, bile su prve. Nešto kasnije, pojavio se stidljivi Adam.

"Tebe tražim. Baš sam želeo da pričamo."

"Mene?" upita Eleni, pokušavajući da gurne pakovanje od deset jaja ispod radijatora.

"Ne, tvoju drugaricu. A ti...zamisli kako bi bilo zanimljivo da se iz tih jaja, pod toplotom radijatora, izlegnu pilići. Deset novih života, ovde sa nama. Zar to ne bi bilo očaravajuće?"

"Interesantno, i ja sam joj to rekla. Još su to domaća jaja, ko zna. Nego, nas dvoje smo neki dan pričali, kad nas je Vim prekinuo, je l' tako?"

"Jeste. I hteo sam da ti kažem da bi svaka stranica kvadrata mogla da predstavlja više ideja. Nisam bio u pravu kad sam rekao da svaka od njih predstavlja po jednu fazu saznajnog procesa. Sad mislim da bi više ideja moglo da postoji u svakoj strani kvadrata, kao i u celom kvadratu. To su ideje koje možeš...maltene da nalepiš na ivice kvadrata. Ako bi on bio od žice i ako bi svaka ideja visila na konopčiću, to bi bila odlična analogija. Da li si znala da u nekim krajevima sveta prave posebno čvrste konopce?"

Sa sjajem u očima, Adam je prelazio sa jedne teme na drugu, a da to nije ni primećivao. Nikad se nije družila sa momcima, od kako je njen najbolji drug stasao i počeo da juri fufice, zakazujući sastanke sa dve do tri istog dana. No, sa ovim momkom bi mogla da se druži. Bio je neobičan, ni nalik tim svinjama koje su samo mislile šta će da povale.

"I meni se to svidelo, Adame, ali izgleda da se on predomislio. Nadam se da mu nije smetala moja reakcija. Znaš, ja sam samo MISLILA da je kvadrat, kao ilustracija njegovog prethodnog predavanja savršena kombinacija osećanja i igre rečima. On može da se uklopi svugde i da se uklopi sa nekim našim shvatanjima, možda i stvarima koje sami pišemo kod kuće. Pa zar nije poenta ovih predavanja da se ljudi ohrabre, da imaju svoje mišljenje, originalnost; umesto da postaju kopije profesora Kelsija i uče napamet svaku njegovu reč. Nije to što je on rekao mantra, zar ne? On bi trebalo da shvati sledeće: ne može naterati ljude da prestanu da analiziraju njegove poteze i ideje, ipak je profesor; koliko se sećam, to je jednom i sam rekao. I što je misteriozniji i intrigantniji, to ćemo ga više analizirati. To je u ljudskoj prirodi, to nema nikakve veze sa logikom. Zbog čega mu onda smeta što to i radimo? I još nešto - ne želi da ga slepo sledimo, ali je uvređen kad neko to ne radi, umesto da ceni ljude koji samo prihvataju njegova predavanja KAO SAVET, ali formiraju sopstveno mišljenje...ne razumem, stvarno ne razumem!"

"Pričaš kao on...rekla si istu stvar tri puta!" dobaci Eleni, u šali. Sedela je na zemlji pored radijatora i odustno gladila vrhove jaja u sada već otvorenoj kutiji. Da li ih je zgodni crnomanjasti mesar birao svojim rukama? Posmatrala je svoju drugaricu kako razgovara sa kolegom. Onda je u učionicu ušao Vim.

"Vas dvoje tražim! Setio sam se nečega sinoć, uz moju...uh...božansku inspiraciju! U vezi sa onim kvadratom!"

"Nemoj samo o Štrumfovima, molim te."

"Kakvi sad Štrumfovi? Hoću reći da se sećam da je profesor Kelsi jednom rekao da voli da sastavlja stvari od različitih, odvojenih delova. A i B stvaraju C, što ima smisla. U tome se učestvuje. Moj biološki otac je voleo da kaže 'IZNENADI ME!' Takvi tokovi mišljenja treba da budu iznenađenje i za stvaraoca i za poštovaoca tog stvaralaštva. Iznenaditi samog sebe, iznenaditi i druge. To je podsvest. I samim tim niko ne može da zna šta je stvarno. Istovremeno, draga moja...jedini saveti koji su ti stvarno potrebni su već u tebi. Mislim da bi se i Kelsi složio."

