Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Ustajali vazduh

Njena soba je u prošlosti izgledala mnogo, mnogo bolje.

Vrata, koja su bila prekrivena pozamašnim slojem boje i laka za drvo, sad su delovala kao da ih je neko izgrebao, da li namerno, da li slučajno, ko zna čime i ko zna zbog čega. Prozori su naizgled bili kao i bilo koji drugi, bilo gde na svetu, no kad je duvao jak vetar komadi gipsa, cigle i trske padali bi na veliki pisaći sto odmah tu ispod, u sred srede noći. I često bi ostajali tamo danima, dok se ne bi rešila da ih počisti. Odeća je bila zgužvana i nagomilana na dvema velikim stolicama, umesto da bude složena u orman.

I ona sama se sećala nekih boljih dana, kad je još uvek imala taj mladalački sjaj u očima, kad su je krasili nevinost i idealizam. Sve to odavno je nestalo, možda površnom posmatraču ne bi ni bilo jasno kako. I kako je osoba okružena tolikim knjigama, filmovima, gramofonskim pločama i kompakt diskovima mogla da se oseća kao da nema ni kapi energije u svom sistemu? Kako je žena sa kojom su svi hteli da se druže i skoro svi hteli da rade mogla da bude tako nesrećna, gotovo neprekidno? Kako je neko mogao da započne toliko toga, a ne završi ni približno jednoj trećini svega što je započeo? Sama svest o novcu, uspehu i ispunjenom životu kao da je čekala iza ugla - kakva to osoba ne želi da sve to zgrabi i uživa? Porodici i prijateljima sve ovo je bilo nadrealno.

"Kako te nije sramota?" govorili bi joj majka, otac i stariji od braće, "Zamisli da ti bane neko od prijatelja i da vidi kakva ti je soba? Kad si poslednji put oribala ovu sofu? Da li ti je jasno koliko ova soba smrdi? Treba da je luftiraš češće? Zar ne voliš svež vazduh?"

Šta bi mogla da im kaže na to? Da je gotovo zaljubljena u svež vazduh, ali da ima utisak da ga nije osetila već godinama?

Najstariji brat nije voleo njenu sobu. Prezirao ju je. Štaviše, ignorisao je njeno postojanje. Zarekao se da tamo nikad neće ući, pa tačno da se neki kućni aparat pokvari i izazove požar. Ta soba ga je podsećala na period života kojim se često hvalio bez ikakvog jasnog razloga, skoro se busajući u grudi, uz borbeni poklič nekog varvarina. No, ispod njegovih dubokih očiju i sa druge strane lica čiji se izraz nije menjao već godinama, poput grča, osećao je ogromnu sramotu što mu se sve to, šta god ono bilo, ikad desilo.

Dakle, da bi pričala s njim kad je došao da proveri kako joj je, morala je da izađe iz sobe. U različitim papučama, jednoj ravnoj i gotovo bez đona i drugoj sa štiklom od nekoliko centimetara, odvukla se do trpezarije. Nije ni pokušala da ispravi nekoliko razdeljaka na čudnim mestima, niti je obraćala pažnju na salo koje je igralo na jednom delu tela i oštre kosti svojih zglobova. Sela je i pogledala ga u oči. Tek skoro je shvatila da on ima samo dva izraza lica - neprirodni široki osmeh i taj drugi, malopre pomenut, taj koji je nazivala njegovim bolji-sam-od-tebe licem.

"Zar te nije sramota što tako izgledaš i što ti je životni prostor takav kakav je?" ponovio je pitanje koje je čula već toliko puta da više nije ni osećala nelagodnost kad prevali nečije usne.

"Sramota je relativna stvar. Nije me sramota. Znaš...ne bih mogla da odem nigde drugde, do ovde. Uporedi to sa domovinom koja više nije tvoj dom, roditeljima koji te nikad nisu stvarno voleli ili školom gde si...gde si se bojao da odeš svakog jutra, jer su svakim danom nalazili nove razloge da te ponižavaju, okreću ti leđa, tuku te, dovode u pitanje tvoju inteligenciju, seksualnost, ubeđenja...sve što te čini čovekom."

"Šta?" izustio je, ne slušajući šta priča. Nikad je nije slušao. Nikad je ne sluša. Najverovatnije nikad ni neće. Pokrila je lice rukama, kao da ga se bojala, iako nije izgledao nimalo zastrašujuće.

