Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Dedica i noćni kružni voz

Dedica i njegov mačor Ljupče nisu mogli oka da sklope, cirka nedelju dana.

Ponekad bi zaspali ispod šarenog ćebeta na kauču u dnevnoj sobi, ali bi ih urlanje pripitih mladića na parkingu ubrzo probudilo. Studentkinje iz stana pored su im smetale kad bi spavali u krevetu - spremale su neki ispit i učile naglas, celu noć. Negde pred zoru, Dedici se pričinjavalo da Ljupče mnjauče glasom neke od njih, da voda u sudoperi kaplje glasom neke od njih, da se vrane na grani pored prozora smeju kao one. Novembarska košava bi ih napadala tek kad bi sve ostalo utihnulo: aktivirala bi autoalarme, treskala vratima i hujala sve do jutra. Kad bi utihnula, više se nije moglo spavati, trebalo je gledati jutarnji program, ići na pijac.

"Hoćemo li ikad spavati?" svako malo bi upitao debelog, sivog mačora koji je preo, glave nabijene u ugao, "Šta ti misliš? Mogu li jedan stari čovek i njegov ljubimac da umru od nespavanja?" Mačor bi se samo lenjo protegao i ponovo sklupčao. Ovih dana nije čak ni preo, niti se sunčao na prozoru.

Onda bi razmislio. Pa naravno da će spavati - pripiti mladići će se uozbiljiti, devojke će otići kući da provedu raspust sa svojim porodicama, slave slave, rođendane, Božić i Novu godinu. Ni vetar ne može da duva preko cele godine, kad se promene vremenske prilike, ode i on. Bar na neko vreme. No, sva ta predviđanja, samoohrabrivanja i ostale tričarije behu džaba - san nikako nije dolazio, kao da je nestao.

Jedanaeste noći, Dedica nije ni obukao pidžamu. Sedeo je pored prozora i, povremeno ovlaš pogledavši mesec, rešavao ukrštene reči...a možda je bilo i obrnuto. Ni skandinavke nisu više bile kao nekad. Prepune grešaka i netačnih definicija, često su mu zadavale glavobolju. Banja od tri slova, poslednje slovo je A, šta je to, kog đavola? Pogledao je mesec. I taj nikogović mu se smejao. Tako dakle. Spustio je roletnu, ona se opet podigla. I još jednom. I još jednom. Četvrti put ju je pričvrstio posudom za vodu sa radijatora i konačno je ukrotio.

Sad, kad mu se više niko nije smejao, sa Ljupčetom u krilu, mogao je da reši svoju skandinavku. Smetala su mu jedino hladna stopala. Sagnuo se i povukao čarape, no i dalje mu je bilo hladno. Moraće po ćebe. Ustao je. Nemoguće! Više nije bio u svojoj dnevnoj sobi, već na nekakvoj železničkoj stanici, u sred srede potpune pustare, sa samo jednim peronom.

No, barem nije bio sam.

Na peronu su pored njega bili uvek natmurena devojka iz susedstva u farmerkama i vindjakni, krupniji čovek u ljubičastoj majici i pocepanom donjem delu trenerke, sredovečna dama kose farbane u crno sa viklerima u negližeu koji je otkrivao gotovo cele njene bujne grudi, te dvoje plavokosih blizanaca rumenih obraščića koji nisu mogli imati više od šest godina.

"Gde smo to opet krenuli? Nisam mogao da spavam, krenuo sam u roštiljnicu koja radi celu noć i sad sam ovde. Gubim vreme! Gladan sam! Treba da ugovorim novi posao sa uh...drugim kolegom koji spava danju" protestovao je čovek.

"Nije baš da ti išta i radiš, a, srce?" prezrivo odvrati žena, "Nego, šta će ovde mačketina? Alergična sam na mačketine!"

"I ja sam, gospođo", promumla natmurena devojka, "ali ne smeta mi ovaj mačor. Nemojte se ponašati kao da se ceo svet vrti oko vas. Gospodine, kako se mačor zove?"

"Ljupče," odgovori Dedica, i dalje zbunjen jer su svi ostali bili ravnodušni.

"Ljupče? Čudno ime za mačora."

"Nazvao sam ga po vlasniku pekare gde se jede najbolji burek u gradu. Ustaje rano, ne bi drugoj životinji ni mrvicu svoje hrane dao a da joj to nekako ne naplati...druga dva mačeta zvala su se isto kao zaposlene kod Ljupčeta: Gordana i Cica. Jedna velika, žuta; druga mala i crna. Moj sin ih je odneo u Kanadu. Meni je ostao samo ovaj džinovski, sivi mačor."