"Vime...slažem se da su saveti u nama, ali većini nas nedostaje objektivnost kad se radi o nama samima. Ne možemo sebe da posmatramo sa tuđe tačke gledišta. Mnogi od nas vide sebe kao najgore na svetu, često to proizilazi iz našeg odrastanja, često nosimo svoj kamen sumnje na leđima, svoj krst, te se zbog njegove težine stalno pitamo da li smo u pravu ili nismo..."

Ona napravi kratku pauzu, uzdahnu, spusti ruke, i nastavi, posmatrajući kroz prozor neko udaljeno, trepćuće svetlo.

"...Drugim rečima, ponekad ti je potreban neko...neko drugi da ti kaže šta možeš pronaći unutar sebe. Bar je sa mnom tako. To ne znači da ću se nekome klanjati, da ću prihvatiti njegove reči kao jednu, jedinstvenu i univerzalnu istinu; to samo znači da ću prihvatiti njihovo viđenje sveta, što me potom može, ali i ne mora dovesti do nekog sopstvenog saznanja. Možda je moj pristup ovome neobičan, teško ga je objasniti. Izvini ako sam te zbunila."

Vim se za trenutak zbunio, počešao po glavi. Sad su svi četvoro stajali na prozoru, zagledani u ono nestabilno svetlo koje se palilo i gasilo bez ikakvog ritma i reda.

"Nadam se da sam u pravu ako pretpostavim da ti te 'savete' poistovećuješ sa procesom učenja. To bi objasnilo sve o čemu si pričala. Izvini, volim jasno definisane reči. Ponekad mislim da profesor sve priča napamet, da je to bitan deo njegovog pristupa, da pušta reči da naviru. I sve to bi nekom trećem mogla da bude isprazna, bezvredna glupost. Ko zna, ako on to vidi kao sopstvenu katarzu, postoji velika šansa da se oseti krivim ako neko iz toga vadi nešto svoje, pouke..."

"Pa...da, pretpostavljam da sam to mislila. Ako mi neko da pravi signal, pravi putokaz do nečega, neću uraditi baš to što je rekao, no pronaći ću svoj način da to uradim."

Neko se nakašljao iza njih četvoro na prozoru. Profesor Kelsi. Da li da ga pitaju kad je ušao, koliko ovoga je čuo? Ona je poželela da propadne u zemlju. Povukla je Eleni za ruku, ubrzo je za njima pošao i Adam. Profesor je ostao sa Vimom na prozoru. Izvadio je kutiju cigareta i ponudio mu jednu, bez reči. Vim je odbio, cigarete jednostavno nisu bile TO. Profesor je slegao ramenima i zapalio. Vim je primetio Efraima, momka sa fotoaparatom i pozdravio ga, a odmah zatim i krenuo da popriča s njim.

Pošto je popušio cigaretu, profesor Kelsi je nekoliko puta kucnuo po tabli. Svi studenti koji su bili ispred učionice, seli su na svoja mesta.

"Danas ću vam ispredavati još jednu lekciju u vezi saznajnog procesa..."

"U vezi sa saznajnim procesom, dođavola, kako me ponekad nervira..." progunđa ona kroz zube. Učinilo joj se da ju je, na trenutak, mrko pogledao.

"Još jednu lekciju u vezi saznajnog procesa. Evo, vidite na tabli, imamo dva dela predavanja - uvod u suštinu saznanja i suštinu saznanja."

Kad li je stigao da ono napiše? Koliko dugo je bio u učionici dok su njih četvoro stajali na prozoru i gledali u ono glupavo svetlo, gotovo sigurno nabijeno na šiljak onog visećeg mosta? Da li je već počela inauguracija onog crnca? Šta li je onaj teniser uradio na otvaranju turnira u Australiji? Ma, zbog čega joj mozak luta, zbog čega beži od istine? Profesor Kelsi je čuo ceo njihov razgovor i ispala je još veća budala nego što je to bila posle onoga sa kvadratom! I pored toga, ona ne može da ćuti, ona jednostavno ne može da ćuti...

