Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Lov na Bilija i čovek koji mi je govorio dobar dan

Pre cirka pola godine, gledala sam Green Day ispod Kalemegdanske tvrđave, a malo kasnije ponovo, na Piazza Grande u Lokarnu, što je manje bitno. Za sad. Bitno je što nikako ne uspevam da napišem pristojan tekst o tome, a u raljama je nemilosrdnog bloga mog još od polovine maja.

Pre nekoliko sedmica umro je čovek koji mi se uvek javljao, iako nikad nismo razgovarali. Nismo se nikad upoznali, ali smo se odlično poznavali, na neki način koji je te decenije bio moguć, one sledeće već pomalo fikcija, a ove bi mogao da prođe samo u nekoj zbirci srceparajućih priča, a autora tih priča bi dizali u nebesa.

Onda sam shvatila da se sve to, za početak, može povezati. Izvol'te.

Ko o čemu, baba o uštipcima, a ja o devedesetima. Bilo je to mutno vreme - jesen kad su skoro svi bojkotovali izbore. A i trajala je dugo, ta jesen...od septembra do aprila, božemesačuvaj. Niti da bude vruće, niti da bude hladno, niti da sija sunce, niti da padne sneg. Jedan rat tek što se završio, drugi se polako promaljao kroz vesti o nekakvoj šatro oslobodilačkoj vojsci.

Od cele te maratonske jeseni, najviše sam volela svaki drugi petak, onaj kad se išlo prepodne u školu. Petkom bismo imali čas manje. Nisam mrzela školu, niti sam se posebno radovala vikendu, ali taj petak za mene je bio čudo. Projurila bih pored prašnjavih gradilišta, monohromatskih studenata Rudarsko-geološkog fakulteta i zapuštenih zidova oblepljenim zaostalim fotografijama Grubora Marina, plakatima za dolazak Kasandre i nastup Sinana Sakića ("Zoko, moja Zoko!"), te ilustracijama Elmera Daveža u odelu magarca koji neće na izbore. Preletela bih preko nepisanih granica užeg centra i popela se do škole, trudeći se da prva osoba iz našeg prvog dva koju sretnem ne bude Dejana, jer kad sretnem Dejanu, uvek nekako nadrljam - ili me neko zavitlava, ili dobijem neki minus, dvojku ili trojku.

Zoran Lilić, Zoran Lilić svugde oko nas!

Zoran Lilić, Zoran Lilić svugde oko nas!

Onda je trebalo presedeti tih pet časova, pa poći u grad. Obično sam išla do Trga republike sa nekom Miljanom iz prvog četiri, jer su moje drugarice iz odeljenja ostajale u školi i do šest uveče, kako bi gledale neke dečake kako igraju fudbal. Imale su i liste momaka koje su čekale, jednog su zvali Masni, jednog Nadsrešnica i tako dalje, i tako bliže. Miljani to nije bilo bitno, ona je svaki dan putovala do škole čak iz Batajnice, u vreme kada bi autobusi iz čista mira stali nasred mosta, na nekoj neočekivanoj raskrsnici i slično.

Na raskrsnici Kolarčeve, Terazija i Sremske, gde je danas onaj kafić što liči na golubarnik; tada je stajala gomila metalnih, nimalo glamuroznih kontejnera. Ako biste imali sreće, nijedan se ne bi pušio. Tu smo se Miljana i ja rastajale - ja bih krenula Knez Mihailovom, a ona ka Zelenom Vencu. I tu je počinjala moja performans-umetnost, koju sam, od milošte, zvala "lov". Lov na Bilija, bokte.

Ne bih da mnogo ulazim u priču kako i zašto taj Bili (Billie Joe Armstrong, frontmen Green Day, je l' te...), pa ću se zadržati na objašnjenju da devojčice od jedanaest godina koje još nemaju sve zube privuče sve i svašta i sve i svako ko liči na crtani film, a da to ponekad budu razboritiji ljudi od onih koji će ih privući kao odrasle, na ne tako nevin i prostodušan način.

U čemu se "lov" sastojao? 1997. je bilo skupo imati kompjuter, a Internet je bio misaona imenica. Dok mi danas informacije o koncertima i TV nastupima, kako Green Day, tako i drugih bendova, stižu uredno elektronskom poštom; tad sam morala da prelistam silne časopise, jurim satelitski program koji je Treći kanal RTS davao kad nije emitovao sopstveni i šta još sve ne. A naravno da sam morala da znam kako je bilo na promotivnim koncertima, kad će izaći novi singl i kakav će biti njegov omot, da bi mama to mogla da mi donese kad ode kod svoje tetke u Nemačku.

Prodavci novina, desetak godina kasnije (maj 2006)

Prodavci novina, desetak godina kasnije (maj 2006)

Časopisi su stizali sporadično, bez ikakvog reda. Ponekad bi novinar-koga-neću-da-imenujem ovlaš preveo tekst za tinejdžerski časopis i ubacio nešto svoje čega u originalu nije ni bilo, mnogo pre nego što bih pronašla original. Ponekad bih znala da će u sledećem broju toga-i-toga biti to-i-to, ali sledeći broj se uopšte ne bi pojavio u Srbiji. Sporadično su ih i prodavali - tezga kod "Politike", tezga preko puta "Albanije", tezga kod "Progresa" i tezga kod SANU. Bilo je i drugih, ali ovde sam se kako-tako sprijateljila sa prodavcima.