"Najbolji u tome što radi...a šta to radi?"

"Kako si glupa!", umeša se devojče sa plavim uvojcima, "Najbolje radi sve ono što mačke rade! Tako - lepo!"

Devojčica pogleda svog brata blizanca, koji je odsutno čeprkao po ušima i nosu, naizmenično. Pošto nije odgovarao, ona ga munu laktom. Sad se smejao. Gotovo mehanički. Ona se ponovo naceri, onako pobedonosno. Čovek u ljubičastom je ponudi semenkama.

"Semenke se prave od bundeve! Hleb od žita. To smo učili u predškolskom!" prokomentarisa plava devojčica.

"A od čega se pravi kukuruzni hleb?" upita devojka, monotonim glasom.

"To još nismo učili! Možda ćemo učiti o tome kad pođemo u školu."

Devojčicin brat blizanac se ponovo mehanički nasmeja, čovek u trenerci i žena u providnom ogrtaču se nasmejaše naglas, devojka odrično klimnu glavom. Dedici ovo sa hlebom i nije bilo mnogo zanimljivo. Ljupče je bio uznemiren i grebao ga je, pa je morao da se trudi da ga zadrži, jer šta bi se desilo kad bi iskočio iz njegovog naručja, na šine?

Sa zvučnika iznad zgrade stanice koja je izgledala kao da je niko nije čistio nekoliko decenija, kroz krčanje, iznenada se začuo nečiji glas.

NOĆNI KRUŽNI VOZ ZA ČETVRTAK, PETNAESTI, KASNI TRI MINUTA I UPRAVO ULAZI NA PERON BROJ JEDAN. MOLIMO PUTNIKE DA SE PRIPREME. AKO NE UĐETE SAD, OSTAĆETE OVDE, A TO VAM SVAKAKO NIJE CILJ!

Posle još dvadesetak sekundi krčanja, začu se zvuk sličan zričku.

"Bube! Bojim se buba!" konačno progovori dečkić.

"Nisu to bube, zlato...to je voz. Gledaj, stiže!"

Žena u negližeu bila je u pravu. Iz magle se približavao voz, iz sredine prošlog veka, sa samo jednim vagonom u kompoziciji. U trenutku je izgledalo kao da će promašiti stanicu. No, stao je tako da su se žute, izlizane linije na peronu podudarale sa ulazom u vagon.

"Ulazimo li?" upita Dedica, koji je konačno uspeo da smiri mačora.

"Nego šta. Uvek ista priča."

Unutrašnjost vagona bila je ispunjena jastucima, svih boja i veličina. Neki su bili dotrajali, iz nekih su ispadali komadi lošeg sunđera i perje, neki su bili od najčistije svile. Po jastucima je bilo razbacano nekoliko predmeta - klupko vune, poluotvorena knjiga, šoljica kafe u kojoj je ostao samo soc, mobilni telefon i enigmatski časopis. Kakav je ovo voz?

Ljupče se snašao pre svih - živnuo je, izmigoljio se Dedici iz ruku i smestio se na svileni jastuk pored klupka vune. Plava devojčica je doskakutala do njega, ali kad je probala da se namesti tik uz njegov rep, samo je frknuo. Uplašena, ona potrča ka svom bratu, koji se smestio pored Dedice, uz enigmatski časopis. Devojka omirisa knjigu, čovek uze mobilni telefon, a prsata dama sleže ramenima i uze šoljicu.

"Mogli su da sipaju kafu. Sramota!"

Niko nije obratio pažnju na njenu zamerku, jer se u vagonu pojavio još jedan čovek, u uniformi.

"Čeču?" zaprepašćeno viknu devojka.

Zdepasti muškarac maslinaste puti i sjajne kose joj veselo mahnu, a potom podiže prst, kao da će je ukoriti.

"Hezus, draga moja prijateljice. Hezus Lopez Hurtado, kondukter sa druge strane jastuka."

"Na, na, na, na, na, na..." odsutno zapeva drugi čovek, ali ga Dedica munu laktom. Hteo je da sasluša Hezusa i devojku. Nešto mu je govorilo da njihovi razgovori nikad nisu bili ovako veseli.