"Eleni..šta će nam uvod? Zar nije mogao sve to da spoji u jedno izlaganje, sa dva podnaslova? I ovako i onako uvod nema smisla, sigurno će to što bude rekao posle nekoliko puta ponoviti tokom osnovnog dela predavanja...sjajan je predavač, ali organizacija časova mu baš, baš ne ide!"

Eleni nije ništa rekla. Adam je sa svog mesta nešto pokušavao da objasni pokretima ruku, no ona ga nije videla. Profesor Kelsi je prišao katedri, naslonio se dlanovima na ivicu i zakašljao se. Kao po komandi, obe devojke su spustile ruke u krilo. Eleni je bila mirna, njena prijateljica je gužvala krajeve duksa, a činilo joj se da joj nešto pulsira kroz butine, poput struje. Onda je kinula.

"Molio bih studente da budu malo tiši. Podsećam vas da su postdiplomske studije samo za retke, samo za zainteresovane. Ne, ne kažem vam da odete, samo da slušate. Očigledno je da ste želeli da budete ovde, prema tome, ponašajte se u skladu sa sopstvenim željama."

Vratio se tabli i izbrisao prvu celinu.

"Dakle, prelazimo odmah na samu lekciju...Nunc in malesuada sem. Vivamus convallis nisi quis augue elementum eget pulvinar risus sollicitudin. Cras eget dolor dolor, ullamcorper bibendum nunc. Maecenas imperdiet eros tempus odio sollicitudin bibendum. Aliquam in quam nec felis tincidunt sodales. Phasellus ultrices, erat quis pharetra vestibulum, elit tellus tincidunt massa, in pharetra leo augue quis justo. Cras venenatis nisl nec quam rhoncus ornare. Pellentesque rutrum, dolor a luctus fringilla, neque nulla dictum velit, quis faucibus dui orci eu nisi. Maecenas semper dui at erat aliquet egestas. Nam nisl orci, accumsan sed rhoncus varius, fermentum at nisi. Mauris placerat eros quis ante sollicitudin nec accumsan quam sagittis...."

Ne samo da ponovo nije mogla da ga prati i da su joj se sve njegove rečenice pretvarale u besmislicu, već je počela da joj pulsira i druga noga. Nekoliko puta je glasnije uzdahnula, jer joj se činilo da gubi vazduh. Reči su bile sve sporije, stapale su se u nešto što je podsećalo na više puta preslušane kasete, koje su se pretvarale u pojanje duhova, na kasetofonu kome davno nije bila čiščena magnetna glava. On nju zavitlava. On nju stvarno zavitlava. To je kao ona knjiga o devojčici koja je mnogo lagala, pa su otac i brat krenuli da svaku njenu laž pretvaraju u istinu...na kraju je videla medveda, a istovremeno se brat prerušio u medveda...uopšte se nije sećala kraja knjige, ali se nadala da devojčicu nije rastrgao taj medved. Profesor Kelsi nikad ne bi mogao da bude medved. Nije dlakav. Da je dlakav, dlake bi mu virile i ispod košulje kao onom famoznom mesaru, bio bi tamnije puti, a njegov kolorit varira od smrtno bledog do bebi-ružičastog. Ko je još video medveda sa naočarima, u puloveru sa romboidima? Đavo da ih nosi, romboide! Imaju veze sa kvadratima. A on je tako lep u tom džemperu, još samo kad bi se nasmešio. Na prvom času se nagnuo prema njoj i nasmešio se. Ona se nagnula unazad, njemu su se oči nasmejale i prišao joj je još bliže. Verovatno je ostavila na njega utisak neke lude klinke koja tajno sluša fakultetska predavanja, jer je bila tako uspaljena i blesava, a i nosila je neku majicu sa crtanom devojkom. Zelenu, od viskoze. Jao, više nikad, ali nikad neće to obući pred njim. Možda je delovalo kao da mu se nudi? Ta majica baš naglašava liniju tela...iako je zatvorena oko vrata, u tome se prosto vidi da ima bujne grudi? Treba da se oblači tako da on ni ne može da nasluti kakvo je njeno telo? Od sutra će nositi drugačije pantalone i više nikad, ali nikad neće obući viskozu. I kad bi ovo uzlupavanje srca samo prestalo...navikla je da se znoji i da joj samo malo lupa srce kad im priđe bliže, ali...ali...ali..ovo sigurno nema veze s tim što je on sladak, a što joj nikad nije rekao ni bravo, ni super, ni...jao!

