Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

El Ninjovi lešnici

Zrinka je uzdahnula, nesvesno napravivši pauzu u priči. Ustala je kako bi zatvorila prozor i uzela malo vode, bacivši pogled na lešnik u bašti. Nije bila sigurna da li se smrkava, ili će biti kiše; a pod drvetom je sve uvek izgledalo mračnije. Onda nastavi svoju priču.

"I nestao je, samo tako. Rasplinuo se. Kao da nije bio s ovog sveta. Više ga nikad neću videti."

"Abe, otkud znaš?"

Žiža je, za trenutak, ostavila iglu za kukičanje i odložila budući šal na časopis sa slikama poznatih, namerno ili slučajno pokrivši naslovnicu sa starletom u kupaćem kostimu.

"Pojavljivao se i nestajao triput, kao da je pokušavao da preskoči iz svog sveta kod mene, savlada taj pobesneli okean. Prvi put sam čula samo prasak i sve slike na strani sobe i kreveta koje sam odredila za njega su propale. Propale, samo tako. One u jeftinim, plastičnim ramovima bi se samo iskrivile, požutele, zamaglile od prašine. Dešava se to, kad je napred samo plastika koja ne dihtuje, a po kraju se izvode radovi, ali nikad pre ne videh sliku koja se potpuno zamaglila. Ove druge su gorele. Drvo bi izgorelo, metal bi se usijao. To je bio on, to je bila žestina njegove snage, mila moja, poput morske struje, vetra. Moj Nuno."

Nešto tu nije bilo kako treba. Prvo ga je nazvala Ninjo, sad je Nuno. Da li je sve to izmišljala, ili je u pitanju bio samo lapsus? A i kakva su to njanjava imena, naposletku?

"Drugi put, naprotiv, probudila sam se i bio je pored mene. Onakav kakvog ga je priroda dala, mlad, preplanuo, visok i crnomanjast, sa stomakom poput table čokolade. Tad je i govorio. Rekla sam mu da dolazi nenadano, poput Ninja. No, on nije znao ništa o strujenju vazduha, pa je mislio da sam samo aludirala na njegove mlade godine. Uvredio se. A kako i ne bi? Nije dosta to što dolazi jednoj staroj i usamljenoj ženi, sad mu ona još daje do znanja i da je balavac. Nije trebalo da mu tepam..."

Šta je sad mogla ona, Žiža, da joj kaže na to? Njoj nikad nije ni padalo napamet da tepa, tepali su njoj. Takođe nikad nije birala, birali su nju. Tako je to bilo i u njenom, i u susednim selima. Znao se red. Žensko čeljade drži jezik za zubima. Zrinka red očigledno nije znala. I o kakvim strujama to priča?

"Treći put smo se tako malo...mazili"

"Iju! Zar van braka!"

Zrinka nije obratila pažnju na Žižinu upadicu.

"I...posle toga je postao hladan. Pokušao je da me spoji sa svojim rođakom, tridesetak godina starijim, kaže. Kao da..on...imao je neki otpor. Nije dovoljno dobar za mene, kaže. Možda to, a možda nije mogao da pređe preko one analogije koju sam ti spomenula malopre."

Žiža se smešila. Šta mu to dođe analogija? Na lešniku u dvorištu kao da je bilo nečega, ili nekoga, upravo je šušnulo. Mora da je bila svraka, to bi objasnilo nestanak njene biserne naušnice. Sad je, kao neki mladić, nosila samo jednu; a znala je i da je sestra Sara izgubila ogrlicu sa priveskom. Sutra, za doručkom, reći će svima da zna šta se dogodilo, kako bi mogli da potraže gnezdo.

"Ti me ne slušaš! Da nisi ljubomorna?"

Zrinka joj je preprečila put i zaklonila pogled na drvo, a potom uzela nedovršeni šal. Prinela ga je svetlu, okretala, razvlačila. Bio je zelene boje, sa jarkocrvenim srcima.

"Kič, draga moja, kič. No, razumem te. I ja bih bila takva da nisam znala za bolje."

"Tražila ga je moja praunuka!" kiselo odbrusi Žiža, na šta se Zrinka naceri, promeškolji i pljesnu rukama.

