Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Vazdušni đon

Behu devedesete, decenija kada sam išla u školu, decenija kada je zemlja pucala po šavovima i krvarila, sve dok nije sasvim presahla. Tamo gde rata nije bilo, drmala je kriza. Tamo gde nije bilo krize, besneo je rat.

Daleko od crnog horora ratišta, beline bolnica i sivila izbegličkih kampova, sve je bilo više nego šareno. Kako to?

Ilustrovaću to jednostavnim primerom: kad te tabaju na velikom odmoru i bežiš, bežiš, bežiš koliko te noge nose, pred očima ti promiču nekakve jakne koje liče na ćebad, martinke, nekakve "kratke majice" u "drečavim" bojama kakve su nosile sestre Kovač na početku karijere, flanelske košulje i pramenovi izvučeni temperama, te nešto što povremeno blesne kao katadiopter. To poslednje behu patike. Statusni simbol.

Bilo je raznih patika.

Stradale na Green Festu

Ove poginuše na Green Festu 2007, na pravdi boga istinoga.

Neke su svetlele, reklamirali su ih na televiziji. To je imao kumić, a kum je mojima ponosno govorio da je to kupljeno "samo za sportske aktivnosti". Ide tako plavi dečko, a ono za njim svetli, li svetli!

Neke su imale diskić na sredini, to se zvalo Puma Disk. To je nosio onaj Lazar iz Radionice animiranog filma, onaj što je nepoznatim ljudima naručivao pizzu i taksi. Tvrdio je da je neka nastavnica mislila da je u učionici bomba kad se igrao time tokom nekog dosadnog časa.

Neke su imale ona velika raščepljena usta pozadi. To se zvalo Nike Air Max 4 i to su imali Miloš i Mladen. Ta usta bila su najveći vazdušni đon koji je u tom trenutku postojao. Mlađa je svoje probušio trećeg dana, iz radoznalosti. Milošu se jedan istopio kad se isuviše približio peći. Pre neki dan sam ga pitala za to, dok su se njegovi sinovi igrali sa mojom kucom, bio je zaprepašćen što se sećam.

Ružne, ali traju!

Ove su bile ubedljivo najružnije, ali petnajst im je god'na, može u njima da se vozi bicikl!

Meni moji ništa od toga nisu hteli da kupe. Ništa pod milim bogom. Vaspitne mere. Sve mora da se zasluži, a ja uvek imam četvorku iz matematike na polugodištima - dakle, ne zaslužujem nove patike.

Sve je prekrdašilo na Antunovom dvanaestom rođendanu, kad su me baš zezali zbog Super Mario patika koje mi je mama kupila, na kraju ih je Darko vezao za ogradu na balkonu. Visile su odatle, kao u nekakvom getu, sa obrisima drveća Botaničke bašte preko puta. A ja sam plakala i plakala, sve dok mi Jasna nije donela neki privezak za ključeve, čovečuljka kome je na radničkom kombinezonu pisalo ELBA.

"Ne plači. Daću ti ga. Znam da skupljaš priveske."

"Elba? Šta mu to dođe? Nešto kao Delba? Želba? Melba, kao oni deserti?"

"Evo, neka bude Želba, za tebe."

Pronašle smo Zoku u gomilil, povukle se i sedele same u Antunovoj sobici drndajući onaj famozni sobni trenažer, sve dok unutra nisu banule "glavne" devojčice da se dive posterima W. Axl Rosea i Slasha na zidovima. Mi smo otišle nazad na balkon, pričale o nekim svojim stvarima i toliko se zanele da smo na kraju zaboravile onog Želbu.

Mami i tati sam ispričala šta se dogodilo, nisu reagovali. Tata mi je pričao kako je on uvek hteo da se razlikuje od drugih i tražio je nani da mu sašije neku posebnu košulju.

Nije shvatio da je kod mene problem bio suprotan - ja sam želela da budem neprimetna, a ne da stalno privlačim pažnju.

Na našem poslednjem letovanju u Grčkoj do dana današnjeg kupili su mi nekakve Air Bronx patike. To je imalo neki vazdušni đon, što sam saznala nekoliko godina kasnije, kad sam slučajno stala na zavrtanj.

No, društvo mi nije verovalo. I dalje su mi se smejali. Novak je išla za mnom i svako malo bi me, podrugljivo, pitala:

"Iva, je l' ti je to Reebok Pump?"

Nisam joj odgovarala. No, to kod dece ne pali. Dok bih nastavljala svojim poslom, ona bi sebi u bradu pevušila

"Reebok Pump, Reebok Pump..."

"Možeš li da prestaneš?" pitala sam je.

"Ma, šta ti to smeta? Pevam o patikama koje imam! Reebok Pump, Reebok Pump..."

Mami i tati sam ispričala šta se dogodilo, ovoga puta su reagovali. Tata je shvatio, ili se bar pravio da je shvatio, da ne želim da privlačim pažnju na taj način.

Od slave, prve koju smo slavili kod nas, a ne kod nane, merkala sam patike po centru grada, što posle škole, što pre časova u Radionici animiranog filma. Našla sam ih trećeg ili četvrtog dana, u "Trendu" ispod Palate Albanija. Onda sam svaki dan išla da ih gledam. Imala sam jednu svesku gde sam pisala o svemu i svačemu, tu sam ih i nacrtala.