"Molio bih vas da dođete i u petak. Nisam još siguran o čemu ćemo pričati, to je vanredni čas, ali moramo da ispoštujemo plan i program. Zahvaljujem na pažnji, prijatno veče!"

Hajde to što nam je ZAHVALIO, što nikad ne čini, ali...kad li je pre završio? Sledeće večeri, pošto joj je Efraim poslao audio fajl, jer je obećala da će sve transkribovati, zaprepastila se videvši koliko toga ima, koliko je kompleksno i ozbiljno. Proklinjala je sebe što nije na nekom fakultetu gde je moglo da se studira isključivo od kuće. Sve ovo ima toliko više smisla kad ga čita polako, natenane. I transkribovano predavanje je bolje od skripte, čuješ više, čuješ sve...po načinu na koji je profesor govorio, znaš gde su oni bitni delovi - njih je izgovarao u jednom dahu. Kad bi zamuckivao, onda bi se i sam mučio da pronađe prave reči. A lep je kad zamuckuje, uz sve to. Ima divne, pune usne, mada su neobično blede...onako, kao kada bi kauč presvučen kožom neko vreme bio ostavljen na snegu i vetru. Zajedno sa onim maslinama...kako neko tako lep, gotovo nalik anđelu, može da bude tako okrutan? Možda...možda kad joj ne bi bilo tako neprijatno što postoji u njegovom prisustvu, kad bi umela da drži jezik sa zubima, možda bi mogli da se druže, da polemišu, da budu ravni jedno drugom? No, to se neće desiti, muškarci se druže sa klinkama samo kad se zaljube u njih, a onda nisu objektivni...to jest, kakva god je njihova izabranica, videće je kao natprosečnu, a ustvari ona će biti samo rekvizit koji popunjava rupu u njihovom slobodnom vremenu...ali šta god ona uradi će biti muvoserina u poređenju sa onim što radi neko ko im smeta...neko poput onoga što ona predstavlja za njega! Strašno, strašno, strašno! Kako sprati taj žig sa sebe, a ne odrati samoj sebi kožu? Jao. PREVOD. Mora ujutru da bude gotov. Bolje da prione na posao.

Na drugoj strani grada, profesor Kelsi je sedeo za radnim stolom, posmatrajući laptop kao da ga ispituje u vezi sa počinjenim zločinom, kao osumnjičenog. Tehnika ga je frustrirala. Da nije bilo obavezno pripremati lekcije i kačiti ih na e-learning platformu, nikad ne bi došao u situaciju u kojoj je sad bio. Fajl se zaglavio. Mrzeo je tu Vistu, najgori operativni sistem ikad napravljen.

U sobu je ušla Kira, u kućnoj haljini.

"Pereco, napunila sam kadu. Ima mesta za dvoje. Želiš li da mi se pridružiš?"

"Naravno...no, nemam nikakvu ideju šta ću ovoj deci predavati sutra. A njima su ta predavanja veoma bitna, ne bih želeo da se sad tamo pojavim i da sat i trideset minuta gledam u plafon. Istovremeno, ovo je veliki napredak za mene. Nikad nisam mislio da ću predavati, već sam ti pričao da imam problema sa držanjem govora?"

"Jesi. Takođe si mi pričao o tome kako su tvoji studenti, znaš, pomalo..."

"...opsednuti? Jesu. Na to bi trebalo da sam se navikao, ali nisam. Godine istraživačkog rada učine svoje, ljudi samo ovlaš čitaju ono što si napisao, pronađu nešto sa čim se identifikuju i stvore neku nakaradnu predstavu o čoveku koji se krije iza napisanih redova. Od tog trenutka, ništa što ja govorim njima više nije bitno, jer se ne uklapa sa predstavom koju imaju o meni. Ja kao ja nisam njihov ja!"

Tajac. Oboje su razmišljali.

