Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Ne, neću da mi kupiš čokoladu.

Pre dvanaest i po godina promenila nam se vlast. Par sedmica nismo išli u školu, a prvog radnog dana, televizija je došla baš u moje odelenje, na čas filozofije i intervjuisala nas. Živahno smo čavrljali kako je pred nama lepa budućnost. Sve je odjednom bilo super, tako, preko noći. I svi smo živeli dugo i srećno.

Hoćeš, vala. Moji su u tom trenutku bili puki siromasi. Na putovanje u Berlin i advokata i prodavca nekretnina koji će se pobrinuti za stan koji nije mogao da ostane u našem vlasništvu jer nismo bili državljani EU, dali su celokupnu ušteđevinu. Otac je čekao rešenje za penziju, majčina plata u kulturnoj ustanovi je jedva mogla da plati sve naše račune i da ostane za hranu, ličnu higijenu i benzin.

Moje odelenje je istog tog oktobra 2000. trebalo da ide na matursku ekskurziju u Atinu. Jedna devojka nije imala pare, iako je svaki dan užinala. Ja nisam imala za užine, žurke, kafiće, bioskop i slično, ponekad bi mi dali za neki piratski CD ili lepu svesku. Ako mi ponekad daju za neku pogačicu jer ću tog dana ostati duže u školi, to je bio događaj. No, ko bi meni verovao, znajući da smo imali relativno novi auto? Nisu znali da tata njime ide na pecanje, upeca gomilu ribe, panira je i prodaje je komšiluku, tako spremnu za pečenje. Mi smo od te ribe jeli otpatke, nekakve krokete, ponekad pljeskavice. Pljeskavice je tata takođe pravio i od pilećih otpadaka.

Ni za dodatne časove nije bilo para. Matematiku mi je pokazivao tatin drugar, na drugom kraju grada; čovek je to doživljavao kao lični šou i priliku da se smeje svom drugom učeniku, ne baš mnogo bistrom susedu. Mamina koleginica plaćala mi je pripremnu nastavu za fakultet, na kraju mi je dala novca u vrednosti poslednjeg dvočasa, kako bih kupila jednu dovoljno lepu majicu, koju i dan danas nosim.

No, vratimo se ekskurziji. Našao se gratis za ovu koja nije mogla, onoga što je bio izbeglica, a tu se ugurao i razrednin sin, godinu dana stariji besprizornik, sklon opijanju i nevoljama. Ja sam samo ćutala. Niko mi nikakav gratis nije spomenuo, zbog čega bih bilo šta i tražila?

Moj teča Milorad ponudio je da plati tih famoznih 200 maraka ili koliko već beše, kako bih ja ipak otišla na ekskurziju, kao poklon za moj osamnaesti rođendan, nekoliko meseci unapred. Ja sam razmišljala, razmišljala, razmišljala i zaključila da oni koji se nisu zauzeli za mene, a jesu za sve ostale, verovatno nisu ljudi s kojima bih želela da provedem nekoliko dana u drugoj zemlji, te spavam u istim sobama. Da su me voleli, možda bi želeli da budem s njima.

U isto ovo vreme, nekako se zadesilo da nemam bliskih prijatelja. Najbolja drugarica otišla je u Toronto na godinu dana, mene je ostavila svojoj najboljoj drugarici, da ima s kim da se druži. Dobro-de, trebalo je da možemo da se složimo, ta devojka i ja. S njom sam išla u osnovnu školu, uvek smo se manje-više slagale. Kao dete iz imućnije porodice, često je kod sebe, valjda kao formu razonode, primala sve autsajdere, siromahe, ćutologe. I mene, jer su me obožavali njena mama i deda, voleli su da razgovaraju sa mnom možda više nego i njihova mezimica. Majka je burno reagovala čak i kad me je tadašnji dečko, a sadašnji muž njene kćeri izbacio napolje pošto je došao da se vidi s njom.

