Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

O ljuljanju beba, zečevima i paradajzu (1994)

pustolovine_nestasnih_zecicaU junu 1994. godine, Jaca me je optužila da sam se zaljubila u zeca. To je bilo kontraproduktivno, jer me je ta teška briga dekoncentrisala kad sam razmenjivala mirišljave papiriće sa drugom decom.

No, takođe je predstavljalo i olakšanje - bar me više nije zadirkivala da sam ljubavnica našeg profesora geografije koji me je prvog dana školske godine pomilovao po glavi.

Taj zec čak nije bio ni pravi zec, to jest nije bio zemaljski zec. Pojavljivao se kao lik u dvema knjigama koje je napisala kćerka jedne naše poznate glumice i imao je dvanaestoro dece, te četiri godine stariju suprugu, što se meni svidelo. Takođe je sa, kako sam ja izračunala, dvadesetsedam godina, bio podpredsednik države zečeva. Fascinantno!

No, mene je bunilo kako su se on i njegova zečica upoznali - znate ono, prvi sastanak, prvi poljubac. Toga nije bilo ni u jednoj knjizi.

I nedostajale su mi dečije igre, koje su naprasno prestale kad smo pošle u peti razred, jer smo bile odrasle.

Kao svršena polaznica prvog semestra radionice za animirani film, morala sam nekako da zadovoljim svoju potrebu za igrom i da popunim tu prazninu, pa sam napravila ceo jedan strip o zabavljanju i veridbi u zečeva. Romantika par ekselans - hodanje po džinovskim loptama, poljubac na balkonu pod svetlošću mesečine i odjednom silni zečići, samo iz fioka što nisu iskakali. Jaca mi je odgovorila tako što je porodici dodala trinaesto i četrnaesto dete, na kraju dramatične priče gde je Zec mislio da ga njegova Zečica vara. Prepričala sam ovo mami, koja je rekla da isuviše gledamo Beverly Hills 90210 i da je to najobičnija petparačka priča.

No, ja sam znala da ne mogu protiv Jasne. Ona je bila zaljubljena u nekog Nebojšu, a on nije bio zec. Ona je znala kako da bude normalna, što sam ja u ono vreme videla kao vrlinu, a danas bih to smatrala svojim hendikepom.

Morala sam što pre da nađem nekoga ko će me fascinirati, a da ne bude zec.

To je bila gotovo nemoguća misija. Dečaci iz našeg odeljenja mi se nikako nisu dopadali. Psovali su, čak su koristili i onu reč na slovo K. Strašno! Onaj s kojim sam sedela je stalno smrdeo na znoj. Ovi što su važili za lepe su se već ljubili sa devojčicama, i to u usta. Fuj! A i šta bih ja radila sa dečkom? Kako bih s njim pričala o rodbinskim odnosima kod vaseljenskih zečeva? Ma, sigurno bi me koristio kako bi igrao moj tetris-za-poneti, jer imam onaj sa 96 igrica! Neću dečka!

Posle izleta do Stražilova gde samo što ne popadasmo mrtvi, dobili smo knjižice i raspustili su nas. Sve tri smo imale sve petice. Zoka i Jaca su otišle na more sa školom, mene to nije ni zanimalo jer sam znala da u avgustu idemo u Grčku. Ostala sam sama sa svojim defektnim biciklom, tetrisom-za-poneti i papagajem koji je voleo da jede maminu maskaru i igra fudbal udarajući kliker glavom.

Eh, da, fudbal. Baš tog leta '94. održavalo se još jedno svetsko prvenstvo u fudbalu, u SAD, gde su morali da objašnjavaju narodu kako je fudbalska lopta okrugla, a igrači ne nose pripijene gaćice, sem ako ne stoje na golu Kolumbije.

Mundijal me isprva nije zanimao, jer smo bili pod teškim ekonomskim sankcijama i nismo mogli ni u kvalifikacije, bez obzira na fantastične internacionalce. Meni je, kao i svakom detetu, bio potreban idol kako bih se za nešto zainteresovala; a u to vreme nisam imala omiljenog fudbalera, a da nije bio naš. No, posle iskustva sa obožavanjem Piksija, znala sam kako bi to trebalo da izgleda - kandidat za idola među fudbalerima biće onaj ko može da bude glavni junak nekakve bajke.