"Gospodin sa mačorom i ti ste prvi put u Noćnom kružnom vozu, da li je tako? Dečicu i ovo dvoje sam video, koliko prošle sedmice. Dragane, brate, izvini što si opet ovde, ali nama tvoje vilenisanje ide na živce. Smatramo da ne može da bude zdravo, na duže staze. I ćuti. Znam da uvek imaš neki izgovor, ali Šef i ja više ne nasedamo na to. Elem, gde sam ono stao? Vas dvoje i mačka ste prvi put ovde. I, kao što vidite, bili smo slobodni da uzmemo neke vaše stvari, kako vam ne bi bilo dosadno. Stvarno, šta biste drugo radili, ako se ne biste zanimali svojim klupkom, skandinavkom ili romanom? Ah, da, kako sam blesav...pa možete da radite ono što svi rade u vozovima. Ne, ne mislim na seksualno uznemiravanje nepoznatih, gospođo; imate isuviše godina da biste se hvatali za svaku moju reč...nemojte se kikotati! Mislim na posmatranje pejzaža. Noćni kružni voz prolazi najlepšim delovima ovoga sveta."

"Da li smo u Francuskoj?" upita Dedica.

"Novi Zeland?" seti se devojka, ali joj Čeču pokaza prstom da ćuti.

"To je onaj svet, draga; onaj svet gde je dan. U njemu i Francuska, i Novi Zeland, i polarni krug i Ekvatorijalna Gvineja imaju podjednako lepe pejzaže. Samo gledajte. Želim vam udobnu vožnju!"

Dedica nije bio siguran da li je čovek maslinaste puti izašao iz vagona, ili je - jednostavno - iščezao. Voz je polazio.

NOĆNI KRUŽNI VOZ OD OVAMO DO TAMO PREKO ONAMO POŠAO JE SA PRVOG KOLOSEKA. ŽELIMO VAM PRIJATNO PUTOVANJE!

O kakvim li je to pejzažima govorio onaj Čeču...Hezus...kako se već zove? Sa desne strane ove pruge je nešto što podseća na kosine na američkim autodromima, a sa leve nekakve fabrike. Ovo mesto nikako nije moglo da bude lepo. Toliko betona, toliko metala, oseća se i miris nafte. Nemoguće. Ko bi želeo da bude ovde? Blizanci i ono dvoje ljudi su često putnici Noćnog kružnog voza, ali zašto? Ni on, Dedica, a ni ona devojka se nisu prijavili da se voze ovim.

Betonske konstrukcije i fabrike zamenio je tunel u kome je bleštalo svetlo. Devojka pored Dedice je zatvorila oči. Ubrzo je nestala.

Sad su sa leve i desne strane pruge bili sportski tereni. U daljini su se nazirali obrisi nekog grada, sa parkovima, crkvenim tornjevima i soliterima. Možda je ovo ipak bila Francuska? Gde su onda petlovi na krovovima kuća i zbog čega nisu svi krovovi istih boja? Čudno. Veoma čudno. I gde je Ljupče?

"Nema mi mačora!" ciknu Dedica.

"Ko od vas starkelja i očekuje da imate mačora?" podrugljivo mu i uz kikotanje odgovori prsata žena, koja je u međuvremenu skinula ogrtač i, samo u vešu, potrbuške ležala posmatrajući onu grešnu šoljicu kafe. Deca nisu reagovala, pokušavala su da održe ravnotežu, dok je voz bio sve brži.

"Verovatno se zavukao ispod ovih jastuka...mačke vole toplo." konstatovao je čovek u ljubičastom, očiju i dalje prikovanih uz telefon.

Grad je sad bio iza putnika Noćnog kružnog voza. Pruga se pela uzbrdo i padao je sneg. Dedica je taman hteo da pita drugog čoveka hoće li da mu pomogne da potraži Ljupčeta, no ni njega više nije bilo. Ekran telefona je svetleo još petnaestak sekundi, a potom je u celom vagonu bio mrak. Deca su zapištala, a žena je opsovala. Posle uspona, sledio je spust. Dedici se učini da su svi jastuci poleteli na jednu stranu. Uhvatio se za ručku za otvaranje prozora. Kad je voz ponovo stigao na ravan kolosek, došlo je i svetlo. I stvarno, na kraju vagona više nije bilo jastuka, a ispod njih nije izronio ni Ljupče, ni čovek u ljubičastom, ni namrštena devojka. Pa gde su onda bili? Dedica pogleda ka ženi u negližeu. Lice joj je bilo urmljano socom, kao i jastuk ispod nje. Navlačila je onaj svoj providni ogrtač, psujući kroz zube.

Predeo se ponovo učini poznatim. Opet ona stanica, sa koje su pošli? Da li se zato ovaj voz zvao kružni voz?