Malo posle Nove godine, drugarica me je pozvala u posetu. Slušale smo muziku, dance hitove devedesetih i listale neke časopise. Bio je poprilično tmuran dan, drugi dan novog milenijuma. Posle nekog vremena, njena majka ju je "pozajmila" na trenutak. Iako sam odsutno zurila u časopis za tinejdžerke koji me uopšte nije ni zanimao, načula sam stvari poput "njeni trenutno ne stoje najbolje", "McDonald's", "bioskop"...

Drugarica se vratila i objavila da idemo u grad, jer treba proslaviti Novu godinu. Krenule smo, preko jedva vidljivih zebri, popišanim ćoškovima, obilazeći automobile koji su se često parkirali maltene u tuđim dvorištima i kioske koji samo što nisu bili postavljeni na krovovima tih automobila. Po bljuzgavici smo se dovukle do Knez Mihailove i Beoizloga, u čijem je podrumu tada bilo moje najdraže mesto na svetu - prodavnica stranih časopisa i diskova.

Sišle smo dole, krenula sam da petljam po novitetima, drugarica je krenula ka odeljku sa lokalnim novitetima.

"Već duže vreme tražim novi album Colonie. Šta misliš, da ga kupim?"

Nisam rekla ništa, preslušavala sam Warning, tada aktuelni album Green Day koji ću par dana kasnije kao piratsku kopiju dobiti za Božić, sa slušalicama na glavi. Malo sam i pevušila sebi u bradu. Munula me je laktom.

"Odgovori mi. Kad nam se neko obrati, obično očekuje odgovor."

"Kupi ga....jednom se živi." rekla sam sam, više nego odsutno.

Malo kasnije me je to isto pitala za još dva albuma. Moguće je da nisam ni registrovala šta me pita, samo sam klimala glavom. Dok smo se pele uz stepenice i izlazile napolje, par puta je ponovila kako se jednom živi i zahvalila mi je na savetu. U sledećoj radnji uzela je nešto drugo. Na kraju smo svratile i kod precenjenog Grofa.

Negde, kad smo već bile stigle kući, u Ulici Džordža Vašingtona, pitala me je želim li jednu "čokoladicu", uz kez od uva do uva.

"Ne, neću da mi kupiš čokoladu." prozborila sam.

Nije ni pokušala da me ubeđuje, kupila je sebi dve velike čokolade, rastale smo se i otišle kućama. Ni u jednom trenutku joj nisam dala do znanja da mi je savršeno poznato čemu je njena majka namenila taj novac; isto kao što joj nisam rekla da znam da je uzela simboličnu nagradu za koncept web sajta firme njenog oca četiri meseca pre toga, a meni dala jednu svesku velikog formata. Nisu mi se ispravljale krive Drine.

Par desetina metara kasnije, našla sam dvesta dinara. Za ono vreme, to behu velike pare. Sva srećna, promenila sam plan, otišla na Bulevar kralja Aleksandra, bazala između debelih platana i tezgi, da bih na kraju kupila samo parče pice i zapisala (da, zapisala, na komadu papira) gde sam videla majice koje bih jednog dana volela da imam. Ostatak para sam sačuvala da kupim mami i tati po poklončić za Božić.

Od tog dana, mnogo toga se promenilo. Početkom 2002. rešili smo svoje finansijske probleme, 2005. godine sam i sama počela da zarađujem. U par navrata nije išlo kako treba i po nekoliko godina, u par navrata sam imala toliko da nisam mogla sve da potrošim. No, bez obzira na situaciju, pored mene niko nikad nije bio gladan, žedan, bez prevoza, niko nije gledao dok sam ja jela. I neće.

I ni dan danas ne želim tu čokoladu.

20 komentara na Ne, neću da mi kupiš čokoladu.

  1. Mira kaže

    Najgore je kad ti zavide na necemu sto misle da imas, a ti i tvoja porodica jedva sastavljate kraj sa krajem.

    Ovo za cokoladu stvarno ne znam kako da prokomentarisem, ali stvarno.