U početku mi nije išlo. Između vožnje biciklom po okolnim budžacima, gluvarenja po pijacama i tržnim centrima sa tatom, te igranjem sa šestoro kučića koje je okotila komšijska kuca, bila sam zauzeta. Nisam imala mnogo slobodnog vremena da tražim tamo nekog idola. Nasuprot meni, mama i tata su bar znali za koga navijaju - za Brazil, koji su idolizovali još od vremena Pelea i Garrinche. I baš na nekadašnji Dan boraca, kad sam se vratila sa popodnevne sesije gnjavljenja Ajkinih štenaca, mama je peglala i gledala drugo poluvreme utakmice osmine finala, Brazil protiv domaćina, SAD.

"Haha, vidi ovog kosatog i bradatog Amerikanca, izgleda kao pećinski čovek!" prokomentarisala je, uperivši prstom na Alexija Lalasa.

"Jao, što je smešan! Kad se sledeći put budem igrala 'Ko voli, ko voli...' sa decom iz komšiluka, spomenuću ga, IMA SVI DA SE ISPREPADAJU I ISKOČE IZ LASTIŠA!"

"Ne znam čega se vi to igrate, ali ima ovde i normalnih fudbalera. Za Italiju igra jedan mnogo sladak, jedan KIKIČAR. Roberto Baggio!"

Pokazala mi je fotografiju u novinama. Gos'n Baggio je imao sićušne oči i glupi konjski repić. Odmahnula sam glavom. Mama je nastavila da priča, spomenula je incident na terenu, gde je jedan od Amerikanaca ostao da leži, a jedan plavokosi Brazilac dobio crveni karton. Malo kasnije, rekli su da Amerikanac ima frakturu lobanje. Strašno.

Tada je pao gol. Nije mi baš bilo jasno šta se desilo - crni Brazilac je dodao loptu belom Brazilcu, on je zbunio i izdriblao onog Lalasa, te šutnuo loptu u suprotni ugao gola. Bio je mnogo srećan, otvorio je usta toliko da je u njih mirne duše mogao da uleti poljoprivredni avion. Na kraju je poljubio onog drugog.

"Znaš, on nosi cipele broj 37!" prenuo me je mamin komentar.

"Šta je on? PEPELJUGA?" pitala sam.

"Ne, on je BIBERČE."

"Ne može to tako, Biberče je bio mali, a ovaj je viši od ovog malog, tamnoputog, kockastog što se drži kao dizelaš."

Skinula sam papuču i zurila u nju nekoliko minuta. Nosila sam broj 37, ali one su mi bile male, čekala sam da se raspadnu, pa da mi u Grčkoj kupe nove. No, ja sam visoka 147 cm i imam samo jedanaest godina, to je NORMALNO. Ovo jednostavno nije bilo normalno.

Četiri dana kasnije, vraćajući se sa još jedne sesije maženja sa kučićima, krenula sam da preskočim ogradu, umesto da kao i sav normalan svet uđem kroz kapiju. Loše sam doskočila i udarila kolenom o stepenik. Mislim da me je pola ulice čulo kako urlam. Nekako sam se dovukla do drugog sprata, gde mi je mama na noge stavila neku "specijalnu nemačku vatu za zaustavljanje obilnog krvarenja" i preko toga zalepila dva velika flastera. Sledećih nekoliko dana neće biti bicikla. Moraću da mirujem.

Sutradan smo išli kod nane na ručak. Videvši moj zavoj, ona je prokomentarisala kako me "ništa ne vole", a onda me počastila velikim komadom domaćeg kolača sa višnjama. Tata bi na to obično dodao kako samo dalabu poput mene ne pije sok od zove, no sad je to prećutao.

"Mama, imaš li ti aloj u nekoj od ovih saksija?"

"Šta će ti aloj, u pi*ku materinu? Nemam ga, imaju ga komšije."

"On je dobar za rane, mislio sam da ga stavim Ivi na koleno! Idem da otkinem par pelcera sa njihovog, hvala ti."

Kaktus. Sa bodljama. Na moju ranu. Uhvatila sam sebe kako razmišljam o bacanju pod tramvaj i voz istovremeno, kad već tako zgodno prolaze par stotina metara odatle. A i hipodrom je odmah tu. Subota, deveti jul hiljadudevetstodevedesetčetvrte biće dan kad se jedna jedanaestogodišnja devojčica bacila pod neku kljusinu.