Prodavca kod "Albanije" krstila sam Totikažem. On se nije mnogo mešao u sopstveni posao. Bio je mrzovoljan i skrštenih ruku, poluzatvorenih očiju, povremeno bi mi rekao da se manem ćorava posla i da radim nešto drugo. Kad u novinama koje bih listala kod njega ne bi bilo ničega, rekao bi "Totikažem". Kad bih našla nešto, rekao bi "Totikažem". I onda bih odlazila kod mame po pare, jer, božesačuvaj, nisam ih dobijala unapred i nosila u školu.

Mama je radila u pomoćnoj zgradi SANU, u ulici Đure Jakšića. Da bih došla do te zgrade, morala sam da se, sa povelikom školskom torbom, provlačim između parkiranih automobila i kafića, u kojima za razliku od onoga što se danas viđa, nisu sedeli pripiti studenti, već novinari, političari nižeg ranga i besposleni boemi. Povremeno bih ajsnula torbom nekoga u kafiću, povremeno bih se saplela tu, na licu mesta.

I, dosta filozofiranja, onda sam kupovala te časopise i nosila ih kući, pa u one "gaće" za dokumenta, je l' da?

Mmmda, 'oćeš vala. Te stvari su koštale kô Svetog Petra kajgana, a deca od četrnaest godina verovatno ni danas nemaju džeparac sa kojim je izvodljivo držati dijetu Total Guitara, Metal Hammera i ostalih. Sad, teško da ih to i zanima, danas je bitno da te poznata ličnost primeti i da ti nešto kaže. Časopis sam mogla da priuštim samo ako bi bio BRAVO, Popcorn ili, ponekad, Circus, sve ostalo sam kopirala. Vratila bih se kod Totikažem ili kogveć prodavca, i ostavljala mu celu školsku torbu, uzimala časopis i nosila ga u neku turističku agenciju preko puta pošte u Zmaj Jovinoj, jer su imali fotokopir-aparat u boji. Osoblje je znalo zbog čega dolazim i da to što radim mora da ide "brzo-brzo-brzo", kako bih što pre dobila svoju torbu nazad.

Jedan BRAVO iz vremena lova...

Jedan BRAVO iz vremena lova...

Nisu svi prodavci bili fini kao Totikažem i kao onaj lepuškasti koji mi se žalio na svoje ljubavne probleme. Neki bi tražili i da im dam koji dinar, za uslugu, a moja torba ih nije mnogo zanimala. I pristajala sam na to, ćutke; dokle god je to značilo da ću imati "sličice" i članke koji su mi potrebni.

I, jednog neobično sunčanog oktobarskog petka, dok sam trijumfalno prolazila Jakšićevom ulicom ka zgradi na velikom parkingu gde je mama radila, noseći svoje blede fotokopije i misleći kako ću te večeri, pošto uradim domaći, sesti sa rečnikom i prevoditi članke za svoju Svesku sa Bilijem, zastala sam da uhvatim dah, baš ispred onog kafića gde su se skupljali novinari.

"Dobar dan."

Okrenula sam se. Čovek koji je gotovo uvek tu sedeo i za koga mi je majka više puta naznačila ko je, te da je pokrenuo neke novine, javio mi se. Kako? zašto? Ne znamo se. No, verovatno ga je moja torba, tokom ova dva-tri meseca koliko idem u gimnaziju i dolazim kod mame posle "lova" više puta tresnula, a kako sam špartala tamo-amo, svako sa boljom moći zapažanja bi me zapamtio.

"Uh...dobar dan i vama!" odgovorila sam.

Od tog poslepodneva, uredno smo se javljali jedno drugom. Ja bih za trenutak skrenula pogled sa svojih fotokopiranih časopisa, on bi za trenutak prestao da psuje i razmenili bismo svoja "dobar dan". Posle par sedmica ovakvog dobardanisanja, počeo je da pozdravlja i moju majku, kad bismo se, iz Jakšićeve, uputile ka velikom C-marketu, pa kući.

Tata bi nas čekao sa već postavljenim stolom, često poprilično lošim varivima i supama i fritezom u kojoj su se krčkali komadi mesa i predebelo sečen krompir; prokomentarisao bi da se "volimo kao konji", a onda bi ugasio cigaretu, pomilovao bi me po glavi i pitao da li sam našla nešto o onom malcu, kikirezu ili papučaru.

Vremena su se brzo menjala.

Mama se penzionisala 2005. godine, malo pre nego što se Muzej nauke i tehnike preselio u Staru električnu centralu, na ugao Skenderbegove i Dobračine ulice. Poslednjih nekoliko godina, tata ju je uvek dovozio sa posla kući, a ja sam za to vreme bila pitajbogagde: na fakultetu, kod drugarice, muvajući se gradskim ulicama i vozeći se toplim tramvajima, kako bih ubila vreme.

Da li i vi čuvate stvari koje su obeležile vaše detinjstvo?

Da li i vi čuvate stvari koje su obeležile vaše detinjstvo?

Na časopise i na "lov" sam postepeno zaboravljala, kako sam sledeće godine otkrila Inte

1 komentar na Lov na Bilija i čovek koji mi je govorio dobar dan

  1. Nataša Cvetković kaže

    Slučaj Billie Joe Armstrong mi zvuči tako poznato - moja velika ljubav iz osnovne takođe 🙂
    A demistifikacija "čoveka koji je govorio dobar dan" me je... iznenadila... rastužila...
    Svakako dobra priča, Iva. Volim kada se vešto spoji nespojivo.

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.