     
  2. Rea kaže

    Sve je vise nego jasno,nema potrebe komentirati s moralnog,psiholoskog,humanog ... stajalista,
    ali bas sam s uzitkom citala nizane recenice - scidjela mi se pripovijedacka sposobnost,danas uglavnom zaboravljena!

     
  3. Jelena Milosevic kaže

    Izgleda da je ona u sustini bila ljubomorna na tebe i da sve sto je bilo namenjeno tebi, uzimala je za sebe... i nikada nije osetila srecu pri nalazenju 200 dinara i kupovini poklona za svoje bliznje.
    Neki ljudi nece nikada shvatiti da pravo bogatstvo nije materijalno i da stvari ne mogu da daju toplinu i osmeh u ocima 🙂

     
  4. saša kaže

    Ova zadnja recenica ti je mozda najvaznija u zivotu.respect!

     
  5. Kolekcionar kaže

    Odsustvo želje za tim i takvim čokoladama je bogatstvo. Svaka čast za tekst!

     
  6. cy3a kaže

    "Ja sam razmišljala, razmišljala, razmišljala i zaključila da oni koji se nisu zauzeli za mene, a jesu za sve ostale, verovatno nisu ljudi s kojima bih želela da provedem nekoliko dana u drugoj zemlji, te spavam u istim sobama. Da su me voleli, možda bi želeli da budem s njima."
    Znam o čemu pričaš. I jedino što mogu reći jeste "Svaka čast"! Teško je biti SVOJ, ali je najteže u svakoj situaciji ostati ČOVEK!

     
  7. rijecankaudublinu kaže

    I tako mlada si znala ne podleci sarenim lazama, znala si sto je bitno, a sto manje bitno u zivotu....

     
  8. Vanja kaže

    Iva, tekst je odličan. Što se tiče postupka te "drugarice", strašno je koliko čovjek može biti jadan i toga nesvjestan.

     
  9. Negoslava kaže

    Zašt5o mislim da ne bi prihvatila ni besplatnu ekskurziju?

     
  10. Miomir kaže

    "Ostatak para sam sačuvala da kupim mami i tati po poklončić za Božić."

    "No, bez obzira na situaciju, pored mene niko nikad nije bio gladan, žedan, bez prevoza, niko nije gledao dok sam ja jela. I neće."

    Respect!

     
  11. Danijela kaže

    Ljudi mogu biti neviđeno jadni, ma koliko novca imali. Ma...rekla bih joj ja gde da stavi čokoladicu...
    Tebi svaka čast.

     
  12. marija Stepanović kaže

    Stvarno respect! Za zrelost, individualnost i dušu!
    Sve u svemu, tako je isto i sada...na žalost!
    Ja sam nešto starija od tebe i još sam gore periode kačila i mogu samo da zaključim da sam srećom bila okružena sa nekoliko pravih prijatelja...oni koji su imali sve su delili, ali toliko prirodno, kao da je sve to stvarno zajedničko, pa nikoga od nas nije bilo sramota. I preživelo se.
    I znaš kako je,neko ima pare a neko sebe. Ja sam na kraju te "podele" sasvim zadovoljna 🙂

     
  13. Deda kaže

    Respect.
    Podsetilo me na moju pricu "Otovreni prelom duse", samo sto si ti bila mnogo konkretnija, sa jasnoijom porukom.
    Bravo.
    Puno srece ti zelim.
    Deka 🙂

     
  14. Cyber Bosanka kaže

    Prelijep tekst...

    I svaka čast!

     
  15. Isidora Vujošević kaže

    Mislim da je ovo najbolje prepričan događaj otkad pratim tvoj blog. I ne samo to, nego vrlo poučno za sve nas!

     
  16. nedodjija kaže

    sto ne stavi to "like" dugme bre ! nisam htela bas da komentarisem, al` ne mogu ni da odem a da se ne javim.... 🙂

     
  17. Aleksandar kaže

    Znas, takve stvari nas cine plemenitijim ljudima. A sve sto se nije moglo kupiti... posle nekog vremena bude nevazno. 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.