NOĆNI KRUŽNI VOZ ZA ČETVRTAK, PETNAESTI, KASNI TRI MINUTA I UPRAVO ULAZI NA PERON BROJ JEDAN. MOLIMO PUTNIKE DA SE PRIPREME. AKO NE UĐETE SAD, OSTAĆETE OVDE, A TO VAM SVAKAKO NIJE CILJ!

Opet isti glas, opet isto obaveštenje, samo ovoga puta malo tiše, jer se prozori u vagonu nisu mogli otvoriti, kao da su odavno bili zaribali. Na peronu je bilo nekoliko ljudi, ali oni su ulazili u vagon iza. Kako? Zar voz nije imao samo jedan vagon? Kad se priključio ovaj drugi? Onda kad nije bilo svetla? Nemoguće, to je bilo na nizbrdici, prošli bi jedni kroz druge, vagoni!

Posle nekoliko minuta stajanja, voz je ponovo krenuo. Dedici se učinilo da je Hezus prošao kroz njegov vagon, ka lokomotivi, ali to je trajalo toliko kratko da je moglo da bude i priviđenje.

NOĆNI KRUŽNI VOZ OD OVAMO DO TAMO PREKO ONAMO POŠAO JE SA PRVOG KOLOSEKA. ŽELIMO VAM PRIJATNO PUTOVANJE!

"Sad ćemo proći pored one vabrike!" zaključi plava devojčica.

"Ne kaže se vabrika, dušo, nego fabrika..." primeti Dedica.

Prsata žena se nasmeja kroz nos.

"Ne kaže se ni fabrika, nego TRNJE!"

I zaista, voz je prolazio kroz trnje, nekakav ogroman žbun. Prozori su bili umrljani crvenim bobicama.

"Kao da smo u ratu..."

"Velikom ratu, je l' da, matori? Ti svakako imaš preko sto godina."

Dedici je sve više smetala ova žena. Krenuo je ka njoj, s namerom da joj objasni da se tako ne može razgovarati sa drugima. No, ona je nestala, uz prasak. Bio je sam, sa decom. Dečkić je pogledao okolo, shvativši da više nema ni troje putnika, ni mačke. Počeo je da trči po vagonu, unezvereno pokazujući prstom levo-desno. Njegova sestrica nije delovala ni najmanje zabrinuto.

"Uvek se tako uplašiš, a uvek bude sve lepo! I juče si se uplašio. Možda piškiš u gaće, zato te mama ujutru vodi u kupatilo pre mene!"

"NIJE ISTINA!" zaplaka mališan. Deca su bila spremna da se posvađaju, ali voz je napustio trnovito žbunje. Gde su sad bili? Crvene mrlje su nestajale, kao da je na sve strane bila voda. Za staklo se zalepila neka čudna, jeguljasta riba. Kakav je to voz, da voda ne prodire kroz njega, i da mu ne smeta rđa? Da li je ova maršruta bila planirana? Hoće li se on i dečica pogušiti? Dedici ništa nije bilo jasno. Istovremeno nije mogao, a da ne primeti ozarena lica svojih predškolskih saputnika.

"Ti si kralj zmija. Zauvek!" rekla je devojčica svom bratu i stavila mu knjigu na glavu.

"Nisam. To je krov. Ja sam kuća!"

"TO JE KRUNA! Ti si glup!"

Opet su se svađali. Dedica nije znao da li da ih razdvoji, ili da pokuša da reši svoju skandinavku. Tad mu je sinulo da nema olovku. Počeo je da prevrće po jastucima, ali nije mogao da nađe olovku. Kad je ponovo podigao glavu, dece više nije bilo.

Bio je sam. Desetak minuta nije čuo ništa sem klackanja voza, a onda su se opet našli na stanici.

NOĆNI KRUŽNI VOZ ZA ČETVRTAK, PETNAESTI, KASNI TRI MINUTA I UPRAVO ULAZI NA PERON BROJ JEDAN. MOLIMO PUTNIKE DA SE PRIPREME. AKO NE UĐETE SAD, OSTAĆETE OVDE, A TO VAM SVAKAKO NIJE CILJ!

Na peronu je ponovo bila šačica ljudi. Vozu se priključio treći vagon. Hezus je ubeđivao kršnog crnomanjastog mladića da unese staricu u kolicima u voz. Tada mu je zazvonio telefon.

"Ne, šefe. U prvom vagonu još ima nekoga. Da. Dobro. Hoću. Kad nema drugog načina..."

NOĆNI KRUŽNI VOZ OD OVAMO DO TAMO PREKO ONAMO POŠAO JE SA PRVOG KOLOSEKA. ŽELIMO VAM PRIJATNO PUTOVANJE!