"Pa šta ako moje malo utočište zaudara na moj gladni, jutarnji zadah? Pa šta ako izgledam ovako? Pa šta? Ko si ti da mi to kažeš? Nikad se nisi potrudio da me bolje upoznaš, jer jedino što vidiš u meni su izbledeli, izbrljani i izobličeni polaroidi koji te podsećaju na nešto što si sam iskusio? Tvoja prošlost živih boja nema ničega zajedničkog sa mojom manje-više monohromatskom sadašnjicom. I..."

Promenio je položaj, ukrstio je ruke i napravio nekoliko koraka unazad.

"Zabole me na šta smrdi tvoja soba. Jedino što znam je da gubim vreme trudeći se oko tebe. Nikad nisi pročitala nijednu od knjiga koje bih ti preporučio, nikad nisi prihvatila nijedan pristup problemima koji sam ti predložio. Samo si htela da vidim tu tvoju prokletu sobu. Soba, pa soba. Znam da je bezveze. U njoj se prosto može osetiti negativnost u vazduhu!"

Molim? Šta je on to upravo rekao? Kako može tako, proizvoljno, ovlaš da oceni nešto što uopšte nije video i odakle sebi daje pravo da opiše njenu višegodišnju patnju i probleme takvom tipskom, popularnom rečju kao što je "negativnost"? I zašto?

"Molim te, prestani. Odmah. Već neko vreme se ne slažem sa onim što ćeš reći i pre nego što otvoriš usta. Uvek izgledaš kao da ćeš oholo šmrknuti i dati mi do znanja da sam inferiorna, da su tvoja osećanja mnogo bitnija od osećanja bilo koga drugog na ovom svetu...i jedini način da se borim protiv toga je da automatski pretpostavim da će mi svaka tvoja sledeća reč biti nepoželjna, uvredljiva i bolna. A nije uvek bilo tako...no, nije da te briga što je ikad bilo drugačije...jer, zamisli molim te, to što sam ti verovala i što sam te poštovala će me takođe izobličiti i smanjiti u tvojoj svesti o meni, o mom postojanju..."

Besno je ustao od stola, izleteo napolje i zalupio vrata. Dlanovi su joj bili znojavi, niz obraze su joj tekle suze, oči su joj bile naduvene; no ipak je osetila izvesno olakšanje, nije više morala da se krije, sad kada je otišao.

Sagnula se da pogleda da li je išta izbijeno iz ragastova i palo na parket, no nije bilo ničega. Da je sad morala bilo kome da objasni i verno oslika koliko je on bio besan posle onoga što je rekla, verovatno joj ne bi verovali. Kad neko zalupi staklena vrata, ona se razbiju i pod bude prepun srče. Kad neko razbije obična, stara, drvena vrata u porodičnoj kući, bude prepun maltera i cigle. No on za sobom nije ostavio nikakav trag, poput lisice koja je svoje tragove u snegu brisala repom, pa niko nije mogao ni znati kakvi su.

Pošto je, po navici, obrisala prašinu koje nije bilo, otišla je do umivaonika u kupatilu i sipala sebi vode. Grlo joj je bilo hrapavo i posle toga, pa je napunila plastičnu flašu vodom i lagano, poput gigantske gomile otpada, otkotrljala se do svoje sobe. Ostavila je bocu na zemlji. Bacila je pogled na sedam knjiga koje je počela da čita i nasumice izabrala jednu. Pročitala je jednu stranicu, možda dve i zaspala, sa koricama knjige zgužvanim između njenih grudi i dušeka.

Kad se probudila, njen drugi brat, nešto mlađi od prethodnog ali takođe mnogo stariji od nje, sedeo je na ivici kreveta, sa jednom od onih šest knjiga u ruci i ostalih pet u krilu. Fizički, nimalo nije podsećao na prvorođenog brata. Nizak rastom, na prvi pogled delovao je kao karikatura iz novina koja je oživela. Za razliku od starijeg brata, verovatno je izgledao zastrašujuće u nekom periodu svog života, ali njoj nikad nije delovao tako.

Okrenuo se, video je kako se lagano diže i seda. Nasmešio se.

"Čitala si kratke priče one žene koja je dobila Nobela i zaspala si? A izgleda da čitaš i mnogo toga iz oblasti psihologije. I da tražiš nešto određeno. Mislim da sam slušajno ispustio dva-tri belega dok sam raspremao. No, knjige su ti super!"

"Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što si ovde baš ti", rekla je i počela da kašlje u maramicu, "Znaš, uplašila sam se da je opet on."

"On?"

Tišina. Nije insistirao da mu odgovori.

"Mislim da sam upravo shvatila da nisam sigurna ko je on. Možda ih ima dvojica. Možda su ista osoba, grane istog drveta ili dva slična drveta. Drveće koje nikad neće biti plodonosno. Biljke koje nikad neće procvetati. Ptice koje neće poleteti. Pisma koja nikad neće stići, bez obzira koliko dugo čekali na njih. On...on...kako me je mogao dovesti do ovakvog beznađa? Da li je to uopšte moguće?"

Uzeo je gutljaj iz boce sad već ustajale vode koja je ostala na podu, ne obraćajući pažnju na čudan ukus i mehuriće koji su se formirali na površini tokom noći. Šta reći? Nije imao ništa ni blizu saveta, pa je rešio da nastavi da sluša, mada ga je nastavak priče zbunio, jer nije delovalo da ima veze sa onim što je isprva rekla.

"Moja jedina filozofija...moj jedini moto u životu je da budem manje-više na raspolaganju svima kojima sam potrebna, sem kad moram da ispoštujem rokove, kad spavam, vozim...znaš, već, sve one normalne situacije kad ne možeš da odgovoriš nekome istog trenutka. Ako imam vremena, navratiću kod prijatelja. Ako volim, volim svim srcem, svim svojim bićem. Hoću da budem tu kad sam nekome potrebna. I to ne činim da bih imala visoko mišljenje o sebi, u sebe nikad nisam sumnjala, a nemam ni sistem vrednosti, ni barometar dobra i zla, otkud znam. Ako je ljudima neko potreban, ne mogu im tu potrebu uskratiti...naravno, ako sam ja ta koja im je potrebna..."

Kad vozi? Pokušao je da zamisli auto koji bi vozila osoba koja je toliko ličila na polusrušenu straćaru negde gde ljudska noga godinama nije kročila, njegova sestra, koja uglavnom obitava u sobi prepunoj ustajalog vazduha. Trebalo mu je par trenutaka da prestane da zamišlja zidarsko tekme, kolica za kupovinu i da je zamisli u pravom automobilu...onom koji se vozi. Koliko je to samo bizarno! Nikad nije ni sumnjao da njegova sestrica vozi, daleko bilo, ali je ko zna zašto zamišljao nešto poput nje u vidu vozila.

Posegla je za bocom i, u velikim, bučnim gutljajima, popila je sve što je u njoj preostalo. Grlo joj je bilo još suvlje nego sinoć, od spavanja i intenzivnih razgovora pre i posle. Videvši to, otišao je do kupatila da joj donese još vode, a onda je opet seo pored nje. Šta je do sad rekla? Spominjala je dostupnost, stvari koje se možda nikad neće desiti i njega, onoga ko joj nanosi bol. I sad je duboko uzdahnula, znao je da ima još da priča.

"Želiš li još vode?"

"Ne. Hvala ti što se nisi zabezeknuo kad sam sve ovo popila na iskap. Skoro svi misle da sam dijabetičar, a ja sam...ja sam samo suva. Dakle, gde sam ono stala? Ah, da. Godinama sam bila bliska sa jednom devojkom, sad je bukvalno zla prema meni, ali to nije bitno. Šta sam htela da ti kažem u vezi sa njom...napisala je mnogo više nego što ću ja ikad napisati, bila je skriboman još kao dete. To verovatno znači da se oseća superiorno u odnosu na mene, a to sa pisanjem je samo vrh ledenog brega. Ja volim da ljudi čitaju ono što pišem, mislim da ti je to sasvim jasno, jer smo tu isti, ali ona, ona je kao naš burazer, retko bi ikome pokazala bilo šta što je napisala...izvini što pričam ovako, što mi je tok misli ovako nejasan...uglavnom, sve njene priče imaju nešto zajedničko: u njima se pojavljuje jedna velika, glasna, bezobrazna ptica. U nekim pričama je jedan od glavnih likova, u drugim je sporedan lik, ili samo narator.."

To nije imalo nikakve veze sa onim što je prethodno rekla, onim apstraktnim kad-bi-baba, onim ili onima na koje je ljuta, koji su bili maligni i manipulativni.

"Ovo se ne nadovezuje na ono o čemu pričamo, je l' da?"