"Kad to završiš, bi li mogla da mi ispleteš džemper za Nuna? Platiću ti. Znaš, doći će on i četvrti put. Onda ću mu navući džemper i sprečiću sile da ga vrate u Južnu Ameriku! Džemper treba da bude veličine XL i plav, jer ih samo ta boja može prevariti. Tako...tako neće znati da li je to Nuno, nebo ili voda! PREVARIĆU JA TE ŠAMANE!"

Žiža je pokupila svoje stvari i izašla iz sobe, hodajući unatraške. No, klimnula je glavom i ispustila jedno suvo i monotono "svakako". Nije ona shvatala sve ovo. U dom ju je poslala unuka, jer u selu nije više bilo nikoga s kim je mogla da se viđa, mogla je da se vrati kući kad god je htela. Ali Zrinka? Nije imala dece, porodica joj je bila raštrkana po bivšoj Jugoslaviji i gotovo sigurno je bila ovde zbog nečeg ozbiljnog. Ima li to veze sa tim Nunom? Ma, neće misliti o stvarima koje ne razume, može da ode kod Darinke, da priča i nastavi sa kukičanjem. Darinka je i ovako i onako u kolicima i ne priča ni o čemu, jer jedva i da može da zucne.

Pošto je ispratila Žižu, Zrinka isprska sobu sredstvom za osvežavanje vazduha i metlicom obrisa fotelju. Nije mogla da shvati kako je njena prijateljica, jedina koju je stekla na ovoj poslednjoj stanici, mestu gde ljudi gotovo sigurno dolaze da bi otišli na Onaj svet, tako prljava. Miriše na nešto neprijatno i teško. Potom je poravnala slike na zidu i namestila krevet, da pokrivač nigde ne bude naboran. Kako je završila svoj večernji ritual, došla je jedna od negovateljica, noseći kolica sa večerom. Bila je mlađa i simpatičnija od ostalih, još je nije izdalo strpljenje.

"Kako ste, gospođo Markovski?" upita devojka.

"Uskoro se udajem, Saro! Biću gospođa Markovski dos Santos!"

Sara se na trenutak zbunila, no brzo je našla način da se izvuče.

"Znači, nije istina ono što Milanka i Manja pričaju za vas i gospodina Petrovića, onoga sa drugog sprata, što igra šah?"

"Nije, nije. Udajem se za divnog, mladog čoveka. On ne govori naš jezik, ali naučiće ga."

Devojka je posmatrala staricu. Izgledala je onako kako bi zamišljala glumicu koja reklamira kafu kad bi ova bila dvadesetak godina starija. Maniri su joj bili zaostavština nekog davno prošlog vremena. Nažalost takva su joj bila i shvatanja klasnih razlika i pojedinih pojava u društvu. Kad je stigla u dom pre godinu i po dana, posvađala se sa desetak rezidenata. U međuvremenu, svi su oni umrli, a ona se svađala i dalje, sa svima sem sa onom ženom sa sela što je tek u poodmaklim godinama naučila da čita. I kako uopšte pristupiti nekome sa visokom inteligencijom, a niskom tolerancijom u tim godinama? Kako da zna da li se Zrinka Markovski šali, ili je dementna?

Deset minuta kasnije, Sara je, proklinjući svoju savest i dobru dušu, jer je znala da će je ova uznemiriti, kucala na vrata kancelarije upravnice doma, Vladislave Guzine. Od prvog dana na poslu svojski se trudila da je izbegava. Takođe je sebi obećala da nikad neće postati njena slika i prilika.

"Mogu li da uđem?"

"Napred..." promrmlja nezainteresovano Vladislava, da bi, videvši ko je ušao, povisila ton i dodala: "Ti si? Što me sad smaraš, 'leba ti, vreme je da idem kući! Ceo dan sam rovarila po ovoj papirologiji!"

"Izvinite, ali j..."

"Da pogodim, neko od štićenika se zagrcnuo? Pomešao dve reči? Rekao nešto što nisi razumela, a, Sarče?"

Sara se nasloni na policu sa knjigama.