"Tu su i ljudi poput one male alapače o kojoj sam ti pričao, koji pokušavaju da se izdignu iz svega toga, ali silom. Njoj je jasno da je pristup većine njenih kolega pogrešan, ali želi da formira drugačiji, mnogo pre nego što njen um uopšte poveže sve to, hoće da krsti brod koji još nije ni sagrađen, tek što je projektovan. Nikad nisam video tako nešto, niti znam šta treba da radim. Što je najgore, njena reputacija grlate sveznalice izgleda tera sve druge studente da joj veruju. Ako bih sad ja rekao da je nebo plavo, a ona rekla da je indigo-plavo, pogodi šta bi se zadržalo u njihovim glavama?"

"Da je nebo indigo-plavo?"

"Upravo tako."

"Pa...neka onda bude indigo-plavo." reče Kira i namignu.

Odsutno je pružio ruku da bi ga odvela do kupatila. Dok mu je sapunjala leđa, kroz prozor je posmatrao isto ono treperavo svetlo na vrhu stuba visećeg mosta, koje su njegovi studenti posmatrali sa prozora učionice gde im je držao predavanja, sa druge strane grada. I sa ove strane bilo je podjednako nestabilno, treperilo je i smetalo mu je. Istovremeno, nije mogao da prestane da ga gleda. Kako nešto što smeta može da bude tako zanimljivo? I koje boje bi to svetlo trebalo da bude...

"EUREKA!" povikao je i pljasnuo dlanom po vodi tako jako da se sapunica razletela po celom kupatilu. Potom se odobrovoljio i nasmešio.

Sledeće večeri, odeljenje se ponovo okupilo u učionici. Profesor Kelsi ih je posmatrao.

"Opet onaj sa rastafarijanskom pletenom kapom, a do njega onaj sa fotoaparatom i kukastim nosem. Tu je i ona krupna plava žena, pa onaj čovek koji je prilično stariji od mene, a opet dolazi da me sluša. Eno i onog mladića sa osmehom na licu, koji voli ceo svet, a istovremeno ne shvata ništa i shvata sve. U prvoj klupi je crnka sa ogromnim komadom nečega što liči na mortadelu pored sveske; a pored nje je ona devojčica. Deluje kao da je celu noć vilenisala, podočnjaci su joj toliki da bi ih mogla pojesti. Nikad nije delovala tako odsutno, sad i onaj smeško deluje pribranije od nje. Čak i ja delujem pribranije od nje!"

Dok je profesor zatvarao prozore, jer je počela da pada ledena kiša, Eleni se obrati svojoj drugarici.

"Da li si uspela da završiš prevod? Hoćeš li dobiti pare?"

"Ma, ne pitaj...osećam se kao da sam celu noć vozila kamion sa opasnim teretom po nategnutoj žici. Ako noćas nisam umrla, nikad neću. Ne bih ni dolazila danas na predavanja da nisu njegova, ustala sam u dva i trideset, uskočila pod tuš, oprala zube i, kao bez duše, pojurila ovamo."

"Ma, bitno je da si stigla. Nego, ja sam celo veče pričala sa mesarom. On je savršen, ali stvarno. Rekao mi je da još uvek voli bivšu devojku, ali da nikad ne bi mogao da joj se vrati. Takođe me je pitao da li bih mu lektorisala autobiografiju, jer sam tako obrazovana?"

"Jaaao, Eleni, on je savršen!"

"O kome pričaš? O mom muževnom mesaru ili našem slatkom, smotanom profesoru?"

"O obojici, naravno...no, u ovom slučaju, o mesaru!"

Žamor se utišao, tako da ovog puta nisu ni stigle da se zakikoću, niti da prokomentarišu profesorovu zadnjicu, ili nedostatak iste, zavisi kako je koja od njih to videla. Tišina je bila neprijatnija nego ikad. Profesor je stao pored table, ponovo nasmejan, posle mnogo predavanja gde ih je mrko gledao. Skinuo je šal.

"Danas ću vam pričati o kvadratu."

Povukao je četiri linije, kao na onom času pre nešto više od dve sedmice, ali ovog puta je jasno iznad toga napisao "KVADRAT".

