Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Supica

Beše 1999. godina. Ustvari, ne znam. Možda je bila i 2000. Subota. Prohladan novembarski dan bez i tračka sunca.

Moja majka i ja smo dežurale u Galeriji nauke i tehnike. Na svoja redovna dežurstva tokom izložbi, uvek je vodila mene. Čak mi je davala da pokazujem izložbe gostima. Tako bismo prekratile vreme. Ako bih uspela da pokrenem Internet od valjda 9Kbps na kompjuteru na galeriji galerije (!), to bi bila dodatna zabava, možda bi se posle nekih pola sata učitao yahoo.com.

Napolju je lila kiša i duvao vetar. Ne mari, tata će doći po nas. A do tad, treba ignorisati ova hladna stopala, ovaj dial-up koji ne radi i ljude koji ulaze u galeriju kako bi se sklonili od kiše, a ne da bi pogledali izložbu.

Negde sat vremena pred zatvaranje, tata nam se javio i rekao da neće moći da nas pokupi, ali da je zato spremio ručak - supu, prženu ribu i pomfrit.

Mene je to malo zbunilo. Tata je bio majstor za sva jela od ribe, kao i za testa i peciva, pomfrit, kao i šnicle, može svako da ispeče; ali supa? Od kad on to kuva supe? Kuvana jela mu nikad nisu bila jača strana. Poslednji put kad je probao da napravi punjene paprike, mislila sam da ću povratiti u tanjir.

Kad smo, tresući se od zime, stigle kući, bio je toliko uzbuđen da nas je jedva pustio da se presvučemo, hteo je da probamo supu.

Prvi zalogaj...ne znam šta jedem.

Drugi zalogaj...parčence masnoće.

Treći zalogaj...božemesačuvaj, kao da je neko oprao nešto peršuna i šargarepe u vrućoj vodi, pa ih potom bacio.

Nekako smo progutale tu supu i zamolile ga da je više ne pravi, jer mu nešto ne ide. Delovao je pomalo tužno. Zar on, majstor za paštetu od štuke, kiflice, krokete od ikre i krofne da nešto ne ume? Kako to? Malo je uštedeo na sastojku-dva, pa šta.

Nikad više nije napravio supu. Od tada je prošlo gotovo četrnaest godina, a on je otišao sa ovog sveta pre tri godine. Od tog trenutka, slučajno ili ne, mama više ne može da zamisli ručak bez supe ili čorbe.

Ja mogu. No, mene niko ništa ne pita. Supa mora da se jede, 365 dana u godini i to je zakon.

Po mom povratku sa puta u Lokarno sredinom jula, još dok se autobus klackao kroz Hrvatsku, javila sam mami da sam gladna i da nemam više para dok me sledeći klijent ne isplati. Osećala sam se kao da bih mogla da pojedem pola sveta, jer sam se tokom poslednja dvadesetčetiri časa založila štanglicom Menaž čokolade i malom porcijom salate od testenine sa šunkom još dok sam čekala autobus u Luganu; pa sam jedva napabirčila nekih pet-šest € i kupila krišku pice u Sežani satima kasnije.

Zamolila sam mamu da skuva nešto lepo. I, mama kao mama bila je na visini zadatka. U frižideru me je čekao besprekorno ohlađeni Pepsi Max, na stolu nešto žu-žua, a na šporetu se krčkao ručak - supa, ćevapčići, prženi mladi krompir i bogata salata.

A mamina supa je čudo.

Onda sam se, ne znajući ni sama zašto, setila onog hladnog, novembarskog predvečerja, tatinog gotovo detinjastog ponosa i supe koja nije ličila na supu. Poredila sam njegov izraz lica sa izrazom lica Ivana Cankara koji je zamišljao kako majka za njegovu šoljicu kafe odvaja poslednju deseticu, od svojih gladnih usta. Razlozi nikako nisu bili isti, ali osmeh koji se prvo pretvorio u grč, a posle u snuždenu grimasu, odjednom je ponovo bio pred mojim očima.

"O čemu misliš?" pitala me je mama, rutinski, jer je to pitanje za ovih trideset godina već postalo navika.

"Sećaš li se onog dana kad je tata napravio supicu? Kako nije ličila ni na šta, a on je bio tako srećan što ju je konačno napravio; a nama se nije dopala?"

Posle kraće pauze, odgovorila je da se seća.

"I gadno smo reagovale..."

"Jesmo. I ne znam kako mi je to palo na um baš sad, u sred srede leta, posle toliko vremena...ali, da mi ovog trenutka dođe tata i ponudi mi tanjir te slabe, masne supe, posrkala bih je svu, bez razmišljanja."

Ćutala je. Videla sam da će izvaditi maramicu iz džepa. Odavno već ne skrivamo suze jedne od druge. Bilo mi je žao što sam je podsetila na to, baš sad. Odsutno sam prinela kašiku ustima. Zagrcnula sam se, opekavši jezik. Supom, a ne supicom.

Supice više nema.

*Fotografija je preuzeta sa sajta culinar.ro, jer nisam imala nijednu pri sebi.

4 komentara na Supica

  1. Angelina kaže

    Draga, divna Iva 🙂

     
  2. Marina Majska kaže

    Imam i ja sličnu uspomenu... Dirnulo me je do suza... Hvala ti. 🙂

     
  3. OljaKa kaže

    Očigledan primer kako jedna "supica", koja, kako si i sama rekla, nije bila supa, ostavi neizbrisiv trag i uspomenu, za uvek. Divna životna priča Iva.

     
  4. Isidora kaže

    A šta ćeš. Neke stvari nam budu jasne tek kad prođu, ali bitno je da si ih ipak shvatila, pohranila i da je pamtiš. I prenosiš. Pa tko razumije - razumije.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.