Par sati kasnije, pod svetlom lampe, naoružan ogromnom pincetom i časovničarskom lupom, tata je vadio komadiće one specijalne vate iz mog kolena, kritikujući mamu što je to uopšte i upotrebila. Nadvikivali su se sa prenosom utakmice četfrtfinala između Brazila i Holandije, istovremeno ljuti na mene što sam baš sad morala da se povredim. Ja sam se trudila da što manje pištim i vrištim, jer je sve išlo baš onako kako sam previdela kod nane.

Posle petnaestak minuta agonije, na nozi sam imala pravi zavoj i komade kaktusa sa koga su, srećom, skinute bodlje. Otišla sam u krevet, da bih se vratila na početku drugog poluvremena, jer su mama i tata bili preglasni. Brazil je konačno poveo sa 1:0. Pošto se još nisam usuđivala da savijem nogu, zavalila sam se u fotelju iz koje bi me obično oterali.

Deset minuta posle prvog gola, prenuo me je glas našeg komentatora.

Onaj beli Brazilac sa navodno malim stopalima i brojem sedam na leđima trčao je za loptom, prešavši sigurno trećinu terena. U svojoj detinjoj mašti, mogla sam da se zakunem da je holandski golman krenuo da ga ćapi obema rukama i da ga je promašio. Nije bilo ofsajda, iako je onaj drugi napadač gotovo dremao negde blizu kornera. Sedmica je zabio loptu u prazan gol, a potom potrčao ka aut liniji, dlanova skupljenih u pregršt. Ubrzo mu se pridružio i onaj drugi, melez, koji mu je - mislila sam - sigurno bio najbolji prijatelj, te jedan crnac. Stajali su tako, pomerajući ruke skupljene u pregršt levo-desno, tri čoveka različitih puti, kao u nekoj reklami za izvesnu italijansku modnu kuću, a ovaj što dade gol blistao je od sreće. Nije mi bilo jasno šta to rade, ali šta god da je bilo, svidelo mi se!

Nikad nisam videla tako komičan gol, niti takav osmeh. Opčinio me je - više od svih reklama u pauzama, svemirskih zečeva, mirišljavih papirića, šarenih opruga, i tetrisa-za-poneti. Sad sam i konačno zapamtila da ga zovu Bebeto. To ime mi se učinilo neverovatno glupim. Onaj drugi se zvao Romario, to je bilo super ime, ali on sam se nešto mnogo širio i izgledao kao gilipter, dok je Bebeto delovao kao da je fino vaspitan.

Sledećeg popodneva sam se igrala sa Ajkinim kučićima, koji su već pomalo grizli. Jednog mužjaka su već poklonili, ostalo je petoro štenadi, koje smo zvali Tea, Lea, Bokser, Buldog i Seka. Komšija Stanko je baš bio položio poslednji ispit na prvog godini građevine i došao je kući samo na kratko, da se osveži. Pili smo sok sa njegovom devojkom, dok su nam se psići skoro pa peli na glave. Stanko je čitao novine, sve dok ga devojka nije opomenula da treba da krenu. Posumnjala sam u svoje poznavanje maternjeg jezika, jer nisu nigde krenuli, već počeli da se ljube. I ljubili su se tako nekoliko minuta, dok nisu primetili da piljim u njih. Izgleda da je Stanko bio pomalo ljut. A ne možeš se ljutiti na devojčicu sa zavojem na nozi.

"Iva?"

"M-molim?"

"Tebi je dosadno?"

"Da..."

"Uzmi ovo!"

Pružila sam ruke, pitajući se zašto ih tako čudno držim. Pružio mi je "Sportski žurnal", nekim čudom otvoren na strani gde je bio izveštaj sa sinoćnje utakmice, da ih ne bih gledala kako se ljube. Preko cele gornje polovine stranice bila je velika fotografija, a iznad nje naslov "BEBETO POSVETIO GOL PROTIV HOLANDIJE SINU KOJI MU SE RODIO PRE UTAKMICE".

Pa, naravno, pomislila sam. Njih trojica su ljuljala nevidljive bebe. A njemu je to već treće dete. Divan gest!