"Dakle, ovo je kvadrat koji oslikava proces saznanja opisan u mojim predavanjima. Ne mislim da je konstantno iščitavanje skripti ili beležaka sa mojih predavanja bitno da biste razumeli oblast koju sam vam ispredavao. Ovo je samo moj način da ponudim nešto onima koji su za to zainteresovani."

Svi su, kao po komandi zapljeskali. Posmatrao ih je, znatiželjnije nego bilo kad pre i bilo kad posle. Vim je delovao zbunjeno, lice mu je bilo u grču; no paketić u džepu će mu, posle časa, u sokačetu iza zgrade fakulteta, sigurno pomoći da to zaboravi. Adam se nije smešio. Gledao je čas levo, čas desno. Eleni se smejala, sa rukama na ustima, tako da je njeno zvonko cerekanje postajalo pljuckanje po onoj nesrećnoj mortadeli.

Njena prijateljica je prebledela. Trljala je ruke i duvala u njih, kao da bi da se ugreje. Potom je pokrila lice dlanovima. Nije mogao da vidi njen izraz lica. Očekivao je da se smeje samoj sebi, ili da je bude malčice sramota, jer je bila tako simpatična kad ju je bilo sramota. No, u trenutku kad je dodao navodnike oko reči "KVADRAT", kad je tom nebitnom obliku dao njeno ime, klasifikaciju, kategorisao ga onako kako ga je ona brzopleto kategorisala one večeri, kao da je isisao sve ostatke njenog detinjstva, prethodno zalepljene za njene bucmaste obraze i upletene u njenu neuredno vezanu kosu. Naprasno je odrasla. Da li je i pre imala tu tanku, jedva vidljivu boru na čelu? Nemoguće, kako to da ranije nikad nije primetio da je odrasla osoba? Odrasla osoba sa iskvarenom slikom sveta i napadima panike? Pogledaj te tužne, velike oči...sigurno ima bar dvadesetpet!

No, ona je student. Svi studenti su studenti. Treba da uče. I nauče. Da smo sad svi na brodu i da smo doživeli brodolom, ne bi bio u istom čamcu kao i oni. Što su njegove studije bile dalje, sve manje i manje im je bio blizak. Pobogu, da li ona plače?

Pozdravio je odelenje i izašao napolje, brzim korakom. U učionici su ostale samo devojke iz prve klupe.

"Iskreno...ponekad je tako sladak da je slađi od mog mesara!" reče Eleni.

"Mislim da on ima problem sa mnom."

"Kako si to zaključila? I...slažem se."

"Ja sam taj kvadrat nazvala kvadratom!"

"Tačno...ah..."

"Kakva je ovo igra?"

"Pitaš pogrešnu osobu. Ja ne umem da provalim ni ovu igru između mene i mog mesara, a ti hoćeš da shvatim šta se to dešava između Kelsija i tebe. Možda si dobra u ovim interpretacijama!"

"M...mislim da jesam..."

"I mislim da je sad očigledno da on tebe uopšte ne mrzi! Ovo je bio dobar znak!"

"Dobar znak?"

"Da, počeli ste da komunicirate, na neki način. Nekonvencionalan oblik komunikacije!"

"Ali zašto? Lepo ljudi kažu da treba da pazimo šta želimo, jer bi se moglo ostvariti."

"Ovo je napredak, napredovali ste. Srećna sam zbog tebe!"

"Zbog čega mi je to uradio?"

"Valjda da ti da do znanja da prihvata to što postojiš? Verovatno je stidljiv da bi te pozvao da ostaneš posle časa i rekao ti gde grešiš, a šta je dobro u tvom rezonu."

"Ne vredi...i sama znaš da to nije to."

"Stvarno...i mene nervira što je takav. Zašto jednostavno ne biste mogli da budete drugari? Isti je kao moj mesar. Mislim, ako hoće da spava sa mnom, treba samo da mi kaže. Kakva, bre, autobiografija!"

"Uopšte više ne znam gde da povučem liniju."

"Ne bih ni ja znala. A možda to stvarno nije bio kvadrat, ali nije znao kako da ga nazove, sve dok ti nisi rekla da je kvadrat. Ti si njemu pomogla! I zato je 'kvadrat', a ne kvadrat..."

