Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Tužna što ta ruža nije čokolada

Srećan ti početak, prvače!

To je bilo ispisano na rukom bojenom svitku, perom u rukama Mikija Mausa obučenog u odelo Robina Huda. Držala sam taj crtež, zalepljen na komad hrapavog kartona, kao komad suvog zlata; jedva i primećujući pupoljak crvene ruže koji je takođe bio na stolu ispred mene.

Prvi septembar 1989.

Prvi septembar 1989.

Znajući sebe, sigurno sam bila tužna što ta ruža nije čokolada. Znajući sebe, moje misli su verovatno bile u Grčkoj, odakle smo se vratili pre tri dana. Tamo sam se zaljubila u nekog Kostasa, kome je bilo dvanaest godina, dakle bio je dvostruko stariji od mene. Tamo sam imala drugaricu po imenu Marina, jare ispod prozora, drvo banane u dvorištu, a sa balkona se videla planina koja je noću svetlela. Mama mi je rekla da je to rudnik i da u njemu žive patuljci.

I onda smo se vratili u Beograd, gde je padala kiša i gde su me, tog prvog septembra, obukli u istu onu kariranu haljinu u kojoj sam proslavila već dva rođendana i jednu Novu godinu, očešljali me kao lutku i odveli u kompleks zgrada na uglu Dalmatinske i Takovske ulice.

Naravno, kasnila sam, jer su moji uvek grešili kad je vreme bilo u pitanju. Propustila sam deo ceremonije kad su svi stajali u četiri grupice pod lipom, a tadašnja direktorka škole je držala govor. No, hvala nebesima, čas još nije počeo kad sam sela na jedino prazno mesto u trećoj od četiri klupe, pored dečaka koji je stalno crveneo i čiju je majku moja odnekud znala.

Leto 1989 - Waltos Beach, kod Parge, Grčka

Leto 1989 - Waltos Beach, kod Parge, Grčka

Naša učiteljica nam je rekla da se zove Zlatica, da je neki zovu Zlata, da ima tridesetinešto godina, te da treba da je zovemo nastavnica. Onda nas je prozivala, a mi smo pevali pesmice. Neki su umirali od treme, neki su se kikotali, neki crveneli. Naš Albert, čija majka je radila prodajući kese na Palilulskoj pijaci i koji se kasnije oženio sa petnaest godina, kao da je bio rođen za scenski nastup. Nasuprot njemu, crnokosa devojčica iza mene, koja je živela preko puta škole, samo je ćutala. Nekoliko njih se nije odmah odazvalo kad su bili prozvani.

Polovinom mozga i dalje u Pargi ili u Litohoru ispod Olimpa, a drugom polovinom sa pticama koje su se polako vraćale na lipu posle tmurnog jutra, ja sam se čudila što sam bila peta otpozadi u dnevniku, mislila sam da će moj red doći ranije. Pa, T nije poslednje slovo u azbuci! A znala sam sve pesme sa albuma Minje Subote i Branka Kockice, te celu "Najlepšu pesmu na svetu", plus ono od Madone, "venju kolmaj neim, isačalitu unfe..." No, tada sam pomislila kako sam premalo išla u zabavište, a u vrtić samo tri dana, pa sam se opredelila za pesmicu o "jabučici crvenoj, na visokoj grani", ubeđena da su to sva deca naučila u zabavištu. Htela sam da učiteljici, pardon, nastavnici Zlatici kažem i da pišem pesme, ali sam ućutala, kako bih saslušala ostalo četvoro dece.

A zašto? Piškilo mi se.

Kako je poslednja devojčica ispričala to što je imala, otišla sam napolje. U hodniku na prvom spratu, bile su samo dve učionice, toliko su prostora uspeli da iskoriste, s obzirom da je ta mala zgrada, fizički gotovo potpuno odvojena od ostatka škole, nekad bila đačko sklonište, po današnjim merilima internat/spavaonica. Ispred obaju malih vrata stajala su po dva mala čiviluka, te prozor iznad njih, gde je dopiralo nešto dnevnog svetla iz Ulice Džordža Vašingtona. Kraj hodnika bio je pregrađen i, kroz mala vrata, ulazilo se do još manjeg umivaonika sa četiri slavine. Poslednja je bila crvena, odmah sam odlučila da neću koristiti ostale. Onda sam ušla u liliputansku kabinu, jednu od dve postojeće, gde me je čekala ista takva liliputanska šolja. Nekoliko puta, u poslednje vreme, sanjala sam da sam zatvorena u tu prostorijicu i da nekontrolisano rastem. Onda, kad sam punačkim ručicama jedva dohvatila rezu, ta kabina je za mene bila poput palate - moj budoar, gde ću se sakrivati da cmizdrim, moja soba za paniku, moj sobičak gde ću moći da se zaključam kad me druga deca zavitlavaju.

Po pranju ruku, izašla sam iz liliputanskog toaleta i dohvatila prvu kvaku. O, bože, pa ovo nije prvo tri! Izvinila sam se učiteljici, pardon, nastavnici razredne nastave u prvom četiri i zakucala na druga vrata. Onda sam se vratila na svoje mesto i...zaplakala. Nadala sam se da nastavnica Zlatica to neće videti, ali ona je svojim zvonkim glasom, koji je na momente poprimao reske tonove, kao da je grmeo, rekla: "I tako...svi smo srećni, osim, izgleda, Ive Tanacković."