Tog trenutka, osetila sam nešto toplo. Možda je to bilo ono za šta ću mnogo godina kasnije saznati da se zove selebriti kraš? Taj osećaj kad odjednom počnete da se tresete, jer ste videli nekoga?

Ne, ovo je bilo toplije. I curilo mi je niz nogu.

Buldog se upiškio i to je iscurilo pravo u moju čarapu.

Skočila sam kao oparena i, ostavivši novine i kučence, pojurila kući, držeći kontaminiranu čarapu prstima, kako mi se ne bi pokvasile lažne "Starke" sa kojih sam brižljivo oparala onaj štep viška. Čak sam i zaboravila da hramljem.

"Mama, beba, patike!

"Kakva beba? Čija?"

Ups, zamalo da kažem i više nego što je trebalo.

"Mislim na kučence! Upišalo mi se u čarapu."

"Kaže se upiškilo, sram te bilo. Pa šta si to radila da nisi videla da mu se piški?"

"Čitala sam nešto."

Hvala bogu što me nije pitala i šta.

Polufinale se igralo u noći između srede i četvrtka. Brazil se ponovo sastajao sa Švedskom, sa kojom je u grupi remizirao. Znala sam da tata ovo neće propustiti, iako je sutradan ujutru išao na posao. Dugo sam se pripremala da mu postavim bezazleno pitanje koje je za mene bilo poput onih na referendumima.

"Tata, možeš li i mene da probudiš za polufinale?"

"Mogu, naravno. Zašto?"

"Da ti pravim društvo!"

Slegnuo je ramenima, a potom klimnuo glavom. Utakmicu smo gledali zajedno, pidžama mi je posle danima smrdela na cigarete, a ovog puta jedini gol je dao Romario, posle asistencije Jorginha. No, Bebeto je asistirao pomenutom Jorginhu!

A ja? Ja sam sve vreme vikala na televizor, imitirala sve reklame - pa bile one za novi album Vesne Zmijanac ili Ciklon ulja - i, naravno, pretila celoj Skandinaviji kad god bi neko oborio Bebeta...a to se često dešavalo, jer je, za razliku od niskog i nabijenog Romaria, bio lak plen. Bukvalno lak.

Nekoliko dana preostalih do finala provela sam pretražujući novine. Saznala sam mnogo korisnih stvari - ko su legende fudbala, a da nisu ni Pele ni Maradona, kako se šta boduje po novim pravilima, za šta se dobija žuti, a za šta crveni karton. Toliko sam puta pročitala izveštaje sa svih utakmica odigranih pre nokaut faze da sam ih već znala napamet. I pošto nisam imala kome da pričam o tome, gnjavila sam papagaja. Pokazivala sam mu slike, tabele i šemu završnice šampionata. Probala sam da ga naučim da kaže "gol", bez uspeha. I ovako i onako nikad nije naučio da govori.

Sedamnaestog jula, sat vremena pre početka utakmice, sedela sam na zidiću sa Vedranom i Milicom. Proveli smo popodne lomatajući se na svojim bezveznim biciklima, na potezu između Botaničke bašte i Pančevačkog mosta. Našli smo pet dinara u parkiću, ja sam imala još jedan, pa smo kupili po dve kugle sladoleda u poslastičarnici "Max". Sad, kad je taj šećer bio potrošen, prešli smo na ozbiljne teme - kako izgledaju čija kolena.

"Vedrane, tebi iz kolena kao da viri kost!"

"Pazi ko mi kaže, tek što si skinula zavoj."

Mislim da ćete oboje morati da priznate da su moja kolena najlepša!"

Milica nas je ućutkala. A valjda su joj kolena bila mnogo lepa, ko će ga znati.

Pola sata kasnije, sedela sam za stolom u dnevnoj sobi sa roditeljima. Kao da je bila najobičnija nedelja uveče. Na stolu je bio stari prugasti čaršav, standardno zvono za maslac, metalni poslužavnik sa slaninom i kobasicom, nešto malo svežeg povrća na tanjiru, vekna hleba i komad sira. Opet sendviči! Očekivala sam nešto posebno, nešto zabranjeno, što se jelo samo kad su moji bili lepo raspoloženi, kao recimo...žu-žu. Palačinke? Krofne? Nisam mogla da se setim šta smo večerali kad je Nemačka četiri godine ranije golom Andreasa Brehmea sa bele tačke pobedila Argentinu, no sigurno je bilo posebno.