"Klecaju mi kolena, Eleni, ne znam kako drugačije ovo da objasnim. Srce ne prestaje da lupa. Obožavam profesora Kelsija...i ide mi na nerve, ali tako mu se divim...i tako ga mrzim..."

"Mislio je da je to pravi naziv. Budi ponosna na sebe. Ja moram na ručak kod onog tatinog prijatelja i njegove žene, nisu ni znali da živimo u istom gradu. Hajde, spakuj se i idi kući. Razvedri se."

Od tog trenutka, sve je bilo poput velike mrlje koja se polako razlivala.

Zgrabila je kaput i kišobran. Izašla je iz učionice natraške, sudarila se sa par studenata u hodniku. Provela je popodne i veče, između kojih u ovo doba godine gotovo da nije bilo ni razlike, vukući noge po najmračnijim delovima centra grada, povremeno zastavši pored neke samoposluge da uzme bočicu vode, gumene i žele bombone. Nikad joj se nije toliko jelo nešto poput tih detinjarija. Padala je ledena kiša, bez zastajkivanja, bez onog trenutka kad se kap vidi pre nego što udari o zemlju, raspline se i napravi koncentrične krugove. Možda će padati zauvek? Možda ne pada drugim ljudima, možda ona ima svoj sopstveni crni oblak koji je svugde prati? Njena tanušna slamka utopije ju je ugrizla, uzvratila joj je šamar, tako da je od tog trenutka sve bilo moguće. Da li se ovako nešto ikad ikome desilo, pitala se? Da li treba da svima to prepriča? Da li treba da protestuje? Ne, to ne bi ličilo na nju. Treba li da pobegne iz svega ovoga, glavom bez obzira? Ni to ne bi ličilo na nju. Šta bi uopšte ličilo na nju? Šta god bi uradila, to bi bila zamka, to bi bio očajnički krik, molba za malo pažnje...a zar ovo već nije bila pažnja? Neželjena, pogrešna, opskurna, nastrana, ali ipak pažnja?

Vratila se kući, raščupanija nego ikad, sa kapuljačom preko kape. Majka je prokomentarisala da liči na biljku koju su previše zalivali. Da li je to značilo da je istrulela? I kašljala je. Nije bilo šlajma, kašljala je nasuvo. Noge nisu prestajale da pulsiraju. Onda je legla, samo skinuvši kaput i cipele, sklupčana na kauču pod titravim svetlom, kako lampe, tako i onog mosta koji se video i sa njenog balkona. Sanjala je da je srela profesora Kelsija kad je išao da baci đubre, da mu se predstavila i da joj je odgovorio "Da, nažalost, to si ti. Šta ćemo s tim?", na šta je povikala: "HOĆEŠ LI TI IKAD SHVATITI DA JA NISAM IDIOT?"

Ovo poslednje je, izgleda, zaurlala na sav glas, jer je majka stajala pored kauča i drmusala je. Osećala je da joj duguje objašnjenje. I ocu, jer on je uvek morao sve da zna. Ispričala im je šta se desilo.

"Ima gorih stvari. Danas su poubijali neku decu u Norveškoj i Belgiji istovremeno, a ti o tome ništa ne znaš, jer se uopšte ne interesuješ za vesti. Evo, neka ti otac da bolji savet."

"Tata...?"

"Zaludna je tvoja rabota, dete moje. Mogla bi da umreš, on ti ne bi dao to što želiš."

A šta je ona želela?

NOTE: This novella is available in English, too.

8 komentara na Kvadrat

  1. zelenicapreslica kaže

    Jedan "mali roman", predivnih i dtaljnih opisa ličnosti. Tekst mami, stvara sliku i čita se sa blagim osmehom. Zanimljivi likovi čija spoljašnost odaje drugu sliku, ali simpatični, puni unutrašnje snage, borbe i duhovnosti, ali i dopadljivo protkani humorom. Dosta delova za izdvajanje i komentarisanje, mame da se na njih vratiš ponovo i sve pročitaš, još jednm. Uživala sam čitajući i tekst mi je prijao, veoma.