"Ne, ne nadovezuje se, ali sam smatrala da treba to da spomenem, da ti ispričam za tu pticu, pticu svugde i pticu svagda...pticu iz pozadine, pticu u prvom planu, pticu pričalicu, pticu pevačicu..."

Sad je već imalo smisla. U mnogim pričama viđao je takve ptice. Ponekad su bile tu samo da slušaju. Ponekad nisu bile u kavezu, već je tamo bio onaj ko je o njima pisao. Čak i ako je kavez zaista postojao.

"Često poželim da sam zaspala kad sam imala, recimo, petnaest godina i da sam se probudila sad i ovde. Onda ne bi bilo njega i, samim tim, kad ne bi bilo njega, ne bi bilo ni njega."

Pucnuo je prstima.

"Znači, oni JESU dve različite osobe? Činilo mi se da je tako od početka, no nisam hteo da pogrešim, a nisam hteo ni da ispadnem somina."

Da, to su bili on i on, brat je konačno shvatio. On i on, jedan kao da se polako pretvarao u drugog. No, kako to objasniti, a ne zvučati kao da ti nedostaje san, kao da nosiš teško breme deluzija, ili kao da je to samo stilska figura? Zbog čega je bila toliko oprezna u prisustvu nekoga ko nikad nije činio da se stidi sebe? Možda zato što su je drugi, zbog njega, terali da se stidi sebe?

"Nije fer što poredim njega i njega...to je isto kao kad bih poredila tebe sa starijim burazerom. Izvini što pričam o tome, on te verovatno ne podnosi kao što ne podnosi ni mene, ali tebi bar ne bi solio pamet, niti bi ti popovao...UBIJ ME AKO SVE OVO IMA SMISLA!"

"Ljudi sami sebe učine...ekskluzivnima. Ne razumem. Nikad nisam razumeo to, niti se trudim", odgovorio je, a potom odšetao do prozora i otvorio ga. Posmatrao je drveće napolju. Već je pupelo, ali to se nije videlo na prvi pogled. Po tom pupljenju, znao je da mu je rođendan tu negde. Tu su negde bili rođendani i mlađe sestre i starijeg brata, njih dvoje su bili rođeni gotovo istog dana, roditelji bi često napravili glupu grešku i organizovali proslavu za oboje. Kako bi se to završilo? Bratovljevi drugovi bi zadirkivali malu sestru sve dok ne bi zaplakala, i plakala je uvek i svugde, sve dok nije shvatila da može da dođe, sedne i kaže šta joj je ležalo na srcu, onako kako je to činila nekada davno, kao šiparica, kad je bila malecka i pomalo uplašena. Sad su, gle čuda, bili slične visine, ali ona je bila krupnija i nosila je mnogo ožiljaka, na duši.

Da da, da...baš je na to mislila, na stvari koje je navode na pomisao da ljudi žele da budu ekskluzivni. O tome je pričala. Neko razume. To valjda znači da nije luda, dramatična ili histrionična. Treba li sad da joj bude lakše?

"Sinoć kad sam pričala sa velikim burazom rekla sam da nemam kud. Poredila sam boravak u ovoj sobi sa životom u zemlji koja više nije otadžbina, nesposobnošću da se formira smislena veza sa članovima porodice, maltretiranju u školi zbog svega onoga što jesi, koje bi se potom pretočilo u mobing na poslu...uh, ovo pomalo zvuči kao nešto što bi buraz rekao. Mrzim ga, ponekad ga stvarno mrzim. Mrzim to što su nas doneli na svet gotovo istog dana, što su nam dali gotovo isto ime. Kao Mario i Marija, kao Dragan i Dragana...i sva ta sranja. Naneo mi je toliko neizbrisivog bola da ne znam zbog čega sam uopšte pokušala da imam bilo kakav zdravi odnos s njim."