Brazilci su izašli na teren držeći se za ruke. Italijani su bili nešto hladniji. Onaj mamin Baggio je delovao baš nekako...tunjavo.

Za razliku od svih finala svetskih prvenstava koja su usledila, ovoga se sećam i do najsitnijih detalja. Na utakmici je igrao Franco Baresi, kapiten Italije koji tek što se oporavio posle operacije meniskusa. U nekom trenutku, Jorginha je zamenio Cafu, kasnije rekorder po broju nastupa u reprezentaciji Brazila. Obe strane su imale mnogo prilika za golove, Italija malo manje, Brazil malo više.

No, golova nije bilo posle četrdesetpet minuta.

Posle devedeset minuta.

Posle stodvadeset minuta.

Mi smo odavno završili sa sendvičima i isključili veliko svetlo, pa smo sad, kao u bioskopu, u mraku, čekali penale. Bili smo svedoci istorije. Nijedno svetsko prvenstvo do tad nije se završilo penalima. Igračima očigledno nije bilo do statistike, izgledali su kao da će popadati u nesvest, sunce je pripeklo, a višegodišnji trud doveo ih je do najobičnije lutrije.

I treneri su izabrali po petoricu da šutiraju. Posle četiri serije penala, bilo je 3:2. Za Brazil su golmana matirali Romario, Dunga i Branco, za Italiju Albertini i Evani. Svako je imao još po jednu priliku i računica je bila jasna - ako Italijani promaše, meč je gotov, ako pogode, sve zavisi od petog Brazilca.

"Ko će da šutira?" pitala je mama.

"Kako mi se čini, tamo stoje Baggio za Italiju i Bebeto za Brazil. Dva fantastična igrača, ali isuviše emotivni, i jedan i drugi. Ovo bi moglo da bude opasno, mada je do sad Dungin šut bio najriskantniji..."

"Kako najriskantniji, pa Marcio Santos je promašio, kao i Baresi i Massaro!" bila sam zbunjena, a srce mi je lupalo od ideje da bi Bebeto mogao da promaši, isto koliko i od one druge, da bi mogao da bude heroj.

"Ja se razumem u fudbal, Dunga je kolerik, ne razmišlja. Imao je mnogo sreće. Inače, Baggio mora da promaši. Aki-baki-da-pokaki, aki-baki-da-pokaki!" tata je polako prelazio granicu između samoljublja i glupiranja.

"Moj kikičar NEĆE promašiti!" umešala se mama.

"Bilo bi bolje da promaši, da ne bude posle kao kad Miroslav Đukić nije mogao da matira golmana Valensije..."

Beloj tački se približio Roberto Baggio, sa čudnim izrazom na licu. Golman Taffarel je bio spreman. Baggio je pucao. Lopta je odletela preko gola. "Brazil je šampion sveta!" vikao je naš voditelj, a ja sam posmatrala kako Bebeto skače golmanu u naručje. Nije morao da šutira taj poslednji penal. Romario je već jurio okolo noseći zastavu Brazila kao plašt.

Tadašnji potpredsednik SAD, Al Gore dodelio je Italijanima zlatne medalje, a Brazilcima dijamantske, jer su to bile SAD. Tata je kritikovao Baggia zbog rukovanja, mama se samo mrštila. Brazilci su, nasuprot Italijanima, izljubili i izgrlili grešnog političara. Poslednji je bio kapiten, Dunga. Trijumfalno je podigao pehar, a potom ga pružio Romariu. Bebeto bio je negde u sredini, i načekala sam se dok je pehar stigao do njega. U mojoj mašti, podigao ga je tačno tri puta, za svako od svoje dece. Koliko god puta da sam gledala taj snimak kao odrasla osoba, bila sam sigurna da ga je samo držao u ruci par trenutaka i dao onome do sebe. Kasnije, kad su se svi slikali sa zastavama i medaljama, nosio je dres Franca Baresija i delovao pomalo zbunjeno.