"Gospođa Zrinka Markovski...rekla mi je da se udaje. Nisam zapamtila ko je mladoženja, ali prezime je bilo špansko, možda portugalsko."

Vladislava šmkrnu, a potom se i glasno nasmeja. Sirota mala Sara, još uvek je verovala u ljude. Još uvek je mislila da sve incidente treba prijavljivati, konsultovati se sa lekarima i psiholozima. Sa koje je ona planete? Nisu svi mladi takvi, gomila ih je do dvadesete-dvadesetpete već shvatila kako treba postupati sa drugim ljudima - ne očekuješ ništa, ne odgovaraš ni za šta i uklanjaš ih čim te iznerviraju. Ova mala to nikad neće shvatiti, nije spremna za život.

"Dobro, ona se udaje, i..?"

"Već dugo je ovde, kako bi mogla da se viđa sa mladim strancem, a da mi to ne znamo. On ne postoji!"

"Dobro, pa?"

Vladislavu očigledno nije zanimalo hoće li štićenici živeti, umirati ili vegetirati. Posmatrala je Saru kao da je bila akrobata u cirkusu, kao da je mogla da primeti svaki, i najmanji grč.

"Vidiš, devojčice, ni sama ne znaš zašto si došla ovamo. Bolje bi ti bilo da racionalnije raspolažeš svojom snagom, cele ove sedmice si dežurna noću."

"Nisam! U četvrtak idem na..."

Direktorka pocepa raspored dežurstava sa zida.

"Jesi, zbog tehničkih problema. A sad, na posao. Ovih sat vremena koliko će mi trebati da sastavim novi raspored, to će ti se oduzeti od sledeće plate. Hajde, pok-ret!"

Petnaestak minuta kasnije, pomalo crvenih očiju i naduvenog lica, Sara je krenula u večernji obilazak doma. Većina muškaraca je već spavala, negodovali bi ako bi trebalo da se probude i uzmu lek. Spavala je i paraplegičarka Darinka. Nekoliko drugih žena je gledalo televiziju. Iz sobe gospođe Markovski kao da je začula neku buku. Uputila se tamo. Srce joj je ponovo lupalo, a tek što je prestalo, posle svađe sa direktorkom. No, kako je ušla u sobu, tako je odahnula. Gospođa Markovski je spavala, pokrivena jorganom preko glave.

"Saro, Saro, zašto se toliko nerviraš?" obratila se samoj sebi, pa pošla do čajne kuhinje na kraju hodnika. Nije spavala pre dežurstva. Nije ni očekivala da će biti dežurna. Već nekoliko puta joj je padalo napamet da ponašanje svoje pretpostavljene prijavi kao mobbing, ali nikako nije uspela da smogne snage i to konačno učini. Možda će to uraditi tokom godišnjeg odmora...jao, ni njega nikako da iskoristi. I zašto pije toliko kafe, kad joj ne prija? Od nje joj srce lupa još jače, a ruke joj se tresu. A ima i gadan ukus. I miris joj ponekad smeta. Ne vredi. Mora da ostane budna, a drugog načina nema.

Posle treće kafe i maratonske sesije na četu sa rođakom iz Melburna, Sara pogleda na sat. Već je četiri. Tek je četiri. Nigde nikoga, tišina i noć na izdisaju. Još tri sata. Još samo tri sata i predaće smenu, a onda će moći da uzjaše bicikl i nekako se odvuče kući, do udobnog kreveta.

Tada začu lomljavu. Dolazila je iz Darinkine sobe. Pojurila je pravo tamo, da bi zatekla Darinku na zemlji, pored kreveta.

"Da li ste dobro?"

"Prsten...nema..." izustila je Darinka, pružajući levu šaku. Na njoj doista nije bilo zlatnog prstena.

"Kako je nestao?"

"Ona...uzela...putuje..."

Sara vrati ženu u krevet i pođe da opere ruke. Nije znala koliko vredi izvući iz svedočenja osobe koja je imala poteškoće sa govorom i nije mogla da hoda, niti da se brani. Istovremeno, taj prsten je bio već treća stvar koja je nestala tokom poslednjih sedam dana. Sa ostalim negovateljicama se dogovorila da ne spominju to Vladislavi, već da pokušaju i same pronađu lopova. Ovo je bio prvi put da ga je neko video. Nju. Ne njega. Ali...ko je ona?