Hit patike

Naravno da ih prepoznajete: one su se ISPRLJALE, dok su se ostale USVINJILE.

Četrnaestog februara sam sa mamom otišla u "Trend" posle škole, jer sam znala da su se tog jutra dogovorili i da je ona odvojila 120 maraka. I pokazala sam joj patike. I probala ih. I bile su mi taman.I uzela mi ih je. Reebok Pyro, u nekoliko nijansi plave.

Mislila sam da sam pametna, jer imaju više prave kože nego one jelenske, pa će se manje prljati. Mislila sam da sam praktična, jer je onaj deo gde te najviše gaze bio tamnoplave boje, a ne beo kao kod većine drugih modela. Neće izgledati ofucano. Bravo ja!

Uglavom, ovo je bio poklon za dvanaesti rođendan, a zatražila sam ga više od dve sedmice unapred, kako bih bila kul već na proslavi svetog Trifuna, kod prijatelja u Novim Banovcima.

Ove su bile najlepše.

Ove su bile najlepše.

Paterfamilijas porodice kod koje smo išli bio je neka zverka koja je radila u Švajcarskoj, kao i otac jedne od porodica koja je dolazila. Dečko i devojčica koji su imali sve što se poželeti može su me gledali kao neko niže biće, jer nisam imala kompjuter, Sega Mega Drive 2 i tako to. Mnogo kasnije, saznaću da su oboje usvojeni i osećaću se kao totalna budala, ali u tom trenutku ja sam jednostavno morala da ih zasenim svojim patikama. Pazila sam kako idem od parkinga, kroz baštu, pored teniskog terena i patuljaka, da ih ne ukaljam.

Kad smo došli kući, celu noć sam nemirno spavala. Smišljala bih izgovore da odem da piškim, samo da bih u predsoblju prošla pored svojih novih patika i videla kako sijaju u mraku. Niko nije provalio u stan da ih ukrade, nema kućnih duhova.

U školi, na Sretenje, svi su primetili moje nove patike. Pitali su me da li imaju vazdušni đon, ja bih podigla jednu nogu da im pokažem. Pazila sam gde gazim, kao da hodam po jajima. Kad smo se tog maja slikali, sela sam tako da mi se vide đonovi.

Krajem godine sam pošizela kad je Zoki otac doneo iste patike kao moje, samo zelene sa ciklama šarama.

Danas je neko drugačije, čudno vreme. Patike poput onih iz mog detinjstva nose oni koji tad nisu bili ni rođeni, a lože se na devedesete, jer je to nešto vintage. Devojke mojih godina vrište za "cipelicama", jer tako nalažu televizijske reklame i časopisi, generacije između pomenutih vole "Starke".

A ja?

I dan-danas nosim Reebok patike sa vazdušnim đonom, skoro cele godine. Do sad sam izmenjala sedam-osam pari, neke sam sačuvala, sa izgovorom da ću u njima voziti bicikl.

Trenutni par

Neko voli martinke, neko voli starke, a ja volim tebe...i da jem čvarke.

Sreća je odmorno stopalo.

6 komentara na Vazdušni đon

  1. Marija Stepanovic kaže

    Uhhhh, ne volim da se sećam 90.ih. A opet, kad ih se setim, ja sam bila obožavatelj Martinki i njihovih vazdušnih đonova....prvo smo nosili neke domaće kopije, a bilo je retkih koji su imali "original, kupljene u Londonu", wooooow....posle su stigle prve "original" Martinke, a sad imam čitavu zbirku raznih Martin sandala, papuča, cipela, čizmi....svako ima svoju ljubav iz detinjstva 😉

     
  2. Marina Majska kaže

    Divno. Razumem to želju za svojim mestom... ja sam poput tvog oca želela da se razlikujem, što reče Arsen Dedić - (makar) po boji papira svojih pisama... predivna reminiscencija... 🙂 Hvala ti, posle tvojih priča uvek sam u nekom ličnom preispitivanju..:)

     
  3. Katarina kaže

    Ja sam od te generacije "koja tada nije ni bila ni rođena" 😀 Ali iskreno IZ PRIČA, ali SAMO iz priča, smatram da je bilo bolje vreme, bez obzira što se ja sada, u ovom novom dobu ložim na starke, iscepane, prljave starke, smatram da imate MNOGO sreće što ste bili tada mladi i bili deo tog iole srećnog doba, dok će se kroz moju mladost provlačiti priče o grand show-u i disko klubovima koji više liče na izlog barbi lutaka, nego na prave diskoteke iz 90ih! Samo sa nekoliko reči DIVIM VAM SE!
    Pozdrav!

     
  4. Marina kaže

    Eh, kad se samo setim , nema ko ih nije nosio.

     
  5. Isidora kaže

    Ha! Devedesete i patike... I ja sam odrastala u devedesetima. U osnovnoj sam silno željela ribokice kakve je nosila cijela škola, pa smo tata i ja išli u Mađarsku (!) i tamo kupili par. A kasnije sam dobila jedne još "opasnije". E, na njima su mi momci zavidjeli. Moram priznati da takvih modela danas nema, a bile su ispred vremena, što se kaže.

     
  6. ivana kaže

    Sjecam se mog prvog plasticnog vazdusnog djona sa pijace

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.