Naravno, svi su pukli od smeha.

A šta sam mogla? Savladao me je strah. Bila sam tako mala, od šest do petnaest meseci mlađa od druge dece, visoka ispod 130cm, sa brojem cipela ispod 30. Takvi još ne umeju da stisnu zube. Silazeći dole, niz stepenice postavljene zelenim laminatom, i oivičene gelenderom nalik desetini cevi koje su se spuštale od tavanice prvog sprata, pa do podruma, gde je bila kuhinja, prestala sam da plačem, videvši da moj "par" i dalje crveni, što mi je - ko zna zašto - bilo uteha.

Posle prvog časa u prvom razredu

Posle prvog časa u prvom razredu

Mama i tata su me čekali u prizemlju zgrade. Strpali su me u kola, pozdravivši se sa majkom pocrvenelog dečaka, i otišli smo kod Petrovića, na kolače. Tamo sam se malo odobrovoljila. Posmatrala sam svoj odraz u ogledalima koja su se prelamala i pokušavala da se naglo okrenem, u nadi da će se, kao u crtanom filmu, noge odvojiti od ostatka tela. A kako da me ne odobrovolje kolači i sladoled, kad već onu ružu sa klupe nisam mogla da pojedem?

Kad smo se vratili kući, baka mi je uručila poklon: knjigu Najlepše bajke sveta. Sledećih nekoliko godina, biću više puta u nevolji zbog te knjige: ubeđivaću drugu decu da Aladin koga su oni čitali nije bio potpun, da je Mala sirena osuđena na godine i godine muke jer je isuviše želela nešto što nije trebalo da želi, govoriću im da mnogi među njima sigurno imaju majku ili oca poput tetke iz "Rascvetale ruže", te da bih želela pse iz "Kresiva" za kućne ljubimce.

Te večeri, zaspala sam sa knjigom u rukama. Tata ju je nežno izvadio iz mog zagrljaja i ostavio je na policu pored. U to vreme sam mislila da me ne voli, jer je često bio mnogo, mnogo grub. Danas, pak, znam da je bio ponosan što je njegovo malecko dete čitalo i ćirilicu i latinicu, posmatralo bajke i crtaće na neki svoj način.

Od tog trenutka prošle su dvadesetčetiri godine, i još jedan dan pride. Odrasli smo. Svi smo živi, bilo bi lepo da to mogu da kažem i za svoje odelenje u srednjoj, ali sudbina se poigrala sa jednim divnim, mladim čovekom. Neki od nas su u braku. Neki od nas su se već razveli. Devojčica sa crnom kosom što je ćutala i dečko sa divnim rukopisom imaju po dva sina. Tu i tamo, neki imaju po jedno dete. Nekoliko njih je odlučilo da potraži sreću u nekoj drugoj zemlji, na nekom drugom kontinentu. Devojčica koja nije bila prisutna tog prvog dana škole zbog žutice, danas radi u jednom pozorištu. Imamo dvojicu košarkaša i jednog fudbalera, te priličan broj pravnika. Ne sećam se kad sam koga poslednji put videla. Pošto smo uvek bili pomalo pasivni, nešto nam ne uspeva da se okupimo, ali trebalo bi. Baš bi trebalo.

Pre par sati sam šetala Džudi oko škole i pomislila kako je jutros, kad je kći moje drugarice Jasne polazila u prvi razred, sigurno bilo veselo tamo ispod lipe. Onda sam pogledala u prozore naše nekadašnje učionice. Mi smo se kroz te prozore naginjali, sećam se kad je Srđan igrao fudbal i kad je Radmila odozgo urlala "PREDESEDNIKU SIV-A!", jer je bio predsednik naše Odeljenske pionirske zajednice, kasnije Odeljenske zajednice učenika.

Danas na tim prozorima stoje rešetke, valjda da prvačići ne bi slučajno pali sa prvog sprata.

3 komentara na Tužna što ta ruža nije čokolada

  1. Vanja kaže

    Ako me sjećanje ne vara, i ja sam zakasnila tog prvog dana u školi. Ne sjećam se dobro prvog razreda, iz nekog čudnog razloga mi dolazi u sjećanje neka Lenjinova slika koja je visila u hodniku koji je vodio prema našoj učionici i sjećam se nekog crnog patosa, koji više nikad nigdje nisam vidjela. Te škole odavno nema, sad je tu crkva u izgradnji...

     
  2. Saša Antonijević kaže

    Lep tekst. Podsetila si me na prvi dan u školi i priredbu za pionire. Upoznavali smo se sa plavim kapama i crvenim maramama. Žao mi je što ne mogu da ih pronađem, mada imam fotografije. Par drugova ponekad sretnem u prolazu, neke vidim samo na Facebooku, ali većinu nisam video više godina, pa čak i od završetka škole.

     
  3. OljaKa kaže

    Divan tekst Iva sa vrlo realno opisanim osećanjem straha koji ima svaki prvak 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.