Sarino razmišljanje prekinula je lomljava, kao da je vetar istrgao nekoliko grana velikog drveta u bašti. Nemoguće. Niti je ovaj vetar dovoljno jak da učini tako nešto, niti su grane lešnika bile krhke poput, recimo, grana bagrema; pa da ih čupa vetar i da se slome pod težinom veverica. Šta god da je lomilo granje, bilo je veće od veverice.

Pojurila je dole sa baterijskom lampom u ruci, ka mestu odakle je čula lomljavu. U žbunju je nešto šuštalo. Prišla je malo bliže, a onda je začula poznati glas.

"Večeras je bio čas da pođem. Nuno me je zvao. Ostavila sam ćebad i kese pune smeća ispod prekrivača i krenula, kroz prozor, kako me niko ne bi video."

"Gospođo Markovski?"

Zrinka je ležala na zemlji, bledog lica, držeći u rukama iscepani komad belog čaršava. S mukom je pokazala gore. Drugi, nešto kraći komad, vijorio se sa prozora njene sobe. Pored staričinog ugruvanog tela, ležale su dve torbe. Jedna je bila otvorena i u njoj je nešto svetlucalo. Sara je prepoznala svoju ogrlicu.

"Htela sam...da prodam ovo...i odem kod Nuna..."

"I čaršavi su pukli?"

"Da...sad idem...negde drugde. Ne ljuti se na mene zbog ogrlice. Džep!"

Starica pokuša da podigne ruku. No, nije više mogla. Devojka tad shvati gde je to "negde drugde" i shvati da su u džepu verovatno preostale ukradene dragocenosti.

"Ne brinite. Svima ću vratiti ono što im pripada. I obećavam, niko neće biti ljut na vas. Niko!"

"Ti...ti si anđeo!" reče Zrinka kroz bolne uzdisaje. Bili su sve škripaviji i škripaviji, dublji i dublji.

Prošlo je nekoliko minuta, no Sari su se učinili kao čitava večnost U jednom trenutku, Zrinka više nije disala. Sara joj je zaklopila oči, okrenula se i počela da plače.

Sledećih sat vremena bilo je kao ružan san - grupa štićenika doma koja je mogla da hoda sišla je u baštu, ostali su i dalje bili na prozorima. Druga negovateljica pozvala je Vladislavu koja je razgovarala sa patologom, pristiglim kolima hitne pomoći.

"Piši: vreme smrti, oko četir' i trideset, dvadesetog septembra. Sarče, još si tu? Šta piljiš u mrtvu babu? Trk, zovi policiju. I proveri fajl gospođe Markovski, traži brojeve telefona. Ja ću zvati njenu rodbinu iz Negotinske krajine, pa neka oni stupe u kontakt i sa ovima iz Varaždina, ti bi verovatno slinila, kao što uvek sliniš, a ne bi ni umela da im objasniš šta se desilo na način na koji JA to činim...šta si se tu ukipila? POKRET!" 

"Gospođice, hoćete li da vam damo nešto da se smirite?" lekarka nežno uhvati Saru za ruku.

"Pustite je, opet drami, prenemaže se!" odbrusi Vladislava, no drugi službenik hitne pomoći je na to gotovo prostreli pogledom.

Pored stoletnog lešnika, stajao je čovek u mantilu, sa šalom, nešto tamnije puti. Nije mogao da ima više od četrdeset godina. Posmatrao je pogrebnike, koji su sićušnu staricu podigli sa zemlje i spustili u kovčeg. Delovalo je kao da će zaplakati, no lice mu je ostalo skamenjeno, zgrčeno, sa nekom čudnom grimasom. Sari se učini da je čula kako Žiža spominje plavi džemper, koji će biti na krstu, pa odsutno napravi nekoliko koraka unazad i zatvori oči.

Kad ih je otvorila, čoveka u mantilu više nije bilo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.