I tu se završilo svetsko prvenstvo. No, za mene je sve tek počelo. Rano sledećeg jutra sam trčala da kupim "Politiku", nadajući se fotografijama tima, kratkim biografijama i trivijalijama. Nisam umela sebi da objasnim zašto stalno gledam nečije slike, zašto sam morala da saznam šta je to Deportivo La Coruña, kad počinje prvenstvo u Španiji i gde ja to mogu da gledam. U međuvremenu, uhvatila sam sebe kako umesto Beverly Hills 90210 gledam italijansku ligu, a kako u emisiji Top fudbal koju je vodio Miroslav Vjetrović pratim sve ostale. Možda jesam bila zaljubljena i nesvesna toga, ali sam takođe bila i navučena. Na fudbal, ne na fudbalere.

A moje drugarice su sve ovo jedva čekale. Odjednom im je svaki muškarac sa crnom kosom ličio na Bebeta i morale su da me ubeđuju u to, odjednom je isti imao sve boje očiju koje nema, samo da bi mogle da me zeke i pesmom o plavim, i pesmom o zelenim očima.

Mene je bilo sramota. Imala sam jedanaest, kako sam smela da se, pa makar i na tako detinjast način, poput Doge kad kaže wow, zaljubim u nekoga ko je imao čitavih trideset!

Jedne večeri smo se, u pauzama igranja zajedničkim LEGO kockama, setile kako bismo mogle da smislio šta je naša sudbina i sa kojim dečkom. Napisale smo gomilu ceduljica sa imenima svih muških osoba koje su nam pale napamet, uključujući i onog profesora geografije koji je trebalo da bude privlačan, a meni to nije bio; ali i dečaka iz odeljenja, poznatih ličnosti. Onda smo smišljale pitanja, koja su išla od onog trivijalnog "Za koga ćeš se udati?", pa do gluposti poput "Ko ti je zviždao na ekskurziji i rekao da si dobra riba?". Ja sam za skoro sve izvlačila starije ljude poput našeg opasnog profesora matematike, te komšiluk. Jasna je pravila dramu svaki put kad bi izvukla nekoga ko joj se stvarno sviđa i nije htela da pokaže ceduljice po pet, deset minuta.

I onda je Zoka smislila šokantno pitanje: S kim bi se zagrlila i poljubila nasred školskog dvorišta?

Promešala sam po kačketu u kome su bile ceduljice, u nadi da ću opet izvući Mikija Mausa, matematičara Napoleona ili nekog od naših manje popularnih drugova iz razreda, što bi bilo i fer, jer ni ja nisam popularna.

No, na ceduljici je, Jasninim sitnim rukopisom, pisalo Bebeto. Pokrila sam lice rukama i zaplakala. Naravno, bilo im je jasno šta sam izvukla. Usledio je aplauz.

"To je gadno...poljubiti se s nekim, pa još s nekim ko ima troje dece, od kojih je jedno mala beba! Mogu li opet da izvlačim?"

Nisu me slušale. Imala sam utisak da je cela ova igra postojala samo da bih ja u nekom trenutku izvukla ovu ceduljicu, a Jasna desetak puta izvukla onog Uroša, onog Nebojšu i nečijeg starijeg brata koji je par sedmica ranije došao na Zokin rođendan sa psom, a ja sam ga prozvala "Kučožder".

"NAPOKON! NAPOKON!" vikala je Jasna, a potom to i napisala i uokvirila nespretno nacrtanim srcima.

Ja sam samo želela da propadnem kroz pod, pa još jednom, i još jednom, sve do podruma. A bile smo na četvrtom spratu.

Posle tri meseca nerazumevanja same sebe i veoma neprijatnog događaja posle koga su me kaznili zabranom izlazaka i odlazaka na rođendane tokom sledećih šest meseci, te zaključili da je "Mikijev zabavnik" koji tek što je počeo ponovo da izlazi nešto što sam prerasla i počeli da mi kupuju "Politikin zabavnik", shvatila sam šta mi je. I prihvatila to. I maltene pala u fras, jer je moj heroj kuburio sa upalom pluća, a ja sam mislila da je polomio nogu, ili ko zna šta.