Neko je ulazio u prvi vagon. A onda se klackanje više nije čulo.

Na trenutak, Dedica je bio sam sa Hezusom. Nisu više bili u vozu. Svugde oko njih je bio mrak. Činilo mu se da stoje na ogromnoj kugli boje pudinga sa vanilin-šećerom. Po kugli je neko žvrljao. Imala je jedno oko, nos u obliku sedmice, te usta sa rupicom na obrazu.

"Starče, ovo je tvoj neprijatelj. Smeje se. Može da se smeje sa tobom, a može i da se smeje tebi. Biraj."

Dedica tad shvati da stoje na Mesecu. Kao u crtanom filmu, kao u nemim filmovima iz vremena kad su njegovi roditelji bili veoma mladi.

"Kako ćemo sići odavde? Zbog čega je Mesec ovako mali?"

"S tobom ili tebi...s tobom ili tebi..."

Hezus je ponovo nestajao, kao pre izvesnog vremena u vozu. Dedica je ostao sam. Nije ni smeo da pogleda dole. Šta ako više nema Zemlje i ako ne može da se vrati kući? A zašto je Mesec ovako mali? Zašto na njemu može da diše i zašto ne odskače od tla, kao kosmonauti šezdesetdevete? Ništa mu nije bilo jasno, no reši da se odmakne i da posmatra lice koje je trebalo da dovrši. Ciničan osmeh mu ne bi baš stajao, oko mu je blago, a ima i rupicu na obrazu. Ne liči mu ni da se smeje kao filmska zvezda, ni kao političar, takvi osmesi nisu iskreni. Ako bi to bio ravnodušan, mehanički smešak kao u onog švrće iz voza, ni to ne bi bilo to. Ah, da...mogao bi da namigne! Da pokaže da nije mislio loše.

Dedica se s mukom sagnu i kažiprstom krete da rezbari drugo oko. Kako je dotakao površinu Meseca, ona je počela da puca. Nije obratio pažnju na to, tražio je idealnu krivinu za zatvoreno oko kojim bi mu Mesec namigivao, te bore smejavice oko njega. No, površina je nastavila da puca. Pukotina je bila sve šira i šira, dok se ispod njegovih nogu ne otvoriše nebesa. On ustade i skupi noge. Mesec se raspadao. U iščekivanju najgoreg, Dedica zažmuri.

Onda ču tresak. I još jedan.

Opipao je tlo pod nogama. Bilo je čvrsto. Rešio je da otvori oči. Sačekalo ga je iznenađenje. Opet je bio u svojoj dnevnoj sobi. Roletna je ponovo bila podignuta, a kanap za povlačenje se još uvek njihao, mora da se upravo sad podigla. Na podu su ležale krhotine posude za vodu sa radijatora. Još uvek krmeljiv, Dedica se sagnu i podiže jedan njen deo - okruglo, svetložuto lice, bez jednog oka. Kao...kao Mesec!

"Ljupče! Ljupče! Tako mi svega, ja sam spavao! SPAVAO!" povika ushićeno i krenu da drmusa mačora, na šta se ovaj samo okrenu, protegnu i ponovo zatvori oči.

"Ispravka. MI smo spavali!" promumla ponovo Dedica i krete u kuhinju da pristavi čaj.

Priče iz serijala o Dedici

Dedica koji kuca na svaka vrata
Dedica i Čovek kraja sveta
Dedica i Onaj što svima čestita Novu godinu
Dedica i Onaj što mućka. Trešnje pride
Dedica i gospodin Albert Selotejp
Dedica i svadba
Dedica, mrtva žena i besna devojka
Dedica i porodica iz potkrovlja
Dedica i revolt jednog bubnjara
Dedica i žena-radiostanica
Dedica kod lekara
Dedica i noćni kružni voz

3 komentara na Dedica i noćni kružni voz

  1. Vojislav kaže

    Odličan tekst i interesantan zaplet. Očito da pisac zahteva punu pažnju čitaoca dok prolazi kroz priču. Neočkivani opisi likova, koji se iznenada pojavljuju i nestaju, daju živost i kolorit priči. Odlično uz očekivanu doslednost pisca stilu pisanja 🙂

     
  2. Saša Antonijević kaže

    Iva, uživao sam čitajući priču. Tema mi se dopada, jer i sam imam snove koji se često pretvaraju u romane, pa nekada nisam siguran da li mi se nešto stvarno dogodilo ili sam sanjao. Imaš izuzetno lep stil pisanja i trebalo bi da objaviš knjigu.

     
  3. marija Stepanović kaže

    Obožavam Dedicu. Divna priča!

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.