     
  2. Romi kaže

    Dužina teksta obično odbija jer smo svi tanki s vremenom ili živcima, ja svakako nisam izuzetak. No, budući da poseduješ neku posebnu vrstu maštovitosti koja, prozaičnim ljudima poput mene, ume da ubrizga energiju koja potraje i danima, bila sam posebno motivisana. Pročitah!
    Zavirila sam u duše likova čiji mi karakteri nisu previše ni bliski ni poznati. Nisu stereotipni, ali ni providno izmišljeni, plod subjektivnih želja autora koji gubi svaki kontakt sa zbunjenim čitaocima. Ovi likovi su, nema sumnje, autentični, ali dovoljno posebni i drugačiji. Neko će nešto da sazna, neko će da se prepozna, a neko će da bude ohrabren da napiše i svoj tekst. Volim ljude koji su drugačiji, puni sumnji, nesavršeni, a budući da živimo u svetu u kome se ohrabruje konformizam, svoje potrebe gotovo isključivo mogu da zadovoljim ovako, u pisanoj formi. Stoga se unapred radujem kako tvojim budućim tekstovima, tako i tekstovima onih koje si možda ohrabrila da to i sami učine.

     
  3. Vojislav kaže

    Odličan tekst i ne bih da ponavljam sve što je Romi prethodno napisala.

     
  4. Marina Majska kaže

    Pročitala. Totalno pod utiskom, kako neko reče malog romana, ili recimo novele. Sjajno, jako i tako tvoje. Moje poštovanje. 🙂

     
  5. RainDog kaže

    Ja nisam oduševljen onoliko koliko su oduševljeni prethodni komentatori.
    Da bi priča bila po mom ukusu, moralo bi dosta na njoj da se radi. Na stranu ono što sam rekao na FB, podela na poglavlja, to ćeš lako (ali je neophodno, mora se voditi računa o čitaocima, koliko god to marginalno zvučalo), najveći problem je meni previše objašnjavanja. Ne volim da mi se oslikavaju likovi, više volim "crteže". daj mi par rečenica, jedan ili dva postupka lika koji učestvuje u radnji i ja ću kao čitalac sam da stvorim sliku i da zamislim šta bi taj neko mogao u sebi da razmišlja. Pričaš o saznajnom procesu, dozvoli malo više čitaocu da u njemu učestvuje, zašto mu sve serviraš na tanjiru? Takođe, ne vidim da su za radnju pripovetke toliko bitni odnosi sa roditeljima (mada nije nemoguće da nisam sagledao sve nivoe kvadrata koji je očigledno u centru svega). Šta me briga za oca glavne junakinje? Jedino ako bi ovo bio početak romana u kome će kasnije priča da se razvija. U suprotnom, to bi trebalo izbaciti, priča ne trpi viškove koji nisu bitni. Na nekim mestima dijalozi zvuče nerealno. Ne mislim da bi kolaga na fakultetu rekao koleginici: "Vidim da sumnjaš u istinitost mojih reči". Ne mogu da zamislim takav razgovor, majke mi.
    Ono što je dobro je činjenica da priča drži pažnju do kraja, sve vreme čekamo rasplet da vidimo da li je to jebeni kvadrat ili šta je. U principu, to je i najvažnije za jednu priču jer bez toga bi čitalac odustao od čitanja na pola ili još pre.
    Nadam se da nije neophodno da kažem da ne mora da znači da sam u bilo čemu u pravu, ali kao što rekoh na početku, rekoh šta bi trebalo da se uradi da bi bilo po MOM ukusu. 🙂

     
    • Iva kaže

      Na ovo sam htela godinama da odgovorim, ali nisam imala odgovor koji nije bio subjektivan. Sad ga imam - vi pišete i preferirate "plot driven stories", a ja "character driven stories". I ni jedno ni drugo nije loše, sve zavisi od čitalaca. 🙂

       
  6. Piskaralo kaže

    Pročitala!
    Meni se dopadaju tvoji sklopovi rečenica, mada nekad znaš da preteraš, ali kontam da je to deo tvog stila.
    Dopada mi se, ali bih na tvom mestu, pretresla priču i izostavila sve što može da se skloni a da suština ostane ista. Priča jeste zanimljiva, drži pažnju, ali mi je na momente bilo zamorno da se probijam kroz šumu reči. Ali, to si ti 🙂

     
  7. Povratni ping: Square (a novella) | Iva is me

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.