I nisam govorila sa Jasnom. Između ostalog, smatrala sam je krivom za to što me druga deca zavitlavaju, što ljuljaju nevidljive bebe čim me vide i crtaju okate i zubate čiča-Gliše na tabli, sa strelicom ka njihovim stopalima i brojem 37 pored te strelice. Bilo me je čak i sramota da pričam o utakmicama. No, Nikola, moj drug iz klupe je imao ideju. On je, inače, gledao satelitski program ponedeljkom uveče i javljao mi da li je Bebeto dao neki gol ili nije, za slučaj da utakmice Deportiva te nedelje nisam gledala na BK televiziji, sa sve antenom zakačenom za zavesu. Ideja je bila jasna - šifrovaćemo poruke. Trebalo nam je malo vremena da osmislimo tajni jezik, jer sam ja bila zauzeta radionicom za animirani film, a Nikola takmičarskim plesom, no uspeli smo.

Trećeg utorka od početka prolećnog dela španskog prvenstva, a nedelju dana od početka polugodišta, Nikola mi je prosledio polovinu lista iz sveske na kojoj je pisalo: "Ona prekjuče nije prodala nijedan paradajz. - NM"

Usledio je moj odgovor: "Pih. No, dokle god ona ide na pijacu svakog vikenda, prodavaće ga!"

Ne, u programu za pravljenje banera NIJE BILO PROKLETIH KVAČICA.

Ne, u programu za pravljenje plakata NIJE BILO PROKLETIH KVAČICA.

Tad nam se obratio Aca, rekao da nas je provalio i pitao da li bi mogao da koristi naš šifrarnik kako bi diskutovao NBA ligu sa drugima. Takođe nam je zamerio zbog korišćenja inicijala. Predložio nam je da budemo tajni agenti. Ja sam uzela ime 003. I smislila ime za naše udruženje - UTA. Brat od tetke mi je odštampao plakat koji sam zalepila na vrata svoje sobe.

Hteli smo sistem koji bi pomogao meni. Dobili smo sistem koji je celo odeljenje koristilo kako bi pričalo o različitim sportovima. A meni je odjednom bilo lakše, jer sam saznala da i drugi imaju svoje opsesije i svoje heroje. A koliko sledeće sedmice, bilo je paradajza.

...

Mogla bih sad da nastavim, da pričam o pijaci, o danu kad je ona prodala tri paradajza. Uh, a onda kad ih je prodala pet? A onaj jedan jedini put kad ju je uhvatila inspekcija? Kakva je to bila piljarica, bokte!

Ne. Sledeći članak se direktno nadovezuje na ovaj, ali u njemu je glavna junakinja tipična tinejdžerka. Watch this space.

4 komentara na O ljuljanju beba, zečevima i paradajzu (1994)

  1. Kristian. kaže

    Sviđa mi se on dio gdje su dečki "pljuvali, govorili onu riječ na K" Zanimljivo je da je danas to 11-godišnjacima, kao što si ti sasvim normalna riječ. Ovaj dio za objašnjavanju narodu da je lopta okrugla, još ne vjerujem..ili je to stvarno bilo tako?

     
    • Iva kaže

      Pre Interneta ovakvog kakvog ga poznaješ, bilo je sasvim moguće mesecima, godinama ne saznati nešto očigledno. A Amerikanci su tvrdili da je fudbal dosadan, jer nije bilo dovoljno golova, između ostalog, a pošto su reč football koristili i još uvek je koriste za američki fudbal, trebalo im je jasno objasniti šta je soccer i zašto je sve drugačije.

       
  2. Vanja kaže

    Nevjerovatno, preko zečića do brazilskih fudbalera! Morala sam potražiti Bebetovu sliku na Google images jer nisam imala pojma kako izgleda, mada sam ime čula. Kad si rekla da je buljav i zubat, mogu ti reći da i nije u poređenju s onim STVARNO zubatim i buljavim kog je kasnije igrao Ronaldom ili Ronaldinjom (dugo sam mislila da je to jedna te ista osoba), a koga je voljela moja nećak i tvrdila da je sladak! Mislim da je za njega Seka Sablić jednom rekla da izgleda "k'o dabar u gaćama".Skroz mi je nevjerovatna i dirljiva ova tvoja zaljubljenost u tog fudbalera. 🙂 I kakvo pamćenje ti imaš! Od fudbalera najbolje znam one italijanske, koji, valjda, više nisu ni aktivni. Totti i Del Piero. Prvog iz viceva, a drugog iz iritantnih reklama za mineralnu vodu.

     
  3. Vanja kaže

    *koji je kasnije igrao, a ne, "kog je kasnije igrao"!

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.