Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Kako me je proganjao demon zvani Pique (SP 1986)

Moje prvo sećanje vezano za svetski šampionat beše sličica Naranjita, maskote iz 1982. godine. Mama je dobila sličicu od kolege s posla i ja sam - bukvalno - odlepila.

"Jao, vidi...bjeksva...ne...pomojandđa!"

I, naravno, mama je imala ideju, koja bi u današnje vreme, gde svi ugrađuju gips u plafon, kako bi imali moderne sijalice i spuštenu tavanicu, te sklanjaju knjige kako bi imali prazne police, bila ekvivalent neukusa.

"Saša, zalepi ga na balkonska vrata...da Iva može uvek da ga gleda!"

I mali Naranjito, sa svojim rumenim obraščićima, u tesnom dresu i sa "bubamarom" ispod kratke ručice, stajao je tu sve do onog leta posle NATO bombardovanja, kad smo ga skinuli sa prozora, zajedno sa lepljivom trakom koja je trebalo da drži staklo u slučaju da se razbije od detonacije.

Samo svetsko prvenstvo čija je bio maskota nisam gledala. Ostalo je samo ono uvrnuto saznanje da su me možda, možda "napravili" gledajući neku od utakmica. Hvala bogu, pa se ne zovem Paolorosi, ili tako nešto.

I sledeće, u Meksiku 1986. godine sam propustila. A možda i nisam. Teško je setiti se svega što ste radili u pauzama između pravljenja restorana ispod stola, prostiranja peškirića sa Štrumfetom na pod kako biste od dnevne sobe napravili plažu i durenja što vas majka ne pušta u pesak i na travu, niti vam kupuje sezonsko voće. Maradonina "božija ruka"? Nemam pojma. Primanje trofeja? No recuerdo. Na kraju krajeva, sigurno bih poistovetila Argentince sa Štrumfovima, jer su nosili plavo. I verovatno bih četiri godine ranije htela da budem Gary Lineker, ubeđena da je on ustvari miš i neki dalji rođak protagoniste voljenih Tom & Jerry.

Nažalost, ovo svetsko prvenstvo mi je ipak ostalo u sećanju, kao izvor jedne od najgorih noćnih mora u mom detinjstvu. Nekako sam ga propustila tokom samog prvenstva, ali mi se vraćao tokom sledeće četiri godine, kao kost u grlu. I hteo je da me plaši. Najviše je to radio kad padne mrak, u tuđim kućama.

Ime mu je bilo Pique i bio je jalapeño papričica, po zanimanju maskota svetskog prvenstva.

Pa, zar nije morbidan?

Pa, zar nije morbidan?

Na samom izdisaju 1987. godine, otisnuli smo se u Nemačku, da proslavimo Novu godinu sa našim prijateljima sa mora, čijim brodićem smo često krstarili po Jadranu. Usput smo svratili kod prijatelja u Maribor. Prvo veče proveli smo kod porodice kuminog strica, koga sam ja zvala Dado. Tad nisam smela da spavam u sobi sa njegovim mlađim sinom Radom, zbog neke kasete na kojoj je bilo zeleno čudovište. Spavala sam sa roditeljima na kauču na razvlačenje u dnevnoj sobi i jedino čega se još sećam jeste da sam progutala slinu uz "I Got My Mind Set On You".

Sledeći dan proveli smo u gradu sa kumovima. Kumče Aljaž me je odveo na sredinu pijace ponavljajući "Gremo...gremo...gremo", da bi me potom ostavio. Našli su me, a on je popio grdnju. Onda smo otišli kod njih, gde je trebalo da prespavamo. Živeli su (i još uvek žive) u predgrađu, ispod samog Pohorja, u prerađenoj konjušarnici i zgradi za radnike nekadašnjeg zamka. Njihov stan mi je tad izgledao ogromno. Već su imali i jelku, okruženu poklonima, koja je svetlela. Posle večere, kumče Aljaž i ja smo se igrali ispod te jelke, i na smenu gledali G.I. Joea i Jem. I najeli smo se svakojakih đakonija, jer je bio katolički Božić. I dobili smo poklone. Moji su svima kupili ploče, a meni je kuma pružila poklon-paketić. Unutra je bilo veliko pakovanje Ledenih kocki, te plastična igra memorije sa slikama Mikija i njegovih prijatelja.