Sela je na parket, na mesto koje je izgledalo kao da je bilo ubrljano i pokriveno nečim nalik na so. Zatvorila je oči i pokrila lice rukama, a potom u glavi počela da premotava film, poslednjih par godina je ponovo oživelo pred njenim očima. Zdravi odnosi sa drugom osobom? Nisu bili tipični, ni po jednom značenju te reči, ali postojali su i lagano su dobijali na značenju, kao oni novi listovi na drvetu napolju, kad pupe - da bi ih bilo ko primetio, morao bi da pogleda pažljivo. Maltretiranje? Ne. Želja da se sve ostavi i ode? Možda jedan sat dnevno, a preostala 23 sata stopila bi se u fantaziju o budućnosti. To je bilo ljudski. Tako je to bilo sa onim drugim njim. A starijeg brata, tog prvog njega, kao da je odavno napustila, a opet se trudila da stalno bude tu...kao da je otišla, a nije otišla. I to je bilo ljudski, no neprijatno. I zbog toga je sumnjala u sve i svakoga. No, taj drugi on, njen nežni, naivni i pomalo stidljivi dragan...on nikad nije pobudio u njoj takvu ogorčenost? A kako i bi? Zbog čega ga je uopšte poredila sa svojim starijim bratom? Zašto odjednom ta poređenja više nisu imala smisla? Kako su joj se smirivali otkucaji srca, tako je polako dolazila do saznanja da njih dvojica nemaju mnogo toga zajedničkog.

Kad je otvorila oči, njen srednji brat je još uvek stajao tu. Sklonila je ruke sa lica i otkrila blistavi osmeh. Nije znao zašto ga je uopšte krila, ali bilo mu je drago što više to ne čini.

"I onda...da li je sve u redu?"

"Da. I mislim da postoji samo jedan on. Naš burazer. Trebalo bi da prestanem da ga poredim sa svakim u koga sam ikad, imalo sumnjala, svaki božiji dan, i da prestanem da mislim da njegovo ponašanje prema meni navodi druge ljude da me iskorišćavaju, povređuju i da misle da mogu da izdržim ama baš sve, a da me ništa ne slomi. Ne bi više trebalo da ga zovem da me savetuje u vezi sa bilo čim, bez obzira na to što smo jedno vreme, dok nisam bila u kontaktu s tobom, imala kakav-takav odnos sa njim, koji je meni značio, a njemu nije. On je toksičan. Drugi on...ne. On me može isprva navesti da odmahnem glavom u neverici, ali već sledećeg trenutka uhvatim sebe kako šapućem 'dođi kod mene, dođi kod mene što pre, čuvaću te od ovog neprijatnog sveta i sve što mi je potrebno zauzvrat je malo razumevanja, da me prihvatiš ovakvu kakva jesam...i da budem voljena'."

"Ali...ko je ta druga osoba? Znamo li se? Sad si me baš zaintrigirala."

Nije htela da drži to u baš takvoj tajnosti. Reći će mu ko je to, jednog dana. Možda nemuštim jezikom, držeći svog dragog za ruku pred njim i smešeći se. A njen osmeh nije kao osmeh njihovog starijeg brata. Nije naučen, zarekla se da se nikad neće tako osmehnuti dok je živa. A ovaj će brat to umeti da prepozna, za razliku od onog drugog koji to nikad nije umeo, već bi samo odgovarao refleksnim, plastičnim osmehom, poput grča.

"Moram da idem. Nego, dolaziš u ponedeljak? Gledamo se?"

"Da, i ovog ponedeljka i onog ponedeljka posle sledećeg ponedeljka. Kako smo ono nekad govorili? Luduj kao da ti je to poslednji put?"

"Da, beše tako nešto. Onda...javi mi kako ti je, obavezno."

"Okej. Vidimo se."

Nekih pet minuta kasnije, čula je kako isparkirava onaj svoj auto sa neobično kič presvlakama, suštu suprotnost poliranom, voskiranom i dosadnom automobilu najstarijeg brata. Nasmešila se i sela da napiše pismo svom voljenom, setivši se jedne replike iz filma koji je dobio Oskara neke godine...nije mogla da se seti tačne rečenice, ali je bila sigurna da je suština bila u cepanju sopstvenog srca tokom noći, deo po deo, da bi ono ujutru ponovo bilo celo.

Tako je i trebalo da bude, od postanka sveta pa do dana današnjeg.

FYI: This short story is also available in English. Click here.

3 komentara na Ustajali vazduh

  1. Lobo kaže

    Ovo... Ovo bi trebalo da se prenese na filmsko platno. Ustvari, pitaću koga stignem da se to i desi. Verovatno neću imati uspeha, ali ko zna... Barem neki studentski film ako ništa drugo.

     
  2. Nada Đurović (@NadaLazySunday) kaže

    Svaki put sam sve zadivljenija, zadovoljnija i zadovoljenija.

     
  3. Povratni ping: Mi, blogeri, volimo da se igramo | Charolija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.