Kad je došlo vreme da spavamo, ja sam dobila Aljažov krevet, a on fotelju na izvlačenje u svojoj sobi. No, meni se nije spavalo. Kako su naše mame izašle iz sobe, tako sam ustala i popela se na krevet, kako bih videla šta je na polici. Pažnju mi je privukla PVC igračka sa sombrerom. Nisam mogla da joj vidim lice.

I onda...

HOROR. HOROR.

To lice.

To saznanje da ima BRKOVE.

TE ZASTRAŠUJUĆE MALE OČI.

Kao po komandi, zavukla sam se natrag pod jorgan i zagrlila žutu plišanu mačku od koje se nisam odvajala od kako smo stigli tog poslepodneva. No, žuta mačka nije imala kandže, dakle nije mogla ništa protiv demona iz Meksika.

S leva nadesno - Radovan, ja i Aljaž....no, DA LI SMO STVARNO SAMI?

S leva nadesno - Radovan, ja i Aljaž....no, DA LI SMO STVARNO SAMI?

I šta sad? Šta ako je on već otišao da napadne ostale? Mogu li kum Zlatko, moj tata i pas Dolly da se izbore sa tim monstrumom? Šta ako odjednom otvori i oči i usta i prodere se, na sav glas? Tata tvrdi da je najjači čovek na svetu, ali ne mogu LJUDI protiv DEMONA. Šta bi sad uradila Jem? Pevala? Nagrabusila sam!

Uradila sam jedino što mi je u tom trenutku izgledalo logično. Uzela sam jastuk i plišanu mačku i, vukući prekrivač po zemlji, spustila se nekoliko stepenika niže do spavaće sobe sa velikim krevetom, gde je moji trebalo da spavaju te noći. Namestila sam se na samu sredinu postelje, pokrila se preko glave prvi put u životu. Tresla sam se od straha.

Sledećeg jutra ponovo je padao sneg. Pre nego što smo nastavili svoj dug put ka Mönchengladbachu, Aljaž je prišao i tutnuo mi u ruke onu žutu mačku. On ju je sa svojih sedam godina svakako prerastao, a video je da se meni mnogo dopada.

"Hvala ti! Zvaću je Andrijana! I čuvaće me!"

Dok su pored mene promicali idilični pejzaži Slovenije i Austrije, stežući Andrijanu u naručju i žicajući ledene kocke iz bombonjere, stalno sam gledala pozadi. Nikad se ne zna. Pique je mogao da nas prati. Možda se krio negde na planini.

(Nastaviće se...)

4 komentara na Kako me je proganjao demon zvani Pique (SP 1986)

  1. Saša kaže

    Nisam znao da je Pique bio maskota svetskog prvenstva. Nije ni čudo što te je plašio, a zbog toga i ostao u sećanju.

     
  2. Vanja kaže

    Zamisli, sjećam se narandže Naranjita, ali ne i ove druge maskote. Sviđa mi se tekst, mislim da znaš da mi se najviše sviđaju tvoji autobiografski tekstovi, stil mi je super, kao da uđem u vremeplov.

     
  3. Negoslava kaže

    Ajd sad ti meni, kao stručnjak za ove mašine, objasni- zašto ja, pretplaćena na tvoje tekstove redovno, na mail dobijam samo obaveštenja kad se neko javi ispod onoga kako si zaradila te četiri plate, a ne dobijam informacije o novim tekstovima. Vidi šta sam sve propustila, pa stvarno...

     
    • Iva kaže

      Formular je u bočnoj traci (sidebaru) sa strane, a ovo za štikliranje ispod se odnosi samo na zasebne tekstove.

      Mnogo vam hvala što ste ovo spomenuli, ja se još čudim kako me to odjednom niko ne čita, a znam da - za razliku od mene - ljudi imaju vremena. Pokušaću da to objasnim da i drugi razumeju.

       

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.